Mihail Svetov i mnogi drugi libertarijanci često predlažu model teritorijalnih zajednica. To su, u suštini, obične države (ili subjekti federacije) sa teritorijalnim monopolom, ali koje stvara grupa naseljenika koji dele određene vrednosti, kreirajući ih „od nule”.
Pored očiglednih mana države sa teritorijalnim monopolom, u ovom modelu postoji još jedan veoma važan problem koji se, iz nekog razloga, ne ističe. Suština je u tome što se vrednosti generacije osnivača možda neće prenositi potomcima (to će se desiti gotovo sigurno, ako ne u drugoj generaciji, onda u petoj). Čak i kada mali deo ljudi u ovoj zajednici ode od vrednosti osnivača, vlada zajednice će morati da ih uzme u obzir, čime razvodnjava ideološki integritet prvobitnog projekta i pretvara zajednicu u običnu modernu državu.
Ne verujete da će se to desiti? Pogledajte istoriju SAD! Tamo su i kolonije u početku naseljavane po religijskom i ideološkom principu. Savremene države (states) praktično nisu sačuvale gotovo ništa od toga, pretvarajući se u običnu centralizovanu državu od koje su kolonisti nekada bežali iz Evrope.
Komentar Ankap-tjan
Vremenom se raspadaju ili menjaju do neprepoznatljivosti, čuvajući u najboljem slučaju samo naziv; bilo koje društvene organizacije, bilo da su to države, zajednice, preduzeća, političke partije ili klubovi interesovanja. Prolaznost vremena može se nazvati Ahilesovom petom bilo kojeg entiteta koji postoji u vremenu, a teritorijalne zajednice se ne izdvajaju od opšte pozadine. Osnivačima zajednice je dovoljno da ta zajednica neko vreme postoji i da odgovara interesima svojih članova u većoj meri nego okruženje, a ako će u budućnosti potomcima ove zajednice više odgovarati drugo okruženje – pa neka bude tako, i ne treba odlučivati u njihovo ime, oni nisu manje pametni.
Ideja Bitarka da prati oflajn propovedanje libertarijanizma deljenjem vizit kartica, izgleda da se ljudima dopada. Bar mi je poslat model vizit karte koji je malo podnosljiviji kako u pogledu dizajna, tako i u pogledu teksta. Nadam se da se i vama dopada. Naravno, uvek možete napraviti i svoju sopstvenu verziju.
Sa nadahnućem nekome govorite o svojim stavovima, vidite da je osoba zainteresovana, ali shvatate da će za pet minuta zaboraviti polovinu čuvenih termina, a prilikom pokušaja da pretraži na Guglu sledećeg dana sazna mnogo novih stvari o vegetarijanstvu i monarhiji, umesto o libertarijanizmu i panarhiji… U tom slučaju je uvek korisno nositi sa sobom nekoliko jednostavnih vizitkartica, i tada ćete, čak i nakon veoma burnog pića, imati šansu da razgovor ne bude uzaludan.
Mi smo sa Bitarchom pripremili primer za vas. Jednostavno odštampajte jednu stranicu na debelom papiru u bilo kom kopir-centru, skoro sigurno će vam zatrebati. Vizitkarte su napravljene tačno onih dimenzija kao bankovna kartica, tako da nećete morati da nagađate gde da ih čuvate – kartice ipak negde čuvate.
Ova knjiga je strukturisani zbir najznačajnijih članaka iz ŽŽ bloga poznatog libertarijanskog filozofa Olega Tarakanova („Laxy Catal“). Članci su navedeni u potpunosti u nepromenjenom obliku, bez izmena od strane autora kompilacije.
Prema mišljenju autora kompilacije, u radu Tarakanova razmatra se najrealističniji model društvenog uređenja sa stanovišta mogućnosti implatacije u ovom trenutku. On je pozvan da reši stalno množeće probleme ljudi u gotovo svim savremenim državama zasnovanim na teritorijalnom monopolu sa „tiranijom većine“.
Sam Oleg Tarakanov umesto reči „panarhija“ koristi termin koji je sam izumeo „osiguravajuće krovi“, ali je autor kompilacije smatrao mogućim da koristi opšteprihvaćeniji pojam. Panarhija ne postavlja kao cilj potpuno uništenje države, već zastupa ukidanje njenog teritorijalnog monopola i dobrovoljno učešće u njemu. To je sistem eksteritorijalnih ugovornih (i/ili konkurentskih) jurisdikcija (EKJ), u kojem različiti ljudi mogu birati sebi „virtualnu državu“, nalazeći se na istoj teritoriji.
Takav pristup obezbeđuje konkurenciju između jurisdikcija, primoravajući ih da efikasnije troše budžet i da ne ugrožavaju lične i ekonomske slobode građana. Ali još važnije je to što ljudi stiču mogućnost da žive po pravilima koja su im lično bliža, a ne onima koja su nametnuta voljom većine, koja živi na nekoj teritoriji. Jer u običnoj teritorijalnoj državi samo mali deo ljudi je zaista sposoban da emigrira, dok su ostali primorani da trpe bilo šta, čime vlade zapravo i koriste, ignorišući njihove interese.
Mogu pretpostaviti da deo uverenih sledbenika Rotbarda neće smatrati panarhiju istinskim libertarijanstvom. Ipak, ako se poredi sa nestabilnim minarhizmom i teško ostvarivim anarho-kapitalizmom (ankapom), panarhija je najrealističnija i najlakše „prodajuća se ljudima“ opcija za odlazak iz trenutno tužnog stanja stvari. U režimu panarhije već sada, prema međunarodnim sporazumima, žive diplomate, tako da je reč samo o širokoskaleznim implementacijama gotovog mehanizma koji se već dobro pokazao.
Ako vam se nije dopao potestarni („siloviti“) pristup podvržavanju jurisdikciji i sprovođenju sudskih odluka u modelu Olega Tarakanova, nemojte potpuno okrenuti leđa ideji panarhije. Razmotrite projekat Bitnation, gde se sve to vrši apsolutno bez ikakvog prisila na osnovu blokčejn sistema reputacije.
Može se izdvojiti tri osnovna vida organizacije sistema — centralizovani, decentralizovani i distribuirani. Ovo se odnosi na sve složene sisteme sa mnoštvom čvorova, kako tehnološke, tako i društvene prirode. U centralizovanom sistemu postoji jedinstvena tačka kontrole (server), preko koje prolazi sva interakcija običnih čvorova (klijenta) kako sa samim serverom, tako i međusobno. U decentralizovanom sistemu ne postoji jedinstven server, već postoji određeni broj super-čvorova koji su povezani kako sa drugim super-čvorovima, tako i sa klijentima (interakcija klijenata međusobom odvija se uz učešće super-čvorova). U distribuiranom sistemu mreža je potpuno peer-to-peer, i klijenti komuniciraju jedni sa drugima direktno, bez bilo kakvog posrednika.
Razmotrimo istoriju Interneta. Na njegovom početku, ako ste želeli da podelite neki fajl drugim ljudima, morali ste ga postaviti na svoj server (Web, FTP), odakle ga je kasnije mogli preuzeti svi zainteresovani. Sa povećanjem protoka posetilaca, vaš server možda nije mogao da izdrži opterećenje, ili je mogao biti iscrpljen protok komunikacionog kanala, što je na kraju činilo preuzimanje tog fajla nemogućim. Mislim da ovde ne treba pominjati ekstremnu ranjivost takvog sistema na „silovano“ isključivanje servera — to bi i tako trebalo da bude očigledno.
Kasnije su se pojavili decentralizovani sistemi razmene datoteka, kao što su Kazaa, eDonkey, BitTorrent. Oni više nisu imali centralni server koji lako može izbaciti iz funkcije. Interakcija korisnika odvijala se preko mnoštva nezavisnih super-čvorova (na primer torrent tracker), koji su obezbeđivali pretragu fajlova i koordinaciju podataka o njihovoj prisutnosti na računarima običnih korisnika. Radi veće otpornosti i povećanja kvaliteta usluge, kasnije su se pojavile potpuno peer-to-peer (distribuirane) mreže, kao što je, na primer, BitTorrent sa DHT-om, koji može raditi potpuno bez torrent trackera, ili Interplanetarna datotekarna mreža (IPFS) na blockchainu, koja je potpuno otporna na cenzuru i otkazivanje pojedinačnih čvorova.
Odlucili ste da kreirate sopstveni internet resurs? Imate sreće! Trenutno postoji more opcija za njegovo postavljanje. Pre četvrt veka bilo bi znatno teže. Tada vam je bilo potrebno da posedujete ogromnu sumu novca kako biste kupili fizički server, postavili ga u prostoriju sa brzim internet priključkom, snažnim napajanjem, hlađenjem itd. Nije iznenađujuće što u to vreme praktično nije bilo individualnih onlajn projekata.
Uspeh interneta se poklopio sa pojavom tehnologije virtuelizacije, koja je omogućila pokretanje više virtuelnih mašina (VM) istovremeno na jednom fizičkom serveru. Na primer, to su svima poznati VirtualBox i VMware. Svaka virtuelna mašina je omogućavala rad sa njom kao sa fizičkim serverom, rešavajući problem pokretanja više aplikacija istovremeno (svaka od njih može zahtevati svoje verzije sistemskih biblioteka i podešavanja operativnog sistema, pa bi njihovo istovremeno pokretanje pod jednim operativnim sistemom moglo izazvati konflikt).
Broj aplikacija je rastao, a mogućnost fizičkog servera da pokreće VM bila je ograničena veličinom memorije i diskovog prostora. Pojavilo se rešenje — kontejnerizacija — virtuelizacija na nivou operativnog sistema (na primer, Docker). U njoj se koristi zajedničko jezgro operativnog sistema fizičkog servera, a u svakom kontejneru je enkapsulirana samo sama aplikacija, biblioteke potrebnih verzija i specifična podešavanja operativnog sistema (a ne puni operativni sistem, kao kod VM). To omogućava značajno smanjenje veličine slike kontejnera u poređenju sa VM (što olakšava prenos sa servera na server), a takođe smanjuje opterećenje fizičkog servera (što znači da se na njemu može pokrenuti veći broj aplikacija i smanjiti cenu za krajnje korisnike).
Kako se sve ovo odnosi na društveno uređenje? Trenutno živimo u potpuno centralizovanoj državi sa teritorijalnim monopolom (tzv. vestfalska država) i stalno se sa njom susrećemo. Kao i u prethodnom primeru sa različitim verzijama sistemskih biblioteka za različite aplikacije, različiti ljudi imaju različite vrednosti, religiju, predstave o životu. To je potpuni apsurd — smatrati da bi, na primer, Turci i Kurdi mogli da žive po istim zakonima! I, kao što vidimo, svaki pokušaj turskih vlasti da nametnu jedinstvena pravila nailazi na otpor, sve do oružane borbe.
Najjednostavnije rešenje u ovoj situaciji vidi se u prelasku na decentralizovani sistem u vidu panarhije (sistemi ugovornih jurisdikcija — ECU), gde će svaka grupa sa zajedničkim pogledima imati svoju vladu, koja nije vezana za teritoriju. Neki libertarijanci možda neće želeti ovakvu opciju, jer žele sami da biraju „komponente“ na tržištu potpuno prema svom ukusu i da ne zavise od ECU. To već predstavlja potpuno distribuirani model, koji nazivamo anarho-kapitalizmom (ancap).
U istoriji je bilo mnogo primera prelaska sa centralizovanog sistema na decentralizovani, a zatim na distribuirani. Evo još jednog primera — elektronski mediji. Prvo su postojali potpuno centralizovani radio i televizija, zatim se pojavio decentralizovani Internet sa veb-sajtovima, i tek sada se pojavljuju seme potpuno distribuiranih aplikacija (kao što su, na primer, Bitcoin ili Ethereum sa pametnim ugovorima). Ne mogu da navedem čak ni primer prelaska sa centralizovanog sistema direktno na distribuirani (zaobilazeći decentralizovani), tako da smatram da je takvo ekstremno malo verovatno. Ovo se odnosi i na društveni poredak, i naivno je pretpostaviti da iz centralizovane države (čak i ako je minarhistička) možemo odmah preći na ankap. Praktične argumente sam naveo u svom članku „Realistično libertarijanstvo“.
Čitajući mišljenja ljudi o idejama anarho-kapitalizma (ankap), često se može čuti da je to „utopija“, „eskapizam“, „svet mašte“, „fandom“, a da je samo libertarijanstvo „sekta“, „kult“, „ideologija za bogate hipstere“. Očigledno je da, iako je sama ideologija ankap-a dosledna i teorijski ostvariva, uveriti u to glavnu masu ljudi prilično teško, ako je uopšte moguće. Pokušaj prelaska na ankap preko minarhizma, kao što to predlaže jedan od lidera LPR Mihail Svetov, takođe je slep put — nestabilnost minarhizma je dokazana kako teorijski, tako i empirijski na mnoštvu istorijskih primera.
Pored poznate podele libertarijanizma na ankap i minarhizam, postoji još jedna ideologija koja se takođe može nazvati kvazi-libertarijanskom: panarhija. Ona se pojavila više od veka pre Rotbardovih ideja, kada je 1860. godine belgijski naučnik Pol Emil de Pujd (Paul Émile de Puydt) napisao pamflet „Panarhija“ („pan“ i „arhija“ – „vlast svih“, „sveobuhvatna vlast“) [1]. Tokom svog života nije pokušavao da promoviše ovu ideju, a setili su se nje tek u 21. veku sa porastom popularnosti libertarijanizma i blockchain tehnologija.
Panarhija ne postavlja kao cilj potpuno uništenje države, već se zalaže za ukidanje njenog teritorijalnog monopola i za dobrovoljno učešće u njemu. Ukratko — zakoni treba da se odnose na ljude, a ne na teritoriju. Ako vam se nešto ne dopada, moći ćete da izaberete drugu EKJU, ne napuštajući zemlju. Takođe možete pronaći srodnike po mišljenju i stvoriti sopstvenu EKJU sa željenim zakonima.
Drugi nazivi ove ideologije su – eksteritorijalne ugovorne jurisdikcije (EKJU, ponekad samo JU), eksteritorijalna država, osiguravajuća država, države-krovovi, polidržava, multivladavina, FOCJ, celularna državnost, virtuelni kantoni, modularna država.
Cellularna državnost
U ovom članku ću pokušati da navedem argumente u korist panarhije nasuprot ankap-u i minarhizmu, prema kriterijumu realističnosti implementacije teorije u stvarnom svetu. Čist Rotbardov ankap sa apsolutnim principom neagresije, naravno, deluje privlačnije za libertarijance, ali treba razumeti da njegova realizacija može potrajati dugo i premašiti horizont planiranja svakoga od nas.
Panarhija rešava većinu problema svojstvenih ankapu i minarhizmu, koji su se često koristili protiv libertarijanaca i otežavali širenje libertarijanizma masovnim slojevima stanovništva.
1. Socijalna zaštita
Iako libertarijanci kao rešenje nude privatno osiguranje i dobrotvorstvo, etatisti iznose prilično jak kontrarargument, čim ga čuju, mnogi ljudi se okreću od ideja libertarijanizma: „Šta ako je čovek siromašan, ne može da kupi osiguranje, nema prijatelje i niko ne želi da mu pomogne? Da li mu preostaje samo da umre od gladi?“. Prema mojim zapažanjima, to je najčešći prigovor protiv libertarijanizma, koji se odnosi i na ankap i na minarhizam.
U panarhiji takvi ljudi mogu izabrati socijalističku EKJU i dobijati socijalnu zaštitu na potpuno isti način kao što to sada radi država, plaćajući svojoj EKJU dobrovoljne doprinose („poreze“). Ovo se odnosi na sve usluge modernih država — obrazovanje, zdravstvo, penzioni sistem, socijalno osiguranje, bezbednost, vatrogasnu zaštitu.
2. Javni prostori
Navikli smo da iz svog stana izlazimo u „javni prostor“ koji nikome ne pripada i zato ne može biti „zaključan“ za nas. Ankapisti pak govore da sve treba da bude privatno, odnosno da ćete sa svoje teritorije izlaziti na tuđu. A vlasnik je u suštini svemoguć, što znači da će vam jednostavno zabraniti ulaz na svoje vlasništvo, odnosno zaključati vaše. Ovo je malo izmišljen primer, ali je pomalo zastrašujuće: privatni putevi, šume, polja, mora — i vlasnik je apsolutni vladar. To me plaši. Osim toga, nejasno je kako privatizovati ono što je sada zajedničko, to je previše konfliktno proces. Kako privatizovati ulicu u Moskvi, a da se uzmu u obzir svi interesi i da se nikoga ne uvredi, ne narušičije „obične prava“? Smatram da je privatizacija nemoguća zbog konfliktne prirode procesa i strahova koji su s njom povezani. Bliskije su mi fleksibilnije forme gde ima mesta servitutima i običnom pravu, gde sve ne postaje privatno, ostajući zajedničko/ničije. [2]
3. Odbrana
Protiv ankapa se često iznosi argument da će državu bez države brzo zauzeti visoko organizovane države sa moćnim vojno-industrijskim kompleksom. Zapravo nije tako, i dobro organizovana decentralizovana odbrana sposobna je da se suprotstavi čak i jakim protivnicima [3], čineći stanovnike te teritorije „nepovoljnom žrtvom“ za agresora.
Panarhija kombinuje kako prednosti decentralizovane odbrane kod ankapa, tako i resursno-tehnološke mogućnosti države [4], uključujući i kreiranje oružja koje održava mir kroz doktrinu odvraćanja (na primer, balističkih raketa i neprimetnih dronova-kamikaza, koji garantuju visoku verovatnoću uništenja lica protivnika koja donose odluku o početku agresije).
4. Popularnost ideje slobode
Ako se grupi običnih ljudi postavi pitanje „Koje su vrednosti za vas najvažnije?”, ideali slobode neće biti daleko od prvog mesta. Klasično-liberalne (minarhističke) partije postoje u Evropi već dugo vremena, međutim, nikada nisu postigle velike uspehe na izborima. Čak i najmoćnija klaslib partija u Evropi — švajcarska FDP.Die Liberalen — prikuplja svega 15-20% glasova tokom mnogo decenija. [5]
Panarhija, pak, umesto većini nejasnih apstraktnih ideja slobode, promoviše mogućnost življenja po pravilima i saradnje sa ljudima koje ste sami izabrali bez prisile (za razliku od modernih država, gde ste obavezni da se pokoravate volji većine, čak i ako se sa njom ne slažete). Drugi argument je povećanje efikasnosti državnih usluga putem konkurencije (u modernim monopolskim državama ljudi jasno vide kako se njihovi porezi uzalud troše).
5. Izbor po podrazumevanom stanju
Države obično obezbeđuju standardizaciju kvaliteta robe, proveru efikasnosti lekova, neki vid standarda opšteg školskog obrazovanja, osnovnu hitnu medicinsku pomoć i protivpožarnu zaštitu (dostupnu svima, bez obzira na kupovinu osiguranja), zaštitu radnih prava i različite usluge „jednog prozora“. Mnogi ljudi ne žele (ili nemaju takvu mogućnost iz objektivnih razloga) da troše svoje vreme na proučavanje miliona različitih ponuda na tržištu, i radije biraju neku opciju koja je automatski ponuđena.
6. Jedinstveno razumevanje NAP
Među libertariancima stalno postoje rasprave o dopuštenosti abortusa, starosti seksualnog pristanka, prodaji droge, ugovornom ropstvu i nekim drugim pitanjima koja proizlaze iz različitog razumevanja principa neagresije (NAP) među različitim ljudima. Pokušaj nametanja nekog jedinstvenog standarda za sve vodi samo do odbacivanja ideja libertarijanizma. U panarhiji, u svakoj EKÜ može postojati svoje razumevanje dopuštenih normi. Ljudi i biznisi mogu ne sarađivati sa građanima drugih EKÜ u nekim sferama života, ako se oni značajno razlikuju od normi sopstvene EKÜ. Takođe, pri velikom neslaganju sa vrednostima svoje EKÜ, osoba može tražiti zaštitu od druge EKÜ i preći u nju ako je prime, (analogija statusu izbeglice u modernoj državi, koji je nejasno kako će funkcionisati u ankapu).
7. Bezboljan odlazak sa vlasti za članove vlade
Prelazak na panarhiju može se odvijati apsolutno bezbolno za trenutnu vlast — kreira se „fork“ (paralelna vlada) i subjekti ekonomije (škole, bolnice, državna preduzeća, službe za puteve, univerziteti itd.) moći će da biraju kojoj će se od njih pridružiti (u bilo kom trenutku mogu preći u drugu EKÜ, ako žele) [6]. U tom slučaju, članovi vlade koja je trenutno na vlasti u centralizovanoj državi, ostaće na vlasti i u prvoj formiranoj EKÜ i ne moraju se bojati za svoju ličnu bezbednost. U suprotnom, nedostatak garancija nepovredivosti značajno otežava smenu vlasti, jer će trenutna vlast boriti do poslednjeg, shvatajući kakva je sudbina čeka u slučaju nasilnog svrgavanja.
8. Razumljiv scenario prelaska
U mnogim zemljama trenutno postoji jaka polarizacija društva, kao što je primer SAD, gde je podela po vrednostima između pristalica demokrata i republikanaca dostigla istorijski maksimum [7]. To ima snažno destabilizujuće dejstvo na vladu (njeni članovi su stalno nesposobni da se dogovore oko većine pitanja među sobom) i stvara plodno tlo za formiranje EKÜ „odozdo“. Za vlast „odozgo“ to je takođe isplativo, jer minimizira verovatnoću krvave revolucije i obračuna sa njenim članovima, kao što je opisano u prethodnoj tački. Drugi scenariji su razmatrani u blogu poznatog „evangeliste“ ideje panarhije Olega „Laxy Catal“ Tarakanova [8].
9. Postojanje velikog broja primera panarhije
Ankapove često traže: navedite države u kojima je postojao/postoji anarho-kapitalizam? Pored poznatih primera srednjovekovne Islandije i Irske, obično nema šta reći. Eksteritorijalne jurisdikcije su pak postojale skoro čitavu poznatu istoriju — to su rani (pre reformi Klishena u Atici) grčki polisi, srednjovekovni univerziteti, religiozni redovi, gildije i esnafi, milleti u Osmanskom carstvu, delom — pilariacija u Holandiji do sredine 20. veka. Moderni Malteški red, ne posedujući sopstvenu teritoriju, je u suštini eksteritorijalna država [9]. Pa čak i sada, diplomate svih zemalja sveta, prema međunarodnim sporazumima, žive u uslovima panarhije! [10]. A pošto je model već dobro isprobano, ništa ne sprečava njegovo širokoselno uvođenje. Princip „svi su jednaki pred zakonom“ može zaista početi da funkcioniše, dok on sada ostaje samo u zvaničnim deklaracijama.
10. Kompatibilnost sa ankapom
Iako panarhija deluje kao odstupanje od principa ankap-a, ona se, ipak, može pokazati kao njegova sasvim stvarna preteča. Učešće u EKJ je dobrovoljno, shodno tome, evolucioni proces će postepeno izdvojiti one koji su nezgodni za klijente, i ostaviti one koji na najbolji način zadovoljavaju ideale slobode.
Izvori
Pol Emil de Puid „Panarhija“, prev. Jegora Liskina
Adepti minarhizma često navode Švajcarsku kao uspešno funkcionišuću minimalnu državu kojoj bi svi trebalo da težimo. Konfederalnu strukturu smatraju ključem za neproširivanje ovlašćenja vlade. U stvarnosti se primećuje polako širenje države sa znacima ubrzanja u poslednjoj deceniji. Na primer, nedavno je usvojen zakon o zabrani kritike homoseksualizma, što de facto uništava slobodu govora – osnovu slobodnog društva. On stavlja konačni pečat na veru u mogućnost održivog postojanja minimalne države.
Teritorijalni monopol će uvek težiti rastu i nijedne mere nisu u stanju da ga zaustave. Samo konkurencija za ljude može preokrenuti ovaj trend. Čak i ako smatrate anarhokapitalizam utopijom u ovom trenutku, predlagati minarhizam kao prelazni model je još više utopično! Ne gubite uzalud svoje vreme i radije obratite pažnju na model eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija (EKJ, panarhija).
U zapadnoj Evropi, posebno u nemačkom govornim zemljama, već godinama postoje minarhističke (klasično-liberalne) partije. Ideologija LPR-a i, naročito, Mihaila Svetova, veoma je slična idejama švajcarske FDP.Die Liberalen, što nije iznenađujuće, jer on skoro u svakom svom predavanju hvali Švajcarsku kao zemlju najbližu libertarijanstvu.
Zapravo, on navodi samo činjenice izvučene iz konteksta, izostavljajući pritom premoć sve veće regulacije i sasvim nesimboličkih poreza. To uopšte nije iznenađujuće – uticaj FDP.Die Liberalen na švajcarsku politiku nije toliko veliki, a poslednjih godina ona dobija tek nešto više od 15% glasova u parlamentu. U poređenju sa drugim zemljama, u mnogim od kojih minarhističke partije nisu čak ni predstavljene u parlamentu, to je dobar rezultat. Ali za izgradnju libertarijanskog društva kroz pobedu na izborima, to je sasvim nedovoljno. U Nemačkoj je slična slika – rezultati lokalne FDP su čak i malo skromniji od švajcarskih i iznose približno oko 10% tokom više decenija.
Procenujući perspektive LPR-a u Rusiji, vredi obratiti pažnju na to da su ideje minarhizma u našem društvu još marginalnije nego u Evropi. Ovoj partiji će teško uspeti čak i da uđe u Državnu dumu, a da ne govorimo o bilo kakvom značajnom uticaju na politiku države. Minarhistima u Evropi to nije uspelo tokom decenija aktivne političke borbe, i potpuno je glupo nadati se da će u RF biti drugačije.
Za promociju libertarijanizma, put partijske borbe očigledno ne može biti jedini. Nadati se prelasku na slobodno društvo postepeno, kroz minarhizam, takođe je besmisleno. Realističnije je, po mom mišljenju, prosvetljavanje ljudi idejama slobodnog društva i modelom ekstrateritorijalnih ugovornih jurisdikcija (EKJ), kao prelaznog modela ka slobodnom društvu sa punim NAP-om.
Među mnogim opozicionarima postoji mišljenje da je dovoljno uraditi u Rusiji „kao u Evropi“ i živećemo skoro pa u raju. Oni obično hvale zapadne zemlje zbog podele vlasti, poštenih sudova, transparentnog budžeta, pametne regulacije, pravednih poreza, slobode govora i mnogih drugih stvari koje nedostaju u RF. Ali neki od tih ljudi kasnije počinju da primećuju da sva ona dostignuća zbog kojih su bili spremni da napuste svoja uštogljena mesta, polako ali sigurno nestaju čak i na njihovom omiljenom Zapadu, a da ne govorimo o prenošenju u Rusiju.
Zašto se to dešava i zašto je besmisleno čekati poboljšanje države, kao što je besmisleno i emigrirati? Spreman sam da iznesem hipotezu zasnovanu na mislima iz predavanja poznate sociologinje Ele Paneah (dostupna su na YouTube-u). Ne mogu garantovati apsolutnu verodostojnost ove hipoteze, ali smatram da je verovatnoća da je istinita veća od 99%.
U svojim predavanjima Ela iznosi teoriju o „stacionarnom banditima“, objašnjavajući pozitivan (stvoriteljski, progresivni) vektor kojim je država usmeravala društvo, neophodnošću vojnog prevladavanja nad drugim stacionarnim banditima. Ako je neki od njih preferirao tradiciju i mrak, a drugi progres i ljudska prava, poslednji je rano ili kasno postizao tehnološku nadmoć nad prvim. Na kraju krajeva – tradicionalisti i pristalice „zverske“ nasilne hijerarhije jednostavno su osvajani od strane progresivnijih država. Pošto bez poštovanja ličnosti i ljudskih prava nije moguć razvoj tehnologije, države su bile primorane da preuzimaju jedna od druge najbolje prakse za obezbeđivanje ličnih sloboda, povećanje poverenja u poreski sistem kroz transparentan budžet, stvaranje društvenih liftova za mlade, borbu protiv korupcije i nudi pomoć onima koji prelaze na njihovu stranu.
Nakon Drugog svetskog rata, kao rezultat pojave doktrine obuzdavanja kroz pretnju međusobno garantovanog uništenja, ratovi između više-nema razvijenih zemalja su potpuno prestali. Jer nijedan političar se neće usuditi da započne rat ako zna da i sam može biti uništen. Kao rezultat toga, nestao je podsticaj za razvoj i stvaranje boljih uslova za sopstvene građane. Jer te ionako niko ne preti, a sopstveno stanovništvo se može pot压iti čak i običnim pendrecima i suzavcem.
Odsustvo stimulusa za razvoj uopšte ne znači zaustavljanje konkurencije državnih praksi, samo sada države preuzimaju metode ugnjetavanja sopstvenih građana jedne od druge — skriveni porezi, cenzura na Internetu, borba protiv protesta i mitinga, društveni rejting, nadzor itd. Verovatno ste primetili da su neki od njih se prvo pojavili kod nas, a zatim na zapadu, drugi obrnuto. Ali generalno, kako kod nas, tako i na zapadu, obim prava i sloboda se postepeno, i to sve bržim tempom, smanjuje. Emigracija postaje besmislena, jer će nakon određenog vremena svi oni nedostaci zbog kojih ste otišli, postojati i na vašem novom mestu.
Kako možemo vratiti konkurenciju pozitivnih praksi? Oslobadivši se teritorijalnog monopola države i prelaskom na sistem eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija (EKU), stvorićemo stimulans za pojedinačne EKU da se takmiče za građane. Jer, prelazak u drugu EKU biće jednostavan kao i promena mobilnog operatera. Shodno tome, rukovodioci ovih kompanija će biti zainteresovani da ponude najbolje uslove za građane.
