Dominantno ponašanje je težnja da se promoviše sopstvena inicijativa, usmeravaju i kontrolišu postupci drugih. Takvo ponašanje karakteriše visoko samopouzdanje i sigurnost u sopstvene odluke. Ali zašto neke životinje ili ljudi uopšte pokazuju dominantnije ponašanje od drugih? Takođe, kakva je veza između dominacije i agresije? Odgovori na ova pitanja za neke mogu biti potpuno neočekivani.
Počnimo od jednog zanimljivog eksperimenta. U njemu su posmatrane grupe ljudi koji su međusobno interagovali tokom 28 dana. Sa različitim periodima, različiti učesnici eksperimenta primali su placebo ili triptofan – supstancu koja učestvuje u sintezi serotonina. Raniji eksperimenti su pokazali da primanje triptofana i generalno povećanje nivoa serotonina smanjuju agresivno ponašanje kod životinja i ljudi. Međutim, takođe je bilo poznato da povećanje nivoa serotonina kod životinja stimuliše dominantno ponašanje. Ovaj rezultat je takođe reprodukovan i kod ljudi.
U okviru eksperimenta, ponašanje učesnika je podeljeno u 4 kategorije. Dominantno ponašanje, kao što je izražavanje sopstvenog mišljenja, postavljanje ciljeva za druge ljude i slično, značajno se pojačavalo kada bi osoba primila triptofan. Istovremeno, značajno je slablilo svadljivo ili konfliktno ponašanje, koje karakterišu obmana, neuzdržanost, podizanje glasa na druge i slično. Podređeno ponašanje (sklonost izbegavanju odgovornosti i praćenju drugih čak i u slučaju neslaganja sa njima) takođe je slablilo, ali samo malo, dok se kompromisno ponašanje nije menjalo.
Neko može smatrati da dominantna jedinka po svojoj prirodi mora biti agresivna. Ali kao što vidimo, primanje sredstva poznatog po svom antiagresivnom efektu dovelo je do pojačanja dominantnog ponašanja. Uostalom, ovde nema nikakve kontradikcije. Čak i proučavanje ponašanja životinja, na primer, vukova, pokazuje da alfa-mužjaci ne smeju biti agresivni prema svojim podređenima niti ih na bilo koji način prisiljavati. Napadi alfa-mužjaka na podređene jedinke su izuzetno retki. I vođa čopora, po pravilu, je najstariji mužjak, otac porodice, a mit prema kojem je hijerarhija u čoporu vukova strogo vertikalna i na njenom čelu je najagresivniji mužjak koji je svoj položaj stekao nasiljem, uopšte je zasnovan na proučavanju vukova koji se drže u kavezima, a ne onih u divljoj prirodi. Takođe razmislite, koji čopor ima veće šanse za preživljavanje – onaj koji je složan i kooperativan, ili onaj u kojem jedni nasilno potčinjavaju druge i svi se međusobno sukobljavaju?
Istraživanja takođe demonstriraju da se dominacija kod ljudi može podeliti na dva oblika – socijalnu i agresivnu. Za oba oblika dominacije karakteristično je samouvereno i lidersko ponašanje. Međutim, neki dominantni pojedinci biraju strategije u kojima se oslanjaju na druge ljude (na primer, podređene) i skloni su socijalnom učenju (korišćenju rešenja koja su se pokazala uspešnim kod drugih ljudi). U isto vreme, drugi pojedinci pribegavaju agresivnim i makijavelističkim strategijama. Oni nisu skloni da se oslanjaju na socijalne informacije, čak i ako to može biti korisno. Takođe, socijalno dominantni pojedinci imaju bolje odnose sa ljudima u okruženju i dobijaju veće priznanje svojih liderskih kvaliteta nego agresivno dominantni pojedinci.
Kao što vidimo, pravi „alfa“ nije onaj ko je najagresivniji i spreman da nasilno primora druge na pokornost, već onaj ko se dobro odnosi prema drugima, daje im primer i dobija priznanje svojih liderskih kvaliteta bez pribegavanja nasilnom prisiljavanju. I sudeći po istraživanjima, za takvo, zdravo dominantno ponašanje odgovaran je serotoninski sistem (veza je dvosmerna – povećanje nivoa serotonina stimuliše takvo ponašanje, a postizanje visokog socijalnog položaja dovodi do veće proizvodnje serotonina), koji je takođe odgovoran za funkcionisanje mehanizma inhibicije nasilja, koji sprečava nasilno ponašanje i nanošenje štete drugima.
Prilično je poznata priča o biologu Robertu Sapolskinju, koji je posmatrao babune decenijama. Alfa mužjaci u posmatranom čoporu ponašali su se prilično brutalno, pokazujući ekstremno visok nivo nasilja prema svojim srodnicima. Međutim, u jednom trenutku čopor je otkrio ljudsku smeću do koje su mogli prići samo ti alfa mužjaci, jer su se za pristup smeću morali boriti sa alfa mužjacima drugog čopora. U jednom trenutku su na smeću pokupili infekciju, nakon čega su uginuli, ostavivši čopor bez preterano agresivnih jedinki. I najzanimljivije počinje dalje – iako je u čoporu i dalje postojala hijerarhija (alfa mužjaci su dobili zamene), tuče i nasilje među srodnicima su prestali, i ovaj rezultat se zadržao decenijama, čak i kada su prvobitni mužjaci već stigli da uginu od starosti.
Ponekad se javlja pitanje – zar određeni broj nasilnih jedinki u svakom kolektivu i društvu nije normalno stanje stvari? Zar ako nasilnici budu uklonjeni, njihovo mesto neće obavezno zauzeti neko drugi? Pozitivan odgovor na ova pitanja, naravno, nema nikakvih realnih osnova, a niti se slaže sa etološkim zapažanjima prikazanim iznad. Ne postoji nikakav prirodan broj nasilnih jedinki, postoje samo patološke jedinke, čije uklanjanje (a još bolje – terapija njihovog nasilja) će dovesti do uklanjanja iz socijuma patologije koja sastoji u disfunkciji mehanizma inhibicije nasilja.
Uopšte bi bilo glupost pretpostaviti da će kod nenasilnih jedinki, usled nestanka trenutnih nasilnika, odjednom biti potisnuta inhibicija nasilja i da će oni, koji su ranije osećali odbojnost prema nanošenju štete srodnicima, prestati to da osećaju. Jedino jedinke koje to nisu osećale od početka, ali su se krile, mogu se ispoljiti u takvoj situaciji. Naravno, istraživanja pokazuju povećanje nivoa testosterona kod mužjaka primata na koje više ne vrše pritisak mužjaci višeg ranga. Međutim, inhibicija nasilja je funkcija serotoninskog sistema, kojoj testosteron ne protivreči, povećavajući agresivnost samo u jasnim granicama. Inhibiciona funkcija serotonina i proagresivna funkcija testosterona kod zdrave jedinke rade paralelno, održavajući agresiju kao funkcionalno ponašanje.
Prema državi koja ima neospornu vlast i monopol na nasilje, uobičajeno je odnositi se prema njoj kao ka isključivo ljudskom društvenom fenomenu. Međutim, ako uzmemo samu osnovu uređenja države, odnosno činjenicu prisilnog primanja sile na ljude od strane političke vlasti, onda se ona smele može nazvati jednim od oblika nasilne hijerarhije dominacije, istom kao i hijerarhije koje nastaju u određenim uslovima kod mnogih vrsta životinja. To nas podstiče na analizu fenomena nasilne hijerarhije dominacije u celini, preduslova i posledica njenog nastanka, uključujući i slučaj čoveka.
Proći ćemo kroz sve tačke ove teme. Razmotrićemo istoriju pojavljivanja i razvoja država, uporedićemo je sa tim kako nastaju nasilne hijerarhije dominacije u slučaju životinja, uključujući i poznate eksperimente kao što je „Univerzum-25“, u kojem je populacija miševa izumrla uprkos izobilju resursa, ili eksperiment Didije Dezora, gde su neki pacovi silom primoravali druge pacove da plivaju za hranu preko bazena. Kao rezultat toga, izvući ćemo određene zaključke u vezi sa uticajem nasilja na društvo u celini.
Hajde da na prvo mesto potvrdimo nasilnu prirodu države. Za to moramo da se pozovemo na teoriju stationary bandit-a (stacionarnog bandite). Na osnovu nje, država je stacionarni bandit koji je odlučio da se učvrsti na određenoj teritoriji, da je jedinstveno kontroliše i da pljačka stanovništvo na duge staze [1]. Trebalo bi da pogledamo šta predstavlja preduslov za nezavisno nastajanje država u različitim delovima sveta. Uzmimo doline Nila, Tifa, Eufrata, Inda u Starom svetu i dolinu Meksika, kao i planinske i obalne nizije Perua u Novom svetu. Sva ova mesta spaja jedna stvar – ograničene morima, planinama ili pustinjama zemlje, pogodne za obavljanje poljoprivrede. U takvim mestima jednostavno nema gde da se pobegne od prinudne sile, što je dovelo do pojave prvih država. Takođe, tome ćemo dodati i društvene granice. Zajednice koje se nalaze u centru naseljenih oblasti imaju mnogo veći rizik da budu podređene nego one koje su smeštene na periferiji [2].
Vremenom je ceo svet završio pod kontrolom određenih grupa ljudi, i to se nastavlja i sada. Ne zaboravljajte da su moderne državne granice nacrtane kao rezultat ratova i pokoravanja. Čak i ako pretpostavimo da je u prošlosti neka grupa ljudi zaista dobrovoljno pristala da formira monopolnu vlast, ipak je ili neko drugi nasilno potčinio sebe njoj, ili se ona sama bavila pokoravanjem drugih. Takođe je dolazilo do pokoravanja narednih generacija, koje prvobitno nisu pristajale na takav ugovor. Današnje države takođe aktivno kontrolišu vaš život i svoje granice, koristeći sva moguća sredstva. Ako vam država nešto ne dozvoli – vaše šanse da se sakrijete ili pobegnete od nje biće ekstremno male.
Zapamćimo ono što nam teorija stationary bandit govori o državi, i pređimo na razmatranje pitanja nasilja u životinjskom svetu, što je veoma važno za razumevanje uzroka nastanka nasilne hijerarhije dominacije. Ovde bi trebalo početi od istraživanja etologa Konrada Lorenca, koja su pokazala da su kod vrsta sa snažnim urođenim naoružanjem evolucijski razvile i snažnu urođenu unutarvrstnu moralnu normu nenasilja, odnosno mehanizam koji inhibira ispoljavanje nasilnog ponašanja u unutarvrstnim sukobima [3]. Sledeći primer nam može dobro demonstrirati ovaj mehanizam:
«Tokom teritorijalnog sukoba, otrovne zmije se preuveličavaju, izdužujući se, ko god se više izdigne, njišu se, guraju jedni druge, ali nikada ne samo da ne ujedaju, već čak ne pokazuju ni oružje. Neki oblici čak prete jedni drugima skrećući glave. Nije uzalud što ne samo obični ljudi, već i mnogi zoolozi su smatrali turnirske borbe zmija ljubavnim plesovima.» [4]
Niko se neće sporiti da su otrovne zmije snažno naoružane vrste; pomoću otrovnog ujeda mogu trenutno ubiti svog srodnika. Ali svoje ne ujedaju. A sve je zbog Lorenzovog mehanizma (LM), jer da njegov razvoj tokom evolucije nije bio moguć, mnoge vrste bi se jednostavno samouništile. Međutim, razvoj ovog mehanizma je prilično očigledan proces, s obzirom na to da bi jedinke bez urođenog kočnice nasilnog ponašanja veoma često izlagale sebe smrti usled višestrukih napada na snažno naoružane srodnike, zbog čega njihov genetski materijal ne bi bio prenosio na sledeće generacije.
Ovaj mehanizam se može posmatrati u većini ili manjoj meri kod mnogih vrsta. Što je vrsta bolje naoružana, to je kod njenih predstavnika izraženiji ML, i obrnuto – kod slabih vrsta on je slabo izražen. Prilično zanimljive primere je naveo Lorencas u vezi sa vukovima, koji ne ujedaju svoje saimjenike za vrat, i gavranima, koji ni u kom slučaju ne izgrebu oči drugim gavranima čak ni tokom sukoba. Međutim, ostavivši na neko vreme u istom kavezu dve golubice – na prvi pogled mirne ptice iz porodice golubova, Lorencas je otkrio da je jedna od njih zamalo ubila drugu. Naravno, kod golubica nije mogao da se razvije snažan ML jer u ovom slučaju njegov nedostatak ne ugrožava njihov opstanak, pošto imaju slabo oružje i u prirodi mogu lako pobeci od napadača.
Na osnovu ovoga možemo povezati razvoj ML sa dva faktora: prisustvom snažnog urođenog naoružanja i nemogućnošću bekstva od nasilnog progona. Sada je vreme da pređemo na temu nastanka nasilne hijerarhije dominacije među životinjama, i uzećemo kao primer poznati eksperiment pod nazivom „Univerzum-25“. U ovom eksperimentu, etolog Džon Kalhun je napravio ograđeni prostor za miševe, u kojem im je obezbedio obilje resursa. Prvobitno je populacija miševa naglo rasla sve do 2200 jedinki, međutim, nakon toga je njihov broj počeo da opada, i za manje od 5 godina populacija je potpuno izumrla.
Mnogo uzroka se može navesti, uslovi Calhounovog boksa zapravo su bili daleko od idealnih, takođe postoji mišljenje da problem leži u samom obilju resursa, a čovečanstvo, inače, sa svojim trenutnim visokim blagostanjem čeka isto. Međutim, najvažniji faktor koji je doveo do izumiranja, naročito u poređenju sa vivarijumima drugih laboratorija gde su populacije miševa mirno živeli i decenijama, bio je taj što je uređaj boksa podsticao pojavu nasilne hijerarhije dominacije:
„Boks koji je Calhoun izgradio, za razliku od običnog vivarijuma i prirodnih okruženja, imao je jednu karakterističnu crtu: izuzetno neracionalnu i nepraktičnu sistematizaciju prostora za miševe, usled čega je došlo do situacije u kojoj je 65 najvećih mužjaka uspelo da monopolizuje pristup izvorima hrane i ženkama, dok su miševi izgnani u centar boksa bili primorani da vode jadno postojanje.“ [5]
U takvim uslovima dalja reprodukcija je postala nemoguća. Nivo stresa kod miševa je jednostavno premašivao sve granice, a mužjaci koji su zauzeli vrh hijerarhije dominacije nisu dozvoljavali drugim mužjacima pristup ženkama čak ni nakon što su izgubili sposobnost reprodukcije usled starosti.
Setimo se još jednog eksperimenta koji je sproveo francuski istraživač Didier Desor. Šest pacova je pušteno u kavez iz kojeg je postojao samo jedan izlaz – u bazen. Na kraju bazena se nalazio hranilica sa hranom, ali pacov tamo nije mogao da jede – isplivavši, uzimao je hranu i morao je da se vrati svojim saborcima u kavez. U takvim uslovima formirala se stroga hijerarhija dominacije, u kojoj su neki pacovi primoravali druge da plivaju po hranu i oduzimali je od njih. Ovde takođe možemo jasno povezati nastanak hijerarhije dominacije sa ograničenošću prostora i nemogućnošću bekstva sa njega.
Zanimljive slučajeve možemo primetiti i u svetu primata. Posmatranje tri vrste majmuna pokazalo je kako se kod dve od njih (rezus majmun i kraboviti majmun) može videti jaka hijerarhija dominacije, dok društveni odnosi treće vrste (tonkski majmun) imaju nenasilan karakter [6]. Različiti istraživači objašnjavaju ovu razliku kako faktorima okruženja, tako i genetikom. Međutim, najverovatnije je reč o povezanosti ovih faktora – odgovarajuće okruženje dovelo je do razvoja odgovarajućih urođenih sklonosti, tačnije slabijeg ML-a kod prve dve vrste i jačeg ML-a kod treće (takvo objašnjenje se ne daje u istraživanju o majmunima, ali ono savršeno odgovara na osnovu objašnjenja prirode nasilja kod mnogih drugih vrsta).
Još jedan zanimljiv slučaj posmatrali su biolozi Robert Sapolski i Liza Sher u vezi sa jednom čoporom babuna – primata poznatih po svojoj agresivnosti. Godine 1982, najagresivniji mužjaci ovog čopora počeli su da se hrane na turističkom otpadu i pojeli su zaraženo meso. Na kraju su svi oni uginuli, ostavljajući umesto sebe manje agresivne mužjake. To je rezultiralo naglim smanjenjem nivoa nasilja u čoporu [7]. Takođe vredi pomenuti patuljaste šimpanze – bonobo, čije je ponašanje manje nasilno nego ponašanje drugih šimpanzi. Ovaj čin se objašnjava činjenicom da oni ne moraju da dele svoje stanište sa velikim i agresivnim gorilama. One potiskuju i ograničavaju druge šimpanze u resursima, što ih zapravo dovodi do iste one situacije kada nema gde da se pobegne od nasilja unutar društva zbog ograničenosti prostora dostupnog za život.
Vratimo se sada na čoveka. On je po prirodi slabo naoružana vrsta, što je jedna od pretpostavki za razvoj slabije varijante ML. Kombinujući ovo sa činjenicom ograničenosti prostora pogodnog za poljoprivredu na teritoriji nastanka prvih država, može se zaključiti da je država isti oblik nasilne hijerarhije dominacije kao i u slučaju drugih vrsta, kada one takođe upadnu u slične uslove staništa. A vremenom, ljudi koji su najskloniji nasilju, zauzevši vrh ove hijerarhije, dobijali su sve veće mogućnosti u kontroli i ograničavanju slobode svih ostalih ljudi. Tako smo došli do moderne države totalne kontrole u kojoj, o čemu smo govorili na samom početku, bez odobrenja odozgo nemate pravo ni na šta, uključujući i pravo da pobegnete od nasilja stacionarnog banditа.
Takvo stanje stvari ozbiljno ugrožava opstanak čovečanstva. Setimo se Kalhounovog eksperimenta. Mnogi ga nazivaju proročkim s obzirom na primećeno smanjenje nataliteta u razvijenim zemljama. Ali obično se pri tome navode pogrešni razlozi, povezani sa visokim nivoom blagostanja. A jedini pravi razlog je prisustvo nasilne hijerarhije dominacije. To takođe objašnjava zašto se u manje razvijenim zemljama natalitet ne smanjuje toliko snažno – države tamo jednostavno nemaju tehnička sredstva i resurse za kontrolu svog stanovništva, bez obzira na to koliki je nivo kontrole propisan njihovim zakonima.
Još jedan razlog zašto je nasilje veliki problem i protiv kojeg je neophodno boriti se, leži u brojnim negativnim eksternalijama. To su i rast nivoa stresa u društvu i kočenje ekonomskog razvoja, ali što je najvažnije – rizik od uništenja čovečanstva usled upotrebe oružja masovnog uništenja. A takva sredstva svakim danom postaju sve dostupnija čak i za male organizacije i pojedince. Na primer, trendovi u razvoju biotehnologija govore nam da će ubrzo kreiranje veštačkih virusa biti prilično lak zadatak, što bi sa svoje strane omogućilo nekom nasilniku da kreira i pusti veoma opasnu infekciju, mnogo ozbiljniju od koronavirusa sa kojim smo se nedavno suočili. Više detalja o ovim eksternalijama i metodama borbe protiv nasilja možete saznati u drugom materijalu pod nazivom „Nasilje: problemi i rešenja“ [8].
Postoji argument da borba protiv fenomena kao što je nasilje neće pomoći da uklonimo našu trenutnu hijerarhiju dominacije i monopol na vlast. Prvo, mnogi sumnjaju da se metodama protiv nasilja neće moći primeniti na lidere hijerarhije dominacije – oni rade u zatvorenim kancelarijskim zgradama, voze se u oklopnim vozilima, njihove kuće su opkoljene obezbeđenjem, što znači da im se nikako ne može prići niti do njih stići. Drugo, to mogu biti ljudi koji sami nisu skloni činjenju akata nasilja. Možda su neki od njih čak i intelektualci, nesposobni čak i da lagano nekoga udare, a i nemaju potrebe za tim, jer sav prljav posao umesto njih obavlja cela armija piyonira, koji su već skloni nasilju. Ponekad se drugi argument čak smatra dokazom da problem hijerarhije dominacije i monopolske vlasti ne potiče iz nasilja.
Da bismo osporili ovaj argument, uvek moramo imati na umu upravo tu vojsku pešaka. Iza političkih lidera stoje bezbednosne strukture u kojima radi mnoštvo agenata. I upravo ti agenti stupaju u direktan kontakt sa nama, upravo preko njih se izvršavaju svi nalozi koji dolaze odozgo. Uzrok naših problema i cilj našeg delovanja je eliminacija njihove nasilnosti. Ako gledamo realno, ne možemo zaustaviti lidera hijerarhije dominacije, likvidirati ga tokom samoodbrane pri direktnom napadu, pa čak ni u budućnosti sa razvojem tehnologije ubosti ga iglom sa genoterapijom. Ali to može biti potpuno nepotrebno, pa čak i beskorisno, s obzirom na to da on sam po sebi može biti osoba koja nije sklona vršenju akata nasilja. Za revanche, mi uvek možemo primeniti sve te mere na njegove sluge, jer oni, ponovo, stupaju u direktan kontakt sa nama prilikom primene agresivnog nasilja prema nama.
Čim svi pešaci budu zaustavljeni ili likvidirani u procesu samoodbrane od njihovog napada, njihov lider će jednostavno ostati bez svojih snaga, on više neće moći da realizuje bilo kakve težnje prema nama. Upravo zato je dovoljno samo raditi na nasilnosti pešaka koji stupaju u direktan kontakt sa nama, bez njih lider hijerarhije dominacije apsolutno ničega ne vredi!
Ja sam dobar arhitekta, profesionalac u svom poslu, ali nemam auto, u birou me smatraju gubitnikom. Među poznanicima imam primere kada su talentovani, ali žive skromno, ili jedva spajaju kraj s krajem. Ponekad ih to unosi u uslovne okvire siromaštva. Može li asketski način života da korelira sa uspehom, i obrnuto? Da li je uslovni auto ili iPhone uzet na kredit pokazatelj uspeha?
Gvidon
Zdravo, emitujemo program „Status“, u studiju su Ekaterina Šulman i ja, Majkl Naki… Izvini, nisam mogla da se izdržim.
Demonstracija statusa je veoma stara kulturna stvar koja, koliko se može zaključiti, prati čovečanstvo još od predrazumnih vremena. Smisao toga je sasvim jasan. Demonstracija statusa postoji radi uštede napora. Jednom pobedivši u konkurentskoj borbi, čovek može nastaviti da potvrđuje svoj položaj pobednika novim okršajima, međutim, to je prilično opterećujuća strategija. Ali ako se u društvu stvorila tradicija da se status potvrđuje nekim znakom prepoznavanja, onda je to zgodno i onome ko ima status – ne mora da troši snagu na njegovu svakominutnu potvrdu, i onome ko status nema – ne rizikuje da naleti na jakog protivnika iz neznanja, i jednostavno mu neće stajati na putu.
Obično se status potvrđivao posedovanjem određenih retkih artefakata. Razumljivo je da je mnogima dolazila u исkušenje kupovina tih istih retkih artefakata bez neposrednog osvajanja statusa, što u suštini znači falsifikovanje sertifikata. Naravno, to je dovodilo do toga da se takav falsifikat strogo progonio: negde je običnom narodu bilo zabranjeno da nosi čipku, negde je robovima bilo zabranjeno da se pojasavaju – pa koliko samo sličnih pravila bogata ljudska mašta može izmisliti!
Kako se prelazilo sa društva klasa na model u kojem je status čoveka jasno koreloirao sa njegovim bogatstvom, bujno je procvetala demonstrativna potrošnja. Svako društvo prolazi kroz ovu fazu na svoj način, a zanimljiv je nagli porast takve demonstrativne potrošnje nakon rušenja socijalizma u SSSR-u. Razne anegdotalne zlatne lance debljine prsta – to je upravo to.
Međutim, egalitarne tendencije u društvu, kao i višefaktorska priroda samog koncepta statusa, dovele su do toga da više nije u modi guranje demonstrativnih atributa bogatstva ljudima pred lice. Zašto? Zato što je nestala jedinstvena skala statusa. Možeš biti milijarder, a tvoj sagovornik pukovnik FSB-a, ili rimski papa, ili svetski šampion u tenisu. Čiji je status viši, određuje kontekst, što znači da ceo taj složeni sistem vizuelnih markera počinje loše da funkcioniše i postepeno nestaje zbog nepotrebnosti. Kadirov hoda u trenerci, Zuckerberg u majici, monarhi nose farmerke, premijeri voze bicikle, prava Sodoma i Gomora, skraćeno rečeno. Ljudi sa imetkom biraju stvari prema njihovoj funkcionalnosti, a ne prema svom statusu.
S druge strane, na nižem nivou statusna trka još uvek traje. Odmor u Nice-u pobeđuje odmor u Turskoj, iPhone pobeđuje Huawei, a auto pobeđuje odsustvo auta, čak i ako je vlasnik auta zbog toga prešao na instant hranu, dok onaj koji ga nema vozi taksi i ne mari za to. Tako se u bogatim korporacijama od zaposlenog mogu zahtevati određena statusna potrošnja samo radi demonstracije uspeha kompanije.
Preokupirati se demonstrativnom potrošnjom ima smisla tamo gde to zaista omogućava izravnavanje uglova i izgradnju neformalnih hijerarhija radi opšte udobnosti. Štaviše, pomenuta višefaktorska priroda statusa omogućava vam da manevrišete u prilično širokim okvirima. Recimo, previše vam je skupo da u kolektivu demonstrirate status kupovinom automobila jer već imate hipoteku, a dete treba pripremiti za školu – ali možete biti duša društva, i na svakoj korporativnoj zabavi će upravo vama poveriti uvodni govor. I, inače, tokom jednog takvog govora ništa vam ne sprečava da kolegama ispričate priču o tome kako je materijalna demonstracija statusa znak siromaštva, a pravi momci su odavno prešli sa kolekcionisanja stvari na kolekcionisanje iskustava.
