Predstavljanje o tome da je država proizvod društvenog ugovora je važan faktor legitimacije države, zbog čega se etatisti svim silama drže ove teorije, uprkos tome što, recimo, teorija stacionarnog bandita objašnjava stvarnost znatno preciznije. Bandit se zaista ponaša kao bandit, a društveni ugovor niko nikada nije video očima i niko ne može da predloži njegov tekst.
Možda ste čuli za nedavno usvojene zakone protiv seksualnog nasilja u nekoliko evropskih zemalja, poznate kao „Ne znači ne“. Njihova poenta je u tome da se seksualnim zlostavljanjem (nasiljem) sada smatra ne samo vršenje „razvratnih radnji“ uz aktivni fizički otpor žrtve (kada ona ulaže svu moguću snagu da se odbrani), već pri bilo kakvom otporu, kada ona nedvosmisleno daje do znanja da želi da ode. U okruženju ruskih korisnika društvenih mreža, ovi zakoni su prihvaćeni dvosmisleno i uglavnom su korišćeni kao povod da se još jednom podruguje „Gejropi“ koja je izgubila sve tradicionalne vrednosti. Ipak, u ovim zakonima postoji zdrav razum. Svaku kritiku treba usmeriti na države u tim zemljama koje će, kao i uvek, iskriviti suštinu i koristiti ove zakone pristrasno.
Vratimo se na državu. Mislim da bi značajan deo ljudi, verovatno više od polovine, isto tako želeo da kaže državi „ne“. Samo što ni službenici na vlasti nisu ludaci, oni intuitivno razumeju teoriju igara i čine sve što je moguće da bilo koji izraz nezadovoljstva pojedinca nosi što veće troškove, dok bi korist od takvog zahteva trebalo da bude nula! Pogledajte, čak i tako sitan zahtev za državu kao što je izgradnja postrojenja za preradu otpada umesto glupog gomilanja smeća na deponijama, ostaje bez odgovora. Vlast razume – ako popustiš u takvoj sitnici, za par godina će zahtevati priznanje prava na stvaranje sopstvenih suverenih jurisdikcija. „Bydlo“ mora jasno da zna da neće dobiti ništa, dok će troškovi biti ogromni (spavati u šatorima pored Šijesa na mrazu i stalno dobijati udarce štapovima – to ipak nije isto što i jednom izaći na piket).
Sa „društvenim ugovorom“ je isto tako — svako čovek savršeno razume da sam može učiniti veoma malo da promeni status kvo (lišavanje države teritorijalnog monopola na upravljanje), a da će, s druge strane, imati problema preko glave ako počne da se protivi. I tako on klimaje glavom statičnom banditima, kao krhka devojka silovatoru, iako ga u duši užasno mrzi!
Zato predlažem ljubiteljima „društvenog ugovora“ da se ne ustručavaju u izražavanju i da govore direktno: „Siluju te, a ti se ne opireš? Onda kakvo je to onda silovanje, ipak je sve potpuno dobrovoljno!“
Želim da vam predstavim prevod članka Majka Mazare , koji se bavi savremenim pristupima doktrini odvraćanja Sjedinjenih Država u odnosu na druge države. Autor radi za RAND Corporation, a u prošlosti je služio u obaveštajnim službama mornarice.
Članak je interesantan jer odstupa od prilično primitivnih predstava o odvraćanju zasnovanih na teoriji igara i fokusira se na metodološki subjektivizam, koji je tako cenjen od strane pristalica austrijske škole. Zato bi sadržaj članka libertarijancima trebalo da bude lako i prijatno čitljiv, a ja sam sa svoje strane pokušala da čitanje učinim još lakšim i prijatnijim, značajno pojednostaviv prilično težak jezik članka.
Inače, sakupila sam sve prevode koji su mi na sajtu bili prilično razbacani, u zajedničku sekciju , koristite.
Razmišljala sam kako bi se mogla ilustrovati strategija „kaše od sekira“ (pravljenje nečega od ničega) u kontekstu državnih službenika radi približavanja ankapu, i čini se da je jedini funkcionalan вариант – to je igranje sa idejom separatizma. Lokalno rukovodstvo bi, naravno, rado bilo nezavisno od Moskve, a dalje se zadatak deli na manje delove i počinju kampanje za redistribuciju poreza i ovlašćenja sa centra na lokalne nivoe i tako dalje. Ali, možda bi bilo zanimljivije pokazati strategiju na primeru bacanja ideja ne zvaničnicima, već narodu.
Kao što je poznato, u Rusiji prevladavaju levi trendovi, a ključna ideja levijaca je jednakost. Odlično, hajde da kuvamo kašu od jednakosti.
Počećemo od eksploatacije tako divne niske ljudske osobine kao što je zavist. Ako su već njemu oduzeli kravu, neka oduzmu i komšiji. Ne tako davno je prošla penzioni reformi, gde su građanima podigli starosnu granicu za odlazak u penziju za pet godina. Ali ne svima. Zaposleni u bezbednosnim agencijama i još nekoliko kategorija i dalje odlaze u penziju ranije. Za početak se može zahtevati da i njima podignu starosnu granicu na istu tu granicu, kako bi se osigurala jednakost. Ako ne možeš da služiš u FSB sa 50 godina – to još uvek nije razlog za odlazak u penziju, samo pređi na miran posao i odradi preostalo. Ušteđena sredstva treba zahtevati da se podele među svim penzionerima, tako da mera deluje prilično populistički.
Dalje. Ako se kod običnih građana visina penzije određuje na osnovu toga koliko su sredstava platili penzionom fondu, onda se kod privilegovanih kategorija ona određuje procentom od plate. Nepoštenost, dole privilegije, dajte svima obračun po istoj formuli!
Ako se uspe propustiti ove mere, koje ne stavljaju državu direktno u opasnost, narod će osetiti krv i dalje će ga biti teško zaustaviti. Ostale korake ću naznačiti isprekidanim linijama, jer će redosled njihovog uvođenja ionako moći da se menja.
Ukidanje prirodnih privilegija, poput besplatnog prevoza u javnom prevozu, službenih vozila za visoke zvaničnike, službenih stanova i slično. Sve ubaciti u platu radi veće transparentnosti i jednostavnosti administracije.
Ukinuvanje tužilaštva. Državi je potreban predstavnik na sudu – neka unajmi advokata po opštim osnovama, a ne da drži poseban kadar službenika u tu svrhu. A da bi se pokretale tužbe zbog određenih povreda, uopšte nisu potrebne uniforme, to će građani sami obaviti, lično ili preko društvenih organizacija.
Ukinuvanje vojne službe. Ionako za Rusiju pretežno ratuje Vagner, pa neka to već radi zvanično, zajedno sa Čajkovskim, Listom, Šopenom i drugim slavnim momcima koji nude svoje usluge na tržištu. Majstoru koji ima hipoteku, konkurentski izbor poslodavaca je definitivno isplativiji nego jedna jedina PMB, i to ona koja radi na crno.
Ukinuvanje MUP-a. Čime je policija bolja od Kazaka, Serba i drugih čuvara vrednosti i mira građana? Opština će sama videti koga da unajmi za čuvanje mira na ulicama. A kriminalisti – čime su bolji od zaposlenih u laboratorijama koji građanima rade plaćene analize? Dosta je nejednakosti!
Prodaja državne imovine. Zašto neki službenik raspolaže narodnim bogatstvom? Oduzeti i podeliti! Prodajemo državnu imovinu, prihod delimo podjednako među sve građane.
I tako dalje. Čitava dosledna demontaža države savršeno se sprovodi pod levičarskim sloganima o jednakosti i pravdi, i što je najvažnije – ne treba nikoga plašiti strašnim ankapom.
U dvadesetom veku građani su ostvarili najviše pobeda pod sloganima jednakosti. To je i pokret protiv segregacije u SAD, i anticolonijalizam, i feminizam. Takođe, i u Rusiji su socijalni protesti prilično uspešni. Zašto onda ne početi koristiti tu energiju u korisnijem smeru, umesto da samo stigmatizujemo levičare?
Inače, o bajonetima: pravo na oružje je takođe pitanje jednakosti
Poznati ukrajinski ankap Vladimir Zolotorev održao je predavanje u kojem je podržao minarhistički program državnih transformacija, koji uključuje i nacionalizaciju. Ovo se mora videti!
Uopšte, drago mi je što se ljudi, brzo odlučivši se o pitanju „Ko je kriv“, fokusiraju na pitanje „Šta treba činiti“, ostajući pritom u okvirima manje-više realističnih predstava o mogućnostima društva i društvenih organizacija.
ili Onaj ko kaže da mrzi državu, jednostavno ne zna da je kuva
Hvala Bitarhu na ideji za članak
Postoji prilično česta strategija pregovaranja koja mi je poznata pod imenom Napoleonov princip: traži nemoguće, i dobićeš maksimum. Neću govoriti u ime Napoleona, ali to danas praktikuje, na primer, Tramp, a takođe to obožavaju različiti teroristi koji uzimaju taoca. Ova strategija je dobra, ali ima jednu malu manu: funkcioniše samo ako se primenjuje sa pozicije snage. Zato, kada neki politički aktivista nastupi sa maksimalističkim zahtevima upućenim državi, ja prvo procenim čime on može da preti zbog neispunjavanja zahteva, i obično odmah dosadi. Prazne zahteve u najboljem slučaju ignorišu, a u najgorem kažnjavaju.
Ako je vaša pregovaračka pozicija slaba, mnogo je prikladnije primeniti suprotnu strategiju, koja se može nazvati strategijom kaše od sekire, jer je dobro ilustrovana ovom bajkom:
Vratio se vojnik sa rata, zamolio je staricu da mu prenoći. Ona ga je pustila. Zamolio je za hranu, ona mu odgovori da sama nema ništa. Video je sekiru i reče: „palite peć, nosite lonac, pravićemo kašu od sekire“. Starica se začudila, ali je ispunila molbu. Voda je proključala, vojnik je probao vodu i zamolio za so. Zatim za žitarice. U različitim verzijama bilo je još raznih molbi za sastojke, na kraju je kaša začinjena maslacem, poslužena i sa užitkom pojela. A sekiru je vojnik ili uzeo sa sobom da je dokuva i pojede, ili je ostavio starici uz slično uputstvo.
Dok Napoleonovu strategiju primenjuju teroristi koji uzimaju taoca, strategiju „kaše od sekire“ primenjuju pregovarači koji te teroriste započinju pričom. Strategija se svodi na postepeno iznuđivanje malih ustupaka, a u njenom osnovu leži pretpostavka da druga strana neće snositi troškove samo od ispunjenja molbe, već i od odbijanja da je ispuni. Još jedna pretpostavka je da druga strana mora imati veliki cilj i da mora verovati da niz malih dogovora vodi ka tom cilju. Da vojnik nije mamio obećanjem kaše od sekire, već je samo tražio pristup peći, drvima, vodi, loncu, soli i tako dalje, negde na etapu soli dobio bi čvrsto odbijanje tipa „dosta ti je i ključale vode“. Tako će terorista postepeno puštati taoce ako bude siguran da ga to približava njegovom navedenom cilju, a ne samo zato što su ga zamolili.
U pregovorima sa predstavnicima države, libertariancima ima smisla primenjivati upravo ovu strategiju. To jest, potrebno je otkriti koji cilj određeni zvaničnik juri, a zatim početi da mu nudite male korake koji bi ga vodili ka tom cilju u zamenu za odustajanje od pozicija u nekim stvarima koje mu nisu principijalne.
U sledećem članku ćemo razviti ovu temu.
Pretpostavićemo da sam vojniku obojila kosu u crno, a šišku u zlatno)))
Ankap-tjan je u svojoj objavi o LPR i silovcima žalila na to da se libertarijanska partija prilikom direktnog sukoba sa državom ne ponaša u skladu sa svojom javnom retorikom o onome što je ispravno, već kao obični mirni, zakoniti građani. Može se koliko god govorilo o tome da je država bandit, da postoji sankcija agresora koja omogućava uklanjanje državnih službenika bez suđenja i istrage i slično, ali to se, kao što vidimo, ne pretvara u stvaran program delovanja i, očigledno, neće se pretvarati.
Zašto se to dešava? Većina će verovatno reći da su ljudi „jednostavno zastrašeni i boje se da ne traže provokaciju“, „država je jača“ i slične besmislice. Ali vlada Ruske imperije nipošto nije bila „slatko zeče“, i u pogledu surovosti je daleko nadmašivala Putinovu. Ipak, protiv nje su se suprotstavljali odlučni ljudi sa svojom često samoubilačkom doktrinom individualnog terora. To je bio neuporedivo veći ekstremizam od ponašanja modernih ruskih opozicionara, koji se ne usuđuju čak ni na ono što intenzivno praktikuju u modernom Hong Kongu, na primer, da izađu na ulicu sa maskom, zaslepe policiju slabim laserom u oko, a zatim pobegnu neidentifikovani.
Političarka Ekaterina Šulman stalno govori o svetskom trendu smanjenja nasilja i jačanja vrednosti bezbednosti. Prema Inghartovoj mapi vrednosti, za Ruse su posebno karakteristične vrednosti individualizma i bezbednosti, pa nije iznenađujuće što njihovo ponašanje toliko ne liči na ponašanje stanovnika Hong Konga koji zastupaju vrednosti razvoja. Dakle, strategije borbe moramo graditi polazeći od te činjenice. Ako želimo da stvorimo masovni pokret otpora stacionarnom banditu, metode koje on koristi moraju biti što manje nasilne.
Kao što smo pisali u prethodnim člancima, smisao doktrine odvraćanja je povećanje troškova pokretanja nasilja za agresora. Pritom nije važno na koji tačno način će se povećavati troškovi za zvaničnike i silovce. Ali pošto želimo da stvorimo masovnu kampanju (kako bi u njoj učestvovao što veći broj ljudi), metode moraju biti maksimalno nenasilne, a neophodne radnje za učesnike (nivo težine) moraju biti najjednostavnije.
Takvo sredstvo je, naravno, servis za deanonimizaciju zvaničnika i pripadnika silovnih struktura. Aleksandar Litreev je pokrenuo projekat sličnih ciljeva „Ruski slon“, ali tamo dodaju samo ime, prezime i fotografiju pripadnika silovnih struktura koji su pokazali okrutnost. Čak i bez kućne adrese. Litreev svoj projekat pozicionira kao „apsolutno legalan“ (ispravno se treba čitati ovako: „koji izvršava sve naredbe stacionarnog bandite“), stoga on neće imati nikakav ozbiljan uticaj na državu. Glupo je nadati se pobedi igrajući po pravilima bandita koja oni sami pišu za sebe.
Za stvarno povećanje troškova stacionarnih bandita, ja zamišljam približno ovakav servis:
1) Izvršava se u obliku sajta, ali radi pod TOR-om, kao svi sajtovi u darknetu poput Hidre. To pruža maksimalnu bezbednost uz očuvanje jednostavnosti korišćenja. TOR brauzer već sada imaju mnogi ljudi (dovoljno je preuzeti i pokrenuti, sve radi „iz kutije“) na svim platformama (Windows/Linux, Android/iOS). Uprkos poznatim slučajevima hakovanja .onion sajtova sa naknadnom instalacijom malicioznog skripta za deanonimizaciju korisnika, sve su ih sproveli FBI, CIA i NSA. Tetka Sem je, naravno, isti takav stacionarni bandit kao i Pinya, ali on nikada neće početi da pomaže Pinji da pritiska svoje protivnike. Tako da čak i običan TOR brauzer bez dodatnih sredstava anonimizacije (VPN, šifrovanje diskova, Linux umesto Windowsa, izlazak na mrežu preko anonimnog telefona i SIM kartice) TOR obezbeđuje praktično 100% anonimnost protiv lokalnih čuvara stabilnosti, tj. protiv FSB-a. Nizak prag ulaska omogućiće privlačenje maksimalnog broja ljudi, čak i onih koji nisu tehnički potkovani. Takođe, to značajno pojednostavljuje razvoj (kreira se kao običan sajt, a zatim se postavlja na .onion).
2) Na sajtu se prikuplja baza podataka zvaničnika i pripadnika silovnih struktura svih činova, objavljuju se apsolutno sve informacije koje su uspele da se pronađu — ime, prezime, adrese stanovanja, telefoni, profili na društvenim mrežama, mesto zaposlenja žene, veze sa ljubavnicama, registarski broj automobila. Mi obuzdavamo bandite, stoga je poštovanje njihovog sopstvenog „zakona“/naredbe „O zaštiti ličnih podataka“ vrh apsurda!
3) Sajt popunjavaju korisnici koji nisu ravnodušni. Cela baza je dostupna javnosti, njen otisak se svakodnevno objavljuje za preuzimanje offline (kako se ne bi izgubila ako FSB ipak uspe da zapleni server). Podaci se pojavljuju na sajtu nakon provere moderatora, kako bi se isključilo namerno unošenje ljudi koji nisu povezani sa stacionarnim banditima.
4) Svaki profil službenika i pripadnika snaga bezbednosti imaće krandfanding (kao na Kickstarteru) za sprovođenje kampanje za „povećanje troškova agresije“ (odmazdu) određenoj osobi. Ljudi će uplaćivati bitkoine, predlagati opcije, vršiti odmazdu i slati izveštaje moderatorima. Ako je sve u redu, izvršilac će dobiti sav novac iz fonda tog službenika/bezbednosnika. Na sličan način se može motivisati i prikupljanje podataka o određenom službeniku (kućna adresa, broj automobila, broj mobilnog telefona i slično).
5) Kao metode odmazde dozvoljene su isključivo nenasilne metode (nije dozvoljeno ubijanje ili nanošenje fizičke povrede zdravlju). Zabranjeno je postavljati decu službenika i pripadnika snaga bezbednosti kao mete odmazde. Na taj način kreatori servisa neće moći biti predstavljeni javnosti kao bezobzirni teroristi, a ni bliski saradnici bandita neće biti toliko razbesnjeni kao u slučaju njegove smrti, dok će oni koji žele da ga zamene biti zadovoljni. Evo približnih dozvoljenih metoda odmazde: lepljenje letaka sa fotografijom u ulazu, pisanje po vratima, prepunjavanje brave lepkom, pisanje po automobilu, prijavljivanje nečega ženi na poslu, prepunjavanje stana odorantom, polivanje zelenim bojama. Nedozvoljeno: probijanje glave, polomiti noge, polivanje kiselinom, paljenje stana. Uvek zapamtite: suzdržavanje nije rat!
Kao što vidite, ovaj servis ne zahteva primenu nasilja i jednostav je za korišćenje, što daje dobre šanse za privlačenje velikog broja ljudi.
Libertarianski orao je anonimizovan i nalazi se na sigurnom, bandit je takvog luksuza lišen
Mnogi su optimistično izrazili mišljenje povodom nove serije pretresa kod članova LPR-a, rekavši da je to, navodno, znak kvaliteta i dokaz da partija ide pravim putem. Ja bih rekla da danas represije protiv političkih aktivista nisu znak straha onih koji drže vlast, već poslovno mrdkanje koje se sprovodi hladnog srca i bez posebnih razmišljanja. Trava je porasla – vreme je za košenje. Trava se pritom može tešiti misli da što je više koše, to će biti gušća.
Iskreno govoreći, imala sam nejasnu nadu da će, pošto se LPR razlikuje od drugih partija svojom radikalnom retorikom slobode, to uticati i na ponašanje pred licem represija. Nije uticalo. Protest u izvođenju LPR-a je podjednako legalistički kao i u izvođenju Navaljnog. Kada silovnici upadnu u dom libertarijanca, oni odatle odlaze jednako netaknuti i sa plenom kao da je to bio običan Navaljnikov volontir ili zaposleni Otvorene Rusije.
Dakle, ako neko smatra da su ruski libertarijanci strogi naoružani anarhisti koji im neće dozvoliti da gaze po njima, ili da će pokušaj upadanja kod jednog od njih odmah izazvati spontani miting pod njegovim prozorima – morao će da se oprosti od tih štetnih iluzija. Libertarijanske ideje nisu toliko ukorenjene u libertarijanskoj zajednici da bi retorika u odnosu na državu prešla u praktične akcije protiv nje same.
Nakon svega ovoga, čak mi je i neprijatno da raspravljam o tome kakva je libertarijanska doktrina delovanja u slučaju određenog agresije: takve rasprave počinju da izgledaju veoma irelevantno.
Tako da u ovom postu ne dajem recepte, jer ih ne znam. Ne znam kako bih se ja ponašala da sam član libertarijanske partije protiv čijeg izabranog lidera je sprovedena neopravdana državna agresija. Za mene je to ozbiljan razlog da i dalje uzdržavam od stupanja u partiju. Bojim se da ako počnem otvoreno da deklarišem svoje stavove, kada država dovuče do mene – a to će se desiti brzo – naći ću se pred njenim funkcionerima sama, i maksimalno ću dobiti nekoliko piketa u svoju podršku.
Molim vas, odgovarajte za svoje reči, u svetu i ovako ima previše prazne brbljanja. Ako ne osećate u sebi odlučnost da ugrizete čizmu koja vas gazi, nemojte podizati zastavu sa motoom Dont Tread On Me. Bolje je skrivati svoje libertarijanstvo nego ga otvoreno diskreditovati.
Pitanje sa Telegram kanala Desni argument, prati donacija u iznosu od 124 rublja. I da, ako vas je zanimalo kako bi se na mom kanalu mogla kupovati reklama – pa, otprilike ovako.
Razlozi apolitičnosti mogu biti različiti, ali se obično svode na to da osoba naglašeno stavlja svoje neposredne, sebične interese iznad nekih apstraktnih vrednosti, pa stoga, zapravo, ne smatra da politika bilo šta tiče. Na taj način, moramo pokazati osobi kako državna redistribucija i državna socijalna pomoć ugrožavaju njene sebične interese. A da bismo to uradili, mi, sa svoje strane, moramo razumeti u čemu ti interesi zapravo leže.
Sličan pristup sam već jednom preporučila kada sam objašnjavala, kako reći mami o ankapu, ako je traumirana devedesetim godinama.
Najčešća varijanta apolitične osobe koja odobrava državnu intervenciju je ona kojoj jednostavno nije stalo da razmišlja o svim tim glupostima. Država joj ne opterećuje glavu porezima jer je poslodavac poreski agent, ali pritom ljudi dobijaju neke penzije, nekako uče, leče se i povremeno dobijaju neke naknade. Razne glasne reči o tome da država nekoga pljačka imaju za takvu osobu istu vrednost kao i bilo koja dosadna reklama. Ako pokušavaju da prenesu informaciju, znači da računaju da će na tome zaraditi. Možda im Državni departament plaća, a možda će sada početi da iznuđuju donacije.
Ovde je najbolje povremeno bacati anegdote dve vrste. Prva – kako određeni zajednički poznanik uspešno izbegava poreze, zaradio je na investicijama u bitcoin, rešio preko privatne osobe neko teško pitanje koje spada u državnu nadležnost – i tako dalje. Druga – kako su nekoga naplatili višak novca po osnovu poreza na nekretnine, zadržali neke pripadajuće socijalne isplate, oduzeli biznis u korist onih sa činovničkim činovima i slično. Rečito, provocirati kod osobe cinizam prema državi, kao da su sve priče o tome da je država potrebna ljudima napisane za naivce, a da će se poštovani džentlmeni, naravno, u datom trenutku ugrabiti komad od države, ali ozbiljno računaju samo na sebe i na druge poštovane džentlmene.
Druga vrsta apolitičnog državnika sreće se mnogo ređe. To je promišljen lik koji ima sve potrebne olakšice i socijalne isplate, smatra njihovo dobijanje potpuno pravednim, i čak će vrlo verovatno rado konsultovati o različitim detaljima velfera.
Ovde ima smisla podsticati takav preduzetništvo, ali podsećati da je važno znati kako se orijentisati kada sve propadne. U Sovjetskom Savezu su bili u favoritu radnici trgovine, a početkom devedesetih veliki deo njih se pokazao neadekvatnim u novim uslovima. Današnji radnici trgovine pak nevaporno rade i uopšte ne liče na nekadašnju privilegovanu slojenu. Dakle, kada socijalna pomoć prestane, važno je ne ostati na ulici kao nikome nebitan specijalista za izvlačenje beneficija; bilo bi dobro imati i druge kompetencije.
Srećom, takve ljude obično ne treba dugo ubeđivati da će socijalna pomoć pre ili kasnije propasti. Pošto je on stabilno u plusu, u dubini duše odlično razume da ništa besplatno nije večno.
Naravno, postoji još mnogo vrsta državnika, ali ja sam nabrojala upravo one koji su pritom apolitični. Ako pak naiđete na političke aktiviste-državnike, razgovor sa njima je sasvim posebna stvar, ali to je već potpuno druga priča.
Postoji svoja draž u kuhinjskim razgovorima, pošto su uspešno preživeli SSSR
I kao postscriptum, ukratko ću izložiti utiske o kanalu Desni argument. Rekla bih da ovaj mladi resurs tek gradi sopstveni stil, pa kanal deluje donekle eklektično. Prvobitno su autori, očigledno, planirali da sami postavljaju pitanja, sami odgovaraju i dobiju u rezultatu dovoljno sažet katehizam za komunikaciju sa levacima. Ali sada je kanal postao širi od prvobitne zamisli i počeo je da meša argumente sa reakcijama na aktuelnu temu. Tako da se sada može koristiti i kao izvor onih anegdota iz života koje su toliko korisne za kuhinjske razgovore.
U mnogim komadima koji su izvođeni u antičkom pozorištu često se primenjivao neobičan trik za rešavanje sukoba likova — „Deus ex machina“ („Bog iz mašine“). Sastojao se u iznenadnom pojavljivanju novog božanstvenog lika na sceni na kraju dela, koji prethodno nije bio pominjan u predstavi i koji je imao mogućnost da brzo reši probleme heroja. Jednostavnije rečeno, spoljne sile su rešavale probleme heroja, ne ulazeći u suštinu konflikta. Ovaj trik nije pogodan samo za umetnička dela, već može biti koristan i za političke transformacije usmerene na deetatizaciju društva.
Pogledajmo bilo koji libertarijanski javni prostor na društvenim mrežama, čet, sajt, strim, podkast, kanal. Šta ćemo videti? Najverovatnije beskrajnu diskusiju o istim temama — kako rade libertarijanski sudovi, ko će graditi puteve u ankapu, ugovorno ropstvo, abortusi, subjektivnost dece, nuklearno oružje, droge, austrijska škola ekonomije protiv kejnsijanizma i državnog plana, minarhizam protiv ankapu, ankap protiv panarhije, teritorijalne zajednice protiv EKU. Često se to pretvara u beskrajni holivars, kada ljudi danima zaredom brane svoje tačke gledišta.
Samo što, ako neprestano raspravljate međusobno i trošite na to sve svoje resurse, mnogo nećete postići! I da li je uopšte potrebno? Možda postoji neki univerzalni recept kako se mogu odjednom rešiti svi ovi problemi i kako da se postojeći oskudni resursi troše korisno za pokret?!
Da, on postoji i nalazi se u samoj prirodi države — stacionarni bandit može osvojiti društvo samo pri narušavanju ravnoteže potencijala nasilja (RPN), dok uz poštovanje ove ravnoteže bezdržavno društvo može sasvim stabilno postojati, što je dokazano u okviru metodologije neoinstitucionalizma. O tome se kratko i jasno može čuti u prvom delu predavanja Aleksandra Auana „Evolucija sedilačkog bandita“. Nakon formiranja centralizovanih struktura prisile (države), kretanje u suprotnom smeru ka decentralizovanom društvu postaje nemoguće bez primene spoljnog napora na sistem (ova zakonitost je analogna drugom zakonu termodinamike: toplota se neće spontano prenositi sa hladnijeg tela na toplije).
Ako vratimo BPN, troškovi iniciranja nasilja postaju veći od troškova odbrane, i teritorijalni monopol države jednostavno nestaje. Dalje, sve ostalo jednostavno nema značaja! Naravno, bolje je unapred znati odgovor na to ko će graditi puteve ili kako definisati subjektivnost dece, ali i bez toga ljudi će pre ili kasnije morati to da rešavaju bez države. Ona jednostavno ne može postojati uz poštovanje BPN-a. Ako ste programer ili jednostavno poznajete Bulovu logiku, dobro razumete: izračunavši vrednost prvog operanda u konjunkciji (&&), ne morate izračunavati sve ostale operande ako je on FALSE, jer će rezultat konjunkcije u svakom slučaju biti FALSE. Ili se kod disjunkcije (||) ne moraju izračunavati svi ostali operandi ako je prvi TRUE, jer će rezultat u svakom slučaju biti TRUE.
Iz ovoga proizilazi da je dovoljan uslov prelaska na libertarijanizam samo dovođenje potencijala nasilja u društvu do ravnomernije distribucije. Kao što verovatno već možete naslutiti, to se može postići stvaranjem i širenjem alata za doktrinu odvraćanja (DO).
Vrednost ovog pristupa je u tome što se razvojem alata DO, njihovom proizvodnjom i uvođenjem u široku upotrebu može baviti mnogo širi krug ljudi nego što je danas uključen u političku agitaciju i protestne akcije. Kooptacija onih koji se bore protiv režima – tehničara koji mogu sastaviti dron, laserski zaslepljivač ili druge zanimljive alate od slobodno dostupnih delova – mnogo je perspektivnija u smislu proširenja baze protesta nego ograničavanje na regrutovanje humanitaraca i ekonomista koji se dobro razumeju u nijanse ideologije. Još korisnije je uključivanje inženjera i menadžera sposobnih da organizuju masovnu proizvodnju sličnih predmeta, a to je takođe veoma brojna kategorija. Takođe, primetimo da se polukraftska proizvodnja ili pisanje softverskog proizvoda lako skrivaju od države, pa je to bezbednije od izlaska na mitinge, što je takođe dodatni stimulativni faktor.
Kada pouzdani, masovni i jeftini alati za suzbijanje agresora budu dostupni čak i baki, ostalo će vrlo malo vremena da se čeka kada će tržište rešiti stvari. Nakon što deus ex machina odradi svoj posao, sve današnje teorijske rasprave o tome kako se organizovati u ankapu naglo će preći u praktičnu ravan. Nešto slično smo posmatrali relativno nedavno, kada su ekonomisti raspravljali o tome da li se u eri fiat novca može vratiti na zlatni standard, a onda je došao Satoshi, i sada umesto zlatnog standarda imamo bitkoinski. To je to, predmet rasprave je nestao, a na dnevnom redu je sveprisutna praktična implementacija privatnog tvrdog novca.
Sa ekonomijom je sve jasno – zasnovana na blockchainu. A šta je sa ideologijom? Ne u smislu partijskih razlika, već kako se samoorganizovati? Ko kreira politiku?
Gastello
Ako države ne bude, po kojim zakonima će se suditi kriminalcima? I ko će donositi zakone?
Bvl72
Sa tačke gledišta onih koji organizuju državu, ona mora biti monopol na legitimnu silu i monopol na donošenje konačnih odluka. To je neophodno kako bi se izvršile dve ključne funkcije države: pljačka i samovolja, odnosno oporezivanje i normotvornost. I dok je u sferi ekonomije uglavnom jasno da je bez pljačke bolje nego sa pljačkom, i da će privatnik na slobodnom tržištu bolje i jeftinije pružiti sva ekonomska dobra koja država pokušava da obezbedi, mnogi dolaze do zastoja kada je reč o normotvornosti: ko će osigurati poštovanje jedinstvenih pravila od strane svih?
Srećom, taj zadatak se i ne mora rešavati. Pravila ne moraju biti jedinstvena, ona moraju biti praktična. Predstavljanje o pravilima je utkano u čoveka bukvalno na biološkom nivou. Čak i mala deca stvaraju pravila za igru u peskovniku. Što je kompanija ustaljenija, to su pravila u njoj jasnija i detaljnija. Pravila se pojavljuju u svakoj grupčici na mrežama ili u bilo kom drugom klubu, i na njih se zaista pozivaju čak i sa većom ozbiljnošću nego na državne zakone, jer državne zakone neka, recimo, proučavaju advokati, a pravila su potrebna samima ljudima.
Pravila mogu postojati u obliku teksta ili jednostavno kao mnoštvo podrazumevanih konvencija. O poštovanju pravila može voditi računa posebno imenovani moderator, a mogu i svi redom. Pravila mogu biti nepromenljiva, a mogu se i redovno revidirati. Za kršenje pravila možete biti izbačeni iz zajednice, udareni svećnjakom po čelu ili primiti penal iz jedanaest metara. Ali ono što nikome sigurno neće pasti na pamet bez države, jeste da se u jedan jedinstven kodeks sakupe apsolutno sva pravila, od fudbala i preferansa do reda iznošenja smeća i pranja sudova u porodici.
Ipak, radi veće tehnološke naprednosti u kreiranju pravila, u osnovu njihovog sastavljanja obično se postavljaju određeni opšti principi. Tako, ako u kolektivu postoje različite uloge, za njih se mogu predvideti različita tipična ovlašćenja, ali je u okviru jedne funkcije praktičnije da joj nosioci podležu istim normama, bilo da je reč o fudbalu ili organizaciji proizvodnje. Prilikom organizovanja takmičenja, prikladno je postarati se za jednakost uslova za takmičare, bilo da je reč o preferansu ili aukciji. Novomčiji je prikladno objašnjavati važeće norme, a dok ih ne savlada, prikladno je ne zahtevati od njega strogo pridržavanje, bilo da je reč o stažiranju u proizvodnji ili ublaženim krivičnim kaznama za adolescente. Ako je za praćenje poštovanja pravila imenovan sudija, on ne sme imati interes u procesu koji sudi, ili ne sme imati pravo da sudi samom sebi.
Pitanje o tome šta učiniti ako različite grupe imaju različita pravila takođe je izmišljeno. Pravila fudbala i šaha ne konfliktu true, svako je stvoreno za svoju igru, a ako fudbaler i šahista idu u bar, oni tada poštuju pravila ponašanja u baru. Ako se ipak ispostavi da se ljudi nalaze u situaciji u kojoj nema pravila, ili da je svako naviklo da se rukovodi sopstvenim, oni ili pokušavaju da ne povređuju jedni druge, ili razvijaju zajedničke norme. Tako, mladenci brzo ostavljaju po strani ono čemu su ih učili sopstveni roditelji i formiraju sopstvene norme. Tako, susretnuvši se na planinskom putu, ljudi pogledaju jedni u druge i u tišini odluče ko će se prisloniti uz stenu, a ko će se provući pored njega bliže litici. Tako će se farmeri međusobno dogovoriti koliko čekati da se pojavi vlasnik napuštenog zemljišta pre nego što bude prikladno da ga sused prisvoji, i kako postupiti ako se bivši vlasnik nakon toga ipak pojavi.
Ali, naravno, u složenom i globalnom svetu sasvim mogu postojati jedinstvene norme za milione ljudi, ili čak za celokupno stanovništvo Zemlje. Tako, popularni jezici imaju stotine miliona korisnika, širom sveta je prihvaćeno veoma malo standarda priključaka za spoljne uređaje koji se povezuju sa računarima, i samo jedan jezik za označavanje veb-stranica. Globalna pravila mogu biti prilično detaljna, a na njihovom razvoju mogu raditi čitavi konzorcijumi koji čine mnoga preduzeća. Takvi standardi će se poštovati jednostavno zato što je tako praktičnije.
Neke korisne norme sadrže se i u postojećim zakonodavstvima pojedinih država. Neke od njih će nastaviti da postoje i nakon države, ako se pokaže da je korišćenje gotovog jednostavnije nego razvoj od nule.
Kladim se da možete za pet minuta sastaviti odlična pravila za igru sa ove slike?
