Тег: država

A ispričajte nam o merkantilistima razumljivim jezikom

I zašto mnogi smatraju da ovakva ekonomska politika države dovodi do rasta blagostanja građana? I zašto su zapravo u zabludi?

Top Kripto

Ovde me nagovaraju da se izrazim o ukrajinskom pitanju, ali radije ću odgovoriti na ovo.

Merkantilizam – to je bilo kakva politika zasnovana na ideji da slobna trgovina nije dopustiva i da je treba regulisati. Ranije je jedno od opravdanja takve politike bila predstava da je trgovina rat, gde jedan gubi, a drugi profitira, i ako se ne obuzda profitni trgovac, on će sve uništiti, a sam će se napiti narodnom krvlju. Ova čudna predstava o trgovini pratila ju je predstava o štetnosti konkurencije: pri konkurenciji, navodno, trgovac ili zanatlija ne može se fokusirati na jedan dodeljeni oblast delovanja, i zbog besmislenog rata među sobom u proizvodnji i trgovini će vladati potpuni haos. Naposletku, to je bilo praćeno predstavom da su niske cene robe štetne, kao što su štetne i visoke cene rada – jer postoje pravedne cene, i svaki proizvođač ili trgovac je dužan da ih poštuje.

Nije čudno da tamo gde su se ovakve predstave strogo poštovale, čovečanstvo je imalo malo šansi da se obogaćuje i razvija tehnologije. Ali to je bilo praćeno i postulatom o koristi siromaštva za spasenje duše, tako da u tome niko nije video problem.

Konačno, merkantilizam je podrazumevao da je za vladara krajnje glupo dozvoliti ljudima da kupuju strane proizvode za novac, jer je mnogo korisnije gomilati novac u trezoru – on će uvek biti potreban za kupovinu luksuznih predmeta, ali najvažnije – za plaćanje ratova. A to je značilo da trgovinu treba oporezovati maksimalno mogućim carinama.

Više ili manje sistematsko izlaganje pogrešnosti merkantilističkih stavova uradio je još Adam Smith u svom delu Bogatstvo naroda, o čemu nam je <Shulman mode on> izvestio Puškin, govoreći o obrazovanju početkom 19. veka: kritikovao je Homera, Teokrita, zato je čitao Adama Smitha i bio duboki ekonom, to jest znao je da sudi o tome kako država bogati, čime živi, i zašto joj ne treba zlato kada ima običan proizvod</Shulman mode off>. Konačno je tlo iz ispod merkantilizma izbijeno tokom marginalističke revolucije (nedavno je u Moskvi održana konferencija povodom 150-godišnjice ovog događaja), kada je mehanizam formiranja cena objašnjen kroz subjektivne preferencije, a ne kroz troškove proizvodnje, i to je konačno učinilo jasnim zašto se pri dobrovoljnom ugovoru poboljšava položaj obe strane koje učestvuju u transakciji.

Zašto je onda sada, 246 godina nakon objavljivanja Bogatstva naroda i 150 godina nakon marginalističke revolucije, merkantilizam i dalje živ u glavama i aktivno primenjuje u politici?

Zato što je politika rat. To je igra sa nultom sumom, gde onaj kome se povećava moć, umanjuje moć ostalih. Ali vođenje vrelih ratova postalo je moveton, i umesto njih se aktivno koriste trgovinski ratovi. Želiš da kažeš „dosta“ tuđem režimu – uvedi protiv njega trgovinske sankcije.

Politika ne može biti samo spoljna, već i unutrašnja. Vođenje vrelih unutrašnjih ratova je još veći moveton, zato predstavnici određenih grana industrije mogu lobirati za trgovinske preferencije za sebe, a ograničenja za konkurente, kako unutar zemlje, tako i spolja. Slogan zaštite domaćeg proizvođača prolazi ne manje uspešno od slogana zaštite rodne zemlje, a dovodi do istih posledica: domaći potrošač postaje siromašniji.

Štaviše, uzmimo čak i potpuno libertarianski projekat Montelibero. I mi se prvenstveno trudimo da za rad na projektu zaposlimo učesnike projekta, a ne frilensere. Merkantilizam je psihološki komforan: odričeš se delića lične koristi, zato činiš dobro bližnjem od kojeg kupuješ skuplji proizvod, ignorišući jeftinije analoge od onih koji ti nisu po volji. Slično tome, agoristi mogu principijelno trgovati samo sa onima koji ne plaćaju poreze, čak i ako bi efekat razmera i cena sigurnosti doveli do toga da sa porezima bude jeftinije. Zato država neće dobiti ni jedan agoristički groš.

U čemu je onda razlika? Zašto libertarijanci smatraju svoje ponašanje moralnim, a državne regulacije kriminalnim? Naravno, stvar je u dobrovoljnosti. Vi sami imate puno pravo da žrtvujete profit zarad moralne superiornosti. Ali zahtevati isto od ostalih silom – to je neprihvatljivo!

Tržišni odnosi i odnosi sa stacionarnim banditom

Voluntarist, Bitarh

Zamislite – zaključili ste sa nekim ugovor bilo koje vrste, bilo da je reč o kupovini robe ili zaposlenju. Ali kasnije je druga strana ugovora odlučila da vas „prevari“. Kakve su posledice tog postupka? Na ovo pitanje se može odgovoriti na osnovu toga ko je zapravo vaš bivši partner. Ako je to bila sasvim obična osoba ili kompanija, najgore što ćete iskusiti su finansijski gubici, i možda u određenoj meri moralna šteta. Ostaćete bez novca, mogu vam prevarom oduzeti imovinu, ali generalno ćete i dalje biti u redu i na slobodi. Nijedan tržišni subjekt koji ne koristi nasilje kao alat u svom radu ne može vas toga lišiti.

Ali šta će se desiti ako odluči da vas prevari neki bandit? A bandit može sve što poželi, pa čak i prebiti vas do doživotne invalidnosti, ili čak vas ubiti. Vođenje bilo kakvih odnosa sa banditom je uvek opasno, jer postoji velika verovatnoća da će u određenom trenutku odlučiti da vas se reši. I državu se može svrstati u kategoriju bandita, jer je ona sama stacionarni bandit koji uopšte ne gnuša da primeni nasilje nad svojim građanima ako mu to pomaže da ostvari određene ciljeve. To znači da je sa njom opasno voditi bilo kakve poslove, kao i sa bilo kojim drugim banditom. Dovoljno je da jednom ne udovoljite nečemu ili da se jednostavno ne dopadnete nekom činovniku, da ozbiljno krenu protiv vas i da završite ili iza rešetaka, ili na groblju.

Na primer, setimo se nedavnog slučaja sa Group-IB – kompanijom koja se bavi sajber-bezbednošću. Njen osnivač je uhapšen, a u samoj kompaniji su sprovedene pretresne istege. Iako je ranije blisko sarađivala sa FSB-om, to definitivno nije nešto što može garantovati odsustvo nasilja sa njihove strane. Od starijih priča možemo se setiti slučaja „Sedmog studija“, kada su članovi pozorišne trupe, koji su od države primali subvencije, na kraju zatvoreni zbog navodne nepropisne potrošnje tih sredstava. Opasno je čak i baviti se poslom koji država obezbeđuje ili koji ona strogo reguliše. Nedavno su dva zaslužna lekara sa herojskom prošlošću poslata u pritvor zbog sasvim običnog pružanja medicinske pomoći starijoj pacikinji.

Kao rezultat, prilično je rizično raditi na državnoj poziciji ili čak jednostavno sarađivati sa državom, jer u tom slučaju svaka greška ili čak samo nezadovoljstvo „partnera“ koštaće vas ne samo sredstava — možete ostati bez slobode, pa čak i sopstvenog života. Vaše veze sa državom sigurno ne garantuju vašu bezbednost od nje same.

Zašto u Rusiji, a naročito u Republici Karelija, šume gore svake godine? Broj požara dnevno iznosi nekoliko desetina, a ove godine ih je već više od 250, dok su u susednoj Finskoj, Švedskoj ili Švajcarskoj to pojedinačni slučajevi.

OpenKoder

Korishteći priliku, želim da se zahvalim na redovnim repostovima mojih materijala na Twitteru)))

Što se tiče pitanja, smatram da je razlog otprilike isti kao i razlog zašto u Kaliforniji od zemljotresa pogine mnogo manje ljudi nego na Haitiju. Zbog siromaštva, koje, sa svoje strane, proističe iz loše organizacije društva.

Pričam ovde čak i ne o veličini države, jer je teško na prvi pogled reći u kojoj zemlji država više interveniše u živote ljudi – u Švedskoj ili u Rusiji, u Kaliforniji ili na Haitiju. Svako društvo ima utoliko veću državu koliko mu je ona lošije pružila otpor, i uglavnom u onim sferama gde je otpor bio posebno neefikasan.

U Rusiji je osnovna strategija otpora državi uvek bila bekstvo, zato su ovde ljudi efikasni u tome da nešto sakupe i brzo iskoriste – bilo da su to pečurke iz državne šume, bilo mašine iz državne fabrike za otpad – a posedovanje nekretnina je uvek zona ranjivosti, pa se za njih ne vezuju i ne čuvaju ih. Ko i zašto bi čuvao državne šume? Ko i zašto bi ih gasio?

U istoj toj Švedskoj ne možeš pobeći od države, i za zemlju se moralo držati. Zauzvrat, država je tamo efikasnija u prikupljanju poreza, jer svi uredno sede na svojim mestima, svi su izbrojani, svi su evidentirani. Život košta dosta i sve je isplanirano, ali zato šume ne gore.

Sada sam se preselila u zemlju gde je, s jedne strane, privatna svojina prilično zaštićena, pri čemu stvar nije toliko u državi, koliko u tome što su takvi interesi društva – ljudima je isplativo skupo prodavati je strancima. S druge strane, državno mešanje se trpi prilično nerado, i često ono samo stvara privid efikasnosti, legalizujući s vremenom ono što su ljudi sami uradili za sebe na sopstveni rizik. Šume ovde još uvek povremeno gore,yyyyyyyyyyy, ali postepeno beshoziažno blago postaje sve manje.

Ako razmišljamo baš o šumi, onda je za smanjenje broja požara veoma važno da ona ne bude samo privatna, već da pripada ne previše velikim vlasnicima. Veliki vlasnik će u najboljem slučaju napraviti kvartalne proseke, a ako ima sreće, će čak orati protivpožarne trake. Ako ima još više sreće, će vršiti selektivnu seču i uklanjati suvo drvo. Ali zapravo, za njega je efikasna koncentracija proizvodnje i kvadratno-gnezdo mišljenje. A mali vlasnik će sam živeti u šumi, i povući asfaltiran put do svog salaša. Takav put ne samo što će ispuniti ulogu protivpožarne trake, već će omogućiti gotovo trenutno dostavljanje sve neophodne tehnike bilo gde, kako bi se gasio požar. A pošto će gašenje požara biti ekonomski efikasno, onda će se i gasiti.

Zašto se ankap nije dogodio?

U prošlosti (pre 150-200 godina i ranije) zakoni su bili mnogo primitivniji nego danas. Mnogi aspekti života uopšte nisu bili regulisani, mnogih definicija termina nije bilo (na primer, „svi su obavezni glasno da se mole ujutru“ – koliko glasno i gde je granica jutra?), mnogi momenti su prepušteni subjektima prava i onima koji primenjuju pravo. Uz to, svako je imao pravo na nošenje oružja, a poreski teret je bio prilično primitivan. Može li se smatrati da je tadašnje društvo bilo mnogo bliže ankapu nego današnje? I ako jeste, zašto smo skrenuli u pogrešnom pravcu?

анонимный вопрос

O ovoj temi bi trebalo za početak ponovo pogledati jedan naš video o stacionarnom banditu, gde izlažemo ovu jednostavnu teoriju i pokazujemo kako se prirodna država pretvorila u onu čudnu apsurdnost koju imamo sada.

Konkretno, u videu je navedeno gde smo skrenuli u pogrešnom pravcu. Skretali smo u pogrešnom pravcu svaki put kada smo menjali slobodu za bezbednost. U slučaju proto-ankapa Irske ili Islanda, radilo se o spoljnoj osvajaličkoj akciji prilično očiglednih „rupa u zemlji“, tako da se tamo još može reći da je potpuno nebitno šta su izabrali starosedelački stanovnici, zapravo nisu imali izbora, odlučivala je gruba sila. Ali u SAD-u se već ne može pozvati na faktor spoljne osvajanja, baš su rat za nezavisnost uspeli da dobiju u režimu anarhije. Ali nakon toga je usledio upravo preokret u pogrešnom pravcu. Na slobodnom tržištu potrošaču je korisna konkurencija proizvođača. A proizvođaču je, naravno, korisan monopol. Potrošača je više, ali su oni slabije organizovani. Sjedinjena manjina sposobna je da sebi obezbedi nesrazmerno veliki uticaj. Tako je u SAD-u počela da bubri federalna vlada koja uvodi ekonomske regulacije, i stanje u državama je sve manje podsećalo na ankap. Državi su stavili prst u usta, a ona je odsekla do lakta.

Malo sa drugih pozicija, ali mnogo detaljnije, ovaj proces je razmotren u knjizi Rodiona Belkoviča Krv patriota koju sam nedavno „piratizovao“ (ne zaboravite da donirate CRI-ju nakon čitanja, jer autor ne voli pirate, treba ga prevaspitati). U Evropi su isti procesi tekli uz još veću popustljivost društva, jer tamo nisu stigli ni da pomirišu miris stvarne anarhije, pa su pokušavali da izmisle nerealnu, zasnovanu na negiranju privatnog vlasništva.

Zatim pogledajte naš drugi video o uslovima održivosti anarhije.

Tamo pričamo o glavnom uslovu bez kojeg ništa neće uspeti. Ako gledamo na makronivou, stvar je u dominantnim vrednostima. Vrednost slobode ipak mora biti viša od vrednosti bezbednosti, inače skretanje ka ankapu neće biti moguće, a čak i ako se uspe stići do njega, bez lične zaštite sopstvenih prava lako se može vratiti u ropstvo.

Ali kako sloboda može ostati vrednija od bezbednosti ako vrednost ljudskog života raste? Stvar je u tome što i na strani agresora postoje živi ljudi, i oni takođe cene bezbednost. Spremnost da se prilikom odbrane napadaču nanese neprihvatljiva šteta je osnova doktrine odvraćanja, o kojoj smo takođe snimili video, kojim predlažem da završimo današnju temu.

Si vis pacem para bellum

Nenasilno državljanstvo. Novi snimak Libertarian Banda.

Tim koji sam ranije imala čast da predstavljam objavio je poslednji video koji je delimično zasnovan na mom scenariju, koji se, sa svoje strane, bazirao na istoimenom članku Bitarka. Na boosty sam postavila celu seriju iteracija kako se scenario menjao. Sledeći video je već terra incognita, tamo nema mojih priprema, interesantno je šta će im uspeti. Ako ispadne dostojno, ko zna, možda ću vremenom uspeti da prepustim nekome i glavni tekstualni kanal.

Čitaoci su zbunjeni zašto je udeo Bitarka na mom kanalu tako naglo porastao. Ovde je sve jednostavno, on je kupio pretplatu za takve objave za 5000r mesečno. To su se pokazali kao pogodniji uslovi za mene nego da svaki put razmišljam o tome da li vredi ili ne vredi besplatno objavljivati određeni materijal koji on predloži. Na isti način, garantovano odgovaram na pitanja uz donacije, a na sva ostala – kako god će uspeti.

Usput, o pitanjima. Želim da testiram sledeći model. Uvela sam poseban nivo pretplate na boosty, 50 rubalja mesečno. Pretplatnici će videti sva pitanja koja mi stižu i moći će da označe u komentarima na koja od njih bi im bilo zanimljivo da vide odgovor. Na taj način, čak i ako pitanje nije praćeno donacijom, plaćeni pretplatnik će moći da ga promoviše (Naravno, pretplatnici skupljih planova će takođe imati tu mogućnost). Kao što znamo iz ekonomske teorije, upravo kroz strukturu cena se određuje koji su stvarni potrebe ljudi. Pogledajmo kako će to raditi u našem slučaju.

Može li se popraviti ono što nije bilo pokvareno?

Pročitala sam knjigu Vladimira Zolotoreva Da li se može popraviti ono što nije bilo pokvareno? U njoj Vladimir razvija svoj ciklus ranije objavljenih članaka o prirodi države, pokazuje da ona odlično funkcioniše u standardnom režimu, obavljajući upravo ono za šta je nastala, i razmišlja o realističnim varijantama njenog smanjenja ili ukidanja.

Faktički, dobio je nešto nalik na Rothbardovu Ka novoj slobodi, samo uz pomoć drugačijeg konceptualnog aparata: Rothbard je državu analizirao pre iz pravnih pozicija, a Zolotorev — iz ugla praksiologije, spontanih poredaka i socijalne evolucije.

Prilično veliki deo knjige posvećen je objašnjenju toga kako funkcioniše društvo (može se čak i ne dodavati mu pridev „bezdržavnog“, jer je njegovo prirodno stanje upravo takvo, već bi za sadašnje stanje stvari trebalo reći „društvo sa državom“.

U poslednjem delu knjige navedena su razmišljanja o ukidanju države. Principijelno za to se ispostavilo da bude prestanak posmatranja države kao organizacije. Iz toga postaje jasno zašto politički metodi borbe protiv države u običnim okolnostima ne daju efekat; naprotiv, oni je ojačavaju, čineći je efikasnijrem.

Zatim se pojavljuje mali prozor mogućnosti za političke metode koje omogućavaju reformulisane sam political process. To se može uraditi u dva pravca.

Kao prvo, predmet političkog pregovaranja može biti ne troškovi budžeta, već prikupnjanje sredstava za njega, odnosno pretvoriti poreze u članarine.

Kao drugo, državu se može pretvoriti u akcionarsko društvo, samo ne u figurativnom, već u bukvalnom smislu. Zatim će rukovodstvo ovog novostvorenog AD-a optimizovati strukturu kompanije već u tržišnoj paradigmi i stajaće u redu sa svim ostalim korporacijama koje postoje u svetu.

Sav materijal i konkretni recepti dati su na primeru Ukrajine, tako da knjigu ne treba shvatati kao potpuno doslovno uputstvo za delovanje u ruskim realijama, ali to je ipak relevantniji materijal nego recepti zasnovani na američkom materijalu.

Zolotorevovo delo je objavljeno u okviru zbirke radova tri različita autora. Izlažem ga u celosti, ali ako neko izvuče iz zajedničkog PDF-a samo Zolotorevov deo i prevede ga, recimo, u epub, bila bih veoma zahvalna, čitanje će biti lakše.

Da li je moguć bezporezni minarhizam, gde država zarađuje samo na državnim uslugama?

Analni mađioničar

Ovo je ponovo bilo veoma dugo pitanje, ali čini se da je uspelo da se skrati na jednu rečenicu bez značajnog gubitka smisla.

U celini, ideja prelaska na finansiranje državnog budžeta putem plaćanja državnih usluga je dobra po tome što vlada time deklariše nameru da bude korisna – da uzima novac samo za ono što je traženo, i u onom obimu u kojem postoji potražnja za njenim radom. Takav pravac razmišljanja državnih činovnika, naravno, treba podsticati. Hajde da vidimo na šta bi to moglo da liči.

Čisto teoretski, prodaja bilo kakvih usluga od strane države može biti ili monopolna, ili se može odvijati u okvirima slobodne konkurencije sa privatnim kompanijama.

Počnimo od usluga koje predstavljaju prirodni monopol države. Da, takve zaista postoje i one su povezane sa eksploatacijom države kao jedinstvenog brenda. Tako je, na primer, prilično značajna stavka prihoda mladih pacifičkih država u 20. veku bila izdavanje i prodaja poštanskih maraka. Ovde privatnici nikako ne mogu konkurirati državi, jer upravo činjenica da marke izdaje država daje im kolekcionarski raritet. Obojiti komad samolepljivog papira može bilo koji budala, ali dobiti priznanje UN-a kao država, a tek onda obojiti komad samolepljivog papira – to je sasvim druga stvar. Ne znam koliko ovaj biznis sada cveta sa dolaskom interneta, ali svet se ne svodi samo na marke. Država može prodavati plemićke titule, karte za vojne parade i druge tržišno tražene pogodnosti. Bilo kakvu sličnu aktivnost minarhističke vlade treba samo pozdraviti, čak i ako se zarađeno protraćuje na neku bezopasnu glupost, poput izdržavanja kraljevskog dvora, a ne na ono što, prema mitovima minarchista, treba da bude isključiva prerogativa države. Kako se već kaže – sud, vojska i policija?

Pored državnih usluga koje su prirodni monopoli, postoji mnogo šira klasa monopola postignutih silom sprečavanjem konkurenata. Na primer, takva državna usluga kao što je prodaja ulaznih (ili, još više, izlaznih) viza. Ako u slučaju prirodnih monopola kupac sam želi da kupi uslugu baš od države, u ovom slučaju bi on rado kupio tu uslugu od konkurenta ako bi bila jeftinija, a još radije bi preferirao da uopšte ne plati za tu uslugu – već jednostavno da uđe u zemlju bez ikakve vize. Pretpostavljam da ste već shvatili da sumnjive usluge takve vrste mi, ankapist, ne možemo odobriti, za razliku od korupcije koja omogućava izbegavanje njihovog nametanja.

Konačno, postoje usluge koje bi država mogla pružati konkurišući sa privatnicima. Državne klinike, škole, osiguravajuća društva, penzioni fondovi, televizija i mnogi, mnogi drugi servisi. Po čemu se oni zapravo razlikuju od privatnih? Po tome što im je nominalni vlasnik celokupno društvo i, po ideji, sav njihov profit bi trebao da se troši isključivo na usavršavanje samih servisa, a ne da ide u džep privatnih vlasnika. Teoretski, to može dati novi kvalitet rada servisa, koji bi se s difficulty-jem postigao u slučaju privatnog preduzeća. Na primer, javna televizija bi mogla prodavati samo apsolutni minimum reklama, samo za pokrivanje troškova kanala. U praksi, državne kompanije takve vrste će postati žrtve problema principala-agenta i delovaće više u interesu menadžmenta nego društva.

Rezimiram. Jedina vrsta državnih usluga koja ostaje bezuslovno legitimna u očima ankapista je tržišna eksploatacija države kao brenda. Na istim principima mogu raditi i druge organizacije sa bogatom kulturnom tradicijom, poput crkava, viteških redova, fudbalskih klubova ili festivala.

Država isporučuje ekskluzivno tržišno traženo dobro, i to je predivno!