Ja sam dobar arhitekta, profesionalac u svom poslu, ali nemam auto, u birou me smatraju gubitnikom. Među poznanicima imam primere kada su talentovani, ali žive skromno, ili jedva spajaju kraj s krajem. Ponekad ih to unosi u uslovne okvire siromaštva. Može li asketski način života da korelira sa uspehom, i obrnuto? Da li je uslovni auto ili iPhone uzet na kredit pokazatelj uspeha?
Gvidon
Zdravo, emitujemo program „Status“, u studiju su Ekaterina Šulman i ja, Majkl Naki… Izvini, nisam mogla da se izdržim.
Demonstracija statusa je veoma stara kulturna stvar koja, koliko se može zaključiti, prati čovečanstvo još od predrazumnih vremena. Smisao toga je sasvim jasan. Demonstracija statusa postoji radi uštede napora. Jednom pobedivši u konkurentskoj borbi, čovek može nastaviti da potvrđuje svoj položaj pobednika novim okršajima, međutim, to je prilično opterećujuća strategija. Ali ako se u društvu stvorila tradicija da se status potvrđuje nekim znakom prepoznavanja, onda je to zgodno i onome ko ima status – ne mora da troši snagu na njegovu svakominutnu potvrdu, i onome ko status nema – ne rizikuje da naleti na jakog protivnika iz neznanja, i jednostavno mu neće stajati na putu.
Obično se status potvrđivao posedovanjem određenih retkih artefakata. Razumljivo je da je mnogima dolazila u исkušenje kupovina tih istih retkih artefakata bez neposrednog osvajanja statusa, što u suštini znači falsifikovanje sertifikata. Naravno, to je dovodilo do toga da se takav falsifikat strogo progonio: negde je običnom narodu bilo zabranjeno da nosi čipku, negde je robovima bilo zabranjeno da se pojasavaju – pa koliko samo sličnih pravila bogata ljudska mašta može izmisliti!
Kako se prelazilo sa društva klasa na model u kojem je status čoveka jasno koreloirao sa njegovim bogatstvom, bujno je procvetala demonstrativna potrošnja. Svako društvo prolazi kroz ovu fazu na svoj način, a zanimljiv je nagli porast takve demonstrativne potrošnje nakon rušenja socijalizma u SSSR-u. Razne anegdotalne zlatne lance debljine prsta – to je upravo to.
Međutim, egalitarne tendencije u društvu, kao i višefaktorska priroda samog koncepta statusa, dovele su do toga da više nije u modi guranje demonstrativnih atributa bogatstva ljudima pred lice. Zašto? Zato što je nestala jedinstvena skala statusa. Možeš biti milijarder, a tvoj sagovornik pukovnik FSB-a, ili rimski papa, ili svetski šampion u tenisu. Čiji je status viši, određuje kontekst, što znači da ceo taj složeni sistem vizuelnih markera počinje loše da funkcioniše i postepeno nestaje zbog nepotrebnosti. Kadirov hoda u trenerci, Zuckerberg u majici, monarhi nose farmerke, premijeri voze bicikle, prava Sodoma i Gomora, skraćeno rečeno. Ljudi sa imetkom biraju stvari prema njihovoj funkcionalnosti, a ne prema svom statusu.
S druge strane, na nižem nivou statusna trka još uvek traje. Odmor u Nice-u pobeđuje odmor u Turskoj, iPhone pobeđuje Huawei, a auto pobeđuje odsustvo auta, čak i ako je vlasnik auta zbog toga prešao na instant hranu, dok onaj koji ga nema vozi taksi i ne mari za to. Tako se u bogatim korporacijama od zaposlenog mogu zahtevati određena statusna potrošnja samo radi demonstracije uspeha kompanije.
Preokupirati se demonstrativnom potrošnjom ima smisla tamo gde to zaista omogućava izravnavanje uglova i izgradnju neformalnih hijerarhija radi opšte udobnosti. Štaviše, pomenuta višefaktorska priroda statusa omogućava vam da manevrišete u prilično širokim okvirima. Recimo, previše vam je skupo da u kolektivu demonstrirate status kupovinom automobila jer već imate hipoteku, a dete treba pripremiti za školu – ali možete biti duša društva, i na svakoj korporativnoj zabavi će upravo vama poveriti uvodni govor. I, inače, tokom jednog takvog govora ništa vam ne sprečava da kolegama ispričate priču o tome kako je materijalna demonstracija statusa znak siromaštva, a pravi momci su odavno prešli sa kolekcionisanja stvari na kolekcionisanje iskustava.
