Тег: država

Zašto je indonežanska državna kompanija Temasek tako uspešna, ako je upravljanje državom neefikasno?

Koliko sam mogla da razumem, verovatno je reč o singapurskoj kompaniji Temasek Holdings. Kao što svi znamo iz blokbastera o Putinovoj palati, novac za njenu izgradnju je prvobitno akumulisan od mitoja pri isporuci medicinske opreme budžetskim ustanovama pod izgovorom stvaranja suverennog investicionog fonda. S obzirom na to da se tokom Putinovog prvog mandata u javnom diskursu stalno pojavljivao pojam autoritarnog modernizovanja i, konkretno, Singapura, može se pretpostaviti da je bila prikazana želja da se stvori nešto baš poput Temaseka.

U suštini, imamo posla sa zanimljivim oblikom povećanja investicione privlačnosti zemlje: umesto održavanja visokih poreza, formiraju se državne korporacije čiji je zvanični zadatak da donose profit budžetu. Više profita od državnih korporacija znači manju potrebu za porezima. Kao rezultat toga, neka Saudijska Arabija je zahvaljujući prihodima od državne naftne industrije mogla da priušti svojim malobrojnim građanima da žive praktično u državi bez poreza.

Takođe, državne korporacije se mogu koristiti za razvoj infrastrukture ili, recimo, geopolitičkih zadataka. To je takođe moćan instrument, ali čim neke druge stvari počnu da prevladavaju nad ekonomskim razmatranjima, prihod od takvih korporacija prirodno opada. Izgrađena infrastruktura može ostati neiskorišćena, a geopolitički napori takođe lako mogu završiti bez rezultata. Dakle, preuzimanje nekog kineskog iskustva za državu je opasna igra.

Pa, koliko sam uspela da razumem, u Singapuru državni holding jednostavno investira u atraktivnu imovinu širom sveta, što znači da je država pristala na svesno samookviricivanje, izdvojila paket državne imovine za korišćenje isključivo u komercijalne svrhe i dosledno se pridržava te taktike.

Naravno, najveća opasnost za građane države koji računaju na to da budu korisnici državne korporacije, jeste u tome što menadžeri kompanije imaju svoje mišljenje o koristi i počinju da krade iz kompanije. Tako je Li Kuan Ju prvo veoma žestoko suzbio korupciju, zatim je još nekoliko godina marljivo održavao tu čistotu, i tek tada je 1974. godine osnovao investicionu kompaniju.

Pogledala sam finansijske pokazatelje kompanije. Tokom poslednjih deset godina portfolio kompanije je porastao za 70%. Na taj način se može konstatovati da, ako se investicionoj kompaniji ne postavljaju neprirodni ciljevi, ako se nemilosrdno kažnjava za korupciju i ako se implementiraju sve vodeće prakse izveštavanja i upravljanja razvijene na tržištu – onda postoji šansa da kompanija zaista bude raditi slično tržišnoj i sa sasvim uporedivim pokazateljima. Pa, da, autoritarna modernizacija je zaista moguća, a državne institucije su zaista sposobne da neko vreme, u uslovima stroge kontrole, poštuju pisana pravila. Ipak, želim da Singapurci privatizuju ovu kompaniju, smanjujući državne rashode za iznos izgubljenih budžetskih prihoda – a jednokratnu dobit od privatizacije podeljuju ravnopravno među građanima. Igrali su se – i dosta je, ne može se beskonačno pobeđivati u kazinu. A dalje će svaki građanin sam odlučiti da li će za dobijeni novac kupiti akcije Temasek Holdings ili nešto drugo.

Stilistika 2021 se primetno razlikuje od 2020: sve manje se osvrću na pravila

Što dalje idem, više se čudim što još uvek postoje ljudi uvereni u to da država donosi korist građanima jer stvara norme i time povećava predvidljivost života. Ali ako u nečemu možemo biti sigurni, to je u tome da država stalno krši sopstvene norme, a povremeno ih i menja kako bi te prekršaje legalizovala. Igra je moguća i na druge golove: ako ljudi masovno i svesno krše normu, ona će na kraju biti ublažena ili ukinuta – ali do tada će pokvariti život ogromnom broju ljudi, a kada se norma promeni, neće se potruditi da se čak i nakratko izvinu.

Stalno te ograničavaju smešne, neostvarive norme spuštene odozgo, i ti to ili trpiš – ili se boriš (ovo drugo se naziva „bavljenje politikom“). Ako se boriš, norme te ograničavaju još jače. Nije važno da li si mali zubić državne mašine ili potpuno privatno lice: svoje smešne norme će se naći za svakoga. Samo ćeš, u zavisnosti od tvog uticaja u društvenoj hijerarhiji, morati da ulažeš različite napore kako bi nekazno izbegao izvršenje neke neprijatne norme ili je ukinuo.

Danas je najpogodniji način za državu da uvodi proizvoljna ograničenja, naravno, kovid. Može se zatvoriti bilo koji biznis, zabraniti bilo kakva oflajn aktivnost, ljudima nametati proizvoljne troškove ili čak povezati pasošku kontrolu, pritvor i sud. Troškove samog kovida snose milioni, a troškove zabrana povezanih sa kovidom snose milijarde. Ali patnja milijardi nipošto ne pomaže u spasavanju miliona, oni jednostavno pate u prilici.

Pročitali ste tri pasusa jecanja, što znači da me situacija sa Navaljnim dovela u šok. Potrebno je bar skicirati odgovor na pitanje „šta činiti“. Navaljni tvrdi da najbolje funkcioniše izlazak na ulicu. A kako to funkcioniše? Ti izađeš. Udare te. Ti izađeš. Kazne te. Ti izađeš. Zatvore te. Svi oko sebe raspravljaju o slamanju protesta. Zemlja postaje izopštena, ekonomija škripi, a oni koji biva bitkovani, kažnjavani i zatvarani, još brže siromaše. Tako traje oko dvadeset godina, zatim se desi čudo i režim postane dovoljno poljuljan da se sruši. Do tog vremena u zemlji ostaju samo najinertniji i nekompetentniji, a sposobni su se odavno smestili u inostranstvu.

Naravno, svaki opozicionar bi radije želeo da se sve reši što pre. Mirni miting se iznenada pretvori u nemirni, Rosgvardiju oteraju sa trgova, naredba o uvođenju tenkova bude sabotirana, i evo premijer već objavljuje da je predsednik preminuo iznenada, i poziva opoziciju da zajedno formiraju vladu nacionalnog pomirenja. Ali za sada se takve stvari ne pozivaju naglas: nivo oštrine još uvek nije dovoljan. Kod nas se i dalje odbijanje od odobravanja mitinga smatra validnim razlogom da se on otkaže.

Ako planirate da promenite situaciju u zemlji protestima, onda bar proširite krug učesnika. Da li je čovek već postao „smešarik“? Ostavite ga na miru, potražite nekog novog. Prijatno je videti poznata lica u masi, ali mnogo je korisnije videti nova. Ako je odobravanje protesta odbijeno zbog kovida, to je povod da protestujete i protiv uvođenja kovid ograničenja. Ali, naravno, bolje je principijelno ne obaveštavati vlast o nameri izlaska na ulicu. Neka prate društvene mreže, umesto da se nadaju da će im sve dobrovoljno reći.

I, naravno, ako planirate da postanete stalni učesnici protestnih akcija, moraćete da se rešite nekretnina, automobila i bankovnih računa – svega što se može zapleniti zbog odbijanja plaćanja kazne. Ili nameravate da plaćate kazne? Really? Želite li da oborite režim – ili da ga hranite? Za još neko vreme će početi masovni pokušaji otpuštanja učesnika protesta. To je povod da odigrate preventivno, obrativši se poslodavcima sa molbom da vas otpuste i zaposle na isto mesto „na crno“.

Naravno, možete i ništa od ovoga ne raditi, već samo tiho gunđati i ne isticati se. Tada će važiti inercijalni scenario opisan u pasusu o dvadeset godina.

Loš sam političar, nikada nisam umela da motivišem ljude na podvigove…

Kada je legalno nelegalno, bolje je obratiti pažnju na senku

Država pobeđuje, anarhizam takođe

Kanal Anarhija+, iz kojeg povremeno nastavljam da crpim ideje, demonstrirao je kreativnu primenu teorije igara na anti-etatistički pokret. Kao što sam više puta pominjala, teorija igara se ne koristi za dokazivanje, već samo kao alat za ilustraciju logike sopstvenih razmatranja.

Razmišljanje tamo otprilike glasi sledeće. Stalno nam podmeću neki Mad Max kao primer anarhije, a mi se na to ljutimo i pokušavamo da pokažemo da smo „beli i vazdušasti“ i da želimo nešto sasvim drugo. Predloženi model razlaže ishode rata anarhista sa državom prema jednostavnoj matrici, gde se naše željeno stanje anarhije ispostavi kao ishod „anarhizam je pobedio, država je izgubila“, dok je amorfnost kojom nas plaše ishod „država je izgubila, anarhizam je takođe izgubio“.

Na kraju članka ostaje nedorečeno pitanje šta upisati u kvadratić „država je pobedila, anarhisti takođe“. Ako definišemo državu kao sistem centralizovanog prisiljavanja, a anarhizam kao sistem distribuiranog kočenja, situacija win-win je od strane autora interpretirana kao neostvariva.

Naravno, panarhisti na to odgovaraju: ništa slično. Federalizacija, prelazak na sistem eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija ili funkcionalnih preklapajućih konkurentskih jurisdikcija, upravo i označava traženi win-win. Država dobija jer se zadržava kao sistem centralizovanog prisiljavanja, pri čemu se njena legitimnost naglo povećava. Anarhizam dobija jer se država fragmentiše, uticaj građana na politiku se jača zahvaljujući drastičnom olakšanju promene jurisdikcije, a takođe se povećava podložnost države sistemima distribuiranog kočenja.

Nenasilno državljanstvo. Novi snimak Libertarian Banda.

Tim koji sam ranije imala čast da predstavljam objavio je poslednji video koji je delimično zasnovan na mom scenariju, koji se, sa svoje strane, bazirao na istoimenom članku Bitarka. Na boosty sam postavila celu seriju iteracija kako se scenario menjao. Sledeći video je već terra incognita, tamo nema mojih priprema, interesantno je šta će im uspeti. Ako ispadne dostojno, ko zna, možda ću vremenom uspeti da prepustim nekome i glavni tekstualni kanal.

Čitaoci su zbunjeni zašto je udeo Bitarka na mom kanalu tako naglo porastao. Ovde je sve jednostavno, on je kupio pretplatu za takve objave za 5000r mesečno. To su se pokazali kao pogodniji uslovi za mene nego da svaki put razmišljam o tome da li vredi ili ne vredi besplatno objavljivati određeni materijal koji on predloži. Na isti način, garantovano odgovaram na pitanja uz donacije, a na sva ostala – kako god će uspeti.

Usput, o pitanjima. Želim da testiram sledeći model. Uvela sam poseban nivo pretplate na boosty, 50 rubalja mesečno. Pretplatnici će videti sva pitanja koja mi stižu i moći će da označe u komentarima na koja od njih bi im bilo zanimljivo da vide odgovor. Na taj način, čak i ako pitanje nije praćeno donacijom, plaćeni pretplatnik će moći da ga promoviše (Naravno, pretplatnici skupljih planova će takođe imati tu mogućnost). Kao što znamo iz ekonomske teorije, upravo kroz strukturu cena se određuje koji su stvarni potrebe ljudi. Pogledajmo kako će to raditi u našem slučaju.

Želeo bih da saznam nešto o spoljnoj politici anarho-kapitalističkog društva. Čitao sam Mehaniku slobode, ali ipak nisam dovoljno dobro razumeo.

Fridman je problemu teritorijalne odbrane od agresora tipa „nacionalna država“ posvetio dva poglavlja Mehanike slobode, sa razmakom od četrdeset godina. U prvom delu procenjivao je šanse anarko-SAD da odpore nuklearnu agresiju Sovjetskog Saveza, i konstatovao da je, radi odbrane od tako ozbiljnog agresora, spreman da prihvati postojanje države. U drugom delu, kada je SSSR već bio pouzdano mrtav, olakšano je uzdahnuo i počeo da fantazira na temu kako se teritorijalna odbrana obezbeđuje bez države.

Po mom mišljenju, Fridman pridaje previše pažnje teritorijalnom aspektu problema. Na primer, kada odbacuje model finansiranja odbrane putem osiguranja, on pokušava da gura kolica ispred konja i pretpostavlja da će klijentima pokušavati da prodaju upravo nacionalnu odbranu (a oni će se nadati uštedi računajući na to da će je komšija kupiti). Ali klijentu nije potrebna nacionalna odbrana. Njemu je potrebno samopouzdanje da će, ako se njemu lično desi osiguravajući slučaj, dobiti novac. A da li će pritom biti na teritoriji u blizini mesta gde je kupio polisu ili na drugom kraju planete, nije mu važno. Takođe ga ne zanima kojim tačno sredstvima će kompanija smanjivati sopstvene rizike da će morati da isplati osiguranje, samo da ne vara.

Dakle, ako organizacija teritorijalne odbrane zaista smanjuje šanse napada spoljnog agresora tipa „država“, osiguravajuće kuće su u stanju da izračunaju koliko treba uložiti u nju da bi to ostalo isplativo, i kako sarađivati sa drugim osiguravajućim kućama kako bi podelile troškove, na primer, proporcionalno bazi klijenata.

Takođe, Fridman navodi zanimljivu tezu da samo po sebi odsustvo jedinstvene jurisdikcije nad nekom teritorijom nije garancija protiv zahteva agresora. I kada uslovni SSSR dođe u oblast u kojoj vlada ankap, dovoljno mu je da uništi jedan grad nuklearnom bombom i izjavi nešto poput: evo, pogledajte, ovde je bio Alderaan, više ga nema. Ako stanovnici Javina ne žele istu sudbinu, od njih se traži sto petsto miliona kredita prekosutra, i ne zanima nas što nemaju ni jednu administraciju, ni oporezivanje; ako žele da žive, nek se nekako dogovore.

U suštini, on podrazumeva da kada je sedentarnom banditima preskupo da proširuju teritoriju, on zadržava opciju da deluje u odnosu na nju kao nomadski bandit. Dalje, kao što razumete, sve zavisi od toga koliko će odgovor biti koordinovan. Ako zajednica može da postigne nivo koordinacije dovoljan za plaćanje velikog dazdinja, onda je razumno pretpostaviti da će i dalji otpor biti koordinisan na nivou koji je barem ne manji. A to znači da će druga zvezda smrti ipak biti uništena, a da ne ispali ni jedan jedini metak, za razliku od prve, kojoj je bilo potrebno čak tri.

Pri tome napomenimo da upravo slobodno tržište doprinosi najbržem naučno-tehnološkom napretku. I ako će u početnoj fazi ankapi, zahvaljujući razlici u veličini države, još uvek moći da pruže neki otpor mrežnim tržišnim strukturama, onda po završetku tranzicionog perioda tehnološko zaostajanje država postati će previše očigledno, i morat će da se fokusiraju više na to da zadrže ostatke vlasti nad sopstvenim podanicima.

Možda pod spoljnom politikom ankapa niste mislili na odbranu. Ali, pošto je za ankapu država ništa drugo do bandit, onda se i odnosi sa banditom svode ne više od držanja tog istog u odsustvu banditizma prema sebi, a ostala diplomatija se svodi upravo na taj aspekt. Vizni režim? To je da bandit ne napada putnike. Carinski režim? To je da bandit ne pljačka karovane. Regulatorni režim? To je da bandit ne meša u ugovore. Svi ovi pregovori će se svoditi na to da zainteresovani strana potroši novac na otkup. Dokle god će taj novac biti manji od novca potrebnog za uklanjanje bandita, on će imati šanse da preživi.

Može li se popraviti ono što nije bilo pokvareno?

Pročitala sam knjigu Vladimira Zolotoreva Da li se može popraviti ono što nije bilo pokvareno? U njoj Vladimir razvija svoj ciklus ranije objavljenih članaka o prirodi države, pokazuje da ona odlično funkcioniše u standardnom režimu, obavljajući upravo ono za šta je nastala, i razmišlja o realističnim varijantama njenog smanjenja ili ukidanja.

Faktički, dobio je nešto nalik na Rothbardovu Ka novoj slobodi, samo uz pomoć drugačijeg konceptualnog aparata: Rothbard je državu analizirao pre iz pravnih pozicija, a Zolotorev — iz ugla praksiologije, spontanih poredaka i socijalne evolucije.

Prilično veliki deo knjige posvećen je objašnjenju toga kako funkcioniše društvo (može se čak i ne dodavati mu pridev „bezdržavnog“, jer je njegovo prirodno stanje upravo takvo, već bi za sadašnje stanje stvari trebalo reći „društvo sa državom“.

U poslednjem delu knjige navedena su razmišljanja o ukidanju države. Principijelno za to se ispostavilo da bude prestanak posmatranja države kao organizacije. Iz toga postaje jasno zašto politički metodi borbe protiv države u običnim okolnostima ne daju efekat; naprotiv, oni je ojačavaju, čineći je efikasnijrem.

Zatim se pojavljuje mali prozor mogućnosti za političke metode koje omogućavaju reformulisane sam political process. To se može uraditi u dva pravca.

Kao prvo, predmet političkog pregovaranja može biti ne troškovi budžeta, već prikupnjanje sredstava za njega, odnosno pretvoriti poreze u članarine.

Kao drugo, državu se može pretvoriti u akcionarsko društvo, samo ne u figurativnom, već u bukvalnom smislu. Zatim će rukovodstvo ovog novostvorenog AD-a optimizovati strukturu kompanije već u tržišnoj paradigmi i stajaće u redu sa svim ostalim korporacijama koje postoje u svetu.

Sav materijal i konkretni recepti dati su na primeru Ukrajine, tako da knjigu ne treba shvatati kao potpuno doslovno uputstvo za delovanje u ruskim realijama, ali to je ipak relevantniji materijal nego recepti zasnovani na američkom materijalu.

Zolotorevovo delo je objavljeno u okviru zbirke radova tri različita autora. Izlažem ga u celosti, ali ako neko izvuče iz zajedničkog PDF-a samo Zolotorevov deo i prevede ga, recimo, u epub, bila bih veoma zahvalna, čitanje će biti lakše.

Prekomerna proizvodnja novca kao uzrok „kriza prenadražnje“

U vašoj belešci o argumentima kejnsijanaca kaže se:

Uopšte gledano, model ispada potpuno kontraintuitivan: kriza je izazvana prekomernom proizvodnjom robe (prema AEŠ, izazvana je prekomernom proizvodnjom novca, a kada ima mnogo robe, to je zapravo super, što u potpunosti odgovara sliku sveta svakog običnog čoveka)

Ali zlatni standard u SAD je ukinut tek nakon glavne krize, 1933. godine. Znači li to da „prekomerna proizvodnja novca“ nikako nije mogla biti njen uzrok i da su kejnsijanci u pravu?

Solo 322 (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 322.8r)

Da bi se detaljno razjasnili uzroci Velike depresije, ima smisla upoznati se sa knjigom Rotbarda Velika depresija u Americi. Ali to je 560 stranica, i ja sama nikako ne stižem da je pročitam. Tako da su moja saznanja zasnovana uglavnom na mnogo kraćem eseju Pavla Usanova Velika depresija i Novi kurs – lekcije za savremenost. To je svega 44 stranice, sa svim dodacima i listom literature, sa takvom obimom će svako uspeti.

Dak, tam se navodi da je Kejns 1926. godine pisao da zahvaljujući delovanju FED-a više neće biti kriza (ovo predviđanje će kasnije masovno prenosati mejnstrim ekonomisti nakon svake velike krize, upravo pozivajući se na to da se FED sada naučio da se sa njima nosi). Hajek 1927. i Mizes 1929. su, naprotiv, predviđali krizu, i to upravo na osnovu austrijske teorije ekonomskog ciklusa, prema kojoj je uzrok takvih kriza kreditna ekspanzija centralnih banaka.

U periodu od 1921. do 1929. godine, ponuda novca u SAD je porasla sa 45,3 milijardi dolara na 73,3 milijarde. To je postignuto smanjenjem kreditne kamatne stope FED-a, na osnovu približno istih mehanizama delimične rezerve kao i danas. Naduvan finansijski balon je pukao 1929. Nešto veoma slično se dogodilo 1921. godine, kada je pad berze bio sasvim uporediv i bio je uzrokovan istim razlozima – nadimanjem novčane mase tokom Prvog svetskog rata. Ali tada je Hardingova vlada ignorisala krizu, i ona se sama od sebe rasveteala bukvalno za godinu dana. Godine 1929. Huverova vlada je počela da se bori protiv krize putem regulacije cena, upumpavanja likvidnosti u bankrote banke, programa javnih radova, a potom i uvođenjem protekcionističkih tarifa. Kao rezultat toga, depresija je zaista postala velika.

Ruzvelt, koji je došao na vlast pod sloganima deregulacije i smanjenja državnih rashoda, naprotiv, samo je ojačao ovu politiku, koja je postala poznata kao Novi kurs. Kao rezultat toga, Velika depresija je trajala do kraja Drugog svetskog rata, kada je Ruzvelt konačno preminuo, i značajan deo njegovih regulatornih mera je ukinut, uz istovremeno utvrđivanje zabrane jednom licu da obavlja predsedničku funkciju duže od dva mandata u dvadesetetomestom amandmanu konstitucije. Kao primer daću samo par cifara: udeo državnih rashoda smanjio se sa 44% BDP-a u 1944. godini na 8,9% u 1947. godini – kako bi drugi način ostao osim ekonomskog rasta uz takvo smanjenje državnih apetita!

A šta se to dogodilo 1933. godine, o kakvom se tome ukidanju zlatnog standarda radi? Reč je o konfiskaciji zlata od građana i proglašenju plaćanja u zlatu unutar zemlje nezakonitim. U međunarodnoj trgovini zlato je zadržalo svoj značaj, a cena zlata u dolarima je fiksirana od strane vlade, što znači da je zlatni standard opstao, ali u veoma iskrivljenom obliku: postoje papirići za koje je navedeno da vrede toliko i toliko zlata, da u njih treba verovati kao u zlato, ali za njih se zlato ne može dobiti. Kada je zlatni standard konačno ukinut, već sedamdesetih godina, zlato je postalo obična roba sa plovnom cenom.

Ruzveltova konfiskacija zlata nije bila uzrok rasta monetarne mase, već, naprotiv, njen posledica. U tom trenutku vlada je imala zlata za otprilike 4 milijarde dolara, dok su zahtevi za zamenu dolara za zlato iznosili 25 milijardi. Da nikoga ne bi uvredila, vlada je odbila da ispuni zahteve apsolutno svima)))

Making depression great

Da li je moguć bezporezni minarhizam, gde država zarađuje samo na državnim uslugama?

Analni mađioničar

Ovo je ponovo bilo veoma dugo pitanje, ali čini se da je uspelo da se skrati na jednu rečenicu bez značajnog gubitka smisla.

U celini, ideja prelaska na finansiranje državnog budžeta putem plaćanja državnih usluga je dobra po tome što vlada time deklariše nameru da bude korisna – da uzima novac samo za ono što je traženo, i u onom obimu u kojem postoji potražnja za njenim radom. Takav pravac razmišljanja državnih činovnika, naravno, treba podsticati. Hajde da vidimo na šta bi to moglo da liči.

Čisto teoretski, prodaja bilo kakvih usluga od strane države može biti ili monopolna, ili se može odvijati u okvirima slobodne konkurencije sa privatnim kompanijama.

Počnimo od usluga koje predstavljaju prirodni monopol države. Da, takve zaista postoje i one su povezane sa eksploatacijom države kao jedinstvenog brenda. Tako je, na primer, prilično značajna stavka prihoda mladih pacifičkih država u 20. veku bila izdavanje i prodaja poštanskih maraka. Ovde privatnici nikako ne mogu konkurirati državi, jer upravo činjenica da marke izdaje država daje im kolekcionarski raritet. Obojiti komad samolepljivog papira može bilo koji budala, ali dobiti priznanje UN-a kao država, a tek onda obojiti komad samolepljivog papira – to je sasvim druga stvar. Ne znam koliko ovaj biznis sada cveta sa dolaskom interneta, ali svet se ne svodi samo na marke. Država može prodavati plemićke titule, karte za vojne parade i druge tržišno tražene pogodnosti. Bilo kakvu sličnu aktivnost minarhističke vlade treba samo pozdraviti, čak i ako se zarađeno protraćuje na neku bezopasnu glupost, poput izdržavanja kraljevskog dvora, a ne na ono što, prema mitovima minarchista, treba da bude isključiva prerogativa države. Kako se već kaže – sud, vojska i policija?

Pored državnih usluga koje su prirodni monopoli, postoji mnogo šira klasa monopola postignutih silom sprečavanjem konkurenata. Na primer, takva državna usluga kao što je prodaja ulaznih (ili, još više, izlaznih) viza. Ako u slučaju prirodnih monopola kupac sam želi da kupi uslugu baš od države, u ovom slučaju bi on rado kupio tu uslugu od konkurenta ako bi bila jeftinija, a još radije bi preferirao da uopšte ne plati za tu uslugu – već jednostavno da uđe u zemlju bez ikakve vize. Pretpostavljam da ste već shvatili da sumnjive usluge takve vrste mi, ankapist, ne možemo odobriti, za razliku od korupcije koja omogućava izbegavanje njihovog nametanja.

Konačno, postoje usluge koje bi država mogla pružati konkurišući sa privatnicima. Državne klinike, škole, osiguravajuća društva, penzioni fondovi, televizija i mnogi, mnogi drugi servisi. Po čemu se oni zapravo razlikuju od privatnih? Po tome što im je nominalni vlasnik celokupno društvo i, po ideji, sav njihov profit bi trebao da se troši isključivo na usavršavanje samih servisa, a ne da ide u džep privatnih vlasnika. Teoretski, to može dati novi kvalitet rada servisa, koji bi se s difficulty-jem postigao u slučaju privatnog preduzeća. Na primer, javna televizija bi mogla prodavati samo apsolutni minimum reklama, samo za pokrivanje troškova kanala. U praksi, državne kompanije takve vrste će postati žrtve problema principala-agenta i delovaće više u interesu menadžmenta nego društva.

Rezimiram. Jedina vrsta državnih usluga koja ostaje bezuslovno legitimna u očima ankapista je tržišna eksploatacija države kao brenda. Na istim principima mogu raditi i druge organizacije sa bogatom kulturnom tradicijom, poput crkava, viteških redova, fudbalskih klubova ili festivala.

Država isporučuje ekskluzivno tržišno traženo dobro, i to je predivno!

Belorus 3

Ovo je već moja treća objava o Belorusiji. U prvoj dala sam očigledne preporuke koje su se zapravo pokazale kao prognoza. U drugoj dala sam neočigledne preporuke, i, naravno, stvarnost se razlikovala od tih preporuka. Zato sada, umesto davanja sopstvenih saveta, želim da se radujem preporukama kojima razmenjuju sami Belorusi.

Reč je o tekstu na Telegramu sa ponosnim naslovom Plan pobede. U njemu se predlaže nastavak Šarpove nenasilne transformacije iz diktature u slobodnije društvo. Ukratko, plan uključuje:

  • formiranje glavnih pravaca otpora (frontova): protestni akcije, ekonomsko gušenje države, propaganda, politički pritisak, uključujući i međunarodni nivo, moralni i pravni pritisak na konkretne izvršioce.
  • izgradnju paralelnih struktura koordinacije (ministarstava): vandržavne ekonomske usluge, страхоsne fondove za nadoknadu troškova od državnog nasilja, raspada državne socijalne zaštite, štrajkova.

    • To je veoma dobar plan jer će tokom njegove implementacije društvo dobiti praktikum iz agorizma, i postoji velika šansa da će u to ući. Kada se ispostavi da je vandržavna koordinacija efikasnija i da će diktatura ipak propasti, postoji šansa da će nova država, koju će svakako početi da grade umesto stare, preuzeti najbolje crte liberalne opuštenosti i prilično dugo izbegavati da se meša u tuđe stvari. A ako ipak počne, ljudi će imati gotove recepte kako tačno staviti državu na mesto.

    Postoji li šansa da se nakon odlaska starog režima na njegovom mestu ne počne graditi novi? Ona je veoma mala, jer libertarijanske ideje još uvek nisu dovoljno široko rasprostranjene u društvu, i misao da je svima bolje bez države ljudima ne deluje očigledno. Oni će radije pasti u istu zamku: „ovo je bila loša država, više je nema, sada ćemo izgraditi dobru“.

Navaljni i Leviatan

Kada sam pročitala o Navaljnom trovanju, potpuno su mi se spustile ruke. Ove godine su vladajući režimi širom sveta konačno poludeli i već su uspeli da ljudima nanesu neverovatnu štetu. A još je tek avgust! I nema nikakvih osnova da verujemo da je ovo 2020. godina koja je toliko anomalna, i da će se sve posle toga smiriti. Ukratko, poželela sam da se konačno povučem u unutrašnju emigraciju. Tamo gde nema političkih vesti, gde nemaš pojma kakve nove naredbe izdaju upravitelji tuđeg, gde je oko tebe samo tržište – mirno, prijatno, dobronamerno. Tamo gde je upravo mesto svim pristojnim ljudima.

Molim vas: molim vas, ne hranite se Levijatanu. Ne trebaju nam ti vaši piketi zbog kojih ćete biti kažnjeni – jednom, zatvoreni na dan-dva, pokrenuti krivični postupak – tri. Ne trebaju nam performansi sa Putinovim lutkama i ostale rizične gluposti. To neće probuditi savest banditima na vlasti. To ne pomaže žrtvama bandita. To samo tera pripadnike službi bezbednosti da vam obrate svoju izrazito neprijateljsku pažnju, sa razumljivim rezultatom. Ne treba se ponositi time što si žrtva režima. Treba se ponositi time što režimu nanosiš štetu nekažnjivo. Ali se ponosaj u tišini, inače će sa nekažnjivošću biti razočaranje.

Delovati otvoreno treba tek onda kada iza vas stoji sila. Do tada smo partizani u ovom ratu koji nam je država proglasila. Ne smemo biti vidljivi. O nama smeju postojati samo groteskne glasine – da smo svuda, da je ekonomija zemlje 90% u senci, da naredbe režima niko ne izvršava osim potpuno naivnih čudaka, da samo baksuzi čuvaju novac u fiatu, a prave ljudi isključivo u kriptu, da je zvanično zaposlenje za normalnog čoveka samo paravan za rad u senci, da normalan čovek ima kontakte za sve životne prilike, i upravo zahvaljujući njima, a ne državi, on mirno napreduje.

Naravno, trenutno nije tako. Ali takve glasine i uverenja imaju snagu samoispunjavajućeg proročanstva, zato nam je korisno da ih prenosimo. To je mnogo efikasnija borba protiv režima nego mitinzi ili, oprosti Gospodine, anti-korupcione istrage. Protiv bilo kog režima, ne mora biti Putinovog. Protiv fenomena političke vlasti kao takve.

Sudbina heroja