Što dalje idem, više se čudim što još uvek postoje ljudi uvereni u to da država donosi korist građanima jer stvara norme i time povećava predvidljivost života. Ali ako u nečemu možemo biti sigurni, to je u tome da država stalno krši sopstvene norme, a povremeno ih i menja kako bi te prekršaje legalizovala. Igra je moguća i na druge golove: ako ljudi masovno i svesno krše normu, ona će na kraju biti ublažena ili ukinuta – ali do tada će pokvariti život ogromnom broju ljudi, a kada se norma promeni, neće se potruditi da se čak i nakratko izvinu.

Stalno te ograničavaju smešne, neostvarive norme spuštene odozgo, i ti to ili trpiš – ili se boriš (ovo drugo se naziva „bavljenje politikom“). Ako se boriš, norme te ograničavaju još jače. Nije važno da li si mali zubić državne mašine ili potpuno privatno lice: svoje smešne norme će se naći za svakoga. Samo ćeš, u zavisnosti od tvog uticaja u društvenoj hijerarhiji, morati da ulažeš različite napore kako bi nekazno izbegao izvršenje neke neprijatne norme ili je ukinuo.

Danas je najpogodniji način za državu da uvodi proizvoljna ograničenja, naravno, kovid. Može se zatvoriti bilo koji biznis, zabraniti bilo kakva oflajn aktivnost, ljudima nametati proizvoljne troškove ili čak povezati pasošku kontrolu, pritvor i sud. Troškove samog kovida snose milioni, a troškove zabrana povezanih sa kovidom snose milijarde. Ali patnja milijardi nipošto ne pomaže u spasavanju miliona, oni jednostavno pate u prilici.

Pročitali ste tri pasusa jecanja, što znači da me situacija sa Navaljnim dovela u šok. Potrebno je bar skicirati odgovor na pitanje „šta činiti“. Navaljni tvrdi da najbolje funkcioniše izlazak na ulicu. A kako to funkcioniše? Ti izađeš. Udare te. Ti izađeš. Kazne te. Ti izađeš. Zatvore te. Svi oko sebe raspravljaju o slamanju protesta. Zemlja postaje izopštena, ekonomija škripi, a oni koji biva bitkovani, kažnjavani i zatvarani, još brže siromaše. Tako traje oko dvadeset godina, zatim se desi čudo i režim postane dovoljno poljuljan da se sruši. Do tog vremena u zemlji ostaju samo najinertniji i nekompetentniji, a sposobni su se odavno smestili u inostranstvu.

Naravno, svaki opozicionar bi radije želeo da se sve reši što pre. Mirni miting se iznenada pretvori u nemirni, Rosgvardiju oteraju sa trgova, naredba o uvođenju tenkova bude sabotirana, i evo premijer već objavljuje da je predsednik preminuo iznenada, i poziva opoziciju da zajedno formiraju vladu nacionalnog pomirenja. Ali za sada se takve stvari ne pozivaju naglas: nivo oštrine još uvek nije dovoljan. Kod nas se i dalje odbijanje od odobravanja mitinga smatra validnim razlogom da se on otkaže.

Ako planirate da promenite situaciju u zemlji protestima, onda bar proširite krug učesnika. Da li je čovek već postao „smešarik“? Ostavite ga na miru, potražite nekog novog. Prijatno je videti poznata lica u masi, ali mnogo je korisnije videti nova. Ako je odobravanje protesta odbijeno zbog kovida, to je povod da protestujete i protiv uvođenja kovid ograničenja. Ali, naravno, bolje je principijelno ne obaveštavati vlast o nameri izlaska na ulicu. Neka prate društvene mreže, umesto da se nadaju da će im sve dobrovoljno reći.

I, naravno, ako planirate da postanete stalni učesnici protestnih akcija, moraćete da se rešite nekretnina, automobila i bankovnih računa – svega što se može zapleniti zbog odbijanja plaćanja kazne. Ili nameravate da plaćate kazne? Really? Želite li da oborite režim – ili da ga hranite? Za još neko vreme će početi masovni pokušaji otpuštanja učesnika protesta. To je povod da odigrate preventivno, obrativši se poslodavcima sa molbom da vas otpuste i zaposle na isto mesto „na crno“.

Naravno, možete i ništa od ovoga ne raditi, već samo tiho gunđati i ne isticati se. Tada će važiti inercijalni scenario opisan u pasusu o dvadeset godina.

Loš sam političar, nikada nisam umela da motivišem ljude na podvigove…