Bitarch kolumna
Među libertariancima postoji čvrsto uverenje da prisustvo slobode govora u zemlji po principu američkog prvog amandmana na Ustav predstavlja nedvosmislenu korist koja nam pomaže u borbi protiv etatizma. Ali da li je to zaista tako, ili je to lukavo planirana zamka koja pomaže vladajućim elitama SAD da izbegnu revolucije već skoro dva i po veka?
Pogledajmo sudbinu poznatih anti-etatista u SAD koji su počeli da predstavljaju bilo kakvu značajnu pretnju državi. Jim Bell, tvorac i evanđelista ideje „tržišta atentata“ (assassination market), bio je zatvoren zbog „izbegavanja poreza“. Larken Rose, poznati ancap, takođe je završio „na dnu“ zbog poreza. Mislim da ne treba podsećati na priču sa Julianom Assangeom i seksualnim optužbama, svi to već znaju.
Kakav zaključak se iz toga može izvući? Ako tvoje reči predstavljaju stvarnu opasnost za statičnog banditera, izgovor za represiju će se uvek naći; nije mu neophodno da vrši represiju baš zbog reči. Šta mislite da bi se desilo ako se u New York Times-u odštampa oglasna strana sa tekstom „Država je statični bandit! Panarhija je glavni put ka slobodi!“? Spreman sam da se kladim da će FBI sledećeg dana kod aktiviste koji je naručio takav oglas pronaći dečiju pornografiju ili drogu. Ili će se ispostaviti da voli da maltretira svog psa i da mu je uopšte prijatno da ga pojede. Nažalost, većina aktivnih boraca protiv države u SAD to ne razume.
U Rusiji je situacija potpuno drugačija. Vlasti represiraju direktno zbog politike, i čak se ne maskiraju naročito. Imamo zgodne ekstremističke članove sa izuzetno neodređenim sadržajem, koji omogućavaju da se bilo ko zatvori za bilo šta, tako da se ni ne treba mučiti sa ubacivanjem dečije pornografije aktivisti. Zbog toga svi aktivni borci protiv države od samog početka svog delovanja koriste VPN, SIM kartice na tuđe ime, šifrovanje, posrednike, i nikada ne pokazuju svoje lice. Kao rezultat toga, po težini hvatanja, takav aktivista je ravan profesionalnom hekeru, pa je jednostavnije zaraditi zvezdice na pronalaženju ekstremizma na VKontakte. To što pravi borac protiv države zaista može biti opasan za državu, istraživaoca ne zanima: to nije njihov nivo odgovornosti. Što više pritisak vrše vlasti, to će više metoda anonimizacije koristiti borci protiv države i što će pre njegova teritorijalna monopol biti uništen. To se ne može reći za zemlje gde ljudi još uvek veruju u slobodu govora.
Komentar Ankap-tjan
Juče je Ved Nojman objavio članak, u kojem je odgovarao na komentar Laksi Katal po pitanju o zastoju koji se zove kurac: što je vlast lakša, to joj se ljudi rado predaju.
Kao što možemo videti, mišljenja o tome šta je isplativije za pristalice potpunog ukidanja države – otvoreno represivna država koja sebe diskredituje, ili njena liberalizacija uz potencijalno povećanje nivoa poverenja u nju – podelila su se. Bitarh i Laksi Katal smatraju da princip „što gore, to bolje“ funkcioniše: što je država gora, to je lakše ubediti ljude da ona uopšte nije potrebna. Ja, prateći Veda, smatram, da apetit dolazi tokom jela, i vredi početi da se pritiska država, jer se neće želeti stati, naročito ako će se na svakoj fazi reformi život zaista popravljati. Ovo je posebno relevantno u zemljama gde ne postoji razvijena kultura poštovanja prema opoziciji i gde je protivnika uobičajeno dokrajčiti. Ako država počne da popušta – dokrajčiće je.
Tako da mi se čini čudnim razmišljanje da je, ako državi za represiju treba da traži obilazne puteve, a direktan put je rezervisani – to loše. Naprotiv, to je samo povod da se zatvore ti isti obilazni putevi. Sloboda govora postoji – treba je koristiti kako bi se prekinulo progonjenje za zločine bez žrtava, poput držanja dečije pornografije ili upotrebe narkotika, a bilo kakve trzaje države po tom pitanju koristiti za podsticanje mržnje prema samom tom institutu koji, umesto da pokušava da opravda svoje postojanje nekim ne znam kojim korisnim stvarima, nastavlja da insistira na svom pravu da represuje širok krug lica po sopstvenoj inicijativi, bez molbe žrtava.
