Naslov izgleda veoma čudno, zar ne? Čini se da ideja nacionalnog suvereniteta vuče korene iz Vestfalskog mira, kada je nakon Tridesetogodišnjeg rata odlučeno: svaki vladar je suveren na svojoj teritoriji i sam rešava svoja unutrašnja pitanja, a komšije ne treba da se mešaju u to. Upravo je Vestfalski mir rodio državu modernog tipa sa njenim teritorijalnim monopolom.
Međutim, do devetnaestog veka ideja suvereniteta vladara prerasla je u ideju suvereniteta nacije, pošto moć vladara više nije bila povezana sa božanskim pravom i bila je primorana da opravda sebe voljom naroda. Radi veličine nacije, ispostavilo se da je zgodno razvetati mnogo krvavije ratove nego što je bio nesrećni Tridesetogodišnji rat. Bog je ratovao na strani velikih bataljona, nacionalne države su vredno rasvetavale, nabavljale kolonije – i svet se, u suštini, kretao ka tome da bude podeljen između nekolicine zemalja, koje će se potom suočiti u poslednjoj i odlučujućoj bitci, gde bi se odredio svetski hegemon i formirala jedinstvena svetska sila. U najmanju ruku, da je slobodno tržište podsticalo stvaranje monopola, upravo bi se tako i dogodilo. Ali umesto toga, Prvi svetski rat doveo je do raspada četiri kontinentalne imperije, a nakon Drugog svetskog rata, kolonije su počele da otpadaju i kod svih ostalih velikih sila.
U UN-u je već zvanično utvrđen jednak status svih zemalja, a princip teritorijalnog suvereniteta se pokazao kao zvanično dopunjen principom prava nacije na samoopredeljenje, koji mu direktno protivreči. U suštini, to je umanjilo vrednost vestfalskih principa, i od tada broj zemalja u svetu nastavlja da raste. Takođe, na svetsku scenu su se vratile stare dobre tradicije invazija radi uspostavljanja progresivnog poretka, koji su zamenili religijske ratove koji više nisu naročito aktuelni.
U svetu još uvek ima mnogo više etničkih grupa nego država, pa zemlje mogu još prilično dugo da se raspadaju po etničkom principu. Uz to, za ljude podsticaj za razdvajanje nisu etničke razlike kao takve, već pre svega razlika u kulturama. Ali kulturnih zajednica ima još više nego etničkih grupa, one se stalno pojavljuju i menjaju.
Jednostavnost kretanja ljudi, robe, novca i informacija dovodi do toga da sve teritorijalne granice postaju sve propustljivije, a njihovo samo postojanje sve manje smisleno.
Još nije jasno koliko će brzo i kao rezultat kog lanca događaja predstavljanje o pravu kultura na samoopredeljenje postati mejnstrim, kao što se to ranije dogodilo sa nacijama. Čisto logički, nema nikakvih osnova po kojima bi određena grupa ljudi, izabrana po manje ili više proizvoljnom kriterijumu, imala pravo na suverenitet, dok druga grupa ljudi ili čak samo jedna osoba to nema.
Ovo pitanje je prilično detaljno obrađeno u Rotbardovoj „Etici slobode“, pa ću sebi dozvoliti mali citat odande:
Može se postaviti ozbiljnije pitanje: da li pristalica doktrine laissez-faire priznaje pravo regiona zemlje da se odvoji od zemlje? Da li je legalno da se Zapadna Ruritana odvoji od Ruritane? Ako nije, zašto? A ako jeste, kakav onda može biti logički završetak razdvajanja zemalja? Ne mogu li se odvojiti mali okrug, zatim grad i deo tog grada, zatim stambena četvrt, i na kraju, određeni pojedinac? Priznavanje bilo kakvog prava na odvajanje bez njegovog logičkog završetka, koji ograničava pravo na individualno odvajanje, a koje logički ograničava anarhizam, dovešće do toga da pojedinci mogu da se odvoje od države i angažuju sopstvene agencije za zaštitu, i da država propadne.
Na taj način se gradi jasna trajektorija razvoja društvenih odnosa: od suvereniteta ličnosti nad podanicima, preko suvereniteta sve manjih grupa, ka suverenitetu svake pojedinačne ličnosti, uz potpuno izbacivanje same kategorije podanosti. I ako su nekada samo nekoliko stotina ljudi širom sveta moglo da izjavi da je „država to ja“, u vidljivoj budućnosti će to sa punim pravom moći da kaže svaki pojedinac o sebi.
