Među libertariancima postoji čvrsto uverenje da prisustvo slobode govora u zemlji po principu američkog prvog amandmana na Ustav predstavlja nedvosmislenu korist koja nam pomaže u borbi protiv etatizma. Ali da li je to zaista tako, ili je to lukavo planirana zamka koja pomaže vladajućim elitama SAD da izbegnu revolucije već skoro dva i po veka?
Pogledajmo sudbinu poznatih anti-etatista u SAD koji su počeli da predstavljaju bilo kakvu značajnu pretnju državi. Jim Bell, tvorac i evanđelista ideje „tržišta atentata“ (assassination market), bio je zatvoren zbog „izbegavanja poreza“. Larken Rose, poznati ancap, takođe je završio „na dnu“ zbog poreza. Mislim da ne treba podsećati na priču sa Julianom Assangeom i seksualnim optužbama, svi to već znaju.
Kakav zaključak se iz toga može izvući? Ako tvoje reči predstavljaju stvarnu opasnost za statičnog banditera, izgovor za represiju će se uvek naći; nije mu neophodno da vrši represiju baš zbog reči. Šta mislite da bi se desilo ako se u New York Times-u odštampa oglasna strana sa tekstom „Država je statični bandit! Panarhija je glavni put ka slobodi!“? Spreman sam da se kladim da će FBI sledećeg dana kod aktiviste koji je naručio takav oglas pronaći dečiju pornografiju ili drogu. Ili će se ispostaviti da voli da maltretira svog psa i da mu je uopšte prijatno da ga pojede. Nažalost, većina aktivnih boraca protiv države u SAD to ne razume.
U Rusiji je situacija potpuno drugačija. Vlasti represiraju direktno zbog politike, i čak se ne maskiraju naročito. Imamo zgodne ekstremističke članove sa izuzetno neodređenim sadržajem, koji omogućavaju da se bilo ko zatvori za bilo šta, tako da se ni ne treba mučiti sa ubacivanjem dečije pornografije aktivisti. Zbog toga svi aktivni borci protiv države od samog početka svog delovanja koriste VPN, SIM kartice na tuđe ime, šifrovanje, posrednike, i nikada ne pokazuju svoje lice. Kao rezultat toga, po težini hvatanja, takav aktivista je ravan profesionalnom hekeru, pa je jednostavnije zaraditi zvezdice na pronalaženju ekstremizma na VKontakte. To što pravi borac protiv države zaista može biti opasan za državu, istraživaoca ne zanima: to nije njihov nivo odgovornosti. Što više pritisak vrše vlasti, to će više metoda anonimizacije koristiti borci protiv države i što će pre njegova teritorijalna monopol biti uništen. To se ne može reći za zemlje gde ljudi još uvek veruju u slobodu govora.
Komentar Ankap-tjan
Juče je Ved Nojman objavio članak, u kojem je odgovarao na komentar Laksi Katal po pitanju o zastoju koji se zove kurac: što je vlast lakša, to joj se ljudi rado predaju.
Kao što možemo videti, mišljenja o tome šta je isplativije za pristalice potpunog ukidanja države – otvoreno represivna država koja sebe diskredituje, ili njena liberalizacija uz potencijalno povećanje nivoa poverenja u nju – podelila su se. Bitarh i Laksi Katal smatraju da princip „što gore, to bolje“ funkcioniše: što je država gora, to je lakše ubediti ljude da ona uopšte nije potrebna. Ja, prateći Veda, smatram, da apetit dolazi tokom jela, i vredi početi da se pritiska država, jer se neće želeti stati, naročito ako će se na svakoj fazi reformi život zaista popravljati. Ovo je posebno relevantno u zemljama gde ne postoji razvijena kultura poštovanja prema opoziciji i gde je protivnika uobičajeno dokrajčiti. Ako država počne da popušta – dokrajčiće je.
Tako da mi se čini čudnim razmišljanje da je, ako državi za represiju treba da traži obilazne puteve, a direktan put je rezervisani – to loše. Naprotiv, to je samo povod da se zatvore ti isti obilazni putevi. Sloboda govora postoji – treba je koristiti kako bi se prekinulo progonjenje za zločine bez žrtava, poput držanja dečije pornografije ili upotrebe narkotika, a bilo kakve trzaje države po tom pitanju koristiti za podsticanje mržnje prema samom tom institutu koji, umesto da pokušava da opravda svoje postojanje nekim ne znam kojim korisnim stvarima, nastavlja da insistira na svom pravu da represuje širok krug lica po sopstvenoj inicijativi, bez molbe žrtava.
Naslov izgleda veoma čudno, zar ne? Čini se da ideja nacionalnog suvereniteta vuče korene iz Vestfalskog mira, kada je nakon Tridesetogodišnjeg rata odlučeno: svaki vladar je suveren na svojoj teritoriji i sam rešava svoja unutrašnja pitanja, a komšije ne treba da se mešaju u to. Upravo je Vestfalski mir rodio državu modernog tipa sa njenim teritorijalnim monopolom.
Međutim, do devetnaestog veka ideja suvereniteta vladara prerasla je u ideju suvereniteta nacije, pošto moć vladara više nije bila povezana sa božanskim pravom i bila je primorana da opravda sebe voljom naroda. Radi veličine nacije, ispostavilo se da je zgodno razvetati mnogo krvavije ratove nego što je bio nesrećni Tridesetogodišnji rat. Bog je ratovao na strani velikih bataljona, nacionalne države su vredno rasvetavale, nabavljale kolonije – i svet se, u suštini, kretao ka tome da bude podeljen između nekolicine zemalja, koje će se potom suočiti u poslednjoj i odlučujućoj bitci, gde bi se odredio svetski hegemon i formirala jedinstvena svetska sila. U najmanju ruku, da je slobodno tržište podsticalo stvaranje monopola, upravo bi se tako i dogodilo. Ali umesto toga, Prvi svetski rat doveo je do raspada četiri kontinentalne imperije, a nakon Drugog svetskog rata, kolonije su počele da otpadaju i kod svih ostalih velikih sila.
U UN-u je već zvanično utvrđen jednak status svih zemalja, a princip teritorijalnog suvereniteta se pokazao kao zvanično dopunjen principom prava nacije na samoopredeljenje, koji mu direktno protivreči. U suštini, to je umanjilo vrednost vestfalskih principa, i od tada broj zemalja u svetu nastavlja da raste. Takođe, na svetsku scenu su se vratile stare dobre tradicije invazija radi uspostavljanja progresivnog poretka, koji su zamenili religijske ratove koji više nisu naročito aktuelni.
U svetu još uvek ima mnogo više etničkih grupa nego država, pa zemlje mogu još prilično dugo da se raspadaju po etničkom principu. Uz to, za ljude podsticaj za razdvajanje nisu etničke razlike kao takve, već pre svega razlika u kulturama. Ali kulturnih zajednica ima još više nego etničkih grupa, one se stalno pojavljuju i menjaju.
Jednostavnost kretanja ljudi, robe, novca i informacija dovodi do toga da sve teritorijalne granice postaju sve propustljivije, a njihovo samo postojanje sve manje smisleno.
Još nije jasno koliko će brzo i kao rezultat kog lanca događaja predstavljanje o pravu kultura na samoopredeljenje postati mejnstrim, kao što se to ranije dogodilo sa nacijama. Čisto logički, nema nikakvih osnova po kojima bi određena grupa ljudi, izabrana po manje ili više proizvoljnom kriterijumu, imala pravo na suverenitet, dok druga grupa ljudi ili čak samo jedna osoba to nema.
Ovo pitanje je prilično detaljno obrađeno u Rotbardovoj „Etici slobode“, pa ću sebi dozvoliti mali citat odande:
Može se postaviti ozbiljnije pitanje: da li pristalica doktrine laissez-faire priznaje pravo regiona zemlje da se odvoji od zemlje? Da li je legalno da se Zapadna Ruritana odvoji od Ruritane? Ako nije, zašto? A ako jeste, kakav onda može biti logički završetak razdvajanja zemalja? Ne mogu li se odvojiti mali okrug, zatim grad i deo tog grada, zatim stambena četvrt, i na kraju, određeni pojedinac? Priznavanje bilo kakvog prava na odvajanje bez njegovog logičkog završetka, koji ograničava pravo na individualno odvajanje, a koje logički ograničava anarhizam, dovešće do toga da pojedinci mogu da se odvoje od države i angažuju sopstvene agencije za zaštitu, i da država propadne.
Na taj način se gradi jasna trajektorija razvoja društvenih odnosa: od suvereniteta ličnosti nad podanicima, preko suvereniteta sve manjih grupa, ka suverenitetu svake pojedinačne ličnosti, uz potpuno izbacivanje same kategorije podanosti. I ako su nekada samo nekoliko stotina ljudi širom sveta moglo da izjavi da je „država to ja“, u vidljivoj budućnosti će to sa punim pravom moći da kaže svaki pojedinac o sebi.
Protivnici ideje oružane borbe protiv države često odvrate ljude od nje, plašeći ih moći državne vojske. U stvarnosti se može smatrati da država uopšte nema vojsku! I to nije preterivanje — ona je jednostavno nepogodna za taj zadatak. Realno protiviti anatijarkističkim borcima moći će samo lako naoružana policija i Rosgvardija.
Ispod je naveden odlomak iz jedne popularne knjige o zalasku ere teritorijalnih država, koju svakako treba pročitati svi libertarijanci!
«Suočivši se sa oružanim otporom okupiranog stanovništva, Nemci su ubrzo otkrili da su upravo najsavremenije komponente njihovih oružanih snaga bile najbeskorisnije. Do sada njihovi tenkovi, artiljerija, lovci i bombarderi nisu imali posebnih poteškoća da u prah razbiju najnaprednije vojske sveta (uključujući vojske tri vodeće svetske sile, čije su snage značajno prevazilazile njihove sopstvene), ali, suočivši se sa malim odredima partizana koji nisu bili vojska, nisu nosili vojne uniforme, nisu se borili u otvorenom boju i imali su običaj da se rastapaju ili u seoskom pejzažu ili među okolnim stanovništvom, nemačke trupe su ostale u potpunoj zbunjenosti. Kao i drugi osvajači nakon njih, Nemci su izvukli pouku da su pri sprovođenju protivinsurgentnih operacija praktično jedine snage koje su mogle biti korisne, lako naoružana policija, pešadija, planinske trupe, specijalne jedinice, komunikacione trupe i, što je najvažnije, sve vrste obaveštajnih službi. Svi oni su morali da se kreću pešice ili koristeći lagana vozila, prvenstveno ona koja su mogla da se kreću po nepreglednom terenu. Izvan gradova mogli su biti pojačani izviđačima, a u onim retkim slučajevima kada je protivniku uspelo iznenadati i primorati ga na otvorenu borbu — malim brojem artiljerijskih topova i tenkova. I u tim operacijama nije bilo mesta za ponos Vermahta — tenkovskih i mehanizovanih divizija, a štaviše, pošto je obim operacija bio veoma mali, nije bilo mesta ni za bilo kakve divizije uopšte.
Otkriće koje su Nemci (i u manjoj, ali značajnoj meri njihovi japanski saveznici) učinili tokom Drugog svetskog rata, od tada su ponovile praktično sve velike oružane snage sveta. Jedni od prvih koji su se suočili sa gerilskim ratovanjem odmah na početku posleratnog perioda bili su Francuzi i Englezi. U pogledu surovosti, njihove operacije su bile daleko od nemačkih; a ipak, posebno što se tiče akcija Francuza u Indokini i Alžiru, bile su dovoljno nemilosrdne. U obe zemlje, pokušaj Francuza, koji su koristili najsavremenije oružje koje su imali na raspolaganju, da ponovo uspostave kontrolu nad svojim kolonijama, doveo je do smrti stotina hiljada ljudi i do uništenja vatrom i mačem čitavih sela, pa čak i regiona. Iako Englezi nisu išli toliko daleko (najveći broj žrtava među lokalnim stanovništvom u njihovim kolonijalnim kampanjama iznosio je oko 10 hiljada ljudi tokom borbi u Keniji), oni su takođe često posezali za smrtnim kažnjavanjem, mučenjima i uništavanjem čitavih sela, čije su stanovnike preseljavali u koncentracione logore! Baš kao i Nemci, engleske i francuske oružane snage su otkrile da su upravo najmoćnije oružje i sistemi naoružanja bili najbeskorisniji, budući ili previše skupi, ili previše brzi, ili previše veliki, ili previše neprecizni, ili previše nediferencirani, ili sve to istovremeno. Što se tiče najmoćnijeg oružja, tj. nuklearnog, protiv neprijatelja čije su snage bile toliko raspršene i toliko neuhvatljive, ono je bilo jednostavno neprimenjivo»
Iskreno govoreći, konkretno u Rusiji ljudima nije naročito lakše zbog saznanja da neće biti razmazani po asfaltu tenkovima, već da će se ograničiti na razmazivanje po asfaltu pendrecima. U međuvremenu, nosilaca pendreca i drugog lakog naoružanja, posebno angažovanih za rat protiv sopstvenih građana, u Rusiji ima više nego onih koji su angažovani ili pozvani na rat protiv stranih sila. Tako da bih ja naglasak stavila ne toliko na to koliko su te snage loše opremljene i koliko je njihova taktika neefikasna, već na to koliko su motivisani – upravo to je ključni faktor odvraćanja naoružanog građanskog protesta.
Medoukroft analizira predviđanje koje je Hajek formulisao u svom poznatom političkom pamfletu „Put ka ropstvu“ i pokazuje da se predviđanje pokazalo netačnim: stabilan nije samo minarhizam, već i totalitarizam, dok je mešovita ekonomija upravo ono što jeste stabilno. Na bogatom materijalu se pokazuje da je danas takva uslovna norma otprilike 40-50% BDP-a koji država preraspodeljuje. Države koje preraspodeljuju manje, u potpunosti u skladu sa Hajekovom logikom, teže da preraspodeljuju više, dok se države koje preraspodeljuju više suočavaju sa ozbiljnom tržišnom neefikasnošću i nezadovoljstvom društva – i nakon nekog vremena se vraćaju u stabilno stanje. Štaviše, razvijene države koje su došle do ove norme danas zauzimaju uverljivo visoke pozicije na rang listama ekonomske i političke slobode.
13. juna Ved Nojman je objavio recenziju, u kojoj je objasnio fenomen koji je opisao Medoukroft kroz hipotezu da je moderna država oblik svetovne religije. Upravo time se, po mišljenju Veda, objašnjava, na primer, to što neprovidnost paradoksalno daje stabilnost socijalnoj državi. Dalje, Ved daje prognozu da će transparentnost koja je došla u toku informatičke revolucije ipak učiniti ovu religiju marginalnom, i da moderna socijalna država neće moći to da preživi, već će je zameniti panarhija.
Međutim, ima smisla dovesti u pitanje samu tezu da država, počevši od određenog nivoa preraspodele, prestaje da se širi. Da, zaista, direktne takse izazivaju nezadovoljstvo, a direktno monopolsko upravljanje ekonomijom podriva osnovu ekonomskog rasta. Ali, pored poreskog opterećenja, postoji i regulatorno, a mnogi predstavnici biznisa primećuju da je ono sposobno da smeta radu skoro više.
Pri tome, jačajući regulaciju, država čak može smanjiti udeo svog prisustva u ekonomiji. Tako, na primer, uz postojanje jedinstvenog obrazovnog standarda i jedinstvenog državnog ispita, država može slobodno odustati od finansiranja škola: privatne škole će ionako biti primorane da se bave istim tim pranjem mozga koje će od njih zahtevati kontrolni organi. Pri tome, malo je verovatno da će takvo stanje stvari negativno uticati na poziciju zemlje u rang listama slobode – jer se prilikom obračuna rang lista procenjuje pristup obrazovanju, a ne njegov sadržaj i sloboda izbora predmeta.
Na sličan način mogu funkcionisati državni standardi u mnoštvu drugih oblasti, od medicine do trgovine, ili, recimo, tehničkog pregleda automobila. Sve procedure sertifikacije mogu biti krajnje transparentne i potpuno oslobođene korupcije (upravo po tome se, zapravo, suštinski razlikuje prvi svet od trećeg), ali čak i najprijatnije pakovanje će samo maskirati nastavak kretanja putem koji je Hayek već opisao.
Dakle, dolazak nove transparentnosti možda neće i ubiti tu istu svetovnu religiju, već će samo dovesti do njene reformacije. Zato bi nam bilo bolje da polazimo od toga da se nikakva panarhija neće sama izgraditi, i da nastavimo naše redovne propovedi.
Želim odmah da istaknem glavnu tačku njegove recenzije, jer će sva dalja kritika biti izgrađena na tom činjenicama. Ved ne uzima u obzir razliku između korporativnih (CorpECU) i ideoloških (PolitECU) provajdera jurisdikcija. On sam je pristalica prvih, pa je jasno vidljiva pristrasnost prema njima. CorpECU je „svet sajberpanka“, odnosno ECU koji stavljaju ekonomsku kalkulaciju i finansijsku dobit u prvi plan. PolitECU su, u suštini, ideologizovana eksteritorijalna država, gde su kriterijumi članstva politički stavovi, kultura, religija. Primeri mogu biti socijalistička, marksistička, katolička, pravoslavna, tradicionalistička, transhumanistička, liberalna ECU.
Kratak zaključak: Ved je potpuno u pravu u vezi sa neprikladnošću doktrine odvraćanja (DO) za CorpECU (on sam promoviše panarhiju sa naglaskom na njih, pa stoga razmišlja pomalo pristrasno), ali se DO sasvim može koristiti za „razdvajanje“ države na PolitECU.
Dalje ću pokušati da analiziram pojedine delove ove recenzije zasebno.
>
«Implicitna razlika koju pretpostavljate
(koja u stvarnosti nije razlika, jer
svake separatističke grupe računaju
na isto to) jeste u tome da će ljudi smatrati
vaše postupke pravednim i neće vas
posmatrati kao teroriste i
lude psihopate. Ali to je samo
još jedna zabluda koja proizlazi
iz toga što mislite da je mnoštvo
različitih ljudi moguće ubediti u pravednost
neke jedne etičke teorije ili
političke paradigme. „Pošto ja u nešto
verujem, i drugi će u to verovati ili će poverovati,
ako im to ispričam“. Neće poverovati.
Čak i bez uzimanja u obzir propagande, neće poverovati.
Za apsolutno većinu ljudi
država nije nešto loše,
zlo, monopol na nasilje ili uopšte
neki jedinstveni subjekt društvenih
odnosa kojem je iz nekog razloga potrebno
protiviti se. Što je pravedno, jer ona
zapravo i nije takav subjekt — sve je to
samo apstraktno pojednostavljenje, zasnovano
štaviše na određenoj aksiomatici.
Ali o tome dalje.»
Ankete pokazuju upravo suprotno — poverenje u državu neprestano opada čak i u tako razvijenim zemljama kao što su SAD, i trenutno je na minimalnom nivou, pri čemu je polarizacija stavova — na maksimalnom. To je odlično tlo za legitimizaciju PolitEKU u očima većine stanovništva. Naravno, potrebna je moćna reklamna kampanja.
Pristalice nacionalne države i demokratije su takođe smatrane ludima u početku, a nakon desetak godina to je postalo mejnstrim ideja. Isto se može reći i za ukidanje ropstva.
>
«Ako je sistem krhak (veoma
autoritarn sa snažnom vertikalom
moći, vezanom za jednu
osobu), onda će sa eliminacijom te osobe
sve jednostavno pasti kao kula
od karata i počeće građanski rat. Kako
će uslovnim sistemiderima obrazovanje
na mestu Tajlanda deset ratujućih
jedan protiv drugog tajlanda pomoći, nije jasno,
verovatnije je da će im pre ili kasnije doći
ne jedna vojska, već dve ili tri, pri čemu
će biti mnogo agresivnije podebljane.
Kako će to pomoći uspostavljanju ankapa
ili EKÜ na bilo kom drugom mestu, takođe nije jasno.
Lokalno stanovništvo takođe definitivno neće biti
zahvalno ankapima.»
U originalnom članku naglasak je bio na zaštiti ekstrateritorijalnog suvereniteta, a ovi sistemi (koji su pokušali da stvore, makar i veoma malo, ali teritorijalnu državu) navedeni su samo kao zanimljiv primer. DS je zaista primenljiva uglavnom za kreiranje EKU, ali ne i za teritorijalni separatizam.
Ankapam i CorpEKU u uslovnoj Tajlandu, možda se odmah i neće obradovati. Ali ideološke razlike tamo sigurno postoje, i one bi mogle postati dobra osnova za pretvaranje Tajlanda ne u deset novih teritorijalnih država, već u uslovnih pet PolitEKU.
> „I dalje ide bolje. Kako nameravate da odredite cilj za svoj napad ili svoj uticaj? Svaki državni sistem to su hiljade funkcionera, i razjasniti ko je od njih važna akciona ličnost posmatrajući sa strane, praktično je nemoguće. Interesujući se za politiku, znamo nekoliko desetina ključnih lica u ruskom establišmentu, i često to uopšte nisu ljudi na koje bi strani novinari obratili pažnju (Zaista, kako razumeti, poseduju li stvarnu moć Milonov, Mizulina ili šef Roskomnadzora?). A šta je sa susednom Turskom? Koliko znate o akcionim licima u Erdoganovoj vladi i o rasporedu snaga u njihovoj zemlji? A šta je sa Novom Gvinejom ili Ekvadorom?“
Ovde, s jedne strane, želimo da ukažemo na to da žrtva uvek bolje vidi u čiji pravac usmeriti odmazdu, tako da će, čak i budući decentralizovana, biti dovoljno precizno usmerena na cilj; s druge strane, za vaspitni efekat je dovoljna indirektna uključenost objekta odmazde u agresiju, na primer, to može biti jedan od poslanika koji je glasao za represivnu normu, ili ključni izvođač vlade čija afilijacija ne izaziva sumnju, čak i ako neki detalji ostaju u senci.
> „A evo šta slična teroristička aktivnost zaista može da uradi — to je da naudi demokratiji, preraspodeljujući vlast između javnih i nejavnih lica u vladama mnogih zemalja (Kao što smo to videli nakon 11. septembra 2001).“
Treba razlikovati terorističko (protiv civilnog stanovništva) i ekstremističko (protiv države) delovanje. Ekstremizam će verovatno izgledati pozitivno u očima stanovništva (kao što sam ranije napomenuo, većina stanovništva čak i u bogatim zemljama sada mrzi državu). A uništavanje demokratije ide samo u korist libertarianaca, jer ona legitimiše teritorijalni monopol države.
>
„I na kraju, to je jednostavno ludost
boriti se protiv svesno jačeg
protivnika njegovim sopstvenim metodama.“
Kakvim istim?! Protivnik je teritorijalan, njegovi objekti su fiksni i nalaze se na istim mestima. ECU pak nisu vezani za teritoriju, i pokušaj hapšenja čak i jednog člana ECU sigurno će dovesti do ogromnih kolateralnih žrtava (za vlast je to neprihvatljiva šteta).
> „Uspeh bitcoina je u tome što je to potpuno nova tehnologija sa kojom se državni sistem nikada nije susretao i nema pojma šta bi trebalo da radi sa njom.“
Ipak, država je bez greške pronašla način kako da maksimalno oteža široku primenu bitcoina, i po želji lako proglaši ilegalnom njegovu upotrebu za kupovinu legalnih dobara. Poštovanim građanima ostaje da ostanu u fijatu za svakodnevnu kupovinu. Na isti način država može otežati rad eksteritorijalnih jurisdikcija u oblastima u kojima su ljudi primorani da izvode radnje otvoreno i офлајн. Ali ova odbrambena taktika ne može doneti pobedu državi, ni u slučaju bitcoina, ni u slučaju ECU.
>
«Nemoguće je zabraniti vršenje matematičkih proračuna na sopstvenom računaru (koji je u prvom redu i namenjen tome), a samim tim je nemoguće zabraniti rudarenje. Takođe je nemoguće zabraniti razmenu podataka o rezultatima tih proračuna (kako to zamišljate?), koja može da se odvija čak i oflajn, a samim tim se ne može zabraniti obrt bitcoina. Jer to nije novac. Blockchain se može kamuflirati kao bilo šta što je udaljeno od novca, kako nijedna najapsurdnija regulacija ne bi mogla ništa da mu uradi, a da pritom ne zabrani Internet i računare. U tome je smisao bitcoina. I upravo tako bi protivstojanje državi trebalo da izgleda — kroz tehničku i intelektualnu nadmoć nad njenim sporim i tromim sistemom, koristeći sve njegove nedostatke i slabosti koje su neodvojive od države, popunjavajući sve praznine u pravnom, političkom i ekonomskom sistemu. I na kraju stvoriti alternativu koja je nemoguća u okvirima postojećeg državnog sistema, ali je nadmašuje u svim parametrima.»
Ovde se potpuno slažem. Projekti poput Bitnation će veoma pomoći u stvaranju EKU.
>
«A u maksimalnom obimu, postigavši uspeh, vi ćete jednostavno postati „još jedna služba za obaveštajno delovanje“, tj. još jedna mašina nasilja i još jedno gestapo, koje odlučuje ko treba da živi, a ko ne.»
Čak i ako razmotrimo „teški scenario“ (krvavu mlavenicu, razumevanje besmislenosti rata, pojavu tolerancije prema ljudima drugih stavova, odricanje od teritorijalnog monopola i stvaranje konkurentskih EKU), koji je malo verovatan zbog svetskog trenda humanizacije, na kraju će se dobiti panarhija sa ljudima različitih stavova koji mirno koegzistiraju, a ne „još jedno gestapo“. U istoriji postoji odličan primer takvog prelaza — pojava tolerancije prema vernicima drugih vera i mirno suživote sa njima na istoj teritoriji nakon Reformacije i religijskih ratova koji su usledili.
Juče sam objavila Bitarhov članak „Minarhizam – marginalna ideologija“. U njemu autor kritikuje minarhistički pristup, tvrdeći da minarhiści nisu u stanju da dođu do vlasti demokratskim putem ako se otvoreno kandiduju sa minarhističkim programom.
Zaista, istorija ne protivreči ovoj tezi. SAD su nastale kao rezultat revolucije, gruzijske reforme su se dogodile nakon revolucije, čilijske nakon državnog udara, u Singapuru i Novom Zelandu minarhistički reformatori su došli do vlasti prevarom, prenoseći socijaldemokratski program pre izbora. Osim što se Margaret Thatcher pošteno izabrala pod zastavom smanjenja države, i zaista se time pošteno bavila, nije joj uspelo da postigne stabilne uspehe u tome, i danas u Velikoj Britaniji vlada etatistička reakcija.
Bitarh zaključuje da će minarhiści, shvatajući svoju marginalnost, težiti nasilnim metodama uvođenja svoje ideologije, što mu daje povod da konstatira da su, iz perspektive običnog čoveka, minarhistički političari liberalni fašisti. Naravno, tako glasna teza nije mogla a da ne izazove oštru reakciju.
Aleks Kotov, vodeći kanala Crypto-Libertarian, objavio je danas članak sa prigovorima. Zbog izvesne nekonzistentnosti članka, teško ga je komentarisati, pa ću dotići bukvalno par teza.
Bitarh piše da se u minarhističkoj državi pretpostavlja jedinstvo zakona na celoj teritoriji, što znači da će uslovnim levacima nedostajati njihovi levičarski zakoni. Tako će oni jednostavno glasati protiv minarhističke partije i ostati sa svojim zakonikom o radu, minimalnom zaradom, veteranskim pogodnostima i ostalim dostignućima socijalne države. Kod panarhije se pak pretpostavlja mirno razgraničenje, gde svaki klub po interesima ima sopstvena pravila, uključujući i ona u vezi sa organizacijom socijalnog osiguranja i rešavanjem radnih sporova.
Aleks odgovara da prinudna redistribucija prihoda protivreči libertarijanizmu, što znači da panarhija nije raznolikost libertarijanizma, te se u članku, shodno tome, kritikuje ne samo minarhizam, već i libertarijanizam u celini.
To je malo čudan tez, pošto u okviru ugovornih odnosa može biti predviđena pretplatnička naknada za dogovoreni paket usluga. Druga stvar je to što se bilo koji ugovor može u bilo kom trenutku rasti, inače je to već ropstvo. Tako da nije iznenađujuće da će još jednu Aleksovu tezu – „minarhisti državi ostavljaju samo funkciju obezbeđivanja izvršenja ugovora, bez obzira na sadržaj ugovora“ – bilo koji anarhista (kao i pristalica panarhije) opravdano shvatiti kao veoma loš znak. Dešava se da ljudi potpisuju ugovore koji ih stavljaju u položaj potčinjenosti jer u tom trenutku ne vide druge mogućnosti da prežive. Kada se okolnosti promene, oni sa osećajem dubokog zadovoljstva izlaze iz tih ugovornih odnosa, i, naravno, sud minarhističke države, koji u tom trenutku odluči da zahteva poštovanje prvobitnih uslova ugovora, biće dočekan kao kršenje pravde. O važnosti toga da se bilo koji ugovor može prestati izvršavati, prilično mnogo i detaljno govori poznati ankap kao što je Mihail Svetov.
A evo još jednog argumenta protiv panarhije koji mi se učinio prilično zanimljivim. Pristalice panarhije tvrde da će slobodna konkurencija ugovornih jurisdikcija dovesti do pobede najslobodnijih u konkurentskoj trci, tako da će levičari postepeno sami nestati. Međutim, u stvarnom svetu primećuje se suprotno. Slobodna konkurencija država sa različitim zakonima dovodi do toga da se slobode ugrožavaju svuda, i vlade su radoznale da međusobno usvajaju iskustvo upravo u ugrožavanju sloboda. Dakle, sama konkurencija nije dovoljna, potreban je moralni kompas. Dakle, prirodno pravo vlada, a ugovorno zakazuje.
U celini, to je prilično jak argument, ali želim da skrenem pažnju na veoma važnu razliku između teritorijalnih i ekstrateritorijalnih jurisdikcija. Ekstrateritorijalnim je mnogo lakše sprovoditi ekspanziju. Uzmimo, na primer, tako divnu liberalnu teritorijalnu jurisdikciju kao što je Hong Kong. Tamo ljudi, dođavola, jedni druge guše od želje da žive pod liberalizmom, toliko je velika želja stanovnika okolnog Kine. A da je ova jurisdikcija ekstrateritorijalna, ne bi bilo potrebe da se odlazi i smešta na ostrvo, samo potpišeš ugovor – i živiš pod hongkonškim pravom, plaćaš hongkonške poreze i dobijaš hongkonšku socijalnu zaštitu. A ako poželiš besplatne pogodnosti u starosti – zaključiš ugovor sa nekom levčarskom jurisdikcijom gde ti je zagarantovan osnovni dohodak. Do čega će dovesti konkurencija takvih jurisdikcija? Ili će levčarske jurisdikcije početi da uvode ograničenja pri ulasku, puštajući samo mlade i zdrave, ili će se slomiti pod teretom socijalnog opterećenja.
Dakle, progres u društvenim običajima ne dolazi samo kroz etiku, već i kroz konkurenciju ekonomskih sistema.
Za kraj, želim da najavim članak u kojem nameravam da spojim u jednu manje-više jasnu sliku ankap, minarhizam, panarhiju i agorizam. Nadam se da ću ga objaviti u toku nedelje i računm na to da će nakon toga biti manje sličnih rasprava.
Čitajući knjigu Alekseja Šustova «Posle države», naišao sam na zanimljivu misao:
«Takvi „izbori“[izbor EKJ], očigledno, pružaju principijelno drugačiji nivo slobode i obezbeđuju pravičnost u poređenju sa izborima u demokratiji većine. Ova poslednja ne uzima u obzir individualne razlike i primorava sve da žive po pravilima većine. Jer, ako se jedan sjajno oseća u sistemu sa širokom nezavisnošću i visokom odgovornošću, a drugi preferira socijalnu sigurnost i spreman je na visoke poreze, onda će ili jedan ili drugi sigurno biti potisnuti u svojoj samoostvarenosti.»
Autora ove knjige nikako ne može se nazvati libertarijancem. Možda čak nije ni čuo tu reč kada je pisao svoju knjigu. Do ideje panarhije došao je isključivo iz razumevanja pogubnosti modela „demokratije većine“, koji je danas postao sinonim za reč „država“. Shodno tome, on gleda na svet nepristrasno. Za razliku od mnogih libertarijanskih autora, Šustov uzima u obzir zahteve širokih slojeva stanovništva, koje neki idejni libertarijanci prezrivo nazivaju „levčanima”.
Budite realisti — takvih ljudi ima većina čak i u Švajcarskoj, koja je mnogim libertarijancima „etalonska”. Aktivni pokušaji promovisanja minarhičkih ideja nisu dali opipljivih rezultata čak i uz potpunu slobodu izbora i ogromno finansiranje. Šta tek reći o Rusiji sa paternalističkim mentalitetom i siromašnim stanovništvom.
Kao što se može videti po citatu iz knjige, „levčanin” će se osećati potisnutim u minarhizmu i pružiće maksimalno mogući otpor vladajućoj partiji (najverovatnije će jednostavno ne dozvoliti libertarijanskoj partiji da dođe na vlast). Ako se posmatra sa strane nekog hipotetičkog „Vasjana”, minarhizam je neka vrsta „liberalnog fašizma” — kada se ljudima koji žele da žive pod paternalizmom nasilno nameću liberalne vrednosti (jer sudovi u minarhizmu poseduju teritorijalni monopol, a zakoni su obavezni na celoj teritoriji države).
Ispostavlja se da će u očima birača minarhiści izgledati potpuno isto kao što „levijanci“ izgledaju u očima libertarijanaca. Da li biste vi, kao libertarijanac, glasali za „levijanca“ koji nudi da nametne celom društvu ideje socijalne pravde? Ne mislim. A da li će „levijanac“, videvši da vi nudite da nametnete celom društvu nešto potpuno suprotno, glasati za vas? Takođe ne mislim. S obzirom na to da je većina u društvu za bilo kakvu vrstu socijalne podrške, izbornog šansa minarhijista teži nuli. Mnogi od njih ne žele da priznaju tu činjenicu i počinju da nagoveštavaju korisnost primene fizičkog nasilja protiv svojih protivnika („Pinochetovih helikopterskih ture“), pokazujući da u metodama borbe za vlast neće ustupati čak ni svojim krajnjim ideološkim protivnicima — stalinistima.
Da bi postigla izbornu uspešnost, svaka libertarijanska partija mora ili da postane neka vrsta „narodne partije“ koja privlači ljude što šireg spektra stavova, ili da se ugrupi sa levom partijom na osnovu zajedničkog programa, što je malo teže zamisliti. Možda bi LPR trebalo da odbaci ideju nametanja liberalnih vrednosti i promeni svoj program sa minarhijskog na panarhijski? Kao što pokazuje istorija, šanse za uspeh takvog programa su veoma visoke (sa njim je na izborima u Holandiji pobedio Abraham Kujper — pročitajte članak o pilarizaciji).
Ako ste pratili izbornu kampanju Donalda Trampa, sigurno ste čuli za njegov metod prilagođavanja političkog programa svakoj grupi birača. Svaka osoba ima tačke ranjivosti u svom stavu, na koje pritiskom može privući na svoju stranu. Ovaj pristup takođe savetuje Mihail Svetov u predavanju Alati propagande u XXI veku.
Pokušaćemo da izdvojimo velike ektoralne grupe i radićemo sa njihovim osnovnim strahovima u odnosu na državu. Naš cilj je da kod tih ljudi izazovemo mržnju prema instituciji države kao teritorijalnom monopolu na nasilje, i da ih zainteresujemo idejama libertarijanizma.
Mnogi ljudi pripadaju odjednom nekoliko kategorija, shodno tome, njima se libertarijanizam može promovisati sa mnogo pozicija istovremeno (na primer, roditelji sa decom koji su preduzetnici).
Neke regulacije opisane u članku mogu biti odsutne u zemlji u kojoj živi naš „kandidat za libertarijanca“. Na primer, u zakonodavstvu Ruske Federacije ne postoji odgovornost za kritiku LGBT zajednice, koja postoji u Švajcarskoj, a umesto toga postoji odgovornost za propagandu nekonvencionalnog seksa. Ovde treba objasniti osobi da svaka državna regulacija ima svojstvo „inverzije pozicije“. Nije važno na kojoj je strani država u konkretnom pitanju; sam činjenica da je ova oblast regulisana znači da se sutra regulacija može promeniti u suprotnu, jer se za danas ugrožene grupe država može činiti prirodnim alatom za borbu za svoje interese, i one će ga koristiti. Sredinom 20. veka država represovala je Alana Tjuringa zbog homoseksualizma, ali prođe nekoliko decenija i u istoj toj zemlji već se represuju kritičari LGBT zajednice. U Zapadnoj Nemačkoj država je sve do 1977. godine zabranjavala ženama da rade bez dozvole muža, a sada kažnjava same muškarce čak i za komplimente devojci u okviru zakonodavstva protiv uznemiravanja. Dakle, važno je dati ljudima do znanja: bolje je potpuni nedostatak državne regulacije nego državna regulacija u vašu korist.
A sada da prođemo kroz grupe
Preduzetnici
1. Državna regulacija ne dozvoljava ulazak na tržište ili stvara velike prepreke za poslovanje. Imate ideju, ali je ne možete realizovati zbog zabrana od strane države. Država vas primorava da dobijete licencu za mnoge vrste poslovanja, što oduzima mnogo vremena i resursa. Stalne kontrole (vatrogasci, sanitarni inspekcionat, inspekcija rada) ometaju vođenje posla. Infrastrukturni monopoli (elektricitet, gas i tako dalje) čine poslovanje nekonkurentnim. Čak i ako je zgrada u vašem vlasništvu, često nemate pravo bez dozvole lokalnih vlasti da postavite odgovarajući natpis ili prefarbate zgradu u boju koju želite.
2. Visoki porezi ne omogućavaju razvoj poslovanja. Sve odlazi državi, a ne na razvoj vašeg preduzeća. Ovo je posebno relevantno u Rusiji za biznis u kojem glavni deo troškova čini plata.
3. Zakon o radu znatno otežava zapošljavanje i otpuštanje zaposlenih. Ako radnik ne donosi profit, ne možete ga jednostavno otpisati, on će vas naterati da ga na sudski način vratite na posao. Morate tražiti razne zaobilaženja, što takođe povećava vaše troškove. Nemate pravo da dozvolite zaposlenom da radi više od određenog broja sati, čak i ako on to sam želi. Ograničena je mogućnost zapošljavanja na probni rad.
4. Čim se vaš imovina učini zanimljivom nekom preduzimljivom službenoj osobi sa moćima, ona može pokrenuti krivično gonjenje protiv vas i oduzeti biznis. Radi prevencije takvog ishoda takođe morate trošiti sredstva, a to ne može pružiti punu garanciju bezbednosti.
5. Mitovi, provizije i drugi neporezni troškovi povećavaju troškove vođenja biznisa, otežavaju knjigovodstvo i nose rizike krivičnog gonjenja.
6. Zakoni o autorskom i patentnom pravu vam ne dozvoljavaju da normalno vodite biznis (patentni trollovi, blokiranje kanala videoblugera zbog citiranja, korišćenje muzike i video zapisa bez složenih procedura za sticanje prava na njih).
7. Ako se pojavi neka nova probojna grana koja još nije regulisana, po automatizmu mnogi državni zvaničnici smatraju takvu delatnost zabranjenom, pa poslovna zajednica mora sama da traži uvođenje regulativa kako bi im omogućili da bar nekako rade. To se odnosi, na primer, na korišćenje kriptovaluta ili deljenje ekonomije (sharing economy) (Uber, AirBnB, energetika).
Mladi
1. Zbog prepreka u biznisu, mladi imaju poteškoća sa zapošljavanjem, a da ne govorimo o otvaranju sopstvenog posla.
2. Za momke je aktuelno robnog vojnog roka, koji nema praktičnog smisla u uslovima kada su velike vojske zasnovane na regrutaciji potpuno neefikasne.
3. Državna regulacija obrazovanja znači da je potrebno učiti prema jedinstvenim programima koji su dugo usaglašavani i успели da zastare. Mnogi predmeti imaju funkciju indoktrinacije umesto prenošenja aktuelnih znanja i veština. Ponizeni položaj nastavnika podstiče ih da ispoljavaju agresiju na podjednako bespravnim učenicima. Iz poreza se finansira školsko obrazovanje, a roditelji koji žele da podučavaju decu kod kuće nemaju za to poreske olakšice, tako da retko ko može sebi da priušti alternativu školi. Kao rezultat toga, odeljenja se formiraju prisilno, a ljudi koji su prisilno sastavljeni u kolektiv su uvek zatvor, sa odgovarajućim redovima.
4. Određen broj profesija podrazumeva neophodnost posedovanja diplome visokog obrazovanja državnog uzorka, tako da i nakon škole država veštački otežava izbor načina daljeg obrazovanja.
Korisnici medicinskih usluga
1. Državne poliklinike i bolnice nisu nikakvo zainteresovane da pružaju kvalitetne usluge, jer je njihovo postojanje već plaćeno iz poreza, a povratne informacije klijenata nikako ne utiču na finansiranje. Oni koji žele da se leče plaćeno plaćaju dvaput – za opšte zdravstveno osiguranje i za plaćene usluge.
2. Cena lekova je značajno uvećana zbog državne regulacije njihovog pristupa tržištu, patentnih privilegija, ograničenja uvoza i carinskih dažbina.
3. Neopravdano visoki prag ulaska u profesiju zbog zahteva spuštenih odozgo stvara nedostatak stručnjaka.
Zaposleni u državnom sektoru
1. Država, nastupajući u svojstvu poslodavca, često nameće zaposlenima ograničenja koja nisu zapisana ni u jednom ugovoru o radu. Prisilno učešće u proglasničkim mitinzima i falsifikacijama izbora, samocenzura u izražavanju političkog stava – sve je to prilično ponižavajuće.
2. Država ometa razvoj privatnog biznisa, upravo zato što čovek mora da traži mirnu luku na budžetskim mestima, iako se tu malo plaća i radnik nije poštovan.
3. U budžetskim profesijama ne radi se toliko koliko popunjavaju papiriće: korisnost rada za društvo postaje blizu nula, a mora se raditi samo radi odobrenja nadređenih.
Komunisti
1. Država je, prema Marksu, instrument ugnjetavanja u rukama vladajuće klase. Nemoguće je osloboditi se klasovnog ugnjetavanja a da se ne oslobodimo države. Sve ideje nacionalizacije su prenos sredstava proizvodnje od ljudi u ruke države, odnosno vladajuće klase birokrata, tako da je, naprotiv, potrebno zahtevati prenos svih sredstava proizvodnje ljudima.
2. Devedesetih godina postojala je ispravna narodna privatizacija, kada su članovi radnih kolektiva dobili akcije, ali je država zadržala kontrolu nad sudstvom, policijom i emisijom novca, i vremenom je ili oduzela imovinu od ljudi ili je devalvirala.
3. Bitcoin je ispravan komunistički novac. Državni papiri se izdaju u bilo kojoj količini koju država poželi, a kriptovaluta je pošteno obezbeđena kilovat-časovima, u potpunoj skladu sa teorijom vrednosti zasnovanoj na radu.
Konservativci, vernici, „patriote“, nacionalisti
1. Država vas primorava da putem poreza (odnosno da indirektno učestvujete u tome) plaćate abortuse, a u bogatijim zemljama i hormonsku terapiju prilikom operacija za promenu pola transkjønerima.
2. Zabranjuje vam se da odbijete pružanje usluga ljudima (homoseksualcima, migrantima, predstavnicima određenih etničkih grupa i religija) sa kojima ne želite da imate nikakve poslove (zapošljavanje, izdavanje stana, pružanje usluga), ne priznajući vaše pravo na privatnu diskriminaciju.
3. LGBT zajednica je već u mnogim zapadnim državama postigla zabranu kritike svog rada, i to će pokušati da postigne u Rusiji. Pokušaj očuvanja postojećih državnih normi o ugrožavanju njihovih prava znači voditi neplodan rat; bolje je isključiti iz sukoba tako nepouzdanog saveznika kao što je država, pre nego što vas udari u leđa. Nakon toga će se konflikt sam od sebe razrešiti.
4. Devedesetih godina u školama su postojali časovi seksualnog vaspitanja. Sada su to osnove religijskih kultura i svetovne etike. Sutra će izmisliti još neku obavezu. Nikada ne možete pogoditi koji će lobista biti jači; sigurnije je jednostavno deregulisati obrazovanje kako bi svako mogao da bira koje će kulturne norme njegovo dete usvajati. Inače ćemo doći do toga da deci će početi da se vrše operacije promene pola bez vašeg pristanka, kao u Kanadi.
5. Država zabranjuje posedovanje efikasnih sredstava za samoodbranu, a čak je i na putu nabavke dozvoljenih, neefikasnih sredstava postavila gomilu administrativnih prepreka. To vas ne samo što lišava prava na samoodbranu, već i podriva sposobnost odbrane cele zemlje.
6. Zabranjeno vam je da ubijete napadača, čak i ako je vaš život ugrožen. Uprkos objašnjenjima vrhovnog suda, stvarna pravna praksa je takva da uspešna samoodbrana obično povlači krivični postupak zbog prekoračenja granica neophodne samoodbrane, što završava dugim zatvorskim kažnjama. Država je odbila da prihvati doktrinu tvrđave, iako je peticija za njeno prihvatanje prikupila neophodnih 100 hiljada potpisa na ROI.
7. Zbog specifičnosti funkcionisanja demokratije, država često popušta različitim dobro organizovanim radikalnim strujama i grupacijama. Na primer, pod uticajem radikalnih feministkinja, sutra će vas početi smatrati odgovornim za uznemiravanje ako jednostavno platite račun za ženu u restoranu. A pod uticajem radikalnih islamista, već danas vas mogu naterati da se izvinite Ramzanu Ahmatoviću.
1. Problem korupcije postoji širom sveta. Čak i u tako naprednim zemljama kao što su Švedska i Finska, korupcija postoji u velikim količinama, samo se nalazi na drugom nivou (veliki biznis), i o njoj se veoma retko sazna. Tlo za korupciju nastaje svuda gde zvaničnik ima pravo da donosi odluke po sopstvenom nahođenju.
3. Uzalud se nadate da će progresivni porez na dohodak pomoći u uspostavljanju socijalne pravde: u zemljama sa progresivnim porezom imovinsko razlaganje ostaje veoma visoko. To se dešava zato što veliki biznis ima mnoštvo trikova za smanjenje poreskog opterećenja, pa će glavni teret oporezivanja i dalje pasti na srednju klasu. Vi, s druge strane, nemate mogućnosti prebacivanja poslovanja u офзор, odnošenja večera u restoranima i letova privatnim avionima kao poslovnih troškova, niti izrugavanja državnih dotacija i olakšica. Uveravaće vas da je pljačka korisna jer će bogate pljačkati više, ali ne, više će pljačkati upravo vas.
4. Država širi nesnaučne gluposti o štetnosti marihuane, što rezultira time da se mnoštvo bezopasnih korisnika nalazi u zatvoru, a istraživanja o njenoj medicinskoj primeni se koče.
5. Minimalna plata, zabrana diskriminacije pri zapošljavanju i druge regulacije tržišta rada samo jačaju nezaposlenost, jer otežavaju dobijanje posla onima čiji rad, uz jednaku platu, donosi poslodavcu manje koristi. Invalidi, žene sa decom, predpenzioneri, ljudi bez radnog iskustva jednostavno neće moći da se zaposle, iako bi to mogli da urade kada bi imali mogućnost da dumpuju na tržištu rada.
Pirati
Zakoni o zaštiti intelektualne svojine sprečavaju slobodnu razmenu informacija i njihovu dostupnost neobezbeđenim slojevima stanovništva. Takođe se ograničavaju mogućnosti kreativnosti (zbog zabrane kreiranja derivatnog sadržaja) i naučnih istraživanja (mnogi naučnici nisu u stanju da plate pristup zbornicima naučnih članaka i časopisa). Patenti na lekove čine ih zabranjeno skupim za osromašene građane, i mnogi od njih umiru od bolesti koje se mogu izlečiti. Takozvana intelektualna svojina su samo državne privilegije. Vi pokušavate da zabranite državi da uspostavlja takve privilegije, ali zašto ne razmotrite mogućnost uklanjanja države kao takve?
Kopirasti
Uz zaštitu intelektualne svojine, neizbežno ćete dobiti i državnu cenzuru vašeg sadržaja. Uz to, lavlji deo sredstava će ionako prisvojiti razni posrednici koje je država nametnula, poput RAO-a, a vama će ostati sitniš. Ili će vas čak primorati, na primer, da se objavljujete u naučnom časopisu o sopstvenom trošku, ali će časopis zadržati sva prava na korišćenje objave, što će država u potpunosti podržati. Zar nije bolje, umesto angažovanja tako nezgrapnog posrednika kao što je država, praktikovati nenasilne metode monetizacije? Država će vam doneti više troškova zbog narušenog reputacije, nego što ćete dobiti koristi od toga kako ona štiti vašu intelektualnu svojinu.
Ekoaktivisti
1. Državu malo zanima zaštita životne sredine. Činovnik će radije dozvoliti prijatelju oligarhu da uništi ekologiju za veliku mito (ili čak radi perspektive povećanja poreskih prihoda kao rezultata „rasta ekonomije“), nego što će ići na ruku ekološkim aktivistima.
2. Privatno vlasništvo nad šumama, jezerima i lovištem stvorilo bi snažan podsticaj za očuvanje životne sredine i bavljenje uzgojem ugroženih vrsta životinja i biljaka. Ne treba se plašiti da će vlasnik zabraniti šetnju u šumi, branje pečuraka ili organizovanje piknika; on će pre uložiti napore da ljudi odmaraju upravo u njegovom posedu i trudiće se da im obezbedi dostatnu uslugu.
3. Ako privatna kompanija nanese štetu prirodi, a zbog toga ljudi stradaju, nju se barem može tužiti, a kada ekološku katastrofu izazove država, nema na koga preneti odgovornost.
Roditelji sa decom
1. Država vam zabranjuje da birate stil vaspitanja koji smatrate ispravnijim.
2. Postoji obavezni obrazovni program koji sadrži mnoštvo predmeta koji ne pružaju aktuelna znanja i veštine, već služe isključivo za indoktrinaciju. Možete raspodavati samo dodatno obrazovanje, koje će detetu konačno oduzeti i ostatke slobodnog vremena.
3. Ako budete želeli da pružite detetu kvalitetno kućno obrazovanje, niko vam neće nadoknaditi poreze plaćene za održavanje državnih škola.
4. Služba starateljstva može oduzeti vaše dete (čak i zauvek, oduzimanjem roditeljskih prava) zbog sasvim bezazlenih stvari — nedostatka renoviranja u stanu, detetovih žalbi da mu roditelji nisu kupili poklon, neurednog izgleda školarca i slično. Sasvim zdrava ideja o tome da dete ima pravo na zaštitu ne samo od stranaca, već ako bude potrebno, i od roditelja, pretvorila se u to da se često represioniše cela porodica.
Nezaposleni
1. Država je previše regulisala tržište rada i opteretila plate ogromnim porezima, tako da poslodavac neće moći da vas zaposli legalno, a ako će ipak kršiti zakon i zapošljavati vas „na crno“, onda je isplativije uzeti ilegalnog migranta, on je jeftiniji i neće ići u inspekciju rada da se žali. To kvari poslodavce i demotiviše ih da stvaraju ljudske uslove rada.
2. S druge strane, imate od države sitni dodatak ako se registrujete kao nezaposleni. Državna berza rada će vam nuditi najneatraktivnije slobodne pozicije, polako će vas obučavati na kursovima bez garancije zaposlenja nakon tih kurseva, stalno će zahtevati da dokazujete da ste i dalje nezaposleni, tako da ako dobijete privremeni nezvanični posao, moraćete da skrivate tu činjenicu od države kako ne biste izgubili status.
Žrtve represija i zakona o zločinima bez žrtava
Ovo je veoma široka i raznolika grupa. Tu spadaju i politički represovani, i oni koji su odgovorni za konzumaciju psihoaktivnih supstanci, i prekršioci različitih licencnih ograničenja, i optuženi za pedofiliju zbog tvrdnje da odrastanje kod svih teče drugačije i da je starost pristanka štetna stvar — pa čak i oni koji su kažnjeni zbog prelaska prazne ulice na crveno svetlo.
Njima objašnjavamo: nemoguće je zameniti loše represivne zakone dobrima, njih je moguće samo ukinuti, inače ne vi, već neko drugi postaje njihova žrtva. Ako nijedno pojedinačno lice nije постраdalo niti bilo ugroženo, onda nema potrebe za kažnjavanjem. Ako ste pak vi sami постраdali ili bili ugroženi zbog svojih postupaka (na primer, niste vezali pojas), onda je još besmislenije da vas se dodatno kažnjava — već ste sami sebe kaznili. Dakle, potrebno je zahtevati od države ukidanje svih zakona koji podrazumevaju kažnjavanje za zločin bez žrtve, a ako se ona usprotivi, to je odličan povod da se država ukine: samo njeno postojanje je već kazna za nevinu ljude.
Penzioneri
Ovo je najteža kategorija ljudi za promovisanje libertarijanizma. Ali i penzionere se može zainteresovati za demontažu države.
Svaki zaposleni stanovnik Rusije uplaćuje u PFR 22% svoje zarade. U 2018. godini prosečna plata u Moskvi iznosila je 80 hiljada rublji, a prosečna penzija — 19 hiljada rublji. Pretpostavimo da osoba radi od 25 do 60 godina uz određene prekide, i kao rezultat toga plaća doprinose u PFR tokom 30 godina. Da nije plaćala osiguravajuće doprinose u PFR, već ih odlagala na svom bankovnom računu (radi jednostavnosti pretpostavimo da je kamatna stopa na depozitu jednaka inflaciji, što znači da je u proračunima možemo ne uzimati), skupila bi 80 000 * 0.22 * 12 * 30 = 6.3 miliona rublji. Prosečan životni vek u RF za 2018. godinu iznosi 73 godine. Starost preživljavanja ispada da je 13 godina. Shodno tome, da niste država, vaša renta bi iznosila 6 300 000 / (13 * 12) = 40 hiljada rublji. Taj iznos predstavlja stvarne obaveze prema vama od strane države.
Kako onda obezbediti ispunjenje tih obaveza? Potrebno je zahtevati totalnu privatizaciju državne imovine. Program „oduzeti i podeliti“ koji je svakom penzioneru razumljiv. Oduzeti od države, podeliti među onima koje je država opljačkala. I, naravno, sprečiti pljačku u budućnosti, ali to je već briga o mladima, što je, inače, penzionerima takođe blisko i razumljivo. Dalje ostaje samo voditi diskusiju o metodama: kako oduzimati i deliti tako da u procesu sve ne bude pokradeno.
2) Volontiranje individualnih autora i dobrovoljni besplatni razvoj komercijalnih kompanija radi „vraćanja duga društvu“;
3) Ugovor o neširenju, gde je poštovanje uslova uslov za nastavak saradnje, a kršenje uslov za prestanak pružanja novog sadržaja (na primer, bios sklapa takav ugovor sa filmskim studijom i obavezuje se da neće objaviti film u prvoj nedelji prikazivanja, za šta mu filmska studija daje najnovije filmove, a ako prekrši — prekida saradnju sa njim);
4) Mrežni efekat — farmaceutska kompanija razvija i testira novi lek, druge kompanije prirodno počinju da proizvode generike, ali je prva kompanija već stekla dovoljnu reputaciju zahvaljujući bezbednosti i efikasnosti preparata, pa će ljudi samim tim radije poveriti svoje zdravlje njoj nego nepoznatom (i potencijalno opasnom ili beskorisnom) generiku. Mrežni efekat se odnosi skoro na sve izume.
5) Želja da se svet promeni na bolje. Na primer, Ilon Mask je principom odlučio da ne patentira svoje dostignuća u oblasti električnih automobila kako bi oni brže postali masovni zahvaljujući konkurenciji.
6) Unakrsno subsidiranje — kompanija može da plaća razvoj nekog intelektualnog proizvoda prodajom fizičke robe, jer taj nematerijalni proizvod može indirektno povećati vrednost ili služiti kao reklama za fizičku robu. Na primer, proizvođač CNC mašina može izbaciti besplatan CAD, čime povećava interesovanje za sebe i šansu za kupovinu mašina.
7) Reklama, product placement — mislite li da glumci u filmovima slučajno otvaraju limenku Coca-Cole ili Pepsi?!
Dodatak od Ankap-tjan
Naravno, lista načina monetizacije nije zatvorena i ljudi stalno izumiraju neke nove mogućnosti. Tako, na primer, prodaja dostignuća poput „večere sa autorom“ nije baš kraudingfanding, već izmišljanje retkog resursa ni iz čega za koji su ljudi spremni da plate, dok za tekst, video ili muziku nisu spremni.
Najgenijalnijim načinom monetizacije smatram prodaju merča. Ljudi sami plaćaju veliku čast da nose reklamu svog omiljenog autora ili, recimo, kompanije, zar to nije čudo?
Ne bih želela da izgledam kao kalča bez opanke, pa se nadam da ću ipak u okviru sopstvenog projekta implementirati nešto zanimljivije od običnog objavljivanja bitcoin novčanika za donacije. Ovde sve komplikuje uslov kao što je očuvanje anonimnosti, što je zapravo i razlog zašto se do sada nisam previše bavila svim tim stvarima.
Biće mi drago ako podelite sa mnom svoja razmišljanja o monetizaciji projekta. Verovatno je najlakše to uraditi preko iste forme preko koje postavljate pitanja. I, naravno, šaljite bitkoine. To je posebno važno ako ih nikada niste imali – kupite mi za donaciju, a pritom će i vama nešto ostati. Izgleda da je opadajući trend završen, što znači da nas očekuje rast cene, nemojte propustiti tu priliku.
Kritičari libertarijanizma često iznose mišljenje da su libertarijanci (kako ankapovi, tako i minarhisti) veoma slični marksistima. U Marksizmu, baza (ekonomski odnosi) ima odlučujuću ulogu u razvoju društva, dok nadogradnja (kultura, religija, moral) samo sledi za njom i nema poseban uticaj. O tome često govore desničarski nacionalisti i konzervativci, na primer Olgerd Semenov u svom strimu kritikuje libertarijanizam upravo iz tih pozicija.
Šta god da se kaže, ima istine u ovoj kritici. Ljudsko ponašanje nije određeno isključivo ekonomskim motivima. German Sterligov teško da će želeti da prodaje svoj hleb geju, iako je taj isti spreman da plati „svemirsku“ cenu za taj očigledno precenjeni proizvod. Isto tako, vernik hrišćanin ne bi otišao u švedsku vojsku ni za kakav novac, ako mu se ponudi učešće u hipotetičkom ratu Švedske protiv Nigerije, pokrenutom radi podrške LGBT pravima u ovoj drugoj. U tome se takođe vidi slabost ankapizma i minarhizma — ideološki ujedinjeni protivnik može imati veliku prednost u ratu protiv ekonomski motivisane libertarijanske vojske. Naravno, to će se desiti samo uz ovladavanje modernim visokotehnološkim oružjem. Ali, kao što znamo, čak su i „barmalei“ iz jedne poznate zabranjene organizacije naučili da proizvode bespilotne letelice. Tehnologije, iako polako, sigurno prelaze na „zaostale“ narode.
Ali identitet ne mora biti teritorijalni. Kod panarhije, kada dolazi do slobodnog izbora skupa pravila po kojima će čovek živeti u okvirima EKU, eksteritorijalni identitet (osećaj pripadnosti svojoj EKU) biće čak i jači od nacionalnog identiteta (osećaja pripadnosti svojoj etno-teritorijalnoj nacionalnoj državi) koji toliko vole desničarski konzervativci.
Dobar primer je istorija pilarizacije u Holandiji. Na samom početku 20. veka u Holandiji je došao na vlast Abraham Kujper (Abraham Kuyper) i njegova religijsko-konzervativna partija „ARP“ (Antirevolucionarna partija), koja je počela da uvodi ideologiju „suvereniteta po sferama“. Cilj reforme bio je da se zaustavi rastući uticaj levčarskih ideja, deleći društvo na takozvane pilare (engl. „pillar“, hol. „zuilen“). Izražavajući to jezikom koji nam je razumljiv, stvarala se minarhistička država u kojoj su gotovo sve funkcije države, osim silovih, prenosile na pilare (njih se mogu nazvati proto-EKU). Pilari su bili potpuno ekstrateritorijalni i obuhvatali su ljude sa određenim političko-religijskim stavovima. Bilo ih je četiri: Katolički, Protestantski, Socijaldemokratski i Liberalni. Svaki od njih je imao svoje škole, sindikate (koji su tada regulisali radne odnose), medije, zdravstveni sistem. U njih su pripadale i konfederacije preduzetnika.
Nakon Drugog svetskog rata, leve sile su uložile ogromne resurse u depilarizaciju holandskog društva. Uzimajući u obzir veliku popularnost ideja jednakosti u posleratnom periodu i brz ekonomski rast, funkcije pilara su postepeno počele da prelaze na centralnu vladu, i društvo je počelo da se unifikuje. Ipak, ostaci pilarizacije postoje u Holandiji i danas. Osećaj pripadnosti svojoj političko-religijskoj grupi nije uspeo potpuno da se uništi, koliko god se tome trudili socijaldemokrate i evroliberali.
Kakve zaključke se mogu izvući iz svega ovoga? Prvo — kod panarhije, sa veoma velikom verovatnoćom će doći do podele na EKU po političko-religijsko-kulturnom principu. Ljudi će osećati stvarnu pripadnost svojoj grupi i spremnost da je brane ne samo zbog novca. Drugo — u bilo kom obliku u kojem se minarhizam pojavio, on će pre ili kasnije ipak ponovo dovesti do „velike države“. Čak se i „panarhički minarhizam“ pokazao nestabilnim. Da je Abraham Kujper išao dalje, prenoseći pilarima silove funkcije, i time potpuno završavajući transformaciju države u punopravnu panarhiju, leve sile ne bi uspele ponovo da nametnu jedinstvene vrednosti celom društvu.
Komentar Ankap-tjan
Koliko sam razumela prema navedenom članku na Vikipediji, pilarizacija je podrivana ne samo odozgo, putem težnje političara ka ekspansiji u nove elektronske grupe, već i odozdo, pošto nisu svi želeli da žive u strogo segregovanom društvu, gde ideš u školu svog pilara, provodiš slobodno vreme u okviru svog pilara, pa čak i svakodnevne kupovine obavljaš unutar njega. Potom se dva sunarodnika slučajno sretnu, na primer, u inostranstvu, i sa iznenađenjem saznaju da u susednim pilarima takođe postoje ljudi, a zatim dođe do, na primer, međupilarskog braka, i tu upravo nastaju problemi.
A delegiranje silovnih funkcija pilarima ne bi ništa donelo. U Drugom svetskom ratu, otpor nacistima je bio pilarizovan. Ne bih se čudila ako je i služba Rajhu bila pilarizovana. Razbijanje eksteritorijalnih identiteta nije se događalo zbog silovnog apsorbovanja jednih od strane drugih, već zbog slabljenja kontradikcija u društvu, koje više nisu zahtevale održavanje strogih stalnih unutrašnjih granica. Inače, sada pilarizacija može dobiti drugi zamah, kada de facto u ovim zemljama već u punom jeku deluje moćan muslimanski pilar, samo još uvek neformalan na zvaničnom nivou.
Ukratko, ideja panarhije je zaista veoma organska za Evropu sa njenim bogatim iskustvom religijskih ratova, odnosno između upravo eksteritorijalnih identiteta. Rusija nema slično iskustvo. Ipak, recimo, u nekom Dagestanu neki počeci pilarizacije su prisutni – previše nacionalnosti na malom prostoru sa visokom gustinom naseljenosti. Što se tiče perspektiva mirnog življenja u susednim jurisdikcijama sa onima koji, na primer, nostalgičari za SSSR-om, meni se to čini malo verovatnim. Iako nedavne debate između nacionaliste i komuniste pod moderacijom libertarijanca pokazuju da počinje barem neka vrsta dijaloga.
Tako da bih rezimirala jednostavnije: ne ometajte ljude da traže načine da mirno žive jedni sa drugima, i iznenadiće vas na prijatan način.
P.S. Bitarh se ne slaže sa nizom odredbi mog komentara i namerava uskoro da objavi članak o doktrini obuzdavanja, gde će se detaljnije razmatrati pitanje upravo o međusobnom prisiljavanju na mirno suživot.
