Država je poredak koji određuje kako se upravo na tom ili onom mestu uobičajeno sistematski pljačka ljudi. Anarhija podrazumeva visok stepen decentralizacije moći u društvu, kada se ljudi u najgorem slučaju udružuju u situacione saveze kako bi obnovili pravdu, a nakon što zadatak bude rešen, savez počinje da ima poteškoća sa određivanjem ciljeva i teži raspadanju. Određena analogija mogu biti savremeni međudržavni odnosi: odbrambeni savez NATO zamalo se raspao od zapuštenosti kada je nestala pretnja SSSR-a, ali je odmah oživeo i spreman je da prima nove članove kada je RF počela da zveči oružjem. Ali da bi žrtva agresije dobila podršku u anarhiji, ona čak i ne mora formalno biti član saveza, što jasno vidimo na primeru Ukrajine.
Tako je i kod ankapa: niko se neće protiviti tome da određeni tržišni agent postane jači: zašto da ne, ako tako sjajno zadovoljava svoje klijente. Ali čim on počne da ispoljava netržišnu moć, klijenti počinju da beže od njega, a konkurenti počinju da razmišljaju sa koje strane je najlakše udariti.
Dovoljno jak agent kod ankapa
Da li je ovaj mehanizam dovoljan da ankap, jednom uspostavljen, procveta zauvek? Ne mogu to da garantujem. Prevario nas je Fukujama: u istoriji nema kraja. Održivost ankapa zasnovana je na ekonomskim stimulansima koji sprečavaju neefikasnu centralizaciju, ali anomalije se ne mogu isključiti. Tako je, na primer, dobar model ankapa mehanizam proof-of-work u Bitkoinu, i vidimo da sa vremenom decentralizacija majnovanja samo raste, ali istorija Bitkoina nipošto nije bila lišena kriza povezanih sa pokušajima majnera da nameću svoju volju vlasnicima novčića. A loše balansiran PoW, kao što vidimo na primeru etera, uopšte ne sprečava tvorca valute da njome upravlja samostalno.
Liberalne demokratije su upravo primer takvih krivih sistema, gde su kočnice i tegovi na papiru nacrtani, a u praksi i dalje izlazi vertikala moći ili u najboljem slučaju oligarhija. Projektovati razuman sistem anarhističkog samoupravljanja od nule i pokrenuti ga umesto neke države je netrivijalan zadatak, i ne pada mi na pamet kako bi se to moglo realizovati u odsustvu kriza. Međutim, pošto je država sistem pljačke u kojem su pozitivne povratne veze istorijski mnogo jače od negativnih (što više opljačkaš, to ti je lakše da opljačkaš još – pozitivna povratna veza; ali što više te mrze – negativna povratna veza) – onda su i krize u državama neizbežne. S vremena na vreme iznedam neku priču o tome kako se na tom ili onom mestu usled krize vrši prelazak sa rigidne države na nešto nalik ankapu. Evo, na primer, upravo o liberalnoj parlamentarnoj demokratiji.
Ovde me nagovaraju da se izrazim o ukrajinskom pitanju, ali radije ću odgovoriti na ovo.
Merkantilizam – to je bilo kakva politika zasnovana na ideji da slobna trgovina nije dopustiva i da je treba regulisati. Ranije je jedno od opravdanja takve politike bila predstava da je trgovina rat, gde jedan gubi, a drugi profitira, i ako se ne obuzda profitni trgovac, on će sve uništiti, a sam će se napiti narodnom krvlju. Ova čudna predstava o trgovini pratila ju je predstava o štetnosti konkurencije: pri konkurenciji, navodno, trgovac ili zanatlija ne može se fokusirati na jedan dodeljeni oblast delovanja, i zbog besmislenog rata među sobom u proizvodnji i trgovini će vladati potpuni haos. Naposletku, to je bilo praćeno predstavom da su niske cene robe štetne, kao što su štetne i visoke cene rada – jer postoje pravedne cene, i svaki proizvođač ili trgovac je dužan da ih poštuje.
Nije čudno da tamo gde su se ovakve predstave strogo poštovale, čovečanstvo je imalo malo šansi da se obogaćuje i razvija tehnologije. Ali to je bilo praćeno i postulatom o koristi siromaštva za spasenje duše, tako da u tome niko nije video problem.
Konačno, merkantilizam je podrazumevao da je za vladara krajnje glupo dozvoliti ljudima da kupuju strane proizvode za novac, jer je mnogo korisnije gomilati novac u trezoru – on će uvek biti potreban za kupovinu luksuznih predmeta, ali najvažnije – za plaćanje ratova. A to je značilo da trgovinu treba oporezovati maksimalno mogućim carinama.
Više ili manje sistematsko izlaganje pogrešnosti merkantilističkih stavova uradio je još Adam Smith u svom delu Bogatstvo naroda, o čemu nam je <Shulman mode on> izvestio Puškin, govoreći o obrazovanju početkom 19. veka: kritikovao je Homera, Teokrita, zato je čitao Adama Smitha i bio duboki ekonom, to jest znao je da sudi o tome kako država bogati, čime živi, i zašto joj ne treba zlato kada ima običan proizvod</Shulman mode off>. Konačno je tlo iz ispod merkantilizma izbijeno tokom marginalističke revolucije (nedavno je u Moskvi održana konferencija povodom 150-godišnjice ovog događaja), kada je mehanizam formiranja cena objašnjen kroz subjektivne preferencije, a ne kroz troškove proizvodnje, i to je konačno učinilo jasnim zašto se pri dobrovoljnom ugovoru poboljšava položaj obe strane koje učestvuju u transakciji.
Zašto je onda sada, 246 godina nakon objavljivanja Bogatstva naroda i 150 godina nakon marginalističke revolucije, merkantilizam i dalje živ u glavama i aktivno primenjuje u politici?
Zato što je politika rat. To je igra sa nultom sumom, gde onaj kome se povećava moć, umanjuje moć ostalih. Ali vođenje vrelih ratova postalo je moveton, i umesto njih se aktivno koriste trgovinski ratovi. Želiš da kažeš „dosta“ tuđem režimu – uvedi protiv njega trgovinske sankcije.
Politika ne može biti samo spoljna, već i unutrašnja. Vođenje vrelih unutrašnjih ratova je još veći moveton, zato predstavnici određenih grana industrije mogu lobirati za trgovinske preferencije za sebe, a ograničenja za konkurente, kako unutar zemlje, tako i spolja. Slogan zaštite domaćeg proizvođača prolazi ne manje uspešno od slogana zaštite rodne zemlje, a dovodi do istih posledica: domaći potrošač postaje siromašniji.
Štaviše, uzmimo čak i potpuno libertarianski projekat Montelibero. I mi se prvenstveno trudimo da za rad na projektu zaposlimo učesnike projekta, a ne frilensere. Merkantilizam je psihološki komforan: odričeš se delića lične koristi, zato činiš dobro bližnjem od kojeg kupuješ skuplji proizvod, ignorišući jeftinije analoge od onih koji ti nisu po volji. Slično tome, agoristi mogu principijelno trgovati samo sa onima koji ne plaćaju poreze, čak i ako bi efekat razmera i cena sigurnosti doveli do toga da sa porezima bude jeftinije. Zato država neće dobiti ni jedan agoristički groš.
U čemu je onda razlika? Zašto libertarijanci smatraju svoje ponašanje moralnim, a državne regulacije kriminalnim? Naravno, stvar je u dobrovoljnosti. Vi sami imate puno pravo da žrtvujete profit zarad moralne superiornosti. Ali zahtevati isto od ostalih silom – to je neprihvatljivo!
Zamislite – zaključili ste sa nekim ugovor bilo koje vrste, bilo da je reč o kupovini robe ili zaposlenju. Ali kasnije je druga strana ugovora odlučila da vas „prevari“. Kakve su posledice tog postupka? Na ovo pitanje se može odgovoriti na osnovu toga ko je zapravo vaš bivši partner. Ako je to bila sasvim obična osoba ili kompanija, najgore što ćete iskusiti su finansijski gubici, i možda u određenoj meri moralna šteta. Ostaćete bez novca, mogu vam prevarom oduzeti imovinu, ali generalno ćete i dalje biti u redu i na slobodi. Nijedan tržišni subjekt koji ne koristi nasilje kao alat u svom radu ne može vas toga lišiti.
Ali šta će se desiti ako odluči da vas prevari neki bandit? A bandit može sve što poželi, pa čak i prebiti vas do doživotne invalidnosti, ili čak vas ubiti. Vođenje bilo kakvih odnosa sa banditom je uvek opasno, jer postoji velika verovatnoća da će u određenom trenutku odlučiti da vas se reši. I državu se može svrstati u kategoriju bandita, jer je ona sama stacionarni bandit koji uopšte ne gnuša da primeni nasilje nad svojim građanima ako mu to pomaže da ostvari određene ciljeve. To znači da je sa njom opasno voditi bilo kakve poslove, kao i sa bilo kojim drugim banditom. Dovoljno je da jednom ne udovoljite nečemu ili da se jednostavno ne dopadnete nekom činovniku, da ozbiljno krenu protiv vas i da završite ili iza rešetaka, ili na groblju.
Na primer, setimo se nedavnog slučaja sa Group-IB – kompanijom koja se bavi sajber-bezbednošću. Njen osnivač je uhapšen, a u samoj kompaniji su sprovedene pretresne istege. Iako je ranije blisko sarađivala sa FSB-om, to definitivno nije nešto što može garantovati odsustvo nasilja sa njihove strane. Od starijih priča možemo se setiti slučaja „Sedmog studija“, kada su članovi pozorišne trupe, koji su od države primali subvencije, na kraju zatvoreni zbog navodne nepropisne potrošnje tih sredstava. Opasno je čak i baviti se poslom koji država obezbeđuje ili koji ona strogo reguliše. Nedavno su dva zaslužna lekara sa herojskom prošlošću poslata u pritvor zbog sasvim običnog pružanja medicinske pomoći starijoj pacikinji.
Kao rezultat, prilično je rizično raditi na državnoj poziciji ili čak jednostavno sarađivati sa državom, jer u tom slučaju svaka greška ili čak samo nezadovoljstvo „partnera“ koštaće vas ne samo sredstava — možete ostati bez slobode, pa čak i sopstvenog života. Vaše veze sa državom sigurno ne garantuju vašu bezbednost od nje same.
Korishteći priliku, želim da se zahvalim na redovnim repostovima mojih materijala na Twitteru)))
Što se tiče pitanja, smatram da je razlog otprilike isti kao i razlog zašto u Kaliforniji od zemljotresa pogine mnogo manje ljudi nego na Haitiju. Zbog siromaštva, koje, sa svoje strane, proističe iz loše organizacije društva.
Pričam ovde čak i ne o veličini države, jer je teško na prvi pogled reći u kojoj zemlji država više interveniše u živote ljudi – u Švedskoj ili u Rusiji, u Kaliforniji ili na Haitiju. Svako društvo ima utoliko veću državu koliko mu je ona lošije pružila otpor, i uglavnom u onim sferama gde je otpor bio posebno neefikasan.
U Rusiji je osnovna strategija otpora državi uvek bila bekstvo, zato su ovde ljudi efikasni u tome da nešto sakupe i brzo iskoriste – bilo da su to pečurke iz državne šume, bilo mašine iz državne fabrike za otpad – a posedovanje nekretnina je uvek zona ranjivosti, pa se za njih ne vezuju i ne čuvaju ih. Ko i zašto bi čuvao državne šume? Ko i zašto bi ih gasio?
U istoj toj Švedskoj ne možeš pobeći od države, i za zemlju se moralo držati. Zauzvrat, država je tamo efikasnija u prikupljanju poreza, jer svi uredno sede na svojim mestima, svi su izbrojani, svi su evidentirani. Život košta dosta i sve je isplanirano, ali zato šume ne gore.
Sada sam se preselila u zemlju gde je, s jedne strane, privatna svojina prilično zaštićena, pri čemu stvar nije toliko u državi, koliko u tome što su takvi interesi društva – ljudima je isplativo skupo prodavati je strancima. S druge strane, državno mešanje se trpi prilično nerado, i često ono samo stvara privid efikasnosti, legalizujući s vremenom ono što su ljudi sami uradili za sebe na sopstveni rizik. Šume ovde još uvek povremeno gore,yyyyyyyyyyy, ali postepeno beshoziažno blago postaje sve manje.
Ako razmišljamo baš o šumi, onda je za smanjenje broja požara veoma važno da ona ne bude samo privatna, već da pripada ne previše velikim vlasnicima. Veliki vlasnik će u najboljem slučaju napraviti kvartalne proseke, a ako ima sreće, će čak orati protivpožarne trake. Ako ima još više sreće, će vršiti selektivnu seču i uklanjati suvo drvo. Ali zapravo, za njega je efikasna koncentracija proizvodnje i kvadratno-gnezdo mišljenje. A mali vlasnik će sam živeti u šumi, i povući asfaltiran put do svog salaša. Takav put ne samo što će ispuniti ulogu protivpožarne trake, već će omogućiti gotovo trenutno dostavljanje sve neophodne tehnike bilo gde, kako bi se gasio požar. A pošto će gašenje požara biti ekonomski efikasno, onda će se i gasiti.
Prema državi koja ima neospornu vlast i monopol na nasilje, uobičajeno je odnositi se prema njoj kao ka isključivo ljudskom društvenom fenomenu. Međutim, ako uzmemo samu osnovu uređenja države, odnosno činjenicu prisilnog primanja sile na ljude od strane političke vlasti, onda se ona smele može nazvati jednim od oblika nasilne hijerarhije dominacije, istom kao i hijerarhije koje nastaju u određenim uslovima kod mnogih vrsta životinja. To nas podstiče na analizu fenomena nasilne hijerarhije dominacije u celini, preduslova i posledica njenog nastanka, uključujući i slučaj čoveka.
Proći ćemo kroz sve tačke ove teme. Razmotrićemo istoriju pojavljivanja i razvoja država, uporedićemo je sa tim kako nastaju nasilne hijerarhije dominacije u slučaju životinja, uključujući i poznate eksperimente kao što je „Univerzum-25“, u kojem je populacija miševa izumrla uprkos izobilju resursa, ili eksperiment Didije Dezora, gde su neki pacovi silom primoravali druge pacove da plivaju za hranu preko bazena. Kao rezultat toga, izvući ćemo određene zaključke u vezi sa uticajem nasilja na društvo u celini.
Hajde da na prvo mesto potvrdimo nasilnu prirodu države. Za to moramo da se pozovemo na teoriju stationary bandit-a (stacionarnog bandite). Na osnovu nje, država je stacionarni bandit koji je odlučio da se učvrsti na određenoj teritoriji, da je jedinstveno kontroliše i da pljačka stanovništvo na duge staze [1]. Trebalo bi da pogledamo šta predstavlja preduslov za nezavisno nastajanje država u različitim delovima sveta. Uzmimo doline Nila, Tifa, Eufrata, Inda u Starom svetu i dolinu Meksika, kao i planinske i obalne nizije Perua u Novom svetu. Sva ova mesta spaja jedna stvar – ograničene morima, planinama ili pustinjama zemlje, pogodne za obavljanje poljoprivrede. U takvim mestima jednostavno nema gde da se pobegne od prinudne sile, što je dovelo do pojave prvih država. Takođe, tome ćemo dodati i društvene granice. Zajednice koje se nalaze u centru naseljenih oblasti imaju mnogo veći rizik da budu podređene nego one koje su smeštene na periferiji [2].
Vremenom je ceo svet završio pod kontrolom određenih grupa ljudi, i to se nastavlja i sada. Ne zaboravljajte da su moderne državne granice nacrtane kao rezultat ratova i pokoravanja. Čak i ako pretpostavimo da je u prošlosti neka grupa ljudi zaista dobrovoljno pristala da formira monopolnu vlast, ipak je ili neko drugi nasilno potčinio sebe njoj, ili se ona sama bavila pokoravanjem drugih. Takođe je dolazilo do pokoravanja narednih generacija, koje prvobitno nisu pristajale na takav ugovor. Današnje države takođe aktivno kontrolišu vaš život i svoje granice, koristeći sva moguća sredstva. Ako vam država nešto ne dozvoli – vaše šanse da se sakrijete ili pobegnete od nje biće ekstremno male.
Zapamćimo ono što nam teorija stationary bandit govori o državi, i pređimo na razmatranje pitanja nasilja u životinjskom svetu, što je veoma važno za razumevanje uzroka nastanka nasilne hijerarhije dominacije. Ovde bi trebalo početi od istraživanja etologa Konrada Lorenca, koja su pokazala da su kod vrsta sa snažnim urođenim naoružanjem evolucijski razvile i snažnu urođenu unutarvrstnu moralnu normu nenasilja, odnosno mehanizam koji inhibira ispoljavanje nasilnog ponašanja u unutarvrstnim sukobima [3]. Sledeći primer nam može dobro demonstrirati ovaj mehanizam:
«Tokom teritorijalnog sukoba, otrovne zmije se preuveličavaju, izdužujući se, ko god se više izdigne, njišu se, guraju jedni druge, ali nikada ne samo da ne ujedaju, već čak ne pokazuju ni oružje. Neki oblici čak prete jedni drugima skrećući glave. Nije uzalud što ne samo obični ljudi, već i mnogi zoolozi su smatrali turnirske borbe zmija ljubavnim plesovima.» [4]
Niko se neće sporiti da su otrovne zmije snažno naoružane vrste; pomoću otrovnog ujeda mogu trenutno ubiti svog srodnika. Ali svoje ne ujedaju. A sve je zbog Lorenzovog mehanizma (LM), jer da njegov razvoj tokom evolucije nije bio moguć, mnoge vrste bi se jednostavno samouništile. Međutim, razvoj ovog mehanizma je prilično očigledan proces, s obzirom na to da bi jedinke bez urođenog kočnice nasilnog ponašanja veoma često izlagale sebe smrti usled višestrukih napada na snažno naoružane srodnike, zbog čega njihov genetski materijal ne bi bio prenosio na sledeće generacije.
Ovaj mehanizam se može posmatrati u većini ili manjoj meri kod mnogih vrsta. Što je vrsta bolje naoružana, to je kod njenih predstavnika izraženiji ML, i obrnuto – kod slabih vrsta on je slabo izražen. Prilično zanimljive primere je naveo Lorencas u vezi sa vukovima, koji ne ujedaju svoje saimjenike za vrat, i gavranima, koji ni u kom slučaju ne izgrebu oči drugim gavranima čak ni tokom sukoba. Međutim, ostavivši na neko vreme u istom kavezu dve golubice – na prvi pogled mirne ptice iz porodice golubova, Lorencas je otkrio da je jedna od njih zamalo ubila drugu. Naravno, kod golubica nije mogao da se razvije snažan ML jer u ovom slučaju njegov nedostatak ne ugrožava njihov opstanak, pošto imaju slabo oružje i u prirodi mogu lako pobeci od napadača.
Na osnovu ovoga možemo povezati razvoj ML sa dva faktora: prisustvom snažnog urođenog naoružanja i nemogućnošću bekstva od nasilnog progona. Sada je vreme da pređemo na temu nastanka nasilne hijerarhije dominacije među životinjama, i uzećemo kao primer poznati eksperiment pod nazivom „Univerzum-25“. U ovom eksperimentu, etolog Džon Kalhun je napravio ograđeni prostor za miševe, u kojem im je obezbedio obilje resursa. Prvobitno je populacija miševa naglo rasla sve do 2200 jedinki, međutim, nakon toga je njihov broj počeo da opada, i za manje od 5 godina populacija je potpuno izumrla.
Mnogo uzroka se može navesti, uslovi Calhounovog boksa zapravo su bili daleko od idealnih, takođe postoji mišljenje da problem leži u samom obilju resursa, a čovečanstvo, inače, sa svojim trenutnim visokim blagostanjem čeka isto. Međutim, najvažniji faktor koji je doveo do izumiranja, naročito u poređenju sa vivarijumima drugih laboratorija gde su populacije miševa mirno živeli i decenijama, bio je taj što je uređaj boksa podsticao pojavu nasilne hijerarhije dominacije:
„Boks koji je Calhoun izgradio, za razliku od običnog vivarijuma i prirodnih okruženja, imao je jednu karakterističnu crtu: izuzetno neracionalnu i nepraktičnu sistematizaciju prostora za miševe, usled čega je došlo do situacije u kojoj je 65 najvećih mužjaka uspelo da monopolizuje pristup izvorima hrane i ženkama, dok su miševi izgnani u centar boksa bili primorani da vode jadno postojanje.“ [5]
U takvim uslovima dalja reprodukcija je postala nemoguća. Nivo stresa kod miševa je jednostavno premašivao sve granice, a mužjaci koji su zauzeli vrh hijerarhije dominacije nisu dozvoljavali drugim mužjacima pristup ženkama čak ni nakon što su izgubili sposobnost reprodukcije usled starosti.
Setimo se još jednog eksperimenta koji je sproveo francuski istraživač Didier Desor. Šest pacova je pušteno u kavez iz kojeg je postojao samo jedan izlaz – u bazen. Na kraju bazena se nalazio hranilica sa hranom, ali pacov tamo nije mogao da jede – isplivavši, uzimao je hranu i morao je da se vrati svojim saborcima u kavez. U takvim uslovima formirala se stroga hijerarhija dominacije, u kojoj su neki pacovi primoravali druge da plivaju po hranu i oduzimali je od njih. Ovde takođe možemo jasno povezati nastanak hijerarhije dominacije sa ograničenošću prostora i nemogućnošću bekstva sa njega.
Zanimljive slučajeve možemo primetiti i u svetu primata. Posmatranje tri vrste majmuna pokazalo je kako se kod dve od njih (rezus majmun i kraboviti majmun) može videti jaka hijerarhija dominacije, dok društveni odnosi treće vrste (tonkski majmun) imaju nenasilan karakter [6]. Različiti istraživači objašnjavaju ovu razliku kako faktorima okruženja, tako i genetikom. Međutim, najverovatnije je reč o povezanosti ovih faktora – odgovarajuće okruženje dovelo je do razvoja odgovarajućih urođenih sklonosti, tačnije slabijeg ML-a kod prve dve vrste i jačeg ML-a kod treće (takvo objašnjenje se ne daje u istraživanju o majmunima, ali ono savršeno odgovara na osnovu objašnjenja prirode nasilja kod mnogih drugih vrsta).
Još jedan zanimljiv slučaj posmatrali su biolozi Robert Sapolski i Liza Sher u vezi sa jednom čoporom babuna – primata poznatih po svojoj agresivnosti. Godine 1982, najagresivniji mužjaci ovog čopora počeli su da se hrane na turističkom otpadu i pojeli su zaraženo meso. Na kraju su svi oni uginuli, ostavljajući umesto sebe manje agresivne mužjake. To je rezultiralo naglim smanjenjem nivoa nasilja u čoporu [7]. Takođe vredi pomenuti patuljaste šimpanze – bonobo, čije je ponašanje manje nasilno nego ponašanje drugih šimpanzi. Ovaj čin se objašnjava činjenicom da oni ne moraju da dele svoje stanište sa velikim i agresivnim gorilama. One potiskuju i ograničavaju druge šimpanze u resursima, što ih zapravo dovodi do iste one situacije kada nema gde da se pobegne od nasilja unutar društva zbog ograničenosti prostora dostupnog za život.
Vratimo se sada na čoveka. On je po prirodi slabo naoružana vrsta, što je jedna od pretpostavki za razvoj slabije varijante ML. Kombinujući ovo sa činjenicom ograničenosti prostora pogodnog za poljoprivredu na teritoriji nastanka prvih država, može se zaključiti da je država isti oblik nasilne hijerarhije dominacije kao i u slučaju drugih vrsta, kada one takođe upadnu u slične uslove staništa. A vremenom, ljudi koji su najskloniji nasilju, zauzevši vrh ove hijerarhije, dobijali su sve veće mogućnosti u kontroli i ograničavanju slobode svih ostalih ljudi. Tako smo došli do moderne države totalne kontrole u kojoj, o čemu smo govorili na samom početku, bez odobrenja odozgo nemate pravo ni na šta, uključujući i pravo da pobegnete od nasilja stacionarnog banditа.
Takvo stanje stvari ozbiljno ugrožava opstanak čovečanstva. Setimo se Kalhounovog eksperimenta. Mnogi ga nazivaju proročkim s obzirom na primećeno smanjenje nataliteta u razvijenim zemljama. Ali obično se pri tome navode pogrešni razlozi, povezani sa visokim nivoom blagostanja. A jedini pravi razlog je prisustvo nasilne hijerarhije dominacije. To takođe objašnjava zašto se u manje razvijenim zemljama natalitet ne smanjuje toliko snažno – države tamo jednostavno nemaju tehnička sredstva i resurse za kontrolu svog stanovništva, bez obzira na to koliki je nivo kontrole propisan njihovim zakonima.
Još jedan razlog zašto je nasilje veliki problem i protiv kojeg je neophodno boriti se, leži u brojnim negativnim eksternalijama. To su i rast nivoa stresa u društvu i kočenje ekonomskog razvoja, ali što je najvažnije – rizik od uništenja čovečanstva usled upotrebe oružja masovnog uništenja. A takva sredstva svakim danom postaju sve dostupnija čak i za male organizacije i pojedince. Na primer, trendovi u razvoju biotehnologija govore nam da će ubrzo kreiranje veštačkih virusa biti prilično lak zadatak, što bi sa svoje strane omogućilo nekom nasilniku da kreira i pusti veoma opasnu infekciju, mnogo ozbiljniju od koronavirusa sa kojim smo se nedavno suočili. Više detalja o ovim eksternalijama i metodama borbe protiv nasilja možete saznati u drugom materijalu pod nazivom „Nasilje: problemi i rešenja“ [8].
Hoće li je sve ostale države ugužiti raznim sankcijama poput onih koje su protiv Belorusije, zabraniti svim firmama da lete ovde, svim brodovima da plove ovde, svim bankama da ovde prebacuju novac, svim da ovde isporučuju robu… ili će ipak crno tržište i krijumčarenje pobediti?
Orlik
Strahovi nisu bez osnova. Podseća se, na primer, na inicijativu o unifikaciji poreskih stopa širom sveta i vršenju pritiska na one zemlje gde su porezi previše niski – kako bi se sprečilo privlačenje kapitala iz ekonomija opšte blagostanja.
Ili se ne moramo ići tako daleko, već se jednostavno možemo setiti da se na carinama zahteva navođenje države u kojoj je proizvod proizveden. Ako države (koju priznaje ta konkretna carina) nema, deklaraciju je nemoguće popuniti. To ne bi bila čak ni nečija zla volja. Jednostavno, ankap slučaj se ne uklapa u postojeće državne propise, i čak će i najdobronamerniji službenik samo raširiti ruke, rekavši da ne može ni na koji način da pomogne.
Naravno, tržište će obezbediti neke improvizovane rešenja. Najočiglednije rešenje je ne ukidati državu na papiru. Neka druge države komuniciraju sa ankap zonom preko emulatora. U ekstremno jeftinoj varijanti, to mi izgleda otprilike ovako. Postoji nominalni šef države, biran putem izvlačenja među svima koji su izrazili želju da učestvuju u izvlačenju, koje se održava otprilike svake četiri godine, i koji ima samo jedno ovlašćenje, koje je ujedno i obaveza: da bilo kome na zahtev, u dogovorenom roku, izdaje bilo kakve dokumente u ime države „recimo, Ukrajina“, u formatu u kojem ih klijent zahteva – ne uzimajući nikakvu naknadu za transakciju u svoj džep, ali sve troškove pripreme dokumenata prebacujući na naručioca. Svaka prva odbijenost potpisivanja ili kašnjenje povlači momentalnu smenu i početak novog izvlačenja. To je sve.
Da li je potreban paket dokumenata za trgovinu sa „recimo, Nemačkom“? Nacrtaj, odnesi na potpis šefu države „recimo, Ukrajina“, on je dužan da potpiše. Da li troll želi dozvolu da jede malu decu? Neka nacrta dozvolu i odnese na potpis. Državi je svejedno, potpisaće. Emulator države jednostavno nema apsolutno nikakva ovlašćenja za izvršenje bilo kakve naredbe. A ako neka druga država potpiše kod emulatora zahtev za uvođenje mirovnog kontingenta na teritoriju „recimo, Ukrajine“ kako bi se sprečio genocid miševa od strane žaba – to nikako neće povećati legitimitet njegovih akcija, čak i ako počne da izvršava taj zahtev.
Ali da se vratimo na akcije drugih država protiv, „recimo, Ukrajine“, diktirane već zlim namerama. Može se stvoriti osećaj da bez aktivne međudržavne diplomatije biznis na teritoriji ankap-a ispada nesposoban da brani svoje interese, i da će to pogoršati investicionu klimu na toj teritoriji. Međutim, sa druge strane, ova teritorija je potpuno slobodna od protekcionističkih normi i ne postavlja nikakve prepreke međunarodnim investitorima. A to znači da će svaka uticajna korporacija biti zainteresovana da njena matična država ne postavlja prepreke njenom radu na bezdržavnoj teritoriji. To jest, ulogu svojih diplomata počeće da igra strani biznis. Dakle, i ovde tržište ima instrumente da nešto reši. Da, pojedine rigidne države će sa lakoćom zabraniti bilo koji biznis koji sarađuje sa ankap zonom – srećom, država ima dovoljno mnogo, da bi im bilo teško da konsolidovano krše interese biznisa koji ih hrani. Prilično ozbiljne sankcije zahtevaju konsolidovano javno mnjenje koje bi ih podržalo – ovde čak ni sponzori terorizma ne dobijaju uvek ozbiljan odgovor, a mirno bezdržavno društvo još manje će moći toliko da napne svetsku javnost da bi se protiv njega uspelo uvesti ozbiljne ekonomske sankcije, a nakon uvođenja, dugo ih zadržati.
Obično odgovaraju da je razlika u pravu slobodnog izlaska. Ali pravila života u zajednici mogu se toliko razlikovati od zahteva spoljnog sveta da će izlazak praktično biti nemoguć. Gde će otići neko ko je napustio amiš zajednicu, ili komunističku? On nije prilagođen životu.
Gde je garancija da neka zajednica neće pripremati agresivni rat protiv ostalih? Gde je garancija da će iz zajednice pustiti svakoga ko to želi? Gde je garancija da će onaj ko je izašao biti prihvaćen na drugom mestu?
Anonimno pitanje
Države su teritorijalne zajednice koje su rukovodioci drugih sličnih teritorijalnih zajednica priznali kao suverene nad svojom teritorijom. Takođe mogu postojati teritorijalne zajednice koje nisu priznate kao suvereni. To su, na primer, kondominijumi. Tamo mogu postojati sopstveni običaji, ali država ostaje suveren nad tom teritorijom. Mogu postojati i ekstrateritorijalne zajednice. To je, na primer, crkva. Jedina crkva koja ima i sopstvenu državu je katolička. Ona se može posmatrati i kao ekstrateritorijalna jurisdikcija sa suverenitetom nad malom teritorijom, i kao država sa veoma moćnom dijasporom u inostranstvu.
Slobodan izlazak nikako ne odvaja zajednice od države, on ovde uopšte nema veze sa tim. Mogu postojati države sa slobodom odricanja od državljanstva. Mogu postojati bilo koje druge teritorijalne i ekstrateritorijalne zajednice sa slobodnim izlaskom. I, analogno, isto to može postojati i bez slobode izlaska. Sloboda izlaska je onaj obeležje po kojem možemo suditi o tome da li je zajednica kompatibilna sa libertarijanskim poretkom.
Vaše zabrinutosti u vezi sa garancijama o tome koliko će biti pristojni redovi u određenim zajednicama, i koliko će ti redovi biti opasni kako za članove zajednice, tako i za okolinu, potpuno su opravdane, budući da trenutne suverene teritorijalne zajednice, odnosno države, upravo ne mogu dati takve garancije i redovno pokazuju da su slične zabrinutosti utemeljene.
Danas država može biti primorena na pridržavanje pristojnosti na tri načina: pretnjom napada drugih država, pretnjom prekida međudržavnih ekonomskih veza i pretnjom unutrašnje nestabilnosti režima. U svetu bez država, analogično tome, zajednica koja je opasna po okolinu imaće iste te motive da se ponaša pristojno. Zašto onda uopšte ukidati države?
U principu, nema razloga. Ako će ogromna većina ulagati stalne aktivne napore kako teritorijalni suvereni ne bi kršili lična prava, to će biti sasvim pristojan svet. Ali u takvom svetu države neće imati mogućnosti da se bore protiv onih koji žele da se udruže na drugačiji način, na primer, u okviru ugovora. Tako će svet minimalnih država neizbežno biti razređen ekstrateritorijalnim udruženjima ljudi koji unutar sebe održavaju pravila koja nisu vezana za teritoriju.
A što se tiče straha da će ljudi koji su napustili veoma egzotičnu zajednicu ispasti potpuno nesposobni za život u globalnom svetu, čini mi se da su ta strepnja preuveličane. U svetu postoji ogroman broj migranata koji se prilagođavaju životu u novim uslovima, i to lakše što im ti novi uslovi više odgovaraju. Tako da upravo tog faktora ne treba da se plašite. Migranti su opasni samo ako postanu instrument politike. Čisto ekonomski odnosi donose korist svim svojim učesnicima.
Ako su amishi takvi neprilagođeni ljudi, zašto su tako imućni?
Šta mislite, da li su socijalna pravda, demokratija, opšte blagostanje, razvijeni feminizam, prava LGBT osoba, juvenilna pravda, tolerancija, pouzdana zaštita ljudskih prava, sloboda, jednakost i bratstvo – dobro ili loše, i zašto?
U klasičnom liberalizmu država se smatra zlom, neophodnim za zaštitu prava privatnog vlasništva. U libertarijanizmu se ona ne smatra neophodnom za obavljanje te funkcije, međutim, sve dok se ograničava samo na to, njeno postojanje se može smatrati opravdanim. U uslovnom evropskom liberalizmu država se posmatra kao alat za usaglašavanje interesa različitih slojeva društva, koji je praktičniji od alata slobodnog tržišta.
U čemu je prednost moderne liberalne države u poređenju sa klasičnom liberalnom? Uglavnom u tome što lično odgovaranje za sopstveni život predstavlja prilično zastrašujući nivo odgovornosti za veoma mnoge. Na tržištu morate samostalno odlučivati o tome koje objekte vlasništva, gde i pod kojim uslovima treba osigurati, koliko i kada odlagati za nepredviđene okolnosti ili čak za sasvim predvidljivu starost, koje zahteve komšija zadovoljiti, a protiv kojih aktivno nastupiti, i ako nastupiti, to učiniti samostalno ili u koaliciji. To je malo komplikovano, bolje je trošiti svoje neograničene intelektualne resurse na veštine koje donose novac, a sve gorenavedene zadatke po mogućnosti prepustiti onima koji se u tome više razumeju.
U složenom svetu u kojem sarađuju usko specijalizovani stručnjaci, neizbežno će se koristiti ogroman broj tipičnih rešenja i znatno manji broj — prilagođenih (custom) rešenja. Država je tipično rešenje za bilo koja pitanja gde nije sasvim jasno na koga ih prebaciti. A pošto se takva pitanja neprestano množe, funkcija države — čak i one koja se sastoji od potpuno dobronamernih liberalnih birokrata, potpuno lišenih koruptivnih interesa — neizbežno će se širiti.
Ali sa širenjem države neizbežno raste i njena neefikasnost. Švajcarski nož sa par stotina oštrica odlično izgleda u izlogu prodavnice, čovek baš i poželi da kupi tu sjajnu igračku, ali u svakodnevici je apsolutnoj većini zgodniji jedan veoma jednostavan nož za većinu tipičnih zadataka, uz još par-tri usko specijalizovana koja se retko koriste, ali kada se upotrebe, drugi su izuzetno nezgodni. Čvrst kombinezon sa gomilom džepova izgleda izuzetno pametno projektovano, ali u opuštenom okruženju čovek oblači šorts i majicu. Kao da bi želeli da možete pozvati 911 i rešiti bilo koje pitanje, ali u praksi će to značiti da ćete se izmoriti boreći se sa robotskim automatskim odgovorom, birajući stavke menija, i na kraju će vas ipak usmeriti ka pogrešnom stručnjaku.
Čini se da što je okruženje agresivnije, to institucije moraju biti strože i pouzdanije. Zato je na malom jahtu usred mora sasvim prikladno jedinstvenstvo komandovanja i jasne funkcionalne obaveze svakog člana posade, a na plaži je dovoljno samo da oni koji žele da igraju odbojku ne sapću o one koji se sunčaju, a u ostalom neka vlada potpuna anarhija i niko nikoga neće ni primećivati. Ali država ne može tako. Ona je izrasla iz vojnih potreba i liči na lika koji se vratio sa fronta, pati od posttraumatskog sindroma i izuzetno je ogorčen što ljudi na plaži nisu zakopčani do poslednjeg dugmeta, ne hodaju u koloni i ne upućuju pozdrav. Ako mu dopustite da uvodi svoje redove, čak i bez neustavnih odnosa svima će biti teško. A nije ni bolje kada država liči na inženjera bezbednosti. Odbojarsko igralište – ograditi! Zone za kupanje podeliti prema polovima i uzrastima! Svi moraju da obuče prsluke za spasavanje! Organizovati isporuku sladoleda i limunade! Ali sladoled mora biti topao da niko ne bi prehladio, a limunada bez šećera, i briga ih što je sladoled sa šećerom. A onda država vidi neki kovid, i uopšte cela plaža propadne jer svi moraju da sede kod kuće i peru ruke.
Bitarku je važno da niko nikoga ne napada. Jer jedan krene pesnicama, a drugi prvi nakašlje, i ceo svet umre od virusa. Da niko ne bi smeo nikoga da napada, poželjno je da svako bude naoružan, a oni koje sight oružja u tuđim rukama ne zaustavlja, neka budu zaustavljeni na neki drugi način. Može i metkom u trenutku napada, ali je humanije – naterati ih da se predomisle, bar, recimo, medicinski. Srećom, Bitarku od ljudi treba samo poštovanje NAP-a, inače bi bio neprepoznatljiv od adepta države-kovidborca. Zaradi toga da bi živeo u bezbednom društvu, on je spreman dobro da plati.
Meni je važno da i ja i ljudi oko mene budemo bogati i slobodni. Za to je potrebno da ljude ne pljačkaju i ne ograničavaju, kao i da im ne iznude novac za razne nepotrebne gluposti. Za to je potrebno da pljačkanje i ograničavanje bude opasno, neisplativo i neprestižno. I ja, kao civilizovana i dobronamerna osoba, naravno, preferovaću da ljude sprečavaju u pljačkanju i regulacijama razlozi neprestižnosti, ili u najgorem slučaju neisplativosti. Ako ću morati da im obezbedim i pretnju, to će me zamarati.
Izvinjavam se zbog nedostatka direktnog nabrajanja, tipa, prema socijalnoj pravdi se odnosim ovako, prema demokratiji onako, i tako dalje po spisku.
U prošlosti (pre 150-200 godina i ranije) zakoni su bili mnogo primitivniji nego danas. Mnogi aspekti života uopšte nisu bili regulisani, mnogih definicija termina nije bilo (na primer, „svi su obavezni glasno da se mole ujutru“ – koliko glasno i gde je granica jutra?), mnogi momenti su prepušteni subjektima prava i onima koji primenjuju pravo. Uz to, svako je imao pravo na nošenje oružja, a poreski teret je bio prilično primitivan. Može li se smatrati da je tadašnje društvo bilo mnogo bliže ankapu nego današnje? I ako jeste, zašto smo skrenuli u pogrešnom pravcu?
анонимный вопрос
O ovoj temi bi trebalo za početak ponovo pogledati jedan naš video o stacionarnom banditu, gde izlažemo ovu jednostavnu teoriju i pokazujemo kako se prirodna država pretvorila u onu čudnu apsurdnost koju imamo sada.
Konkretno, u videu je navedeno gde smo skrenuli u pogrešnom pravcu. Skretali smo u pogrešnom pravcu svaki put kada smo menjali slobodu za bezbednost. U slučaju proto-ankapa Irske ili Islanda, radilo se o spoljnoj osvajaličkoj akciji prilično očiglednih „rupa u zemlji“, tako da se tamo još može reći da je potpuno nebitno šta su izabrali starosedelački stanovnici, zapravo nisu imali izbora, odlučivala je gruba sila. Ali u SAD-u se već ne može pozvati na faktor spoljne osvajanja, baš su rat za nezavisnost uspeli da dobiju u režimu anarhije. Ali nakon toga je usledio upravo preokret u pogrešnom pravcu. Na slobodnom tržištu potrošaču je korisna konkurencija proizvođača. A proizvođaču je, naravno, korisan monopol. Potrošača je više, ali su oni slabije organizovani. Sjedinjena manjina sposobna je da sebi obezbedi nesrazmerno veliki uticaj. Tako je u SAD-u počela da bubri federalna vlada koja uvodi ekonomske regulacije, i stanje u državama je sve manje podsećalo na ankap. Državi su stavili prst u usta, a ona je odsekla do lakta.
Malo sa drugih pozicija, ali mnogo detaljnije, ovaj proces je razmotren u knjizi Rodiona Belkoviča Krv patriota koju sam nedavno „piratizovao“ (ne zaboravite da donirate CRI-ju nakon čitanja, jer autor ne voli pirate, treba ga prevaspitati). U Evropi su isti procesi tekli uz još veću popustljivost društva, jer tamo nisu stigli ni da pomirišu miris stvarne anarhije, pa su pokušavali da izmisle nerealnu, zasnovanu na negiranju privatnog vlasništva.
Zatim pogledajte naš drugi video o uslovima održivosti anarhije.
Tamo pričamo o glavnom uslovu bez kojeg ništa neće uspeti. Ako gledamo na makronivou, stvar je u dominantnim vrednostima. Vrednost slobode ipak mora biti viša od vrednosti bezbednosti, inače skretanje ka ankapu neće biti moguće, a čak i ako se uspe stići do njega, bez lične zaštite sopstvenih prava lako se može vratiti u ropstvo.
Ali kako sloboda može ostati vrednija od bezbednosti ako vrednost ljudskog života raste? Stvar je u tome što i na strani agresora postoje živi ljudi, i oni takođe cene bezbednost. Spremnost da se prilikom odbrane napadaču nanese neprihvatljiva šteta je osnova doktrine odvraćanja, o kojoj smo takođe snimili video, kojim predlažem da završimo današnju temu.
Nakon objavljivanja jučerašnje objave, susrela sam zanimljiv prigovor Antona Epihina, voditelja kanala RLN.Today. Tvrdio je da moja ideja o privatizaciji profitabilne državne kompanije nije najbolja stvar koja se može uraditi za ukidanje države. Ukratko, razmišljanje je sledeće. Ljudi su navikli na to da postoji određeni skup javnih dobara koja obezbeđuje država, i odbijanje države da ih isporučuje izazvalo bi široko ogorčenje, pa bi se situacija brzo vratila unazad. Zato je čisto politički prilično teško oduzeti od države neke uobičajene funkcije poput policije ili sudova, čak i ako ona te usluge pruža skupo i veoma niskog kvaliteta. S druge strane, može se pokušati prodati građanima ideju da te usluge pružaju akcionarska društva, gde su akcionari svi građani. Ali AD „Sud“ takođe nije baš očigledna ideja. Međutim, ako početi od državne investicione kompanije, zašto da ne, takav oblik državnog vlasništva svakako nije obavezan, i ideja prenošenja istog na građane bi imala uspeha. Umesto da je prodate na aukciji privatnim licima, sa naknadnom raspodelom prihoda među građanima, akcije kompanije se mogu ravnomerno raspodeliti među građanima. Kompanija će nakon promene nominalnih vlasnika nastaviti da radi u istom režimu, samo će umesto isplate dividendi jedinom akcionaru — državi — isplaćivati njih novim akcionarima — građanima.
Na to sam razumno prigovorila da zar nije svejedno. Ljudi će, nakon što dobiju akcije, svakako i dalje sami odlučivati šta će sa njima – držati ih, prodavati ili otkupovati od drugih kako bi stekli veliki paket. Sa istim uspehom moglo se prvo prodati onima koji žele, a onda neka prihode troše gde god žele. Ali ne, – odgovara Anton, – razlika postoji. Uverivši se na primeru visoko likvidnih državnih imovina da se one mogu preneti u vlasništvo građana, građani će se upecati i sa većom verovatnoćom će nakon nekog vremena zahtevati da se ova operacija ponovi i sa drugim imovinama, uključujući vojsku i policiju. A da je investiciona kompanija samo prodata i novac podeljen, bilo bi mnogo lakše reći za druge državne strukture da ne razumete, to je nešto drugo, i to drugo ćemo finansirati iz poreza.
I dalje mi se čini da nema naročite razlike. Preciznije, nema je sa tačke gledišta ekonomije, a koja će se odluka, sa tačke gledišta psihologije i političke retorike, lakše „prodati“ ljudima, i nakon koje će sa većom verovatnoćom uslediti dalji koraci ka deetatizaciji društva – to mi je teško reći. Tako da samo opisujem ovu tačku gledišta, možda je ona zaista opravdana, i tada bi Singapurci koji se nalaze među mojim čitačima, naravno, trebalo da insistiraju upravo na takvoj varijanti reorganizacije Temasek Holdings.
