Fridman je problemu teritorijalne odbrane od agresora tipa „nacionalna država“ posvetio dva poglavlja Mehanike slobode, sa razmakom od četrdeset godina. U prvom delu procenjivao je šanse anarko-SAD da odpore nuklearnu agresiju Sovjetskog Saveza, i konstatovao da je, radi odbrane od tako ozbiljnog agresora, spreman da prihvati postojanje države. U drugom delu, kada je SSSR već bio pouzdano mrtav, olakšano je uzdahnuo i počeo da fantazira na temu kako se teritorijalna odbrana obezbeđuje bez države.
Po mom mišljenju, Fridman pridaje previše pažnje teritorijalnom aspektu problema. Na primer, kada odbacuje model finansiranja odbrane putem osiguranja, on pokušava da gura kolica ispred konja i pretpostavlja da će klijentima pokušavati da prodaju upravo nacionalnu odbranu (a oni će se nadati uštedi računajući na to da će je komšija kupiti). Ali klijentu nije potrebna nacionalna odbrana. Njemu je potrebno samopouzdanje da će, ako se njemu lično desi osiguravajući slučaj, dobiti novac. A da li će pritom biti na teritoriji u blizini mesta gde je kupio polisu ili na drugom kraju planete, nije mu važno. Takođe ga ne zanima kojim tačno sredstvima će kompanija smanjivati sopstvene rizike da će morati da isplati osiguranje, samo da ne vara.
Dakle, ako organizacija teritorijalne odbrane zaista smanjuje šanse napada spoljnog agresora tipa „država“, osiguravajuće kuće su u stanju da izračunaju koliko treba uložiti u nju da bi to ostalo isplativo, i kako sarađivati sa drugim osiguravajućim kućama kako bi podelile troškove, na primer, proporcionalno bazi klijenata.
Takođe, Fridman navodi zanimljivu tezu da samo po sebi odsustvo jedinstvene jurisdikcije nad nekom teritorijom nije garancija protiv zahteva agresora. I kada uslovni SSSR dođe u oblast u kojoj vlada ankap, dovoljno mu je da uništi jedan grad nuklearnom bombom i izjavi nešto poput: evo, pogledajte, ovde je bio Alderaan, više ga nema. Ako stanovnici Javina ne žele istu sudbinu, od njih se traži sto petsto miliona kredita prekosutra, i ne zanima nas što nemaju ni jednu administraciju, ni oporezivanje; ako žele da žive, nek se nekako dogovore.
U suštini, on podrazumeva da kada je sedentarnom banditima preskupo da proširuju teritoriju, on zadržava opciju da deluje u odnosu na nju kao nomadski bandit. Dalje, kao što razumete, sve zavisi od toga koliko će odgovor biti koordinovan. Ako zajednica može da postigne nivo koordinacije dovoljan za plaćanje velikog dazdinja, onda je razumno pretpostaviti da će i dalji otpor biti koordinisan na nivou koji je barem ne manji. A to znači da će druga zvezda smrti ipak biti uništena, a da ne ispali ni jedan jedini metak, za razliku od prve, kojoj je bilo potrebno čak tri.
Pri tome napomenimo da upravo slobodno tržište doprinosi najbržem naučno-tehnološkom napretku. I ako će u početnoj fazi ankapi, zahvaljujući razlici u veličini države, još uvek moći da pruže neki otpor mrežnim tržišnim strukturama, onda po završetku tranzicionog perioda tehnološko zaostajanje država postati će previše očigledno, i morat će da se fokusiraju više na to da zadrže ostatke vlasti nad sopstvenim podanicima.
Možda pod spoljnom politikom ankapa niste mislili na odbranu. Ali, pošto je za ankapu država ništa drugo do bandit, onda se i odnosi sa banditom svode ne više od držanja tog istog u odsustvu banditizma prema sebi, a ostala diplomatija se svodi upravo na taj aspekt. Vizni režim? To je da bandit ne napada putnike. Carinski režim? To je da bandit ne pljačka karovane. Regulatorni režim? To je da bandit ne meša u ugovore. Svi ovi pregovori će se svoditi na to da zainteresovani strana potroši novac na otkup. Dokle god će taj novac biti manji od novca potrebnog za uklanjanje bandita, on će imati šanse da preživi.
