Тег: država

Na čemu okretati državne zabrane

Kao što sam nedavno pisala, država u najslijednijem periodu očekuje talas kritika zbog svoje neefikasnosti u borbi protiv pandemije. Međutim, upravo u Rusiji država deluje toliko specifično da dobija lavinu kritika u malo drugačijem ključu. Ruska država uživajući pomaže infekciji da se širi što je šire moguće, dok sa entuzijazmom bankrutira svoje najsiromašnije stanovnike i pomaže novcem najbogatije. Uglavnom, sve je kao i obično, ali u posebno uobličenom obliku.

Dobar skup prigovora državi čula sam od Aleksandra Tatarkova. On je prilično autentični anarhist sa interesantnim i sasvim konstruktivnim pogledom na svet (jedna važna mana: previše je pričljiv – slušanje časovnih monologa je za mene često suvišni luksuz). U ovom videu je zanimljivo to što su ovo prigovori praktične prirode sa strane običnog građanina – to se može dobro koristiti u razgovorima sa tim istim građanima, a oni će klimati glavom i baciti još toliko primera, tako da je korisno ovladati ovim stilom retorike.

Posebno iritaciju kod Aleksandra izazivaju, naravno, postupci policajaca, kao najštetniji i besmisleni. Sva ta kretanja komšijskih inspektora po kućama, dopitivanje vozača privatnih automobila, iako je teško smisliti mesto epidemiološki bezbednije, maltretiranje pešaka sa idiotskim zahtevima da dokažu svoje pravo da se nalaze na ulici i slično. Poslušavši ove prigovore, Bitarh je, inače, odmah izneo svoj konstruktivni predlog, predlažući da se silovici pošalju u karantin – to se radi elementarnim metodama telefonskog terorizma, samo što kao objekat miniranja nastupa konkretni policajac sa određenim brojem značke, a kao sredstvo miniranja – inficirani građanin.

Dok se Aleksandar žalio na direktnu štetu od države, to me nije toliko pogodilo, ali je onda pomenuo da moda na maske drastično smanjuje opasnost prilikom, na primer, pljački, a to je već mnogo neprijatnije za ankap ideologiju. Zato bih posebno želela da se obratim svima onima koje će postupci države u narednim nedeljama dovesti do siromaštva i očaja. Ako se odlučite na krađe ili pljačku – pljačkajte, molim vas, državno. Prvo, to je etičnije, jer država nema i ne može imati sopstvenu legitimnu imovinu. Drugo, to je bezbednije, jer niko neće tako očajnički braniti državne stvari. Treće, državni zaposleni će sa mnogo većom verovatnoćom sedeti kod kuće, pa stoga neće biti nikako povređeni u procesu pljačke. Četvrto, ako ipak budete uhapšeni, javno mnjenje će biti mnogo naklonjenije vama nego da ste opljačkali svoje sugrađane u nesreći.

Uostalom, radije bih volela da ne dođe do toga, a jedino što može sprečiti takav katastrofalan scenario je drsko kršenje režima samoizolacije od strane građana. Kao da kažu: draga državo, pošto nam ne nameravaš nikakvom kompenzacijom nadoknaditi zabranu rada, možemo ti slobodno stati na vrat. Pošto se Putin iznenada setio da je Rusija federacija i objavio da konkretne mere protiv građana treba da uvode šefovi regiona, sigurno će se naći razumniji guverneri koji će ili uspeti da izdvoje iz svojih oskudnih budžeta sredstva za stimulaciju ljudi da sede kod kuće, ili će pokušati da maksimalno amortizuju sve mere koje ubijaju ekonomiju svojih oblasti, i zatvoriće oči na to što građani nastavljaju da zarađuju. A dobre prakse se obično pozajmljuju ako dobiju pozitivno potkrepljenje. Tako da vredi nagrađivati dobrom rečju svoje gradonačelnike i guvernere ako poređenje sa susednim nesposobnjacima zaista ide u njihovu korist, a ima smisla pamtiti i o oštrijim alatima pritiska.

Niko osim nas samih neće pronaći balans slobode i bezbednosti koji je najprikladniji baš nama. Tražićemo.

Sabotaža karantina

Bitarch kolumna

Širom sveta su mnoge vlade uvele najstroži oblik karantina, koji podrazumeva zabranu izlaska iz kuće, osim u „neophodnim slučajevima“. Vlasti Italije su prvi uvele takvu meru, zatim su se pridružili Španija i Francuska. Sada se, po svemu sudeći, takva mera uvesti i u velikim gradovima Rusije. Ja sam već pisao zašto ova mera ne samo da ruši ekonomiju, već ne pomaže ni u zaustavljanju epidemije. Ali mi smo primorani da živimo u neprijatnoj stvarnosti koju nam nameće stacionarni bandit (država), pa ću pokušati da dam praktične savete kako zaobići uvedena ograničenja.

U osnovi strategije je uverljivo poricanje. Smisao je u postojanju uverljive legende o izlasku na ulicu, koju policija neće moći da proveri. Ne treba tvrditi da karantin krši zakon niti se ponašati izazovno. Policija samo izvršava naložene instrukcije i nije zainteresovana da proverava uverljivu laž.

Navedću primere strategija. Najbolja strategija je ne privlačiti pažnju policije, kako vas uopšte ne bi zaustavili i pitali zašto ste izašli na ulicu. Za to uzmite plastičnu kesu od poznatog trgovinskog lanca i stavite u nju neki predmet radi forme (jabuku, flašu vode). Naravno, naziv prodavnice mora odgovarati njenom radnom vremenu (ako izlazite noću, a prodavnica je već zatvorena, izgledalo bi nepoverljivo).

Ako idete sami i vas uhvate:

1) Recite da idete u prodavnicu ili apoteku – ako one u to vreme rade. Ako vas pitaju zašto ste otišli tako daleko od kuće, recite da potrebni proizvod/lek nije bio u prodavnici/apoteci blizu vaše kuće. Za maksimalnu ubedljivost možete uvek nositi sa sobom pakovanje paracetamola i reći da ste osetili simptome prehlade i da se vraćate kući iz apoteke. Paracetamol se često pije radi ublažavanja simptoma korona virusne infekcije, pa će policajac od vas skočiti kao na varnu čim čuje da vam je zatrebao paracetamol.

2) Ako izlazite često tokom dana, bolje je da se dogovorite sa prijateljem da u slučaju kontrole odgovori na poziv i potvrdi da idete kod njega da popravite kompjuter, slavinu, postavljate pod ili nešto slično. Rad nije zabranjen.

3) Tokom dana još možete reći da idete u kancelariju neke kompanije da se zaposlite.

4) Dostava robe nije zabranjena. Ako imate sa sobom paracetamol, možete objasniti policiji da ga nosite bolesnom prijatelju koji više ne može sam da izađe do apoteke.

5) Ako idete noću, a u gradu je sve zatvoreno, sigurno je otvorena bolnica. Recite da se ne osećate dobro i da idete tamo.

Ako želite da prošetate dvojica sa prijateljem/prijateljicom ili detetom, recite da mu je postalo loše i da zajedno idete u bolnicu/polikliniku. Može čak i noću.

Kao alternativa — dobiti ili samostalno izraditi propusnicu. To nije tako teško kao što se može učiniti na prvi pogled.

1) Registrujte svoj profil sa mačkicama kao medij i dobijte novinarsku propusnicu.

2) Odštampajte sličnu potvrdu, predstavljajući se kao zaposleni u preduzeću koje ne podleže karantinu. Sastavlja se u slobodnom formatu.

Ako imate još strategija, šaljite.

P.S. Ne poričem problem širenja koronavirusne infekcije, već samo predlažem načine kako izbeći agresivno nasilje sa strane stacionarnog bandita. Obavezno poštujte socijalnu distancu od 2 m, nosite masku i naočare, otvarajte kvake i pritiskajte dugmiće lifta preko maramice koju odmah bacite, ne izlazite iz kuće ako ste bolesni od COVID-19. Namerno zaražavanje mira ljudi virusom je u suprotnosti sa principom neagresije (NAP) i ni u kom slučaju nije dozvoljeno.

Koronavirus kao izazov za ideju nacionalne države

Apologija nacionalne države zasniva se prvenstveno na tome što ona omogućava najbolje rešavanje zadataka nacionalnog nivoa. Problem je u tome što zadataka za koje se upravo ovaj nivo rešavanja pokazuje kao najpogodniji postaje sve manje.

Epidemija koronavirusa je jasno demonstrirala da se zadatak borbe protiv epidemija na ovom nivou ne rešava. Nijedna zemlja nije uspela karantinskim merama da se suprotstavi širenju virusa na svojoj teritoriji. Nijedna zemlja nije bila u stanju da pripremi dovoljno opremljenih bolničkih mesta kako bi pružila neophodnu pomoć obolelima. S druge strane, postoji bezbroj primera kada su upravo mere koje su preduzeli države samo podsticale širenje epidemije. Navedeću samo nekoliko.

Prvi slučaj su, naravno, sankcije upućene kineskom lekaru koji je prvi pokušao da prenese informacije o početku epidemije. Upravo tako funkcioniše sistem motivacije koji državna birokratija neizbežno gradi. Drugi primer je sprovođenje izbornih aktivnosti od strane država usred epidemije. Iran je doživeo snažan skok obolelih nakon što je 21. februara tamo održano glasanje za izbor u parlament. 22. aprila nešto slično, samo mnogo manje smisleno, predstoji i Rusiji. U tom kontekstu, zabrane mitinga u istoj Rusiji izgledaju prilično nedosledno. Treći primer je masovna deportacija zaraženih i onih koji se sumnja da su zaraženi iz zemalja u kojima su boravili u zemlje stalnog prebivališta, često u tranzitu preko trećih zemalja, i ne uvek uz poštovanje odgovarajućih mera bezbednosti.

Nacionalna država ne samo da nije u stanju da se bori protiv epidemija, već i ometa rešavanje tog zadatka kako na nižem, tako i na višem nivou. Na nižem nivou ona potiskuje privatnu medicinu. Tržišna potražnja omogućava fleksibilnije rešavanje zadataka obezbeđivanja ljudi životno neophodnim stvarima. Ali država, na primer, počinje da se bori protiv marži na maske i termometre, i time lišava proizvođače stimulansa da ulažu dovoljno sredstava u proširenje proizvodnje. Na višem nivou, država sprečava rad međunarodnih organizacija kada insistira na prioritetu nacionalnih regulativa nad njihovim preporukama.

Takođe se mogu pomenuti primeri kada nacionalni nivo upravljanja ulazi u konflikt sa regionalnim u kontekstu epidemija. Na primer, nedavno se pojavio izveštaj iz 2011. godine o tome kako je federalna vlada u Nemačkoj insistirala na tome da savezne države kupe ogromnu količinu vakcine protiv svinjske gripa, a nakon dve godine je većina kupljenog bila zastarela i morala je biti spaljena. U Rusiji značajan deo troškova za zdravstvo takođe pripada regionalnom nivou, ali sve je podređeno federalnim regulativama. Dakle, svaka vanredna situacija će neizbežno izazvati konflikte jer jedni upravljaju, a drugi plaćaju i snose odgovornost.

Na taj način se može pretpostaviti da će nacionalna država u narednim godinama biti napadana doslovno sa svih strana, jer su epidemije samo jedan od primera njene neefikasnosti. Težiti će tome da se njen suverenitet, s jedne strane, razvodni u korist globalne birokratije, poput EU i drugih političkih blokova, s druge strane u korist lokalne samouprave, s treće strane u korist međunarodnih nevladinih organizacija, a s četvrte strane u korist multinacionalnih korporacija. I nama, agoristima, u ovim mutnim vodama će svakako sigurno uspeti da se nekako izмамimo nešto.

Kartago mora biti uništena.

Italija se bori protiv epidemije

Velike promene

Izvinite, ponovo sam na aktuelne teme, što zapravo nije baš karakteristično za moj kanal o teoriji.

Ova godina se pokazala veoma bogatom događajima. Toliko da su neki od njih, koji su delovali veoma važno u trenutku kada su se desili, sada već skoro zaboravljeni. Ko se seća da je na samom početku godine jedva izbegnut rat između SAD i Irana? Nije se desio, i dobro. Ipak, svaka takva neočekivanost, čak i ako je uspešno i brzo rešena, poljuljala je čamac. Možda bi svetska ekonomija svarila još jedan sukob SAD i Irana, ali potom je usledio koronavirus. Možda i on ne bi izazvao svetsku recesiju, ali je potom srušen kartelski sporazum između OPEC-a i Rusije. Ako svetska ekonomija to na čudesan način proguta, sutra će se sigurno desiti nova haotična situacija koja će prelomiti kamenu nerەv.

Jedna od teorija poslovnog ciklusa, takozvana teorija realnog poslovnog ciklusa, tvrdi da krize ne nastaju zbog nekih unutrašnjih razloga i nakupljenih kontradikcija u ekonomiji, već isključivo usled spoljnih šokova koji naglo menjaju ponašanje potrošača. Nisam spremna da u potpunosti prihvatim ovu teoriju (u suštini, to je primena ideje o crnom labudu Taleba na teoriju ekonomskih ciklusa), ali je teško poreći da su spoljni faktori veoma značajni. Međutim, teško je poreći i to da spoljni faktori postaju veoma značajni upravo onda kada se nakupi dovoljno unutrašnjih kontradikcija.

I, kao da nam nije dovoljno spoljnih šokova, rusko rukovodstvo se punom parom bavi i unutrašnjom politikom. Smena vlade, prvi talas amandmana na ustav, drugi talas amandmana, ideja da amandmani na ustav poništavaju predsednički mandati – sve je to odraz aktivnog intelektualnog nemira u višim krugovima. Niko ne zna koje će ideje sutra isplivati na površinu javne politike, ali je potpuno očigledno da se u mutnoj vodi dobro hvata riba. To treba iskoristiti.

Prenamesleni plebiscit o amandmanima na ustav je pokušaj da se od naroda izvadi makar i kap legitimiteta. A pošto je potreban legitimitet, to znači da se može očekivati populizam. A to znači da je pravo vreme da se objavi javni zahtev.

Naravno, ne znam koji će tačno zahtev dobiti masovnu podršku, jer čak i sociolozi mogu dati samo procente podrške po zatvorenoj listi. Nama će tek trebati da tu listu predstavimo.

Prvu rečenicu sam već izbacivala, u vezi sa Litreevovim slučajem: ukidanje člana 228 Krivičnog koda RF, barem u delu kriminalizacije posedovanja bez namere prodaje. Početni kolaps ruske ekonomije daje ovoj ideji dodatnu potporu: smanjenjem zatvorskog stanovništva za četvrtinu, može se značajno smanjiti budžet FSIN-a.

Malo je verovatno da će uspeti da propuste ideje o smanjenju poreza – sada nam je ceo bivši poreski inspektor premijer. Ali ipak treba da se širi nezadovoljstvo na temu neizdrživog poreskog tereta, kako barem ne bi pokušavali da ga pogoršaju. S druge strane, postoji šansa da se pojednostave regulative – ako se one predstave kao ušteda budžeta. Na primer, pokušati da se ukidanje protivpožarnog nadzora zameni obaveznom osiguranju od požara. Ili da se progura ublažavanje kontrole nad prometom lovačkog oružja. Ili da se ukine licenciranje različitih vrsta delatnosti.

Veoma je moguće da će se uspeti punktualno proširiti prava lokalne samouprave i vratiti izbore gradonačelnika na nekim mestima.

Ukratko, upravo sada su zagovornici smanjenja države dobili dobru priliku da političkim metodama napreduju u tome. Ako ne uspeju da postignu uspeh u svim pravcima, bar mogu da steknu kompetencije. A što se tiče toga da je Putin nameravao da vlada večno, prerano je brinuti. Možda se sutra zarazi koronavirusom, a za mesec dana ‘otkači’ – nema potrebe predviđati tako daleko, Putin u našim kalkulacijama trenutno uopšte ne igra ulogu.

O strahovima

Sa zadovoljstvom sam poslušala predavanje Ekaterine Šulman na Pravokonu, posvećeno strahovima koji utiču na rusko društvo. Najvažnijom kategorijom strahova predavačica naziva strah od neke neočekivane podmuklosti strane države. To mogu biti represije, povećanje poreza, neke nove regulative ili jednostavno banalni kolaps ekonomije, kojim je država ilustrovala predavanje Ekaterine Mihajlovne bukvalno pre nekoliko dana.

Analizirajući prirodu ovog straha, Šulman napominje da to nije iskaz mraka i neznanja – naprotiv, to je duboko utemeljeno nepoverenje kako prema motivima onih koji su na vlasti, tako i prema njihovim kompetencijama. Dalje, ona se, istina, fokusira na to kako se najbolje koordinisati da bi se branila svoja politička prava, ali mislim da treba oprostiti politikologinji njenu ljubav prema predmetu studija, koja joj, uprkos kritičnosti prema državi, ipak ne dozvoljava da deli libertarijansko pogled na svet.

U sličnim situacijama može se reagovati na okolnosti na različite načine. Oni koji praktikuju agorizam, pre mračno procenjuju kakvu korist se može izvući iz predstojećeg širenja crnog tržišta i kako tom širenju doprineti. Oni koji ulažu napore u promenu režima, razmišljaju gde je sada najbolje usmeriti te napore, kada on, možda, upravo pred nestabilnošću. Oni koji traže zemlju za bekstvo, razmišljaju da li ima smisla pokušati još malo da uštede, ili je to ovde već kontraproduktivno. Uz to, kao što je nedavno tačno primetio Bitarh, relativna sloboda kretanja između država nipošto nije norma, a za Rusiju je to čak i anomalija, i nepoznato je koliko će još trajati, jer se ona već sada polako ograničava. I, naravno, postoje oni koji će baš sada krenuti da kupuju dolare ili kućne aparate po starim cenama. Iako, pamteći koronavirus koji kruži okolinom, možda će mnogo veći procenat ljudi sada stvarno početi da se snabdeva konzervama: to je i investicija u relativno čvrstu valutu, i mogućnost preživljavanja karantina.

Ove godine ruska naftna industrija teško će doneti značajne sume budžetu, što znači da će se novac od građana cediti do poslednjeg. A to znači da, kako bi se minimizovali gubici, ne treba samo pokušavati da se zarađuje crno, već i po mogućstvu izbegavati pokazivanje novca bankama: banke su državi potpuno transparentne. Dakle, oni koji još uvek nisu nabavili bitkoine, trebalo bi da to učine već sada i počnu da praktikuju međusobne uplate upravo u ovoj valuti.

Verovatno je ovo jedna od mojih najbanalnijih objava u poslednje vreme. Jednostavno mi je bilo potrebno da izgovorim sve te strahove, barem pred samom sobom.

Psihološka strategija borbe protiv podrške države

Kolumna Vitalija Tizunja

Svi smo mi upoznati sa specifičnošću funkcionisanja države. Njena osnova je prisilna i neprikosnovena vlast nad svojim građanima. Ovo se posebno odnosi na mogućnost regulisanja njihovog delovanja, primenu nasilja nad njima i oduzimanje njihovih sredstava putem oporezivanja.

Bez obzira na to kako su realizovani vladin sistem i politički mehanizmi, mnogi ljudi su u određenoj meri uvek nezadovoljni trenutnim stanjem stvari. I dok se u tržišnom okruženju nezadovoljstvo rešava jednostavno revizijom sklopljenih dogovora ili promenom jednog pružaoca usluga drugim, sa državom nije tako jednostavno. Čovek ne može tako lako da zameni jednu državu drugom, jer će mu na putu stajati ekonomski, kulturni, jezički i drugi barijeri. Zbog toga je takva promena potpuno besmislena, jer su ti barijeri za većinu stanovništva bilo koje države nepremostivi, što države čini organizacijama koje se bore za ljude tek u veoma maloj meri. Ova činjenica potvrđuje monopolsku poziciju država i sve negativne aspekte koji iz toga proizilaze.

Takođe, pojedinac nema ni mogućnost da efikasno utiče na politiku koju država sprovodi prema njemu samom. U tržišnom okruženju on je sposoban da reši mnoga pitanja na privatni način, dok u političkoj sferi njegov sopstveni interesi ne znače ništa, on je dužan da se potčini interesima drugih. I čak i ako na izborima pobedi političar čiji se planovi poklapaju sa njegovim željama, ili ako on sam postane političar, to će samo omogućiti podršku njegovim interesima na štetu interesa drugih ljudi.

Kao što vidimo, institucija državnosti i politički metodi upravljanja, nasuprot dobrovoljnim i tržišnim odnosima, uređeni su tako da je nasilno i prisilno potčinjavanje jednih ljudi drugima prosto neizbežno. U suštini, delovanje države je jednako delovanju nasilnika i razbojnika. Zapravo, ona je i nastala upravo kao nomadski razbojnik koji je odlučio da se nastani na određenoj teritoriji i nasilnim metodama nametne svoju vlast lokalnom stanovništvu, o čemu nam govori teorija stacionarnog bandit. Suština države u potpunosti odgovara njenom poreklu.

Šta mi dobijamo iz toga? Dobijamo to da je bilo koji čovek koji podržava instituciju državnosti i političke metode upravljanja, u suštini, sam nasilnik i pljačkaš. Jer kako još nazvati nekoga ko opravdava primenu nasilja i pljačke, ko njih smatra prirodnim fenomenima? Naravno, da li su nasilje i pljačka loši ili dobri fenomeni – to je isključivo etičko pitanje, i nijedan od odgovora na njega ne može se definisati kao objektivna istina. Međutim, to nam i nije potrebno, nama je samo neophodno jasno odrediti ko je pristalica mirnih i dobrovoljnih odnosa, a ko podržava nasilno potčinjavanje i pljačku.

Naravno, u trenutnim uslovima većina ljudi su pasivni asistenti nasilja i pljačke, pošto doživljavaju državu kao prirodnu društvenu instituciju. Upravo otkrivanje ovog činjenice omogućiće potresanje pozicija postojećeg sistema. Jer jedna stvar je kada ljudi podržavaju nasilje i pljačku, a da to sami ne shvataju. Međutim, malo ko je sposoban da otvoreno prizna sebe kao nasilnika i pljačkaša, to je domen samo manjine ljudi koji u tome ne vide ništa loše, dok se za ostale sami koncepti nasilja i pljačke prvenstveno povezuju sa nečim amoralnim.

Koristeći sve navedene argumente, možemo formirati psihološku strategiju promocije ideja slobode. Prva etapa je otkrivanje činjenice da je država kriminalna organizacija specijalizovana za nasilje i pljačku. Dalje je potrebno uspostaviti međusobnu vezu između države i njenih pristalica. Pošto je država nasilnik i pljačkaš, onda su ljudi koji je podržavaju saučesnici u zločinima koje ona čini. Malo ko zaista želi da bude kriminalac i sposoban je da bez ikakve griže savesti izjavi (barem samom sebi) da je nasilnik i pljačkaš. Gorenavedene činjenice, s obzirom na to da otkrivaju vezu između kriminalne države i čoveka koji je barem njen pasivni pristalica, sposobne su da izazovu psihološki nelagodu i, možda, čak i osećaj stida zbog sopstvenog učešća kod bilo koga ko smatra nasilje i pljačku nemoralnim. Na taj način, kod svakog miroljubivog i dobronamernog čoveka moraju se razviti asocijacije „država – bandit“ i „pristalica države – takođe bandit“. Nakon toga, više ne može biti govora o podršci države od strane takvog čoveka, ona će za njega biti, u najmanju ruku, neprivlačna, a možda i potpuno odvratna.

Komentar Ankap-tjan

Nije mi bliska retorika koja se više obraća emocijama nego logici, i ne vidim veliku vrednost u takvoj argumentaciji, ali vrednost je subjektivna. Potpuno dopuštam da bi ove tvrdnje zaista mogle zbuniti nekog dobrovljatnog državljanika. Međutim, čak i deleći uverenje da je država zlo, etatista će verovati da je država manje zlo. Logika etatista se sastoji u tome da bez države nećemo dobiti mirni tržišni poredak, već razuzdan banditizam, i da samo neprijatni tipovi u policijskim kapama na neki način obuzdavaju taj banditizam. Da, i oni su skloni banditizmu, ali postoje kočnice, protivtege, društvena kontrola i ostalo bla-bla-bla.

Mnogo važnija je, po mom mišljenju, sposobnost da se demonstrira rad mirnih tržišnih mehanizama u onim oblastima koje su slabo podložne državnom uticaju, ili gde država ne ispunjava obaveze koje je preuzela, a za čije izvršenje idu nešamili budžeti.

Uopšte, oslabila bih poruke navedene u tekstu. Ne „svaki sa saveznik države je bandit“, već „onaj ko brani pravo države da nastavi da troši novac svesno neefikasno u sferi gde postoji funkcionalna nedržavna alternativa – on je zaista svesni saučesnik bandita“.

Pa, tako nekako…

Stacionarni bandit

Davno vas nismo obradovali novim videima Libertarian Band-a! Današnji video završava drugi deo ciklusa o libertarijanstvu. U prvom smo počeli sa tim da je država zakazala, a zatim smo pričali o tome kako libertarijanci različitim putevima pokušavaju da je izbace. U drugom delu smo pojašnjavali različite termine i koncepte koji su popularni među libertijancima. I evo se vratili smo onome od čega smo počeli, pričamo o tome šta predstavlja država, svim njenim prednostima, manama i skrivenim zamkama.

U trećem delu našeg dugog ciklusa počećemo sa objašnjavanjem kako je upereno i kako funkcioniše društvo bez države.

Od diktature do demokratije. Pregled.

Po narudžbini Čajnog Kluba

Esej Džina Šarpa „Od diktature do demokratije“ isto tako uspešno bi se moglo nazvati „Od države do ankap-a“ ili „Od lošeg ka boljem“. Zapravo, to je samo skup razmišljanja o tome kako promeniti politički režim ako vam se ne dopada, ako osećate moralnu ispravnost i pretpostavljate podršku javnosti svojoj poziciji.

Centralna ideja knjige je da je najpouzdanija strategija za to političko neposlušnost, odnosno nenasilni otpor. Dosledno odbijanje legitimiteta države sposobno je zaista da je učini nelegitimnom kako to odbijanje bude postajalo sve stilskije, modernije i popularnije među mladima.

Slaba strana pristupa koji Šarp predlaže jeste to što sve mora početi strateškim planiranjem, a zatim otpor razvija svoju delatnost strogo po planu, centralizovano odlučujući koji od 198 metoda izabrati za danas, a koji za sutra. Na taj način, najbolja taktika za diktatora ispostavlja se da je posvađati opoziciju, i neka se bore međusobno, utvrđujući pod čijim zastavama treba da se ujedine u ratu protiv krvavog režima.

Decentralizovani otpor je, prema Šarpu, mnogo manje efikasan, što je loša vest za ankap-e koji žele da deluju političkim metodama.

S druge strane, Šarp direktno ukazuje na to da se ne treba samo boriti protiv diktature, već već u fazi otpora posejati seme novog društva, koje će već biti legitimno u trenutku pada režima, a taj pad će im dati samo legalnost. Dakle, ako je krajnji cilj otpora prihvatanje izgradnje bezdržavnog društva, sa decentralizacijom prava i slobodnim neregulisanim tržištem, onda ideja da se otpor gradi upravo na tim principima izgleda zastrašujuće logično, samo Šarp takav cilj nije ni približno razmatrao: njegove politološke fantazije nisu išle dalje od švajcarskih kantona.

Najmanje korisnim delom knjige ispostavlja se najpoznatiji, a to je dodatak u kojem su navedena čuvena 198 metoda nenasilnog otpora. Knjiga je napisana 1993. godine, u proteklih 27 godina alatarija se znatno promenila, a one metode koje su i dalje aktuelne su ionako manje-više poznate. Tako da mogu da razumem razmere ruskog otpora Leonida Volkova, koji tvrdi da je knjiga slaba, ali ne prihvatam njegove primedbe da je ona štetna. Upoznati se sa njom — definitivno vredi. Koristiti u praksi — sa velikom opreznošću. Pogotovo što su diktature od vremena pisanja knjige sve više mutirale u electoralne autokratije, a za njihovo ukidanje biće potreban kompleks metoda koji će se značajno razlikovati.

Među vrline knjige spada i njena skromna veličina, po želji se esej može pročitati za jedno veče.

Pohvala umerenosti

1. februara Čajni klub je u Moskvi održao konferenciju sa elegantnim nazivom „Držite se desno“. Tamo je, između ostalih, nastupio Mihail Požarski, kojeg sam više puta citirala, koji je na jednostavnim primerima iz Prvog svetskog rata objašnjavao zašto za pobedu nad levima nije potrebno ratovati protiv njih.

Danas je država izrekla ogromne kazne u slučaju koji je veštački konstruisan, a odnosi se na pripremu terorističkih napada, takozvani slučaj „Mreže“. Ali ovom slučaju je prethodio stvarni teroristički napad anarhiste Mihaila Žlobickog, nakon čega su pripadnici službi bezbednosti radosno osmehnuli, dobivši nove ovlašćenja, budžete i instrukcije za izmišljanje ekstremista. Istorija je poznavala slučajeve kada su usled terorističkih napada bivale zaustavljene liberalne reforme ili razvezane krvave vojne operacije, ali ne sećam se ni jednog slučaja kada bi teroristički napad podstakao državu da olakša pritisak na društvo. U najboljem slučaju, država se ograničava na pojačane mere zaštite prvih zvaničnika, kao što se to dešava u SAD, sa njihovom tradicijom ubistava predsednika.

Pre neki dan održan je već drugi krug debate o anarhiji između tima ankapova i tima levih anarhista. Ovome je prethodio dug period ličnih pregovora i pokušaja pronalaženja zajedničkog jezika, a sada je uspelo organizovati civilizovan razgovor već u javnoj formi. I to donosi plodove, na primer, ovakvu recenziju na anarko-kanalu. Svaka od strana otkriva drugu, traži pomirni rečnik, odustaje od oštrenja stavova tokom samih debata – i shvata da glavni zajednički neprijatelj nisu levi ili desni, već država.

Možda će vremenom uspeti nagovoriti hrabre leve anarhiste da pređu sa revolucionarne retorike na umereniju, kako bi prestali sa besmislenim samopožrtvovanjem u korist provokatora iz službi bezbednosti.

Pa i ja sam sama prilično smanjila stepen odobravanja čisto vojnih taktika u svojim člancima. Sasvim opravdano su me kritikovali prilikom diskusije o mojoj članku o doktrini odvraćanja zbog primera sa uništenjem kralja Tajlanda. Zaista, volja jednog čoveka ne odlučuje toliko mnogo da bi se moglo računati na rešavanje problema uklanjanjem tog čoveka ili stvaranjem smrtne pretnje po njega. Mnogo korisnije je da se ideja o napadu od strane predstavnika države posmatra kao etički neprihvatljiva, a to se postiže kroz ublažavanje morala.

Dak ćemo nastaviti našu delatnost prosvetljavanja i ubeđivanja, nastavićemo mirni protest i stvaranje masovnog osećaja nepotrebnosti države – i ni u kom slučaju mu nećemo davati povod da izjavi svoju neophodnost radi borbe protiv raznih opasnih ekstremista. Slogan da ekstremizam nije porok prilikom odbrane pravde – lažan je.

A što se tiče nevinno zatvorenih, naravno, njih treba izvući od države. To znači izlazak na ulice, javna obraćanja celebritija i druge dosadne, ali delotvorne političke prakse.

P.S. Odmah su mi napisali da sam pomešala uzrok sa posledicom, i da se upravo atentat na Žlobickog dogodio kao reakcija na slučaj „Seti“. Molim da mi oprostite zbog zamućenog zaključka; uostalom, u takvom slučaju situacija samo postaje još tragičnija.

Put ka ropstvu. Pregled

Po narudžbi Čajnog kluba

O Hayekovom „Putu ka ropstvu“ je napisano mnogo recenzija i kritika u kojima se knjiga uklapa u istorijski kontekst, navodi njeno mesto u nizu Hayekovih publikacija i daje se kratka analiza ideja. Koliko god želeo da izbegnem sav taj akademski pristup, to nije moguće, jer je cela knjiga politički pamflet aktuelan za to vreme, a jedini razlog zbog kojeg delo zadržava relevantnost i danas jeste taj što ideje ne umiru, i to se ne odnosi samo na ideje samog Hayeka, već i na one protiv kojih se borio.

„Put ka ropstvu“ je objavljen u Velikoj Britaniji 1944. godine, kada je zemlja završavala već petu godinu rata protiv nacistološkog Rajha, pobeda nad Rajhom je bila samo pitanje vremena, i moglo se mirno početi razmišljati o posleratnom preuređenju sveta, ali se autoru učinilo mnogo važnijim da skrene pažnju javnosti na to da ubica zmaja počinje sve više da liči na onoga protiv koga se bori. Najstrašniju opasnost za Britaniju Hayek je video u pobedi Laburističke partije na predstojećim parlamentarnim izborima. Upravo se to i dogodilo. Kao rezultat toga, Velika Britanija je, sve do Thatcherinih reformi, akumulirala svoje ekonomsko zaostajanje u odnosu na slobodnije zemlje.

Glavna ideja protiv koje se Hayek bori u svojoj knjizi je ideja da ekonomsko planiranje donosi prosperitet. On pažljivo pokazuje da je iskušenje da se malo više reguliše odozgo radi veće koristi društva prvi korak ka tome da se reguliše sve i svako do tačke u kojoj je nemoguće disati: na ovom putu ne postoji prirodni optimum, nakon postizanja kojeg bi vlada sama stala i rekla da je sada dobro i da više ništa ne treba prilagođavati. Takođe pokazuje da je regulacija totalna, da su ekonomske slobode neodvojive od političkih, pa ljudi koji su daleko od ekonomije ne bi trebalo da blagodašno posmatraju intervencionističke pokušaje, misleći da samo da se političke slobode ne diraju, a da je ekonomija usko specijalizovana tema o kojoj je bolje da odlučuju eksperti.

Hajek nije tvrdio da je sve bezizlazno i da će čovečanstvo, jednom kada zakorači na put ka ropstvu, već biti nesposobno da se zaustavi. Da je tako mislio, ne bi imao potrebe da se uhvati u rad na knjizi. On je, međutim, tvrdio da što više ideš tim putem, to je teže stati, stoga je bolje udariti na socijalizam na dalekim predvojnicama. Nažalost, praksa je pokazala upravo suprotno: izuzetno je teško odbiti socijalistima male ustupke dok je društvo u celini liberalno, a kada je sve već prekomerno regulisano, i društvo i vlada postaju umorne od neprestanog stezanja okova. Pojavi se dovoljno jak zahtev za deregulacijom, ona se sprovede, ljudi uzdahnu od olakšanja, ali se ubrzo ispostavi da leviatan, povukavši se na jednom mestu, već pritiska na drugom.

U članku Prepreka na putu ka ropstvu: slepa ulica ili obilaznica? smo sa Bitarkom pomenuli tezu Džona Medoukrofta o tome da se upravo hibridno društvo ispostavlja kao stabilno, za razliku od liberalnog i totalitarnog, kao i ukazali na to da ni povećanje transparentnosti, ni smanjenje direktnog učešća države u ekonomiji ne pomažu da se izbegne činjenica da opšta regulisanost društva nastavlja polako da raste.

Knjiga „Put ka ropstvu“ je dobar primer retorike koju se može i treba koristiti u radu sa političarima. Druga stvar je što je veći deo argumenata iz knjige već nerelevantan, osim ako nemate posla sa tvrdoglavim marksistima, a protiv manje ili više modernih zagovornika državne regulacije ima smisla primenjivati kasnija dela istog Hajeka, poput „Zablude samouverenosti“.