Balans Potencijala Nasilja (BPN), tačnije, ravnomerna raspodela potencijala nasilja — je određeno stanje u društvu, pri kojem je bilo koji čovek sposoban da drugome nanese neprihvatljivu štetu u lokalnom sukobu. Radi jednostavnosti, BPN se može posmatrati kao maksimalno-opšta naoružanost u društvu, gde apsolutno svaki stanovnik određene teritorije poseduje oružje za ličnu samoodbranu, na primer pištolj ili čak takvo ersatz-oružje kao zaslepljujući laser ili strelica sa otrovom, po mogućstvu nekoliko jedinica, kako bi bilo nemoguće bilo koga obezoružati. Pretpostavlja se da stanovnici ove teritorije imaju mogućnost (pre, obavezu u obliku kulturne norme) da poseduju oružje, oslanjajući se na svoje fiziološke mogućnosti bez bilo kakvih pravnih barijera (na primer starosti, državljanstva, „osuđivanja“ zbog aktivnosti koje država smatra neželjenim) i finansijske nevolje (volonteri i visokotehnološke korporacije pomoći će siromašnima da dobiju oružje besplatno, kao što sada pomažu sa vakcinacijom u siromašnim zemljama, jer je to isplativo i njima samima).
Zašto je BPN potreban? Radi iskorenjivanja fizičkog nasilja iz društva. To će omogućiti značajno poboljšanje kvaliteta života i blagostanja stanovništva, uklanjanje tiranije kao stacionarnog bandita (države), kao i kriminalne mafije i lutačkog banditizma, pružajući mirnu priliku da se razvija naučno-tehnički progres, ne bojeći se globalne katastrofe.
Na koji način će BPN smanjiti/iskoreniti nasilje? Na mnoštvo različitih načina:
1) Klasična doktrina odvraćanja („deterrence by punishment“) protiv racionalnih agresora. Znajući da žrtva nasilja može nanesiti agresoru neprihvatljivu štetu, uključujući čak i ubistvo, agresor će dobro razmisliti i odlučiti da će korist od nasilja biti manja od troškova i na kraju će odustati od nasilja.
U divljini postoji dobar primer takvog modela — ježevi. Na mestima gde žive ježevi često žive i gepardi, koji ih po fizičkoj snazi nadmašuju stotinama puta. Ali evo šta je iznenađujuće: gepard teorijski može da zagrize i pojede ježa, ali to praktično nikada ne čini. Postoje pojedinačni glupi jedinci koji se na to odluče, ali kao rezultat toga ili poginu ili zadobiju takve povrede da se više nikada ne usude ponoviti pokušaj.
2) Odvraćanje kroz onemogućavanje („deterrence by denial“) protiv država osvajača. Vlasti takve države postavljaju konkretan cilj — osvojiti teritoriju i potčiniti njene stanovnike. Agresor, naravno, može baciti nuklearnu bombu, ali radioaktivna zemlja bez stanovnika ne vredi apsolutno ništa. Međutim, za političku elitu agresora to je kraj, jer će sopstveno stanovništvo rastrgati njih na komade zbog takvog postupka. Takođe, to će stvoriti opasan precedent dopuštanja upotrebe masovnog oružja protiv civila i legitimizovati kreiranje strateškog oružja odvraćanja od strane svih koji su u to sposobni (već sada čak i student biohakera može razmnožiti smrtonosni virus i ne čini to samo iz moralnih razloga).
3) Nemogućnost stvaranja i održavanja nasilno-hijerarhijske strukture u društvu sa BPN (opštim neposrednim nepristanjanjem). U takvom društvu primena nasilja na lokalnom nivou između ljudi postaje neisplativa, shodno tome, ne može se stvoriti i održati veća hijerarhija dominacije (na primer, država) putem uzastopne akumulacije resursa u formatu „vojnog hegemona“.
Na primer, agresor Vasa, posedujući samo pištolj, napada Pedu kako bi iskoristio njegove resurse za kupovinu Kalašnjikova. Pomoću njega može napasti Sašu dvostruko jače, kupivši tenk za resurse oduzete od njega. Koristeći taj tenk, može trostruko jače napasti milijardera Vanju, koji može sebi priuštiti čak i ozbiljnu obezbeđenost, i za dobijene resurse unajmiti veliku vojsku za osvajanje cele zemlje. Ali u slučaju opšte naoružanosti (ravnomernog BPN-a), Vasa će biti uništen na samom početku svog krvavog puta.
Zamislite šta bi bilo kada bi „vanzemaljke” 1960-ih napravile „kišu pištolja” nad Pitom? Tinejdžer Pinja, koji je od rođenja bio sklon nasilju, sa verovatnoćom bliskom 100% bi poginuo u sukobu sledećeg dana i pitanje kako se boriti protiv njega sada jednostavno ne bi bilo na dnevnom redu.
4) Forsiranje prirodne selekcije koja uklanja sklone nasilju iz populacije. Analizirajući mnoštvo različitih vrsta, biolog Konrad Lorenc pronašao je zanimljivu zakonitost — kod vrsta životinja koje imaju snažno urođeno naoružanje (na primer, ježeva, otrovnih zmija i insekata), što im omogućava veoma efikasno nanošenje neprihvatljive štete bilo kom protivniku u sukobu, razvila se urođena intra-specijska moral neagresije (ako preciznije — instinkt gađenja prema iniciranju fizičkog nasilja protiv jedinke sopstvene vrste), jer bi inače opstanak vrste bio ugrožen. To se dogodilo kao rezultat toga što su najsklonije nasilju jedinke uništene tokom ispoljavanja činova agresije i time nisu mogle da daju potomstvo. Kod čoveka se takav moral neagresije nije razvio, jer on nije po prirodi snažno naoružana vrsta, smrtnost tuča samo golim šakama bez korišćenja bilo kakvih dodatnih sredstava veoma je niska, pa je nedostajao pritisak prirodne selekcije na razvoj ove osobine. Ako budemo precizniji, takav neurobiološki mehanizam kod vrste homo sapiens takođe postoji, samo u veoma slabom obliku. Ali ako izjednačimo BPN u društvu, pritisak prirodne selekcije će ga pojačati i kod homo sapiens do nivoa visoko naoružanih vrsta, jer će nosioci varijanti gena koji u manjoj meri izazivaju kod čoveka gađenje prema iniciranju nasilja biti uklanjani iz populacije čak i pre nego što ih prenesu sledećoj generaciji.
Bitarh