Protiv Mihaila Svetova je pokrenut krivični postupak zbog objave na Instagramu iz 2012. godine. S obzirom na to koliko je interesovanje ruskih službi za njega bilo intenzivno, potpuno je očigledno da je postupak pokrenut onda kada su smatrali da je trenutak najpogodniji.
Mogu pretpostaviti da je trenutak smatrao pogodnim iz jednog jednostavnog razloga: na nedavno održanom kongresu LPR, Mihail Svetov je izašao iz sastava rukovodstvenih organa partije. Službenici su mogli sasvim razumno zaključiti u vezi sa tim da je Mihail izgubio društvenu podršku, te da će moći da izmire račune sa njim bez posebnog skandala. Moraćemo da im damo do znanja da su ozbiljno pogrešili.
LPR poziva na pojedinačne proteste u znak podrške Mihailu ispred zgrade moskovskog istražnog komiteta. To je dobar korak, ali može se uraditi više. Sasvim nedavno, Mihail Svetov je sa predavanjima posetio 30 gradova širom zapadnog i centralnog dela Rusije. Na taj način, bukvalno svaki posetilac predavanja (ili oni koji su želeli da dođu, ali zbog žurke lokalnih službi nisu stali u salu) sada ima odličan povod da takođe izađe sa protestom ispred zgrade SK u svom gradu, sa plakatom tipa: „lično sam upoznat sa Svetovom, smatram ga poštenim čovekom, ovo je namestljeni proces, prestanite sa ovim cirkusom.
Ljudi su se registrovali za predavanja preko Timepad-a, ostavljajući svoje kontakt podatke. Organizatorima predavanja bi imalo smisla da po prikupljenim podacima pošalju obaveštenje i pozovu ih da izraze podršku Mihailu. Na kraju krajeva, sam na predavanjima je govorio da ne putuje gradovima toliko zbog toga da bi ga ljudi slušali – to mogu čuti i na YouTube-u. Njegov glavni cilj je bio da ljudi u regionima pogledaju jedni u druge i shvate koliko nisu sami u svom nepoverenju prema državi. Pa evo – novi odličan povod da se okupite i pogledate jedni u druge.
Narod bi trebalo da izađe u dovoljnom broju, i neka tada uznemirene službe hitno prenose šefu SK Bastrikinu da je došlo do greške, da nije trebalo dirati, i da je bolje utišati ovaj skandal pre nego što se razbukta.
Određena anonimna organizacija sa neizrazitim nazivom „Ćelija anarhičke akcije“ širi kroz različite libertarijanske resurse ovakav manifest (izvinite, ljudi, ispravila sam vam pravopis, inače je bilo nemoguće čitati):
Revolucionarni ankap, ili r-ankap
Ideologija koja stoji iza aktivnog učešća anarhista u revolucionarnoj borbi protiv države i policije.
R-ANKAP proglašava sledeće ideje:
1) Aktivni NAP. Ako osoba postane ankap, spremna da prihvati NAP kao ugovor o neagresiji, onda mora priznati da čim je prihvatila NAP kao ideju, mora ga i poštovati. Međutim, pošto država najviše krši NAP, bilo kakvo sprečavanje istog od strane države, odnosno bilo kakva nasilna radnja države nakon prihvatanja, može se smatrati izrazitom neslaganjem sa poštovanjem ovog ugovora, što znači da se mogu preduzimati nasilne radnje prema državi i prisvajati njena imovina kako bi postala privatna, kao i pružati otpor zakonima, policiji, službenicima itd.
2) Agorizam. Revolucionarni anarho-kapitalizam priznaje agorizam kao osnov otpora državi. Otpor joj i ignorisanje, umesto legalnog tržišta – sivo tržište, savezi skvotova koji formiraju četvrti koje su sopstveni zatvoreni sistem sa ekonomijom i pravilima u vidu ugovora. Takođe, stvaranje sopstvene valute ili načina razmene.
3) Da bi se postigli ciljevi, ponekad je potrebno ići u savez sa drugim anarhistima, stvarajući solidarnost i toleranciju među anarhistima, a ponekad i u pune saveze gde se trenutno ne uzima u obzir ekonomski program, već samo politički i socijalni, a to su – uništavanje države i nastup protiv prisile od strane drugih ljudi.
4) Aktivno naoružavanje. Naš cilj je da pokažemo spremnost i aktivno se naoružavamo kako bismo opravdali naše mogućnosti za sopstvenu zaštitu i zaštitu drugih ljudi u svim slučajevima. A to znači samo jedno, stvaranje družina za zaštitu demonstranata i privatne imovine na koju država poseže.
5) Umesto prava. Utilitarnu etiku nazivaju i teleološkom (od starogrčkog „teleos“ – cilj). Pored neposrednog zadovoljstva, cilj moralno ispravnog izbora može biti bilo kakva korist. Što je veća korist, to je postupak ispravniji. Ali, težeći koristi za sebe ili svoje bližnje, čovek može naneti štetu drugim ljudima. Zato treba postupati tako da se donese najveća korist za najveći broj ljudi. A moralni principi? Njima treba slediti, ali tamo gde su u suprotnosti sa praktičnim razlozima, potrebno je priznati njihovu uslovnost. Možemo braniti svoje mogućnosti garantujući ih savezima, ugovorima i sopstvenom snagom, kako fizičkom tako i intelektualnom.
6) Direktne akcije. Radnje koje preduzimaju pojedinci ili grupe radi postizanja političkih, ekonomskih ili društvenih ciljeva sredstvima koja isključuju potrebu za posrednicima. Drugim rečima — radnje usmerene na rešavanje problema direktno sopstvenim snagama.
Idealni primer uređenja je komunitarna konfederacija, kada su komune ujedinjene u konfederaciju.
NAP se odnosi samo na napad, i to samo nasilni, ili na onaj koji je doveo do samoubistva. Drugo samo uz postojanje značajnih dokaza.
Odnos prema partijama. Za potpuni odbacivanje političkih partija, čak i libertarijanskih, smatrajući ih izdajicama i zastupajući isključivo asocijacije i političke klubove po interesima.
Komentar Ankap-tjan
Kao što je Mihail Svetov više puta pominjao u svojim nastupima, ako vlast ne čuje one koji nastupaju sa relativno umerenih pozicija, njih menjaju pravi radikali. I kada ti radikali preuzmu dnevni red, biće kasno govoriti o lustracijama, u modu će ući defenestracije. Na primeru gorepomenutog manifesta vidimo jedan od ranih primera promene retorike protesta.
Da, sasvim je moguće da iza ovog manifesta stoji još jedno Novo veličije, i da će nakon nekog vremena silovnici jednostavno odseći još jedan štap. A možda i ne.
A sada malo o tome šta nije u redu sa iznetim idejama. Neću raspravljati o tome da NAP nije ugovor, jer to nije važno. Neću govoriti o tome da se ne može pružiti silni otpor bilo kakvim pokušajima državne agresije. Naravno, može. Neću se sporiti o tome koji način uređenja društva je idealan. Naravno, za svakoga je drugačiji, ankap jednostavno podrazumeva nenasilnost pri stupanju u udruženja, a tamo neka tržište odluči. Bolje ću govoriti o utilitarianizmu.
Logika ljudskog delovanja sugeriše da ako postoji cilj, za njega treba odabrati sredstvo. Ako je cilj uništenje države, nameće se rešenje: stvoriti organizaciju za uništenje države. Odavde proizilaze ideje o revolucionarnim ćelijama i slično. Problem je u tome što se organizaciju lako stvoriti, ali je teško raspustiti. Prvo napraviš islamsku revoluciju, zatim imaš Korpus čuvara islamske revolucije. Što je režim jači, to je jača potreba za organizacijom za njegov svrhavanje, što će ta organizacija manje biti sklona raspustu, a više terorisanju mirnih građana nakon svoje pobede.
Zato je čitav smisao taktika za postizanje ankapa u tome da se država oslabljuje, a ne da se odmah ruši. Minarhisti smanjuju njena ovlašćenja. Panarhisti pažljivo seku državu duž vlakana, kako bi počela da se savija i zadovoljava različite privatne zahteve. Agoristi podgryzaju korenje, ne dozvoljavaju državi da jede, i taj parazit uginu od zanemarivanja. A ako počnete da rušite silom, umesto odsustva države, u najboljem slučaju dobijate failed state. To smo već prošli.
Odmah ću napomenuti da je ovo mentalni eksperiment i provera filozofskog koncepta, a ne rasprava o tehnološkoj implementaciji.
Smisao ideje je veoma jednostavan. Postoji potencijalni agresor u vidu grupe ljudi (kriminalna grupa). Verovatno već slutite o kome je reč. Iako, pored vestfalske države, to može biti i agresivna EKJ ili teritorijalna zajednica. Grupi ljudi su protivtež pojedinac koji poseduje tehnologiju koju ćemo uslovno nazvati MinMAD.
Ova tehnologija obezbeđuje uzajamno garantovano uništenje (MAD) samo dve osobe — ako žrtva agresije umre, odmah umire jedna osoba iz kriminalne grupe (na primer, nasumični državni službenik, bez obzira na njegov odnos prema konkretnom slučaju). Žrtva agresije može koristiti obično oružje za suprotstavljanje kriminalnoj grupi (na primer, ispaliti mitraljez prema policijskom odred koji je poslat da ga zadrži) i ostati živ sve dok ga agresor ne uništi. Ali, ako nakon toga u njegovu kuću uleti kruta raketa i on pogine, trenutno će umreti nasumični član kriminalne grupe. Takođe, on može samostalno aktivirati MinMAD, na primer, ako bude zarobljen. U tom slučaju, odmah će umreti i on sam i jedan nasumični učesnik kriminalne grupe.
Iz uslova zadatka je jasno da kriminalna grupa i žrtva nisu anonimni. Pretpostavimo da na određenoj teritoriji čak 10-20% stanovnika poseduje MinMAD. Pitanje: da li je moguće očuvanje institucionalizovanog prisila (države) na toj teritoriji?
Moja pretpostavka je apsolutno „ne“: niko neće želeti da učestvuje u kriminalnoj grupi (državi), znajući da sa veoma velikom verovatnoćom može umreti. Shodno tome, postiže se neophodni odvraćajući efekat, zahvaljujući kojem su državni službenici primorani da odustanu od prisile i traže druge načine zarade koji nisu zasnovani na pljački (čime su u suštini „porezi“).
Ancap-tjan komentar
Povodom perspektiva takve doktrine, ja i Bitarch smo se raspravljali, i sada iznosimo raspravu na vaš sud.
Pretpostavljam da već živimo u društvu gde je ovaj eksperiment sproveden i doveo do rezultata koji se značajno razlikuju od onih koji su bili zamišljeni. Ranije je država bila relativno kompaktna, a one koji su se protiv nje protivili, pogubala je. To je dovelo do pojave taktike individualnog terora od strane otpora, što je snažno demotivisalo državne službenike da obavljaju svoje dužnosti. Ali od tada se država prilagodila ovoj pretnji i, prvo, izuzetno proširila broj državnih službenika, zaposlenih u državnom sektoru i drugih korisnika postojećeg sistema, a drugo, prestala je da ubija svoje protivnike, preferirajući više „vegetarijanske“ metode, sa kratkim zatvorskim kažnjama i novčanim kaznama. Tako je, s jedne strane, onaj ko se opire demotivisan za samopožrtvovanje, jer mu preti samo privremeno nezgodnost – a s druge strane, rizik od smrti za državne službenike postao je znatno manji, jer državnih službenika sada ima milione.
Dakle – ne. Savremena doktrina odvraćanja treba da podrazumeva eliminaciju upravo onoga ko izdaje nalog za pokretanje nasilja, i što je njegova pozicija u državnoj hijerarhiji viša, to bolje. Takođe, savremena doktrina odvraćanja treba da, u meri u kojoj je to moguće, izvuče onoga ko je praktikuje iz zone udara, umesto ponosnog samopožrtvovanja. Doktrina odvraćanja na minimumu je za državu kao vakcina protiv bolesti, umesto same bolesti.
P.S. Inače, pošto se već desilo da je u Bitarhovom stvaralaštvu doktrina odvraćanja toliko izražena, on je napravio poseban public na VKontakte, gde odlaže sve materijale na ovu temu kako bi pristup njima bio praktičniji.
U medicini postoji klasa bolesti koja se zove autoimuna. To su mišićna slabost (miastenija gravis), dijabetes tipa 1, multiple skleroza i druge. Suština ovih bolesti je u tome što antitela (ubilačke ćelije) počinju da prepoznaju tkiva organizma domaćina (čoveka, životinje) kao štetna i napadaju ih. Najčešće se to dešava nakon infekcije određenim virusom koji je, u smislu prepoznavanja od strane imunog sistema domaćina, sličan zdravim tkivima (govoreći jednostavnim jezikom). Antitela jednostavno ne vide razliku koga treba napasti — virus ili zdrava tkiva — i ubijaju sve.
Autoimunno oštećenje se može posmatrati u bilo kom složenom sistemu, ne samo biološkom. Na primer, mnogim korisnicima kompjuterskih antivirusa poznat je problem brisanja normalnih datoteka koje je antivirus protumačio kao maliciozne. Ko koristi ekstenzije za pretraživač za blokiranje reklama (AdBlock), dobro zna da zbog njih često dolazi do narušavanja normalnog rada sajta. To se dešava upravo zato što blokator protumači normalan kod sajta kao reklamu — i obriše ga.
Država je takođe složen sistem i može lako biti izložena autoimunom napadu. Pri tome nastaje zanimljiva situacija — što država ima više silovaca i različitih službi, to će autoimuni udar biti efikasniji. Ova strategija deluje zaobilazeći poznatu tvrdnju „država je jača, lako će vas zgnječiti, zato je borba silom uzaludna“, jer za borbu silom protiv države koristi silu same države.
Kako se onda može realizovati autoimuni udar na državu? Postoji mnogo načina, glavno je razumeti opšti smisao. Evo nekih primera:
1) Realistične silikonske maske lica zvaničnika, silovaca i ostalih neprijatelja slobode (dalje – etatista). U njih možemo uraditi bilo šta kako bismo etatiste podmetnuli drugim silovcima.
2) Imitacija otisaka prstiju poznatih etatista. Bacimo flašu kroz prozor FSB-a, „nabacaju“ na nekoga koga želimo.
3) Uvođenje trojanskih konja na kompjutere etatista koji će vršiti proksi saobraćaj. Preko njih se, na primer, može baviti kardingom, kradući novac od državnih banaka i drugih organizacija povezanih sa banditima, i trošeći to na promociju libertarijanstva. „Doći će“ upravo po etatiste (ili neće doći, odlučivši da ti etatisti imaju pravo da kradu novac državi, ovde je glavno da od toga ne strada još neki Magnitski ili čak Navalni – napomena Ankap-tjan).
4)
Naručivati drogu u darknetu na
adrese etatista i pucati tamo gde treba.
5) Ne
gati se anonimnim dojavama po
bilo kom povodu protiv etatista: pušenje u
neprikladnom mestu, parkiranje ispod znaka,
grub tretman prema sopstvenoj
deci, šetnja psa bez njuške,
srednja/mladi sastanci sa devojkama mlađim od 16 godina,
nepoštovanje pravila protivpožarne
bezbednosti/bezbednosti na radu/SANPiN-a/porezi/ilegalni
imigranti i druge povrede na
preduzećima koja pripadaju etatistima.
6) Registrovati SIM karticu na ime etatiste i izvršiti nekoliko „zločina“ bez žrtava pomoću pametnog telefona koji nikada ranije nije korišćen.
Komentar Ankap-tjan
Gore razmatrana taktika – to je još jedan alat iz agoističkog alata protiv države, uporedo sa onim vašim tako dvosmisleno prihvaćenim uber-osvetom, jer se agoizam ne svodi samo na kontrekonomsiju. Kontrekonomsija je njen najvažniji deo, jer oni koji polažu pravo na život bez države moraju umeti da demonstriraju da su sposobni da se obezbede bez države svim najvažnijim dobrima civilizacije. Međutim, državu ne treba samo svesti, već i uznemiravati, inače domaćica neće nestati.
Hajde da razjasnimo odakle je ovo preduzeće došlo.
Prvo, država je mogla prikupiti poreze od građana, potrošiti na potrebe građana manje nego što je prikupljeno (ili uzeti novac u dug, ili odštampati novi novac) – i kupiti preduzeće koje donosi profit. Na taj način dolazi do neplaniranog trošenja sredstava: novac je prikupljen pod izgovorom pružanja usluga građanima, a umesto toga je potrošen na vođenje posla. Pravna logika diktira rešenje: preduzeće prodati, prihod podeliti među građanima – i ubuduće preduzeća ne kupovati preko budžeta.
Drugo, država je mogla obezbediti državnim kompanijama preferencije, zahvaljujući kojima one i napreduju. Na primer, državno preduzeće izvršava državne naloge, ili trguje bez carine, ili ima povoljne kredite, ili koristi insiderske informacije, ili je jednostavno monopol. Na taj način imamo nepoštenu konkurenciju, kao rezultat čega konkurenti državnog preduzeća ostvaruju manju dobit ili čak trpe gubitke. Pravna logika zahteva ukidanje ovog sukoba interesa i uklanjanje sudije sa terena igranja.
Treće, država je mogla otkupiti gubitničko privatno preduzeće u stanju pred bankrotom, a zatim se konjunkturna situacija promenila, i ta ista delatnost je počela da donosi profit. Drugim rečima, država je preuzela značajan preduzetnički rizik koji se u ovom konkretnom slučaju isplatio – ali koliko je bilo slučajeva kada je kupljeno gubitničko preduzeće i dalje samo crpilo novac iz budžeta, ili ipak bankrotiralo! Na taj način se poreski obveznici bez njihovog pristanka izlažu riziku od ozbiljnih ekonomskih gubitaka. Pravna logika zahteva usklađivanje investicione politike sa akcionarima, a u slučaju da se rukovodstvo investicionog fonda tako ponašalo, to bi dovelo do njegovog smenjivanja.
Ukratko, svaki pokušaj države da vodi preduzetničku delatnost na neki način narušava prava građana, pa stoga dosledne libertarijanske reforme neizbežno moraju uključivati potpunu privatizaciju državne imovine.
Doktrinom odvraćanja? Da, da, smešno – 25 ljudi protiv jednog. Zaustaviće doktrinom odvraćanja i podsetom, uhu. Mrtvom rukom će raznet svoju kuću da gadovima ništa ne ostane. Zvuči kao besmislice. To je isto kao reći: ako imam oružje, onda me 25 ljudi sa istim oružjem neće zaustaviti jer neće pogoditi.
Bande, organizovani kriminal pod ankapom nikako ne mogu biti zaustavljeni, nikakvim sredstvima. Samoorganizacija? Naravno, pogledajte mitinge – evo vam besplatna i dobrovoljna samoorganizacija.
Tržište će rešiti, tako da ih mogu zaustaviti samo EKU ili neka druga banda – to je i samoorganizacija, samo za novac – sve po tržištu.
Shodno tome, panarhija je buduće uređenje društva, a ankap su fantazije o tome kako bi bilo kada se ljudi ne bi organizovali u bande, baš kao u davna vremena.
Dajući prognoze o tome kako će društvo izgledati, čovek u glavi drži određenu sliku društva. Vi, sledujući Laksi Katal (i, možda, iz istih razloga, a to je iskustvo devedesetih, koje ja sama nisam stigla temeljno da iskusim), vidite društvo kao skup ljudi koji rado udružuju radi zajedničkog pljačkašenja, ali izuzetno nerado – radi uzajamne pomoći u odbrani od pljačke.
Konstantno me pitaju kako se ankapima suprotstaviti milionskim kineskim hordama i ostalom kolektivističkim sranjima – iza svih tih pitanja stoji ista ona strah od toga da ostaneš sam pred licem agresivne gomile.
Dakle. Dominacija anarhokapitalističkih (tj. slobodnih tržišnih) odnosa u društvu moguća je samo onda kada je mnogo isplativije ne biti deo agresivne gomile nego biti u njenom sastavu. Kao što u nekoj Južnoj Koreji svaki učenik zna da dok ti spavaš, tvoj konkurent uči, tako bi i pod ankapom trebalo da bude prilično uobičajeno uverenje da dok ti sa rizikom po život kradeš telefone iza garaža, tvoj konkurent pokreće startap – i imaćeš sreće ako to nije startap koji šalje daljinski udarac onima koji kradu telefone.
Kao spas od bandi, pretpostavljate ECU ili druge bande (odnosno nešto poput osiguravajućih krovova, koje opisuje pomenuti Laksi Katal). To zaista može smanjiti organizovano sistematsko agresivno nasilje u društvu, ako ga ima mnogo. Druga stvar je što će smanjenje nasilja brzo smanjiti potražnju za skupim uslugama osiguranja od nasilja. Tako se u seizmički bezbednim oblastima teško može očekivati osiguranje od zemljotresa. Upravo iz tog razloga sam potpuno spremna da razmatram ECU sistem kao prelaznu fazu ka ankapu, ali mi je teško da poverujem da će oni dovoljno dugo imati primetnu uticaj. Trenutno je u svetu najprofitabilniji biznis držati sopstvenu državu. Ali konkurencija će brzo spustiti maržu, a i nedostatak svetog pijeteta prema ovoj sferi zarade će uraditi svoje. Krovovi u društvu sa razvijenim slobodnim tržištem biće otprilike podjednako značajni kao danas službe za deratizaciju. Pa, neko pati od štetnih glodara i koristi usluge stručnjaka da ih iskoreni. A nekome su oteli mobilni telefon, i on se takođe obraća stručnjacima da uklone tu nepogodnost.
Pacovi, bubašvabe, država i ostali problemi koji se mogu stvoriti u društvu – to je od loše higijene. Uveravati ljude da je jedini način da se oslobode pacova izvesti kralja pacova, a jedini način da se unište naoružane bande da se unajme druge naoružane bande – izgleda kao sasvim razumna ideja, ali samo onda kada je društvo veoma siromašno, a pomenute nedaće bukvalno na svakom koraku. Bogatstvo i veštine socijalne higijene omogućavaju veću raznovrsnost metoda za sprečavanje svih tih gluposti.
Država iz perspektive bogatog i razvijenog društva
Među libertariancima postoji čvrsto uverenje da prisustvo slobode govora u zemlji po principu američkog prvog amandmana na Ustav predstavlja nedvosmislenu korist koja nam pomaže u borbi protiv etatizma. Ali da li je to zaista tako, ili je to lukavo planirana zamka koja pomaže vladajućim elitama SAD da izbegnu revolucije već skoro dva i po veka?
Pogledajmo sudbinu poznatih anti-etatista u SAD koji su počeli da predstavljaju bilo kakvu značajnu pretnju državi. Jim Bell, tvorac i evanđelista ideje „tržišta atentata“ (assassination market), bio je zatvoren zbog „izbegavanja poreza“. Larken Rose, poznati ancap, takođe je završio „na dnu“ zbog poreza. Mislim da ne treba podsećati na priču sa Julianom Assangeom i seksualnim optužbama, svi to već znaju.
Kakav zaključak se iz toga može izvući? Ako tvoje reči predstavljaju stvarnu opasnost za statičnog banditera, izgovor za represiju će se uvek naći; nije mu neophodno da vrši represiju baš zbog reči. Šta mislite da bi se desilo ako se u New York Times-u odštampa oglasna strana sa tekstom „Država je statični bandit! Panarhija je glavni put ka slobodi!“? Spreman sam da se kladim da će FBI sledećeg dana kod aktiviste koji je naručio takav oglas pronaći dečiju pornografiju ili drogu. Ili će se ispostaviti da voli da maltretira svog psa i da mu je uopšte prijatno da ga pojede. Nažalost, većina aktivnih boraca protiv države u SAD to ne razume.
U Rusiji je situacija potpuno drugačija. Vlasti represiraju direktno zbog politike, i čak se ne maskiraju naročito. Imamo zgodne ekstremističke članove sa izuzetno neodređenim sadržajem, koji omogućavaju da se bilo ko zatvori za bilo šta, tako da se ni ne treba mučiti sa ubacivanjem dečije pornografije aktivisti. Zbog toga svi aktivni borci protiv države od samog početka svog delovanja koriste VPN, SIM kartice na tuđe ime, šifrovanje, posrednike, i nikada ne pokazuju svoje lice. Kao rezultat toga, po težini hvatanja, takav aktivista je ravan profesionalnom hekeru, pa je jednostavnije zaraditi zvezdice na pronalaženju ekstremizma na VKontakte. To što pravi borac protiv države zaista može biti opasan za državu, istraživaoca ne zanima: to nije njihov nivo odgovornosti. Što više pritisak vrše vlasti, to će više metoda anonimizacije koristiti borci protiv države i što će pre njegova teritorijalna monopol biti uništen. To se ne može reći za zemlje gde ljudi još uvek veruju u slobodu govora.
Komentar Ankap-tjan
Juče je Ved Nojman objavio članak, u kojem je odgovarao na komentar Laksi Katal po pitanju o zastoju koji se zove kurac: što je vlast lakša, to joj se ljudi rado predaju.
Kao što možemo videti, mišljenja o tome šta je isplativije za pristalice potpunog ukidanja države – otvoreno represivna država koja sebe diskredituje, ili njena liberalizacija uz potencijalno povećanje nivoa poverenja u nju – podelila su se. Bitarh i Laksi Katal smatraju da princip „što gore, to bolje“ funkcioniše: što je država gora, to je lakše ubediti ljude da ona uopšte nije potrebna. Ja, prateći Veda, smatram, da apetit dolazi tokom jela, i vredi početi da se pritiska država, jer se neće želeti stati, naročito ako će se na svakoj fazi reformi život zaista popravljati. Ovo je posebno relevantno u zemljama gde ne postoji razvijena kultura poštovanja prema opoziciji i gde je protivnika uobičajeno dokrajčiti. Ako država počne da popušta – dokrajčiće je.
Tako da mi se čini čudnim razmišljanje da je, ako državi za represiju treba da traži obilazne puteve, a direktan put je rezervisani – to loše. Naprotiv, to je samo povod da se zatvore ti isti obilazni putevi. Sloboda govora postoji – treba je koristiti kako bi se prekinulo progonjenje za zločine bez žrtava, poput držanja dečije pornografije ili upotrebe narkotika, a bilo kakve trzaje države po tom pitanju koristiti za podsticanje mržnje prema samom tom institutu koji, umesto da pokušava da opravda svoje postojanje nekim ne znam kojim korisnim stvarima, nastavlja da insistira na svom pravu da represuje širok krug lica po sopstvenoj inicijativi, bez molbe žrtava.
Država je juče izvela još jedan čin nasilja protiv svojih građana, pljačkajući Navaljnijeve štabove, kao i kuće i stanove njegovih zaposlenih, bivših zaposlenih, rođaka zaposlenih i osoba koje su se jednostavno slučajno našle u zahvatu žrtvovanja.
Uopšte, politički život u zemlji je veoma oživnuo. Da sam posmatrala nešto slično u seriji, bilo bi jasno da se radnja približava kulminaciji, a zatim i raspletima. I, naravno, smatrala bih seriju veoma čudnom ako bi mi, nakon što prikažu događaje poput jučerašnjih, zatim objavili da je to konačno slomilo duh otpora, da su lideri otišli, da su volonteri se vratili svakodnevnim mirnim aktivnostima, a da je tiranin mirno vladao do same smrti, prenoseći presto odrastajućem sinu i ostavljajući vernog kukavicu Ramzana pored njega kao regenta. Pre bi ja ipak očekivala da će se 2021. godine održati visoko konkurentni izbori u Državnu dumu, na kojima će pred sam početak biti žestoka borba za dopuštanje nesistemskih jedinomandatnih kandidata, a po ishodu parlament dobiti prilično raznobojnu sliku, a sa njim i određenu subjektivnost; zatim će uslediti borbe oko ukidanja člana u zakonu o izborima koji zabranjuje Navaljnju da se kandiduje za predsednika, što se neće uspeti ukinuti, i prilično neočekivano za sebe, u 2024. godini, uz podršku Navaljnja i „bombardovanje zadmica“ libertarijanaca, izabrati će se Rojzman. To bi bio scenario! Svi bi sa interesovanjem čekali novu sezonu, koja sigurno ne bi zaostala za prethodnom po dramatičnosti.
I iako niko ne piše scenarije za Rusiju, ipak bez zasićenja i rešavanja osnovnih unutrašnjih problema ovde, naravno, neće biti nikakve dosadne policijske stabilnosti, bez obzira na to koliko Navaljnijeve štabove razbijali ili koliko „Otvorenu Rusiju“ proglašavali neželjenom organizacijom. Nije to vek, nisu to ljudi, nisu to trendovi.
Pametno glasanje je pokazalo ljudima da ih nije samo mnogo, već da ih ima veoma mnogo. To znači da se može izaći iz senke. Dakle, sada je vreme za vizuelno zauzimanje prostora. Nisu potrebni ekstremistički slogani, jer je dovoljno samo naznačiti stav, a ne objašnjavati ga, jer za objašnjavanje postoje internet resursi zaštićeni od pritiska. Na primer, profesor Solovej je predložio masovnu i jeftinu prodaju sitnih silikonskih narukvica sa jednostavnim natpisom „pomoć političkim zatvorenicima“, a prihod usmeravati upravo na tu pomoć. Od toga, prvo, postoji korist zatvorenicima, a drugo, takvo nije sramota nositi, ali je sramota zahtevati da se skine, jer je to potvrda da je osoba lično donirala par stotina rubalja za pomoć onima koje država progoni zbog političkih stavova. Pri tome, u natpisu nema ničeg ekstremističkog. Ne treba pokušavati izumeti jedinstvenu simboliku protesta, čemu nam treba alfabet od jednog simbola? Na kraju krajeva, živimo u društvu potrošnje, što znači da će biti konkurencije i širokog izbora.
Naravno, biće i izlaka na ulice, jer bez njih nema ničega, ali to su jednokratne reklamne akcije protesta, međutim, da bi fronda ušla u modu, potrebno je uključiti i nošenje tih uslovnih marama oko vrata a la fronde.
Dakle, konture sledeće političke sezone zamišljam otprilike ovako:
Nastavak trenda normalizacije protesta, svakodnevno demonstriranje sopstvenih raspoloženja svima u okruženju u vidu nosive simbolike. Protest postaje, ako ne prestižan, barem masovno prihvaćen.
Pažljivo posmatranje brojnih zveri i malobrojnih pristojnih ljudi koji su nedavno izabrani u okviru pametnog glasanja. Javna podrška bilo kakvim ispravnim gestovima od strane izabranika, čak i ako su prethodno bili u kategoriji zveri: dresura podrazumeva pozitivno potkrepljenje.
Odlazak određenog broja poznatih opozicionara u inostranstvo i formiranje trajnih timova od njih za informativno praćenje potresanja čamca. To zahtevaju banalna taktička razmatranja. Voditelj popularnog Jutjub kanala mora uvek biti onlajn, a ne uzalud sedeti u pritvoru. Studio mora raditi, a ne beskrajno se oporavljati nakon upada silovaka. Koordinacija mreže mora se odvijati neprekidno. I tako dalje. Više nema potrebe bojati se da će to negativno uticati na imidž demonstranata: mit o Državnom departamentu je istruleo. Nikoga ne brine što se neka Meduza bazira u Rigi, pa zašto se tamo ne bi nastanili studiji Navaljni.Lajv, MBH.Media i SVTV? Ne može se biti univerzalac u dobu podele rada, ulična politika i medijska propaganda moraju biti razdvojeni. Ulični političar treba da ostane gost strima, a ne redovni voditelj emisije.
Medijsko stidjenje (shaming) deanonimizovanih silovaka donosi prve plodove – obični zaposleni počinju da daju otkaze, rukovodioci počinju da se izvinjavaju, a nalozi za nasilno suzbijanje uličnih akcija povremeno počinju da se izvršavaju bez entuzijazma.
Ukrajina pokazuje značajan ekonomski rast u poređenju sa ruskom stagnacijom. Ruski građani počinju da žele kao na Ukrajini.
Udara dugo očekivana svetska ekonomska kriza. Režim pravi korak koji je ispravan sa aspekta samoočuvanja, otvarajući rezervnu kasu i smanjujući poreze – ali to izgleda kao ustupci zahtevima opozicije i samo nastavlja da slabi režim.
U Tjumenju su trojica školaca odlučila da lepi letke kojima se reklamira panarhija. Naručili su štampu u štamparnici, štamparnica je prijavila policiji, štampu su zaplenili, a letak se proverava zbog ekstremizma; ako ga pronađu, pokrenuće krivični postupak. Ako ga ne pronađu, pretpostavlja se da će im vratiti njihovu imovinu i ostaviti ih na miru.
Hajde da pomognemo ekspertima da donesu ispravnu odluku i objasnimo što širem krugu ljudi da:
Teorija stacionarnog bandita je naučni mejnstrim
Panarhija je potpuno akademski pravac politološke misli
Prelazak na panarhiju može biti samo miran
Za sada je o incidentu pisao samo znak.com. Ako neko ima kontakt sa medijima, molim vas, iskoristite ga za širenje ovih informacija. Takođe, rado ću pričati o panarhiji svakom mediju koji odluči da edukuje svoje čitaoce u vezi sa tim.
A onima koji žele da koriste alat kao što su letci za edukaciju javnosti, preporučujem da koriste štampač, a materijal je bolje širiti ne lepljenjem po oglasnim tablama i ne ostavljanjem u poštanskim sandučićima, već deljenjem iz ruke u ruku na političkim akcijama.
Zastupnici autoritarnog vlasti ponekad zastrašuju libertarijance sistemima sa veštačkom inteligencijom (AI). Pokušavaju da nam dokažu da će nakon njihove implementacije sva naša borba postati besmislena, jer će država moći trenutno da otkrije i uguši u korenu svaku opozicionu aktivnost.
Samo što je AI, kao i svaka druga tehnologija, mač sa dve oštrice — kao što je statični bandit može koristiti protiv nas, tako je možemo koristiti i mi protiv vlasti. Korišćenje AI za deanonimizaciju pripadnika bezbednosnih snaga kroz projekte „Skener“ i „Ruski slon“ je samo jedan od mogućih primera.
Takođe, ovakvi sistemi imaju tendenciju ka lažnim alarmima (false positive). Ova neizbežna svojstva AI se mogu namerno koristiti postavljanjem lažnih ciljeva kako bi se preopteretio sistem. Ne same neuronske mreže, već istražnih organa i bezbednosnih snaga kojima će morati da troše napore na istraživanje nepostojećih slučajeva, propuštajući stvarne opozicionare. A ako se kao lažni ciljevi postavljaju političari, ceo sistem statičnog bandite će izbaciti iz takta.
