Najmirniji i najsmireniji način prelaska na ankap, iz perspektive državnih funkcionera, jeste kroz minarhizam, čime je on zapravo i privlačan. Rezultatom liberalnih reformi, udeo države u ekonomiji se smanjuje, porezi se snižavaju, državna svojina se postepeno privatizuje, i sve to se zamenjuje privatnim institucijama. Vremenom od države ostaje samo naziv, i na kraju poslednji otpušteni državni službenik, napuštajući poslednju državnu kancelariju, koja je bila iznajmljena od privatne kompanije, gasi svetlo za sobom. Novac dobijen privatizacijom tokom minarhijskih reformi troši se na proceduru bankrota državnog penzionog sistema, otplatu državnog duga i slično. A ako zbog uspešne tržišne konjunkture nakon privatizacije ostane nešto neiskorišćenog novca, on se jednostavno ravnomerno raspoređuje među građanima.
Ako prelazak na ankap ide kroz formiranje eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija, država će nakon nekog vremena jednostavno postati jedna od takvih jurisdikcija, kada zbog prelaska na ugovorne odnose sa klijentima izgubi pravo na legitimno agresivno nasilje, kao i vezu za teritoriju. U tom slučaju, ona državna svojina koja se ne bude smatrala neophodnom za obavljanje funkcija ugovorne jurisdikcije, biće jednostavno prodata, kao što se obično prodaju razne neprofesionalne imovine. Privatizacija same države će se najverovatnije dogoditi kroz mehanizam akcionarizma: svaki građanin dobija po jednu akciju, a zatim neko drži, neko prodaje, neko kupuje i time preuzima kontrolu nad EKJ. Mehanizam je korupcijenog karaktera (vidi vaučersku privatizaciju), tako da se teško može izbeći skandal.
Napokon, ankap se može stvoriti kao rezultat toga što će agorističke prakse iskrvariti državu, pa će ona sama otpasti. Ali u procesu iskrvarenja, ona će rasprodavati ona svoja imovina koja još uvek bude predstavljala neku vrednost, i u trenutku likvidacije sva likvidna državna imovina već će biti u rukama proračunljivih agorista, među kojima će se nalaziti i bivši državni službenici koji su je privatizovali za svoj džep. Oni koji to smatraju nepravednim mogu jednostavno pokušati da to urade pre drugih. Agoristička logika je ovde najokrutnija: državna imovina je već proglašena neotuđenom imovinom, koju praktično kontroliše banda slučajnih naslednika velikih pljačkaša iz prošlosti. Ko uspe da otme deo te imovine nenasilno, taj je pametan. Ko uspe da otme nasilno – taj nije pametan, prema njemu se kasnije mogu pojaviti imovinsko-pravni zahtevi.
Često čujem otprilike takav prigovor na svoj račun: „Vi predlažete prilično radikalne metode borbe, vlastu ne košta ništa da još više stegne vijke i pošalje vas u zatvor“. Takav stav nije samo pogrešan, već i izuzetno štetan za libertarijance, jer nas ograničava u metodama borbe protiv države.
„Stezanje vijaka“ (proširivanje ovlašćenja službi bezbednosti i definicija „zločina“ radi represije) vrlo brzo će dovesti do autoimune oštećenosti režima. To se i dogodilo sa većinom zemalja pod vladavinom autoritarnih desničara, koji su maksimalno uključivali mašinu represije protiv svojih ideoloških protivnika. Režimi su se urušili, i sada sudski postupci zbog prošlih represija prete njihovim bivšim liderima i saučesnicima. Pošto libertarijanske ideje u tim društvima nisu bile široko rasprostranjene, sama mašina represije nije potpuno uništena, ali je značajno oslabljena.
Teroristi mogu napraviti bombu od đubriva? Nadgledaćemo svakog farmera, u slučaju da im snabdeva đubrivom! Neko planira da koristi viruse kao oružje odvraćanja? Poslaćemo čekista u svaku školsku laboratoriju, u slučaju da tamo regrutovani učitelj pomaže u uzgoju virusa! Neko aktivno širi teoriju o statičnom bandit u mreži? Nadgledaćemo da se na univerzitetima predaju samo teorije koje su odobrene odozgo!
Svaki takav oblik kontrole usporava naučno-tehnički napredak, stvara atmosferu straha u društvu i, što je najvažnije, garantovano nosi određeni procenat „lažnih uzbuna“ (false positives), kada se greškom osuđuje nevin čovek. Što više sfera država pokušava da kontroliše, to će procenat lažnih optužbi biti veći. To dovodi do mržnje prema vlasti sa strane celog društva, čak i njenih odanih pristalica. Trenutna vlast se brutalno ruši, tako da bilo kakvim autoritarnim pokretima u zemlji više ništa ne leži narednih nekoliko generacija. Uz dovoljnu rasprostranjenost libertarijanskih ideja u društvu, umesto srušene vlasti, možda se ništa i neće pojaviti, što je zapravo i naš cilj!
Juče sam pročitala tragične vesti o tome da je američkom predsedniku Donaldu Trampu isključen Twitch, a koji prevodim ja Stefanu Molinju – YouTube. Pa kakva glupost ispada, reći će nam protivnici, – evo želite da nas oslobodite države, nakon čega će moć preći na megakorporacije, ali državnu cenzuru se može pobediti barem demokratski, a šta se može suprotstaviti ludosti vlasnika korporacije? Vi kažete da će protiv toga raditi tržište i institut reputacije, ali vlasnike medijskih platformi ne zanima reputacija u očima svojih ideoloških neprijatelja, a novca imaju sve više od toga što se bore protiv onih koje pozicioniraju kao svetsko zlo.
Dalje, nastavljaju oni, – vi kažete da će privatna diskriminacija dovesti do pojave alternativnih platformi koje će služiti onima koje su drugi diskriminisali. Ali Twitter je banovao ljude zbog nacističkih stavova, i zaista, kao protivteža njemu je kreirana nezavisna platforma Gab, gde bi svako mogao da se izrazi bez ikakve cenzure, i šta je bilo? Isključuju je iz platnih sistema. Kako vam se dopada taj trijumf ostracizma i privatne diskriminacije, gospodo ankapovi?
Istovremeno, teško je ne primetiti da se ovaj slučaj znatno razlikuje od onih korporativnih ratova koje nam crtaju u karikaturama o ankapu. Tako se u najpoznatijem parodijskom opisu anarhokapitalizma govori o ratu megakorporacija McDonald’s i Burger King za tržišta prodaje – ozbiljne poslovne ajkule traže samo novac.
U našem svetu neprijateljstvo korporacija sa klijentima ne ide zbog novca, ili ne direktno zbog novca – već zbog ideologije. Šta unosi tako čudnu korekciju? Nije teško pogoditi – to je država.
Ako na slobodnom tržištu dobiješ maksimum klijenata kada počneš da ih zadovoljavaš bolje od konkurenta, onda u državi imaš dodatnu moćnu opciju – zabraniti konkurenta. Ali u demokratiji ne možeš jednostavno tvrditi da toj kompaniji treba dati povlajnost jer hrani vladajuću stranku, a ovoj treba dati zabranu jer hrani opoziciju. Za revanche, možeš tvrditi da su konkurenti zlo u čitavom svom biću, bukvalno Hitler i još sto petsto epiteta – a zato im pripadaju sramota, kleveta, cenzura i ostracizam. Država iskrivljuje tržišne stimulanse. Uvek. Sa tornjeva visoke teorije to može izgledati kao bezopasna privatna diskriminacija, ali sa zemlje se odlično vidi da imamo posla sa starom dobrom političkom borbom.
Tržište samo po sebi ne vlada državom, već samo u kombinaciji sa ideologijom koja potvrđuje vrednosti individualne slobode. U suprotnom, ono vuče poluzavisan život, budući prekomerno regulisano od strane onih koji drže vlast, kao i izloženost proizvoljnim intervencijama pod izgovorom morala, iza kojih se često kriju politički razlozi.
Zato je recept isti: odbrana vrednosti slobode, njihova propaganda i neprestana potraga za novim zaobilaznim putevima koji su u principu nepodložni spoljnom diktatu. A nakon megakorporacija koje štiti država, korporacije u ankapizmu će vam delovati kao nevini jaganjci.
And we’ll all feel great when Money comes marching home…
Tokom kritike države veoma često se može čuti: „ako ti se ne sviđa – idi u drugi ‘ogradak'“. Argument glasi da su i države privatne konkurentske organizacije, one žive od sredstava koja plaćaju njihovi klijenti (odnosno građani), i svaki čovek ima izbor među mnoštvom država, što znači da već živimo u slobodnom društvu. U stvarnosti, to je veoma neadekvatno objašnjenje onoga što država jeste i kako ona funkcioniše. Zašto? Sada ćemo razjasniti!
Šta obično znači zamena jednog privatnog agenta drugim? Morate raskinuti stari ugovor i zaključiti novi sa drugim agentom. Naravno, ovaj proces se ponekad može suočiti sa određenim poteškoćama, ali u celini ne nosi neke neprihvatljive terete. U ovom slučaju, verovatno ćete čak i morati da promenite svoje prebivalište. A ako i budete morali (recimo, odlučili ste da promenite stambeni kompleks ili pronašli posao u susednom gradu), okruženje u kojem se nalazite ipak se neće promeniti na korenit način.
Šta onda znači promena države? Morate se odreći svoje kulture, svog jezika, svojih bližnjih i poznanika, uobičajenog životnog okruženja, snositi značajne finansijske troškove, ispuniti niz uslova u vezi sa raskidom prethodnog državljanstva (ponekad teško ostvarivih, poznajem jednog čoveka koji nije mogao da se odrekne državljanstva Rusije zbog potrebe da „vrati dug Otadžbini“), takođe ispuniti niz uslova u cilju dobijanja novog državljanstva (ne možete se preseliti u drugu zemlju samo kupovinom nekog nekretnine ili pronalaženjem posla, odnosno dobijanjem odobrenja nekog od lokalnih stanovnika, potrebno je još i odobrenje države) itd.
Proces promene države suočava se sa značajnim troškovima. Običan čovek se neće preseliti u drugu zemlju samo zato što loše poznaje lokalni jezik i nema dovoljno sredstava. Većina ljudi će bežati iz svoje zemlje samo u slučaju da vlada počne prosto da puca u sve bez razlikovanja (međutim, takve vlade obično još i zatvaraju granice). U bilo kojoj drugoj situaciji, koliko god ona bila loša, veći deo stanovništva ostaje tamo gde je i bio.
Može se reći da jednostavno ne treba pripadati većini, da je potrebno nekako napredovati, truditi se, učiti druge jezike, svim mogućim metodama prikupiti sredstva za preseljenje, dokazati drugoj državi svoju pouzdanost i korisnost, i tada će sve uspeti, a pošto to ne radiš – znači da ne želiš previše da menjaš stvari u svom životu.
Međutim, čak i ako se potrudite i uspešno preselite da živite na teritoriju druge države – to i dalje neće dati nikakva garancije u pogledu politike novog suverena. Bez obzira na okolnosti, većina stanovništva bilo koje države (ona ista koja nikada neće odseliti) nigde neće pobeći od plaćanja poreza i podlijeganja državnim regulativama. Država ima mogućnost da koristi te ljude i njihova sredstva, jureći sopstvene ciljeve. To joj daje mogućnost da pravi greške u svojoj politici, ili čak donosi veoma neadekvatne i iracionalne odluke, jer uvek ima čime da pokrije nastale troškove.
Privatnoj organizaciji je neophodno da funkcioniše što efikasnije, jer u potpunosti živi od prodaje svojih proizvoda i usluga. Za nju je nedopustivo pokazivanje bilo kakve neefikasnosti, jer će to dovesti do toga da dobra koja pruža budu ili skuplja, ili lošijeg kvaliteta od dobara njenih konkurenata, čime će izgubiti klijente i svoje prihode.
Državi, pak, nije potrebno težiti ka najvećoj efikasnosti. Konkretnoj vladi je dovoljno da sprovodi samo toliko efikasnu politiku koliko je potrebno da zadrži ogorčenost građana ispod nekog kritičnog nivoa. Ali ništa više od toga.
Države nimalo ne liče na privatne organizacije, one ne konkurišu za ljude, već eksploatišu stanovništvo koje im pripada. Država je uvek ropstvo. Govoriti da su države tržišne i konkurentske organizacije – to je glupost!
Komentar Ankap-tjan
Svaku analogiju ne treba shvatiti potpuno doslovno. Naravno, države konkurišu za ljude, iako to nipošto ne poništava tezu da teže da ih eksploatišu u cilju ostvarivanja prihoda – da takvog cilja nema, onda ne bi ni bilo smisla konkurišati. Državljanstva različitih država imaju različitu vrednost, iako, naravno, različiti ljudi cene različite prednosti koje daje to ili ono državljanstvo.
Ali sa istim uspehom možemo posmatrati i preferencije robova u pogledu toga kod kog je gospodara bolje biti u vlasništvu. Poznato je da su neki robovi uspešno menjali gospodare u skladu sa svojim preferencijama, iako većinsini to nije polazilo za rukom, ili to čak nisu ni shvatali kao potrebu.
Zagovornici države često govore da u slobodnom društvu naučni progres nije moguć, te da samo država može obezbediti nauci resurse neophodne za njen razvoj. Na ovu tezu postoji nekoliko prigovora.
U Teoriji slobodnog društva detaljno sam opisao iz ekonomskog aspekta kako država šteti realizaciji bilo kojih ideja. Država ne realizuje ideje na najefikasniji način, jer može u njihovo sprovođenje uložiti neograničen novac, ne razmišljajući o profitu, a istovremeno ograničava privatnu inicijativu u istoj toj oblasti. Nauka je tipičan primer takvog pristupa.
Ali sada nas više zanimaju politički, a ne ekonomski stimulansi, jer je upravo na njihovoj osnovi država upravlja naukom.
Uzmimo klasičan primer konzervativne politike. Takva politika često stavlja određene vrednosti (kao što su porodica, tradicija, običaji, nacija itd.) u prvi plan. Neću reći da te vrednosti ništa ne znače, za mnoge ljude su one veoma i veoma važne. Međutim, država i politički konzervativci često opravdavaju apsolutno bilo koje mere koje, po njihovom mišljenju, mogu zaštititi te vrednosti, uključujući i mere koje negativno utiču na druge vrednosti i društvene sfere. Na taj način često dobijamo krajnje apsurdne argumente koji govore da je neophodno kontrolisati progres i ne dozvoliti mu da bude previše brz, jer to može narušiti tradicionalni društveni poredak. To ne samo da zvuči besmisleno, već i ne funkcioniše u praksi, već više doprinosi razaranju tradicionalnog poretka, o čemu ćemo govoriti u nastavku.
Navedću par primera kako politizacija nauke šteti naučnom razvoju.
Nobelov laureat Džejms Votson je stigmatizovan kao rasista i lišen nekoliko počasnih titula zbog tvrdnje o vezi koeficijenta inteligencije sa rasnim poreklom. Na taj način je prosta naučna konstatacija izjednačena sa pozivima na rasnu diskriminaciju. Naravno, u takvim uslovima istraživanje uticaja genetike na inteligenciju postaje otežano.
Još očigledniji primer je GMO-fobija. Histerija, podržana na nivou političkih odluka, izuzetno otežava život mnoštvu potencijalnih igrača na ovom perspektivnom tržištu, dok mali broj korporacija sa ozbiljnim lobističkim mogućnostima ostvaruje superprofit zahvaljujući čišćenju tržišta od strane političara.
Ali da se radi samo o transgenim biljkama, to bi bio samo polovina problema, međutim, koče se i istraživanja povezana sa genetičkom modifikacijom čoveka. Konzervativci na taj način pokušavaju da zaštite ljudsku prirodu, ali, sprečavajući male i postepene promene, oni mogu postići samo to da, kada nauka dovoljno napreduje da je više ne može zaustaviti, primena novih tehnologija za promenu ljudske genetike postane lavinasta. Razlika između unapređenih i tradicionalnih ljudi postala bi previše oštra, a to je upravo scenario koji se konzervativci toliko plaše.
Na taj način, prvobitna teza da država, za razliku od slobodnog društva, može samo da obezbedi naučni napredak, ispostavlja se kao kardinalno netačna, dok vidimo da je ona odlična u tome da ga suzbija.
Ako se slobodno društvo pokaže nedovoljno jakim, a doktrina ograničavanja tempa naučnog razvoja ostane dovoljno uticajna, to će dovesti do toga da čovečanstvo jednostavno potroši resurse koji su mu trenutno na raspolaganju, ne uspevši da dobije pristup novim, bilo da je reč o ekstensivnom putu razvoja, poput kosmičke ekspansije, ili intenzivnom, putem kardinalnog povećanja energetske opremljenosti čovečanstva. To će značiti izumiranje civilizacije.
U svakom slučaju, ovo je veoma malo verovatan scenario. Ljudi se obično prilično dobro mobilišu pred licem očigledne pretnje, a kada takva očigledna pretnja bude država, onda je još gore po nju.
Žustim osećanjima neobuzdan kraj; ne provocirajte žusta osećanja
U seriji eseja o državi Vladimir Zolotorev opisuje poreklo ove institucije iz perspektive teorije koja se donekle razlikuje od poznate teorije stacionarnog bandite, iako je, svakako, na njoj zasnovana. Razlika se odnosi na ukazivanje na to da stabilnost ranim državnim formacijama daju karakteristike pejzaža: samo tamo gde nema gde da se pobegne, pokoreni su primorani da ostanu na mestu i pokoravaju se osvajaču.
Upoznala sam se, uverila sam se da nema nikakvih ozbiljnih neslaganja sa našim videom o stacionarnom banditi, i to raduje, neće biti potrebno krpljenje. Ipak, uvek je prijatno razumeti na kojim izvorima je zasnovano ono što popularišeš i kojim dodatnim primerima možeš ilustrovati svoje objave.
Pročitavši naslov, verovatno ne možete odmah razumeti, je li ovo neka šala? Fraza izgleda kao oksimoron! Stacionarni bandit (država) vrši svoju vlast putem nasilnog prisiljavanja, pa o kakvoj nenasilnoj državi uopšte može biti reči?! Zapravo, takav oblik društvenog uređenja sasvim može postojati u tranzicionoj fazi ka potpuno bezdržavnom društvu. Da bi se razumela ideja, potrebno je odvojiti državne instrumente fizičkog prisiljavanja od svega ostalog (zakonodavstvo, sudovi, registri vlasništva, infrastruktura, putevi, medicina i ostalo) i ukloniti prve.
Kako uopšte takav hibrid može nastati? Ukratko, kao rezultat prihvatanja ideje od strane društva o neprihvatljivosti agresivnog fizičkog nasilja. Iako je neagresija neophodan uslov za stvaranje slobodnog (libertarijanskog/voluntarističkog) društva, ona može biti sasvim uspešno postignuta aktivistima koji uopšte nisu povezani sa libertarijanstvom. Na primer, u skandinavskim zemljama je već pola veka postignut nedvosmislen konsenzus o zabrani nasilja nad decom, i to nisu uradili libertarijanci. Ništa ne sprečava pokretanje društvene kampanje za promociju univerzalnog principa neagresije, na primer, motivišući to pretnjom jakim negativnim eksternalijama agresivnog nasilja za celo društvo (ovaj argument je već pokazao svoju efikasnost za zabranu nasilja nad decom, pa čak i životinjama, što je dovelo do njegovog iskorenjivanja u većini razvijenih zemalja) ili čak samouništenja čovečanstva. Sa prilično velikom verovatnoćom ovu kampanju će sprovesti aktivisti koji čak i ne znaju značenje reči „libertarijanstvo“, iako će je sprovodivanjem otvoriti put u svet u kojem će libertarijanstvo biti moguće realizovati u praksi.
Okvirni scenario kako se događaji mogu razvijati:
1) Nova (ili čak ista ona) „Greta Thunberg“ aktivno promoviše ideju o neprihvatljivosti i opasnosti agresivnog nasilja. Ove ideje dobijaju virusno širenje, brzo idu „u narod“. Možda čak i neko od aktivista postane „Čovek godine“ prema izboru časopisa Time.
2) Raste pritisak na zvaničnike i pripadnike službi bezbednosti. Čak i komšije im počinju govoriti „ti si novi Hitler, odlazi“, prijatelji prestaju da komuniciraju sa njima, više ih ne puštaju u barove i klubove. Sve veći broj pripadnika službi odbija da sprovodi prinudu za „zločine“ bez žrtava, poput prekoračenja brzine, jer se plaše naknadnog stidjenja. Ugnjetavanje biznisa, naročito malog, za zvaničnike takođe počinje da znači političku smrt.
3) Ljudi koji žele čvrst red i disciplinu, navikli da prijave komšije policiji, naravno, ogorčeni su. Policija nikoga ne pakuje u pritvor, već dolazi i nežno ubeđuje da se ponaša pristojno – to radi slabije, a takođe izaziva moralno ogorčenje: koji đavo se toliko povlače pred tim gadovima za naš novac od poreza, umesto da preduzmu odlučne mere.
4) Dešavaju se neizbežne promene i na zakonodavnom nivou – pre svega, naravno, u zemljama parlamentarne demokratije. Bilo ko ko zastupa očuvanje statusa kvo jednostavno će izgubiti izbore, kao da zastupa dozvolu za DDT ili etilovani benzin. Ispunjavajući zahtev birača, parlamentarci su prinuđeni da izmišljaju mere prinude koje ne podrazumevaju primenu nasilja. U ovoj fazi, vrlo je verovatno da deputati čak i ne razmatraju pitanja koja su tako uobičajena u diskusijama o libertarijanizmu (kako preći na privatne puteve, škole, bolnice, penzije, subjektivnost dece, legalizaciju narkotika i slično).
5) Dakle, parlamenti počinju da donose zakone o ukidanju takvih mera suzbijanja i kažnjavanja kao što je lišavanje slobode, o zabrani upotrebe oružja od strane policije, a istovremeno, naravno, otežavaju nabavku oružja od strane privatnih lica – ali baš tu zabranu država neće moći kako treba da sprovodi, jer je i sama odustala od nasilne prinude. Smanjuje se finansiranje odbrane, vojska prestaje da se trenira u žari sukoba širom sveta i ograničava se na mirne vežbe.
6) Sve ostale funkcije države (osim prinudnog dejstva sile) nastavljaju da rade kao i ranije: obrazovne i medicinske ustanove, izdavanje dokumenata, sudovi, regulacija saobraćaja, čak i poreska služba. Jer, kada su u mnogim zemljama Evrope počeli da govore o zabrani automobila sa motorom sa unutrašnjim sagorevanjem, niko nije predlagao da se potpuno odustane od uobičajenog „automobilskog“ načina života. Gorivo za motore sa unutrašnjim sagorevanjem je mnogo praktičnije od glomazne baterije, ali ono postaje žrtva borbe za ekologiju, čak i ako u njoj postoji samo 10% zdravog razuma i 90% histerije. Slično je i sa nasiljem — za državu je to veoma praktičan alat, ali pošto se smatra neprihvatljivim, moraćemo tražiti alternativu. Ipak, zakonita većina, koja se i sada gotovo ne susreće sa državnim nasiljem, u početku čak neće ni primetiti da se nešto promenilo.
7) U međunarodnoj politici se umesto vojnog prisiljavanja već odavno koristi mehanizam ekonomskih sankcija. Najverovatnije će se ovaj isti način, umesto direktnog policijskog nasilja, sada primenjivati i na građane. Ovaj alat, uz svu svoju obmanjujuću blagost, veoma je moćan, naročito u socijalnoj državi, gde od države zavise razne vrste isplata, dobijanje bezbrojnih dozvola za rad i slično.
8) Ljudi koji upadnu pod valjak ekonomskih sankcija države biće primorani da traže mogućnost samostalnog preživljavanja. Pojaviće se neformalna udruženja uzajamne pomoći koja će postepeno svojim učesnicima, koji su de facto izašli iz pod države jurisdikcije, obezbediti manje ili više prihvatljive uslove života. Faktički, to su uveliko odavno od strane nas teoretski proučene ugovorne jurisdikcije.
Tako će postepeno, zahvaljujući političkom pritisku koji čini primenu nasilja neprihvatljivom, klasične teritorijalne države postati panarhije. Samo deo ugovornih jurisdikcija će biti libertarijanski, ali okrenuti čovečanstvo u libertarijanstvo u potpunosti je potpuno suvišan zadatak. Sasvim je dovoljno da izbor redova po kojima čovek živi bude dobrovoljan.
Na kanalu Libertarian Band izašao je novi video – o tome kako je zastarela bolest po imenu država, od koje se čovečanstvo nikako ne može izlečiti, dovela do ozbiljnih komplikacija u kombinaciji sa novom virusnom infekcijom. Ne da smo posebno sveži i originalni – previše ljudi se već izjasnilo na ovu temu. Ali uvek je korisno definisati svoj stav, jer će te kasnije možda pritiskati tim stavom: sećaš li se, sećaš li se, kako si prošle godine pozivala da se kuka od države za novcem, pa sad jedi svoju hiperinflaciju!
Ovo je vanredno izdanje koje je prekinulo seriju naših edukativnih videa o libertarijanizmu, ali ćemo se bliže maju vratiti glavnom nizu.
Kada je krajem februara Aleksandra Litrejeva uhapsila policija zbog supstanci, ja sam objavila post, u kojem sam pozivala da se fokus ne stavlja toliko na konkretan slučaj, koliko na ukidanje samog člana 228. Predlagalo se da se požuri sa pritiskom na državu putem masovnih akcija, dok informativni povod ne bude zamenjen nečim drugim. Nažalost, informativni povod je ipak bio zamenjen, i masovne akcije se sada mogu desiti samo kao rezultat sabotaže strane države, kao što se dogodilo u beogradskom metrou na dan premijere sistema propuštanja.
Dakle, dok je zemlja polako odlazila u kućni pritvor, grupa za podršku Litrejevu je tiho radila na njegovom oslobađanju i uspela je: Aleksandar je izašao na slobodu. Ali ni pravac delovanja kao što je podkopavanje državne narkopolitike nije zaboravljen, i danas je pokret Čajni klub objavio veoma dobar, detaljan longread o tome kako država bori protiv droga i kako bi to trebalo da radi.
U toku sam da je Libertarijanska partija u napetim odnosima sa Čajnim klubom, ali u ovom konkretnom slučaju smatrala bih velikim propustom sa strane LPR-a da ne promovišu ovaj članak – čak i ako je za to potrebno prebaciti ga na svoj sajt, kao i ukloniti iz njega pominjanje ČK i potpise svih autora koji nisu članovi partije. Kao što Ekaterina Šulman voli da ponavlja, za politički uspeh je potrebno ujedinjavati se oko zajedničkih interesa, a ne oko zajedničkih simpatija. Zato, molim vas, pomozite svojoj redakciji da donese ispravnu odluku.
Takođe bi bilo sjajno ako bi Jegor Žukov prosledio članak svom nedavnom sagovorniku, Evgeniju Rojzmanu. U svom februarskom postu naivno sam tvrdila da čak i u okviru njegove kanibalističke logike, korisnik droga nije kriminalac. Ma nema šanse. U emisiji Žukove emisije „Uslovno vaš“ Rojzman je tvrdio upravo suprotno. Takođe je ukazao da uopšte nije u toku sa istim portugalskim iskustvom – a o tome se u članku takođe piše.
Zahvaljujući koronavirusu pojavio se još jedan perspektivan pravac pritiska na državu. Može se zahtevati potpuno ili delimično ukidanje člana 228, a takođe se može zahtevati amnestija svih koji sede po ovom članu, s obzirom na preteću epidemsku situaciju. Kada zvaničnici imaju opcije „da“ i „ne“, njima je lakše da odbiju. Kada postoji izbor između ukidanja člana i amnestije onih koji su po njemu zatvoreni, šansa za amnestiju se naglo povećava. Uz amnestiju se odmah može insistirati na moratoriumu – koja je svrha puštati gomilu ljudi iz zatvora da bi se odmah počelo popunjavati oslobođena mesta po istom tom članu. A od moratoriuma do ukidanja nema daleko. Ali čak i ako do ukidanja ne dođe, to već nije toliko strašno – ionako već mnogo godina živimo u režimu moratorijuma na primenu smrtne kazne.
Vladimir Milov je u svom video-blogu pokrenuo rubriku „u karantinu“ i do sada je u njoj objavio dva klipa. U prvom on daje okvirnu procenu za zaposlene, a u drugom nudi neke savete za mala preduzeća. Naravno, najbolje je da ih pogledate u celosti, a ja ću ukazati na važne momente, po mom mišljenju.
Ovo će trajati dugo. Ako već sada trpite gubitke, ne treba da računate da ćete samo prečekati najgore, već treba odmah raditi na njihovom smanjenju.
Država neće pomoći. Od nje treba zahtevati što više i što glasnije, ali ne bi trebalo ozbiljno oslanjati svoje planove na državnu podršku.
Biti idioti ne isplati se. Država nije proglasila višu silu, ne nadoknađuje gubitke, ne smanjuje apetite. Ako sada jedete jedni druge, to je put u ništa. Važno je dogovarati se međusobno mirnim putem, pošto je pogodilo sve. A idiotima se može pokazati sva moć institucije reputacije.
Posebno ću se zaustaviti na trećoj tački. Milov savetuje da se koriguje model potrošnje tako da se kupuje samo od onih koji ispunjavaju etičke kriterijume: hrane lekare besplatnim ručkovima, brinu o životinjama, isplaćuju zaposlenima plate umesto da ih šalju na neplaćene odmore – i tako dalje.
Zaista, uloga svakog potrošača je sada značajno porasla, i od njega u velikoj meri zavisi koji će biznis opstati, a koji ne. Ali ja bih svim kriterijumima selekcije dodala još jedan, veoma važan: koliko taj biznis dâ državi. Hranjenje države svojim porezima oduvek je bilo težak moralni kompromis, ali sada to postaje skoro zločin. Ranije je moglo da se radi „na crno“ i da se ravnodušno odnosi prema tome što država uzima PDV sa tvojih kupovina. Sada je to važno. U uslovima osiromašivanja ljudi, rastući porezi ruske vlade su demonstracija čistog ludila od strane građana.
Zato, birajući od koga da kupite, recimo, hranu, orijentišite se prvenstveno na to. Turšija ili krompir na pijaci – odlično mesto za novac. Kupovina u kiosku poljoprivrednog gazdinstva je sjajna, ali još bolje ako je direktno sa vozila i bez kase. Kupovina u prodavnici pored kuće – samo ako nije lanac i ako koristi pojednostavljenu poresku osnovu (odsustvo PDV-a se može videti na računu).
Najbolji moralni izbor za bilo koji mali biznis danas je odlazak u ilegalu. Zvanično se zatvoriti i nastaviti da uslužujete klijente po ličnom dogovoru – to je mera koja će omogućiti ne samo da se zapuši rupa kroz koju vaš novac odlazi državi, već i da se ubrza razvoj horizontalnih veza. Vreme je da se prošire liste kontakata, nabave lični vodoinstalateri, frizeri, lekari – i klijenti, to je podrazumevano.
Da bi se odbijala usluga službenicima aparata bezbednosti, atmosfera u društvu još uvek nije toliko napeta, ali već ima smisla voditi sa njima duševno spasiteljske razgovore. Recite im: vi ste državni službenici, preživećete od plate, privatnom sektoru je teže. Zato ne smetajte na putu, ne ometajte rad – ne dovodi do greha.
Sledeća etapa odbacivanja režima nakon odlaska u ilegalu obično su sabotaža, diverzije i gerilski rat: uništavanje kamera za nadzor, razaranje kancelarija poreske uprave, paljenje policijskih automobila i druge sitnice, ali ne treba se opterećivati glupostima. Ako se uspe postići totalno neispunjavanje državnih naredbi bez upotrebe sile – tim bolje za sve nas.
A kada Putin ode i kada njegovo mesto zauzme neki Navaljni, važno je odmah ga staviti pred činjenicu: po starom – neće biti. Efikasna država je jeftina država. Što je ona jeftinija za građane, to ima više osnova da očekuje da će se njegove ljubazne molbe izvršavati. A na bilo kakve zahteve države u prelepoj Rusiji budućnosti, građani treba da imaju jednostavan i brz odgovor: „u pičku materinu“ – tamo ide to. I da pokazuju u onom smeru u koji su poslali današnjeg diktatora.
