Na primer, postoji velika amorfna zemlja na severu kontinenta, tamo je hladna klima, malo vrednih resursa, i živi slobodom voljan narod, gde skoro svaki ima AK ispod kreveta. Gradovi u Ankapistanu postoje, tamo red čuvaju privatne kompanije i mala privatna vojna kompanija za specijalne operacije. Odjednom u ovoj prelepoj zemlji pronađu neki vredan resurs. Pored nje se nalazi država Etatistan, obična država sa korupcijom i stalnim oružanim silama (takvim takvim). I Etatistan je odlučio da zauzme taj resurs. Tržišnim metodama nije uspeo (vlasnik zemlje nije prodao svoju zemlju, a ni ucenom je nije uspeo da dobije), i Etatistan proglašava rat Ankapistanu. I imam pitanje, kako se Ankapistan može odbraniti, tako da odbrani svoju nezavisnost i ostane Ankapistan. Kako će naoružan narod, koji ima mnogo vatrenog oružja i laganu oklopnu tehniku (poput džipova i BMP), moći da se suprotstavi vojsci sa vazduhoplovstvom i teškom tehnikom?
Pekar
Pitanje vise već dugo, bilo me je lenjo da odgovorim na njega, jer sam jednom već odgovorila na veoma slično. I onda izlazi post na kanalu Freedom pride, gde se dotiče srodna tema. Kako ne iskoristiti takvu priliku?
Kao što se lako može videti, tema direktnog vojnog sukoba nevladinog društva i državne vojne mašine zanima veoma mnogo ljudi, jer je rat istorijski najvažnija stvar koju je država morala da zna da radi ako je želela da preživi, i zahvaljujući svojim kompetencijama u vojnim poslovima, danas je praktično cela Zemlja podeljena između država, dok nevladina društva vode marginalno postojanje na marginama civilizacije.
Citirani Zolotorev stavlja naglasak na to da je ankap-zajednica, uz druge jednake uslove, nesumnjivo bogatija od države, zahvaljujući decentralizaciji može sebi priuštiti fleksibilniju taktiku, a troškovi implementacije države od nule na teritoriji Ankapistana koju je država osvojila biće za državu nesrazmerno veliki, odnosno, trud se neće isplatiti.
Freedom pride pokazuje zašto bi pojedinačnoj bandi u uslovima već uspostavljenog ankap-sistema bilo teško da preuzme vlast. Ali tamo se takođe govori i o tome da, kada bi to nije bila banda, već država, to bi postao problem.
Zato u zaključku želim da vam predložim da pročitate moj longread o doktrini odvraćanja, gde je upravo prikazano da, kako te država ne bi napala, sredstvo je već izmišljeno – to je pretnja garantovanog uništenja lidera države. Država je centralizovana, i to je njena najslabija tačka: dovoljno je demotivisati veoma mali krug ljudi za napad, i napad se neće dogoditi.
Dakle, naravno, AK pod jastukom je odlična sportska oprema, ali ključnu ulogu u sukobu igraće upravo ta mala privatna vojna kompanija (PMCs) za specijalne operacije koju ste opisali. Ova služba za rad sa teškim klijentima u osiguravajućem društvu će, u slučaju početka ratnih radnji, jednostavno locirati vrhovnog komandanta Etatistana i zategnuti mu testise sve dok on ne pristane da povuče vojsku i plati ugovornu kaznu. A ako ne uspeju da ga uhvate živog – znači, problem će biti rešen sa desetak Tomahawka ili nečim sličnim. To je znatno jeftinije od teške oklopne tehnike i drugih sredstava za uništenje velikih vojnih jedinica kojima Etatistan raspolaže.
Napomenem da Etatistan ne može odgovoriti simetrično, jer u Ankapistanu nema vlade. Čak će i sabotaža na vojnoj bazi PMCs dovesti samo do toga da će osiguravajuće društvo jednostavno morati da angažuje drugu PMCs negde drugde, ili će jednostavno odrediti solidnu nagradu za glavu diktatora Etatistana.
Iako mi je, iskreno govoreći, lično ne baš jasno zašto tržišnim sredstvima nije uspelo da se kupi nalazište. Sve ima svoju cenu, i ako se ponudi cena po akciji sa velikom premijom u odnosu na tržište, koja je svrha odbijanja? Ali pošto je to uslov zadatka, reč ide Tomahawkom, pošto su akcionari nalazišta spremni da za to plate.
Institut superheroizma postoji već sada, iako bez posebnih specijalnih efekata. Gle, Vilijam Brauder se uvredio što je RF ubila njegovog zaposlenog, obukao je moćnu opremu i krenuo po lobiste, da bi na kraju kaznio prekršioce NAP-a Magnickim spiskom. Mihail Hodorkovski je obukao moćnu opremu i počeo da finansira istragu ubistva njegovih zaposlenih u CAR, a takođe kreira svoj Ševčenkov spisak. Aleksandar Litreev je obukao moćnu opremu, leti noću i deanonimizuje sramne policajce zajedno sa Rosgvardijcima koji su im se pridružili.
S obzirom na to koliko loše država funkcioniše u oblasti istrage određenih incidenta, ne možemo garantovati da superheroji već sada ne deluju i u oblasti neposredne fizičke kazne prekršilaca NAP-a. Gle, nedavno se neki vlasnik nagrađenog oružja za zasluge u aneksiji Krima nep pažljivo počeo tim oružjem. Hajde da se smejemo prekršiocu bezbednosnih pravila, neka superheroj ostane iza scene. Tajne podmornice, naravno, takođe tone bez ikakvog učešća superheroja.
Naravno, kada glavni neprijatelj svakog superheroja – država – bude poražen, moći će da se okrene borbi protiv sitnijih bandita. Biće mu lakše, čak će moći sebi da priušti da povremeno suptilno upadne u kadar u svojoj moćnoj opremi, jer je strah od osvete najvažniji element doktrine odvraćanja.
Dugo se smatralo da je država prirodno, pa čak i božanski dat stanje društva. Potom su se koreni države počeli izvoditi iz nekog mifičkog društvenog ugovora, ili iz nepromenljivih zakona ekonomskog razvoja. Međutim, savremeni istorijski i antropološki podaci pokazuju da su sve ili gotovo sve države rezultat osvajanja mirovnog bezdržavnog društva od strane spoljnog neprijatelja – obično to su relativno mali broj nomadskih razbojnika kojima je prijalo ne samo da izvrše uspešan upad, već i da uspostave svoju stalnu vlast nad osvojenim društvom. To je takozvana teorija stacionarnog banditije, koju je predložio ekonomista Mansur Olson.
Stare preddržavne prakse interakcije u društvu nisu nigde nestale, one i dalje funkcionišu i savršeno su kompatibilne sa savremenim visokim tehnologijama. Ukidanje države će samo osloboditi ljude, i da bi dalje vodili slobodan miran život, oni jednostavno ne treba da pokušavaju ponovo da uspostave režim političke vlasti.
Uvod
O poreklu države je mnogo raspravljano i smmišljeno je nekoliko duhovitih teorija povodom toga. Pre nego što izložim jednu od njih, želim da razumem cilj takvih proučavanja.
Zašto je uopšte potrebna teorija nastanka države? To je jednostavno pitanje. Teorija je potrebna da bi se na njoj zasnjavili sopstveni postupci i da bi se novi činjenice posmatrale iz njenih pozicija. Ali da bi postupci zasnovani na teoriji bili uspešni, teorija mora biti funkcionalna. Funkcionalna teorija je, prvo, sposobna da objasni postojeće činjenice ne gorje od drugih teorija. Drugo, ona mora da objasni niz činjenica koje se ne uklapaju u ranije kreirane teorije, inače čemu je uopšte smisao smmišljati je, ako su se i stare služile svrsi. Treće, teorija se može koristiti za predviđanje novih činjenica. Ako su činjenice predviđene teorijom zaista uspele da se utvrde, to je težak dokaz u korist toga da je teorija funkcionalna.
Božansko pravo
Najstarija i najuglednija teorija nastanka države bila je teorija božanskog prava, prema kojoj je lice koje je postajalo na čelu države to činilo božanskom voljom. Takođe, to lice je samo moglo biti bog. Teorija je savršeno odgovarala tadašnjim prevladavajućiim uverenjima o tome da bogovi uopšte odlučuju o sudbinama ljudi: zaključujući čisto logički, vladare je u tom slučaju trebalo proglašavati ili konkurentima bogovima ili izvršiocima njihove volje. Teorija je imala taj nedostatak što je objašnjavala samo prošlost, a nije predviđala nove činjenice. Svaka uzurpacija vlasti u okviru božanske teorije ispostavljala se kao potpuno neočekivana, i potom je moralo da se traži trag providnosti već na čelu novog vladara. Takođe, ovoj teoriji je odlučujuće neodgovarao model raspodele ovlašćenja svojstven poljskim demokratijama.
Radi čega se ova teorija aktivno propagovala? Radi smanjenja troškova za suzbijanje otpora ljudi vladarevoj vlasti. Sa božanskim autoritetom je teško raspravljati ako božanstvo odgovara ne samo za figuru vladara, već i, recimo, za prinos. Ipak, slično je moglo postati i nepogodnost za vladare, jer su neuspehi u poljoprivredi ispadali dokaz božanske kazne i znak da vladara treba svrgnuti.
Društveni ugovor
Sledeća teorija porekla države bila je teorija društvenog ugovora. Navodno, u prirodnom stanju postoji rat svih protiv svih, i da bi se taj rat prekinuo, uspostavlja se neka vlast koja uređuje nasilje. Razumljivo je da čak ni očevi osnivači teorije nisu direktno tvrdili da su se ljudi okupili na livadi i dogovorili da osnove državu. Govorilo se samo o tome da se ljudi prema državi ponašaju kao da su se dogovorili o njenom osnivanju.
Ova teorija je objašnjavala kako one države koje je objašnjavala teorija božanskog prava, tako i poljske demokratije, Rimsku republiku i slično. Logična posledica teorije društvenog ugovora bila je razmatranje da, ako su ljudi jednom već uspostavili neki oblik vlasti, ništa ih ne sprečava da to ponove čim ih trenutni oblik više ne zadovoljava. U eksplicitnom obliku ova posledica se nalazi u Deklaraciji nezavisnosti SAD, a i uopšte, SAD su postale jasan primer praktične primene teorije društvenog ugovora.
Ozbiljna mana teorije je u tome što se ona zasniva na prilično upitnoj tvrdnji o ratu svih protiv svih kao neizbežnoj atributu prirodnog stanja. Istraživanja antropologa pokazala su da ova tvrdnja ne odgovara stvarnosti, i da odnosima kooperacije u ljudskim zajednicama prethodi pojavljivanje odnosa moći. Na taj način, sama tvrdnja o dobrovoljnoj prirodi institucije kao što je država ispostavlja se kao neopravdana – nimalo manje neopravdana od tvrdnje o božanskom pravu kraljeva na presto.
Klasna teorija
Klasna teorija
uzima u obzir predstave o antropologiji
19. veka i jedan od pravaca političke ekonomije
tog istog vremena. Teorija ukazuje na to da
država nastaje kao neizbežna
posledica ekonomskog razdvajanja,
koja je, sa svoje strane,
neizbežna posledica povećanja
produktivnosti rada i, shodno tome,
akumulacije viška. Država u
okvirima klasne teorije predstavlja
instrument ugnjetavanja potčinjenih
klasa od strane vladajuće klase.
Na taj način, prvi put
u istoriji pogleda o mehanizmima
formiranja države ukazuje se
na to da je država principijelno
antagonistična većini
stanovništva i da treba da bude ukinuta.
To je važna prednost klasne teorije,
koja objašnjava mnoštvo uočljivih
činjenica ugnjetavanja ljudi predstavnicima
moći, sa čim se prethodne dve
teorije nisu nosile.
Mana klasne teorije je bila u tome što se ona zasnivala na teoriji vrednosti zasnovanoj na radu, teoriji eksploatacije i sličnim pretpostavkama koje je kasnije ekonomska nauka odbacila. U međuvremenu, ove lažne pretpostavke su diktirale pristalicama klasne teorije takve metode suprotstavljanja državi koje su samo pojačavale njen represivni karakter. Mnoštvo političkih režima osnovanih pristalicama klasne teorije tome ide na svedočanstvo: svi su oni vodili samo do širokih represija među stanovništvom, a obično su se završavali ekonomskim slomom.
Dakle, iako je država zaista neprijatelj sopstvenog naroda, ona nije nastala pomoću ekonomskih radnji, stoga ni put ka ukidanju države ne leži kroz ukidanje prirodnih ekonomskih mehanizama.
Teorija stacionarnog
bandite
Kada je postalo jasno da se država ne formira pomoću ekonomskog ugnjetavanja, već putem čiste sile, još u 20. veku ponuđena je teorija koja je tvrdila da je država nastala iz sukoba između mirnih, naseljena proizvođača i nomada koji su, kao sredstvo povećanja svog blagostanja, preferirali da praktikuju pljačku. Sve dok su naseljeni stanovnici manje-više uspešno pružali otpor upadima, bandit je ostajao nomadski. Čim bi pokazali slabost, nomadi bi ih opterećivali redovnim dankom, a zatim postepeno učvršćivali svoju vlast, uvodeći za pokorjeno stanovništvo takva pravila koja su omogućavala maksimizaciju danka i minimizaciju mogućnosti stanovništva za pobunu. Konkretno, za to se proglašavalo božansko pravo osvajača da vrše svoju vlast nad osvojenima.
Ova teorija je objašnjavala
mnogo istorijskih primera kada je
država nastajala upravo kao rezultat
spoljnog osvajanja, nakon čega su bivši
nomadi postajali nasledna plemićka
klasa u narodu koji je tako nastao.
Takođe, teorija je tvrdila
da je u određenim slučajevima za osvojene
postojanje jednog stacionarnog bandite
isplativije nego situacija u kojoj su
okruženi mnoštvom nomada koji se
ni na koji način ne ograničavaju u nasilju. Tako, poznata predaja
o pozivu Varjaga da uspostave red među Slovenima i da njima potpuno vladaju
odgovara ovom zaključku iz teorije
stacionarnog bandite. U izvesnoj meri
takav mehanizam uslovno dobrovoljnog
prihvatanja države približava se
teoriji društvenog ugovora.
Međutim, iako je mnogima
pasti u ropstvo isplativije nego poginuti,
to ne rehabilitiše vlasnika robova,
jer da njega uopšte nije bilo, ne bi bilo ni
razloga da se bira između smrti i
ropstva, kada je moglo ostati
slobodnim. Dakle, čak i uz
napomenu da je stacionarni
bandit mogao biti isplativiji za mirne
stanovnike od nomadskog (a mogao je i ne biti),
to ni u kom smislu ne
ukazuje na neželjnost potpunog
oslobađanja od bandite.
Velika fikcija
Malo brojni osvajači nisu u stanju da duže vreme zadrže svoju vlast nad osvojenima ako se njihova vlast oslanja samo na pretnju nasiljem. Ili, govoreći rečima Tale rana, bajoneti su dobri za sve osim za jedno: ne mogu se na njima sedeti. Najdugoročniji projekat čisto silnog zadržavanja vlasti u poznatoj nam istoriji ispostavio se Lakedemon, poznatiji po imenu svog glavnog grada, Sparte. Građani Sparte su kolektivno posedovali ilote — stanovnike oblasti Ellade koje su osvojili — tokom otprilike petsto godina. Do kraja tog perioda, spartijati su se fizički jednostavno istribali, i njihova država je prestala da postoji.
Tako je, da bi stacionarni bandit zadržao svoju dominaciju nad osvojenima duže vreme, bilo neophodno da njegovo vladanje se ne zasniva samo na strahu od nasilja, već i u izvesnoj meri na saglasnosti upravljanih (ponovo pozdrav teoriji društvenog ugovora). U različitim slučajevima, ta saglasnost je osiguravana različitim sredstvima, ali su osvajači obično, radi dobijanja takve saglasnosti, postepeno delili svoju vlast. To je širilo njihovu socijalnu bazu. Vrhunac razvoja ovog mehanizma mogu nazvati moderne socijaldemokratije. Ekonomista Frederik Bastija nazvao je takvu državu velikom fikcijom u kojoj svi pokušavaju da žive na račun svih. Ugnećenih i ugnjetaljači su se pomešali do stepena neprepoznatljivosti, niko ne može tačno da kaže koliko plaća državi, a koliko od nje dobija — drugim rečima, moderna država postaje slična nekoj svojevrsnoj sadomasohističkoj orgiji, gde čak i oni koji ne osećaju posebno zadovoljstvo, moraju da ga simuliraju kako ne bi opterećivali ostale učesnike, jer su takva pravila igre.
Šta činiti?
Pre svega, potrebno je
prestati da se pretvaramo da uživamo
u orgiji. Nasilje u svrhu
ostvarivanja dobiti nije samo nemoralno,
već i neisplativo. Nivo proizvodnih
sila (pozdrav klasnoj teoriji!) je već sada
porastao toliko da mirna saradnja
obezbeđuje mnogo brže i
stabilnije povećanje blagostanja
nego pljačka. Može se nastaviti podržavati
takva pravila igre, u kojima će ti država
silom obezbediti preferencije na
račun drugih, ali će ti država isto tako
obezbediti preferencije drugima na
račun tebe. Saradnja se ispostavlja
isplativijom i predvidljivijom, a tržišna
konkurencija sigurnija od rata, čak i ako si
jači od konkurenata.
A kada prestanete da se oslanjate na državu, sigurno ćete osetiti želju da prestanete da delite svoje resurse sa banditom. Za to postoji mnoštvo recepata koji rade u mnogim pojedinačnim slučajevima, a vaša kreativna misao će vam, naravno, omogućiti da odaberete načine koji su aktuelni baš za vas.
Konačno, vaši nagoni da se oslobodite države biće mnogo efikasniji ako ih podrže drugi. Zato je u vašem interesu da u umovima sejete nepoverenje prema banditima i da ismevate spremnost da ih bez pogovora izdržavate.
Svako ko izbegava porez postaje vaš saveznik. Svako ko je oduzeo malo imovine od države i uzeo je sebi je vaš potencijalni saveznik, jer on oslabljuje državu, što znači da i vi možete sebi nešto da otmete. Država je stacionarni bandit, a vi ste mobilni, zato je pravo vreme da postanete upravo onaj nomad koji je odlično prilagođen da ruši takve stacionarne konstrukcije. Tako ćete pokrenuti istoriju po spiralu (pozdrav dijalektičkom materijalizmu!) i izvesti čovečanstvo na novi nivo razvoja.
Mislim da sam dovoljno kosmopolitska da se ne fokusiram samo na RF: bilo koja država je neprijatna u bilo kom svom aktivnom izlivanju. Kao što sam već napisala, čini mi se da je izgraditi ankap u zemlji gde već ima prilično malo države i gde već postoji tradicija poštovanja privatne imovine i preduzetničke inicijative, znatno lakše nego tamo gde toga uopšte nema. Izgradnja ankap-a, dok si imigrantkinja, prirodnije je zanimanje: za imigrante je prirodno da državu smatraju nečim nejasnim i neprijateljskim, nečim što treba izbegavati kad god je to moguće. Tako da bih, naravno, volela da se preselim u neku relativno slobodnu zemlju i delujem tamo.
Kao protivprimer ovakvom pristupu obično se navode savremene zapadne feministkinje koje se bore za neke sitnice koje su mnogima beznačajne, a potpuno ne uznemirene kršenjem prava žena u recimo arapskim zemljama. Da, i ja bih radije raspadala Rusiju, a ne Turkmenistan, i Gruziju, a ne Rusiju. Na ruševinama hipotetičke Venecuelsle može izrasti ankap, ali će morati da raste iz takvog govna da bi ići tamo u to vreme zahtevalo da budeš ili trvelac ili preduzetnik od Boga. Druga stvar je pažljivo demontirana država u već pristojnom društvu. Nema nikakve estetike divljih devedesetih, sve je slobodno i dostojanstveno.
U Rusiji danas među protestantima poštovanje zakona ima gotovo religiozan karakter. Da, znamo da su zakoni govna, ali radi spasenja duše ćemo ih poštovati do poslednjeg slova, a ako vlast sama bude kršila svoje zakone, podnećemo tužbu protiv nje njenom sopstvenom sudu, izgubiti u tri instance i pobediti na ESRP. Divim se optimizmu i doslednosti tih ljudi. Sama sam previše nestrpljiva da bih košila travnjak demokratije dvesto godina i na kraju dobila socijaldemokratsko društvo, a zatim razmišljala šta uraditi sa tako duboko ukorenjenom državom. Poštovanje zakona može biti i dobro i loše. Bolje je da postoji poštovanje prava svojine i netolerancija prema kršenjima prava te vrste, čak i ako je to u suprotnosti sa trenutnim zakonima.
Za mene je pokazatelj uspeha civilnog društva ne veličina mitinga, ne broj opozicionih poslanika u parlamentima i ne redovna smena prvih ljudi države – već smanjenje državnog budžeta za čak deset procenata godišnje uz blagostanje ljudi koje raste još značajnijim tempom. U tom smislu Gruzija mi deluje prilično obećavajuće: ovde su pupoljci slobode prilično dobro počeli da niču, ovde je država prilično slaba i ovde se ne protivi naročito zaradivanju na crno.
Sutra polako krećem u pravcu Rusije, ali se potpuno sigurno ovde vratim, i vrlo je moguće, na duže vreme.
Znate da moj kanal nema nikakav politički karakter. Nemam pravo nikoga pozivati na barikade, pošto i sama čuvam anonimnost, veoma sam skeptična u pogledu perspektive učešća pojedinih pristojnih ljudi u legalnoj politici, u pogledu perspektive registracije par potencijalno neloših političkih partija – i tako dalje. Ali u onome što se dešava poslednjih dana, pojavilo mi se jasno lično interesovanje. Ruska vlast me lišava mogućnosti da slušam ljude koji su mi zanimljivi.
Na mesec dana mi je izgubljen vodeći popularne nedeljne emisije „Rusija budućnosti“ Aleksej Navaljni. Pokušaji kanala da pronađu adekvatnu zamenu još uvek ni blizu ne uspevaju. Na mesec dana sam ostala bez emisija Mihaila Svetova na SVTV – sada, umesto intervjua sa raznim zanimljivim ljudima, na kanalu uz dirljivu muziku prikazuju kako imperijalni jurišnici tuku mirne građane. Na mesec dana sam odbačena od najbolje nedeljne emisije o ekonomiji, koju je vodio Vladimir Milov. Čak je i kanal Jegora Žukova, koji je isporučivao prilično promišljen sadržaj o raznim temama – i on se sada zatvorio na još uvek nepoznat rok. Ovakvo kršenje mojih prava potrošača od strane države, naravno, ne povećava moju naklonost prema instituciji države uopšte, a posebno prema ruskom političkom režimu.
Ostalo mi je ne mnogo mogućnosti da na bilo koji način naštetim državi kao odgovor. Već ne plaćam porez na dohodak građana i razne druge lične poreze. Već se trudim da biram prodavnice koje ne plaćaju PDV (to se vidi po računima), a po mogućnosti se potpuno snabdevam na pijaci. Za državu ja praktično ne postojim.
Zato imam ovaj kanal i želela bih da ga iskoristim za što šire prenošenje jednostavne misli. Država je vaš neprijatelj. U otvorenom sukobu ona je jača, ali je veoma ranjiva pred gerilskim ratovanjem. Ne hranite državu svojim novcem. Ako ste primorani da radite za nju, radite loše. Posmatrajte sebe kao špijuna ili čak diverzanta u neprijateljskom okruženju. Rasprodajte državnu imovinu: u privatnim rukama će joj biti bolje (reč je, naravno, ne o raznim predmetima gradske infrastrukture, zašto da sami sebi pravimo problem). Izrežite od države svu socijalnu pomoć na koju vam je nepažljivo dozvolila da polagate. Nemojte se stideti da to činite i sa lažnim dokumentima, ako imate takvu mogućnost. Ukrašavanje grada letcima i grafitima o tome da je država neprijatelj je odlična ideja i klasika geriljske borbe. Ako poželite da ubijete policajca – tri puta razmislite.
Pre nego što se odlučite na stvari kojima se država protivi posebno oštro, savladajte konspiraciju. Bar osnove, poput toga da vaš pametni telefon nije samo neprocenjiv pomoćnik, već i špijun koji će pomoći državi da vas pronađe, a društvene mreže su samo gredle na kojima država uzgaja krivične zahteve. Razmišljajte ne samo o zadovoljenju sopstvene potrage za pravdom, već i o PR efektu. Bolje je da direktna šteta neprijatelju bude manja, ali da država u očima društva izgubi više. Na kraju krajeva, državu treba izbaciti upravo iz glava, i bilo bi lepo da je samo iz naših – moraćete da doprete do poslednje bake.
A što se tiče poslednjih inicijativa ruskih silovaka, veoma se nadam da će one poslužiti ujedinjenju opozicije. Za državu smo svi, bez obzira na nijanse naših predstavljanja o željenom društvu – podjednako neprijatelji. Hajde da ne budemo sami neprijatelji jedni prema drugima. Nadam se da će Gudkov dočekati Svetova na vratima posebnog pritvornog centra, da će se oni rukovati i zajedno krenuti da snimaju strim sa zatvorskim pričama i planovima zajedničkih akcija. Nadam se da će im se potom pridružiti Žukov sa buketom cveća, i njega će takođe rado primiti u društvo. Nadam se da Svetovu i Navaljnom prestati da se pripisuju razne stare sumnjive objave na LJŽ, a ako ih neko spomene, neko će mu prigovoriti. Nadam se da će Svetov početi da sarađuje sa Čajnim klubom. Ko je kome šta loše rekao i kako je pretio – uopšte više nije bitno, nismo u takvom položaju. Dobro je ako će istovremeno zatvaranje u poseban pritvorni centar doprineti ovom jednostavnom razumevanju kod ambicioznih lidera ruskog protesta.
Smatra se da je država stvar koja je ljudima potpuno neophodna, bez koje bi nastupio haos, banditizam i propast. Ali pritom su se u različitim epohama predstave o tome šta je država i kakva bi ona trebalo da bude, radikalno razlikovale. Koju god državnu knjigu da otvorite, svuda se priča da je država nekada bila veoma loša, da je ugnjetavala ljude, i da su oni bunovali. A sada je država dobra, ne ugnjetava ljude, i svima nam je stabilnost veoma važna. Pritom se konstrukcija države u različitim zemljama takođe veoma snažno razlikuje, i što je veća razlika između onoga što je tamo i onoga što je ovde, to je model tamo nepravilniji, i bolje bi bilo da to nerazumno ne radimo kod sebe, kao ovde. Nama je ipak potrebno da se branimo kako oni ne bi uradili kod nas ovde, kao što su oni uradili kod sebe tamo.
Zašto je potrebna nacionalna država
Jake nacionalne države su se formirale kao odgovor na stalnu pretnju spoljne invazije, kao i kao instrument takve invazije. Ali, iako se teritorijalna osvajanja nastavljaju i danas, to postaje sve manje opravdano sa strane stanovnika drugih zemalja i sve manje popularno među sopstvenim građanima. Globalizacija ekonomije učinila je trgovinske ratove daleko manje efikasnim. Drugim rečima, jedinstvena nacionalna država postaje sve manje tražena – za ovaj skup i nezgodan instrument jednostavno ne može da se nađe dovoljno zadataka.
Glavna pretnja državi danas nije spoljna agresija, već nedostatak građanskog konsenzusa. U demokratskim državama kandidati koji se oslanjaju na netrpeljivost naroda prema političkom establišmentu dolaze na vlast jedan za drugim. To znači da ljudi nisu nezadovoljni pojedincima – oni su nezadovoljni samim sistemom.
Problemi demokratije
Zašto demokratija sve lošije obezbeđuje građansko slaganje? Zato što je to diktatura većine. Ako vlast stabilno pripada istoj političkoj sili, formira se stabilna nezadovoljna manjina, uverena da njeni interesi nisu poštovani od strane vlade, i zbog toga potpuno demotivisana da pokaže bilo kakvu lojalnost vladi. Ako se vlast i opozicija redovno smenjuju, dobija se beskonačno vučenje konopca, gde politika postaje kompromisna. Rešavalo se ili popuštanje regulacija ili njihovo pojačavanje, ili smanjenje poreza ili povećanje. Nijedan politički program se ne realizuje, a kod birača raste razočaranje.
Manjina je spremna da se povinuje većini ako vidi potrebu da se ujedini pred licem spoljne opasnosti. Ali kada spoljne opasnosti nema, ljudi shvataju da nema razloga za strpljenje. A ako se spoljna opasnost izmišlja, to u naše doba informacione transparentnosti izaziva još veći iritaciju i nepoverenje prema establišmentu. Pristup „napravićemo svima isto“ ubrzano gubi popularnost i po tome što u svim ostalim granama čovek bez posebnih problema dobija individualnu uslugu prema svojim zahtevima – a samo u onim sferama za koje je odgovorna vlada, iz nekog razloga mora da se pomiri sa unifikacijom. Budućnost je u prenošenju individualnog pristupa i u političku sferu.
Za sada se individualni pristup u politici manifestuje kroz to kako se isti kandidat pred izborima pokušava prodati različitim kategorijama birača pod različitim sastojcima. Drugim rečima, politički tehnolozi već vide zahteve birača, ali, nemajući mogućnost da ih zadovolje, pokušavaju barem da jelu daju različite nijanse ukusa. Ali takva marketinška strategija ne može dugo da traje. Sve više i više ljudi želi da se na neki način ujedini sa onima koji dele slične stavove, i na neki miran način distancira od onih kojima ti stavovi smetaju.
Distanciranje
Najjednostavniji način distanciranja u okviru postojećih legalnih političkih alata je prostorno distanciranje. Čečeni su izbacili sve Ruse sa svoje zemlje, i sada pokazuju spolja dirljivo nacionalno jedinstvo. Američki libertarijanci se sele u Nju Hempšir – i država ubrzano dereguliše svoje zakonodavstvo.
Međutim, fizičko preseljenje je samo jedan od načina za promenu uslova. Ako vam se ne sviđa vodovodno preduzeće, moraćete da promenite prebivalište, ali ako vam se ne sviđa mobilni operater, dovoljno je promeniti operatera, bez ikakvih selidbi. Državne usluge pak imaju više zajedničkog sa uslugama mobilnog operatera nego sa komunalnom infrastrukturom. Bar većina državnih usluga deluje sasvim mobilno.
Panarhija
Današnja država putem poreza građanima obezbeđuje dobra kao što su obrazovanje, zdravstvena zaštita, penzijsko osiguranje, održavanje reda, kontrola protiv požara, sanitarna, ekološka i još gomila drugih bezbednosti, sud, kao i razne sitnice – a takođe i ono zbog čega je zapravo i osnovana jaka centralna vlast – zaštita granica od spoljnih invazija i usluge osvajanja drugih država. Praktično sve ove usluge mogu se odlično pružati na osnovu konkurencije. Na kraju krajeva, svakog kada dođe do saobraćajne nesreće zovete svoju osiguravajuću kuću, pa zašto ne biste svakog kada je potrebna zaštita obraćali svojoj policiji?
Tržišna rešenja su već izmišljena i imaju praksu uspešne primene apsolutno za sve usluge koje su ljudima potrebne. Potrebnost u ovom slučaju se određuje prema spremnosti da se plati za te usluge. Sistem društvenih odnosa u kojem se sve robe i usluge isporučuju na slobodnom konkurentskom tržištu naziva se anarhokapitalizam, i to je dovođenje liberalne ideologije do logičke granice.
Međutim, takva sitna fragmentacija pružalaca državnih usluga ne može se učiniti pogodnom svima, inače bismo već odavno živeli upravo u takvom potpuno konkurentnom društvu. Potražnja za paternalističkom državom, koja pazi na čoveka od kolevke do groba, zaista postoji, i to čak i veoma velika. Čitav dvadeseti vek prošao je pod zastavom oružane borbe između socijalizma i liberalizma, i, uprkos bučnom padu odiuoznih totalitarnih režima, mora se priznati da su u toj borbi obe strane izgubile: klasične liberalne države su takođe u velikoj meri nestale u prošlosti. Stoga je glavni izazov pred čovečanstvom danas – mirno razgraničenje socijalista i liberala bez narušavanja integriteta nacionalnih formacija (ljudima je takođe zgodno da se grupišu po nacionalnostima, imajući jedan jezik i slične kulturne norme). Zapravo, reč je o istovremenom koegzistiranju jednog ili nekoliko socijalističkih i liberalnih vlada na teritoriji jedne zemlje ili bloka zemalja. Takav sistem se naziva panarhija, i ovu ideju aktivno razvijaju intelektualci širom sveta, kako u razvijenim, tako i u zemljama u razvoju.
Scenarioi tranzicije
Naravno, najjednostavniji put za sprovođenje velikih društvenih promena je diktatura. Prevrat ili revolucija nisu obavezni. Dovoljno je da na vlast dolazi populist koji je u svoje ruke okupio ustavinsku većinu u parlamentu, potčinio sudstvo i, što je najvažnije, uživa široku popularnost među narodom. Neki uslovni Li Kuang Jju ili, naprotiv, Čavez.
Najjednostavniji put, međutim, nosi i najveću opasnost. Na mesto diktatora će vremenom doći neko drugi i početi da ukida sve što je doneto.
Složeniji, ali i pouzdaniji put je široka društvena kampanja. Kada reforme zahtevaju veoma mnogi, glasno, demonstrativno i pri svakoj prilici, njihova neizbežnost na kraju postaje očigledna. Kada se one već ostvare, mnogo ih je teže otkazati.
Takođe postoji i veoma jednostavan i uobičajen put za Rusiju – razvoj kroz praćenje drugih. Sačekati kada panarhija proradi u Evropskoj uniji i SAD, u Kini i Koreji, u Južnoj Africi i Brazilu – pa onda ipak sprovesti neophodne transformacije, dok zaostanak od Nigerije još uvek ne izgleda potpuno beznažno.
I, konačno, oni građani kojima je potrebno razgraničenje, mogu jednostavno staviti ostatak države pred činjenice. Evo vaše države, evo naše. Teritorija je jedna, norme su različite. Poreze plaćamo svojoj vladi, u skladu sa ugovorom, a vašoj ne plaćamo. Pokušate li primeniti silu da nas vratite u svoju jurisdikciju? Momci, građanski rat vam nije predviđen u budžetu, i uopšte, hajde da živimo mirno, jer smo već napunili baterije na svom dronu. Kako izjavljuje poznata politikologinja Ekaterina Šulman, moto našeg vremena postaje „A šta, tako je bilo moguće? Da, moguće je“.
A šta ako prelaza neće biti?
Pa, šta će se desiti ako se nikakav prelazak na panarhiju ne dogodi?
Moguća su par inercijskih scenarija. U prvom, Rusija se sporo demokratizuje, šrafovi se polako odvrću, i postepeno zemlja prerasta u nešto sasvim pristojno istočnoevropsko, ne lošije od neke Moldavije. U drugom, Rusija podjednako sporo zateže šrafove, izbacujući naročito hrabre opozicionare u inostranstvo, i postepeno se pretvara u nešto sumorno istočnoevropsko, poput Belorusije.
Takođe je moguće konačno oblikovanje onoga što danas postoji više u publicističkim člancima nego u normativnim dokumentima. Doći će do suverenizacije regiona, državnih korporacija, službi bezbednosti, i zemlja će skliznuti u klanovski feudalizam. Tendencije ka tome postoje, i kako se trenutni predsednik bude oslabljivao, one mogu postati jače.
Ali dok država, ne reformišući se na pravi način, nastavi na neki način da degradira, društvo može jednostavno, po principu samoinicijative, početi da prelazi na alternativne sredstva koordinacije – pored države, uprkos državi i ostajući nevidljivo za državu. Kada ljudi sklapaju ilegalne poslove među sobom, koristeći privatni novac, rešavaju svoje konflikte na privatnim sudovima, koriste usluge privatnih obezbeđivačkih kompanija i tako dalje, onda od određenog trenutka nepotrebnost države postaje očigledna bukvalno svima. U tom slučaju, Rusija će preći na anarho-kapitalizam, preskačući stadijum panarhije.
Šta raditi?
Dakle, upoznali ste se sa prilično dugim tekstom u kojem se uvode nepoznati termini, opisuje neobično društveno uređenje i daju čudni prognoze. Šta dalje sa tim?
Čak i ako ste zagovornik statusa quo, ipak vam je korisno da znate da postoji ovakav diskurs i da on dobija na popularnosti. Možete oprezno posmatrati prodiranje ovih ideja u masu ili im se aktivno protiviti – ali na bilo koji način vam neće škoditi da se sa njima upoznate, kao što je liberalima korisno da znaju osnove socijalističkog učenja, a ateistima – Novi zavet.
Ako ste ubeđeni demokrata, možda niste jeli ništa slađe od šargarepe. Obratite pažnju na ono što se nudi umesto moderne liberalne demokratije, nije isključeno da u tim predlozima ćete pronaći zdravo zrno.
Naposletku, ako vam se izloženo dopada, još više vredi istražiti tekstove na ovom sajtu, prodiskutovati o njima sa poznanicima – a onda će doći i do postepene implementacije.
Protivnici ideje oružane borbe protiv države često odvrate ljude od nje, plašeći ih moći državne vojske. U stvarnosti se može smatrati da država uopšte nema vojsku! I to nije preterivanje — ona je jednostavno nepogodna za taj zadatak. Realno protiviti anatijarkističkim borcima moći će samo lako naoružana policija i Rosgvardija.
Ispod je naveden odlomak iz jedne popularne knjige o zalasku ere teritorijalnih država, koju svakako treba pročitati svi libertarijanci!
«Suočivši se sa oružanim otporom okupiranog stanovništva, Nemci su ubrzo otkrili da su upravo najsavremenije komponente njihovih oružanih snaga bile najbeskorisnije. Do sada njihovi tenkovi, artiljerija, lovci i bombarderi nisu imali posebnih poteškoća da u prah razbiju najnaprednije vojske sveta (uključujući vojske tri vodeće svetske sile, čije su snage značajno prevazilazile njihove sopstvene), ali, suočivši se sa malim odredima partizana koji nisu bili vojska, nisu nosili vojne uniforme, nisu se borili u otvorenom boju i imali su običaj da se rastapaju ili u seoskom pejzažu ili među okolnim stanovništvom, nemačke trupe su ostale u potpunoj zbunjenosti. Kao i drugi osvajači nakon njih, Nemci su izvukli pouku da su pri sprovođenju protivinsurgentnih operacija praktično jedine snage koje su mogle biti korisne, lako naoružana policija, pešadija, planinske trupe, specijalne jedinice, komunikacione trupe i, što je najvažnije, sve vrste obaveštajnih službi. Svi oni su morali da se kreću pešice ili koristeći lagana vozila, prvenstveno ona koja su mogla da se kreću po nepreglednom terenu. Izvan gradova mogli su biti pojačani izviđačima, a u onim retkim slučajevima kada je protivniku uspelo iznenadati i primorati ga na otvorenu borbu — malim brojem artiljerijskih topova i tenkova. I u tim operacijama nije bilo mesta za ponos Vermahta — tenkovskih i mehanizovanih divizija, a štaviše, pošto je obim operacija bio veoma mali, nije bilo mesta ni za bilo kakve divizije uopšte.
Otkriće koje su Nemci (i u manjoj, ali značajnoj meri njihovi japanski saveznici) učinili tokom Drugog svetskog rata, od tada su ponovile praktično sve velike oružane snage sveta. Jedni od prvih koji su se suočili sa gerilskim ratovanjem odmah na početku posleratnog perioda bili su Francuzi i Englezi. U pogledu surovosti, njihove operacije su bile daleko od nemačkih; a ipak, posebno što se tiče akcija Francuza u Indokini i Alžiru, bile su dovoljno nemilosrdne. U obe zemlje, pokušaj Francuza, koji su koristili najsavremenije oružje koje su imali na raspolaganju, da ponovo uspostave kontrolu nad svojim kolonijama, doveo je do smrti stotina hiljada ljudi i do uništenja vatrom i mačem čitavih sela, pa čak i regiona. Iako Englezi nisu išli toliko daleko (najveći broj žrtava među lokalnim stanovništvom u njihovim kolonijalnim kampanjama iznosio je oko 10 hiljada ljudi tokom borbi u Keniji), oni su takođe često posezali za smrtnim kažnjavanjem, mučenjima i uništavanjem čitavih sela, čije su stanovnike preseljavali u koncentracione logore! Baš kao i Nemci, engleske i francuske oružane snage su otkrile da su upravo najmoćnije oružje i sistemi naoružanja bili najbeskorisniji, budući ili previše skupi, ili previše brzi, ili previše veliki, ili previše neprecizni, ili previše nediferencirani, ili sve to istovremeno. Što se tiče najmoćnijeg oružja, tj. nuklearnog, protiv neprijatelja čije su snage bile toliko raspršene i toliko neuhvatljive, ono je bilo jednostavno neprimenjivo»
Iskreno govoreći, konkretno u Rusiji ljudima nije naročito lakše zbog saznanja da neće biti razmazani po asfaltu tenkovima, već da će se ograničiti na razmazivanje po asfaltu pendrecima. U međuvremenu, nosilaca pendreca i drugog lakog naoružanja, posebno angažovanih za rat protiv sopstvenih građana, u Rusiji ima više nego onih koji su angažovani ili pozvani na rat protiv stranih sila. Tako da bih ja naglasak stavila ne toliko na to koliko su te snage loše opremljene i koliko je njihova taktika neefikasna, već na to koliko su motivisani – upravo to je ključni faktor odvraćanja naoružanog građanskog protesta.
Počecu od kraja. Kanal o koji pitate zove se „Platinaste misli mladih levičara“. Teze koje se predlažu za razmatranje zaista jesu platinaste misli mladih levičara. Zašto bih onda smatrala da je kanal propao? Naprotiv, konačno je postigao harmoniju forme i sadržaja, to je prelepo.
A ako ćemo ozbiljno, jedna neuspešna članak ili serija članaka još uvek ne stavlja pečat na kanal, naročito ako je to plod kolektivnih napora.
Na kanalu PLUM-TV izašlo je nekoliko beleški sa primerima kako kartelska dogovaranja nanose štetu potrošačima, i kako antimonopolne mere države donose korist potrošačima. Pri tom nije teško navesti primere kako karteli ne uspevaju da poštuju sopstvene dogovore iz očiglednih razloga u smislu ekonomske teorije (svakom učesniku je isplativo prekršiti dogovor). Takođe nije teško nabaviti primere kako antimonopolne mere države nanose štetu potrošačima.
PLUM iz toga izvodi zaključak da je država sasvim upotrebljiv instrument ako se dobro podesi. Zagovornici AEŠ (Austrijske škole ekonomije) iz toga izvode zaključak da su činjenice samo događaji koji se interpretiraju pomoću ove ili one teorije, da je statistika rezultat obrade mnoštva činjenica pomoću teorije o tome kako činjenice treba obrađivati, a da su rezultati statističkih istraživanja samo emocionalni argument u političkoj borbi, a ne argument u sporu o tome koja je teorija ispravna – jer već pri izdvajanju nebrojenog mnoštva događaja u ono što se naziva činjenica primenjuje se određena teorija, što znači da dokazivanje teorije pomoću činjenica predstavlja kruženje. PLUM iz toga izvodi zaključak da je AEŠ vera, a ne naučna teorija, s obzirom na to da je toliko gluva za činjenice. Zagovornici AEŠ ukazuju na to da je i matematika gluva za činjenice, opisuje sebi modele i uopšte ne mari za to da li u stvarnosti postoje idealni krugovi. To, međutim, ne smeta da se ona uspešno primenjuje na stvarni život – ali ne na bilo šta i ne bezmerno.
U suštini, spor je dug, mnogo kopija je polomljeno, i, u suštini, jasno je da i indukcioni i deduktivni pristup treba primenjivati pažljivo. Što se tiče toga da li treba ostaviti državi šansu da se ispravi ili je treba iskoreniti, više puta sam se toga dotakla u svojim prethodnim objavama. Evo, na primer, možete osvežiti pamćenje objavom o tome pod kojim okolnostima libertarijanci mogu smatrati svoje učenje lažnom idejom.
Već sam objavila dva teksta o incelima, ali mi se oba ne dopadaju: u njima se lako može očitati neprijateljstvo prema predmetu istraživanja, a to nije ispravno. Sada sam, konačno, uspela da napravim dovoljno nepristrasnu sintezu. Na taj način ste mogli u realnom vremenu da pratite tok misli prilikom traženja ispravnih formulacija o složenoj temi. Nadam se da je bilo zanimljivo.
Progres u komunikacijama, koji omogućava bukvalno svakome, bez obzira koliko neverovatna bila njegova interesovanja, da pronađe srodnu dušu, doveo je do pojave nekih prilično specifičnih subkultura. I dok su ranije značajnu ulogu u izgradnji takvih grupnih identiteta igrali kulturni fenomeni, recimo određeni žanr muzike, sada se ljudi mnogo češće okupljaju prema ideološkom obeležju ili oko nekog problema. Predmet našeg razmatranja je subkultura incela, i njihov problem je veoma ozbiljan: devojke im uskraćuju seks.
Reč
incel potiče od involuntary
celibate – nevoljna
celibatska uzdržanost. Inceli, po pravilu, smatraju
da su njihovi neuspesi potpuno uslovljeni
izgledom, odnosno da su genetski programirani,
i zato je njihov problem
neresiv bez nasilja. Neki idu
u svojoj logici dalje i počinju,
na primer, da zastupaju ideje o tome da
žene treba zakonski ograničiti
u pravu na odbijanje seksa, ili o tome da se
za silovanje ne može krivično goniti,
jer je to zadovoljenje prirodne
životno važne potrebe.
U članku o privatnoj diskriminaciji pokazivala sam da je, prvo, diskriminacija u društvu neizbežna i neophodna, a drugo, što više se nečija potreba čini hitnom za preduzetnika, to je veća verovatnoća da on neće biti diskriminisan, čak i ako nema preveliku želju za interakcijom sa njim. U naše doba emancipacije, žena obično ne smatra mušku potrebu za seksom toliko hitnom da bi je dobrovoljno zadovoljila na prvi zahtev, a još manje je sklona tome u fazi prvog upoznavanja, dok se još nije stvorila nikakva privrženost muškarcu. Zato nije iznenađujuće što su inceli besni zbog savremenog vaspitanja žena i želeli bi nekako da promene stanje stvari.
Dakle, inceli su nezadovoljni svim muškarcima koji nemaju sistemskih problema u seksu, i svim ženama koje biraju one koji su im simpatičniji. Kako onda libertarijanac da prenese svoj stav u komunikaciji sa predstavnicima subkulture koja je toliko pristrasna prema svima koji u nju ne pripadaju?
Pričati im o biologiji, o polnoj selekciji, govoriti da evolucioni mehanizmi rade zahvaljujući tome što se neko odbacuje — potpuno je kontraproduktivno. Naprotiv, korisnije je ukazati na to da je čovečanstvo odavno prešlo granice čiste biologije, i da je sada selekcija prvenstveno uslovljena kulturnim faktorima. Svet je postao složen i raznovrstan, ne dešava se da svima odgovara samo jedan tip. Postoji mnoštvo primera da ženama se dopadaju muškarci najrazličitijeg izgleda.
Dakle, spas za diskriminisane grupe leži u povećavajućoj se raznolikosti društva. Šta onda sprečava povećanje raznolikosti? Naravno, država.
Upravo država obezbeđuje deci tipizovano obrazovanje, nameće jedinstvene kulturne norme, nastoji da zabrani netradicionalne seksualne prakse i netradicionalne oblike braka. A kada se ljudski preferencije unifikuju, onda oni koji se primetno odstupaju od norme počinju da imaju probleme.
Naravno, i kod inkcela se preferencije značajno razlikuju.
Neki prilično smireno razmatraju ideju korišćenja komercijalnog seksa umesto zamornih rituala udvaranja koji ne garantuju rezultat. Država im smeta jer ne dozvoljava legalizaciju prostitucije.
Drugima je potrebna baš klasična patrijarhalna porodica, sa bračnom vernošću i čvrstim temeljima — nervira ih što, čak i nakon stupanja u brak, nisu nikako zaštićeni od toga da žena ode u avanturu sa nekim zgodnim tipom, a još i da od njega dobije dete, koristeći muža samo kao novčanik. Država im smeta jer je ljudi lišila prava da podnose tužbene zahteve zbog prevare — sankcije za to u Rusiji ne možete odrediti čak ni u brakovom ugovoru.
Treći uopšte ne vide mogućnost seksa sa ljudima. Država im smeta jer se nekim razlogom meša u sferu eksploatacije seks-robota, iako je ovde potpuno nejasno čije interese ona štiti.
Četvrti nemaju posebnih primedbi na druge ljude i njihove preferencije, i želeli bi sami da se prilagode njima. Država im smeta regulisanjem sfere biotehnologije i plastične hirurgije, što podiže cene. Mogućnosti inkcela da se prilagode standardima ispostavljaju se ograničenim.
Napokon, petica shvata da nije stvar u izgledu, već u običnoj stidljivosti i nesposobnosti za komunikaciju. Država i ovde smeta, kriminalizujući bez razloga blage psihoaktivne supstance, poput marihuane, euforika, empatogena. U međuvremenu, činilo bi se da bi svako mogao sam sebi da odluči šta mu je strašnije — moguća nuspojava uzimanja supstanci ili neizbežno doživotno gubitništvo.
Takođe se inkcelima može ukazati na činjenicu da upravo državni paternalizam čini ljude toliko neozbiljnim. Zašto preuzimati odgovornost za sopstvene postupke, ako će se država u svakom slučaju pobrinuti? U paternalističkoj državi žena će lako odabrati onoga prema kome oseća privlačnost, čak i ako je on bezvredan kao životni saputnik — jer zahvaljujući državi joj životni saputnik nije ni potreban, i ona jednostavno traži nekoga za zabavu.
Upravo zahvaljujući delovanjima države formiraju se moćni migracioni tokovi. Ljudi beže od svojih nesposobnih diktatora u prosperitetnije zemlje kako bi nekako preživeli — a istovremeno povećavaju konkurenciju za žene. Jer ogromna većina radnih migranata su neoženjeni muškarci u najboljim godinama.
Napokon, važno je podsetiti inkcele da čak i ako njihova zajednica od države izdejstvuje neke očigledne preferencije, to će dovesti ne samo do očigledne koristi, već i do podjednako očigledne štete. Ako ih sada većim delom jednostavno ne primećuju, državna zaštita će ih neizbežno učiniti objektom mržnje svih onih koje je zbog inkcela moralo zakonski potiskivati, kao i svih onih koji su sami računali na preferencije, a sada zavide. Država je pokušaj svakoga da živi na račun svih ostalih. Izbegavajte ovaj toksični instrument, od njega nema koristi, živite kao pošteni ljudi.
A nakon što se formira slika neprijatelja, može se dodati i malo pozitivne agende. Guranje političkih inicijativa za deregulaciju u različitim granama, ako vam je bliži minarhijski pristup. Ideja organizovanja EKU za pristalice tradicionalnih porodičnih vrednosti, ako vam se čini perspektivnijim prelazak na panarhiju. Kinky-party, psihoaktivni-party, swinger-party i slični pokreti — ako ste čvrst agoista i ne želite da se državi približite ni na korak. Bilo kako bilo, inkcelu će veoma pomoći uključivanje u aktivnosti, i bolje je ako će te aktivnosti biti u skladu sa libertarijanskim vrednostima.
Da, srednja klasa i bogati imaju više troškova, ali zauzvrat siromašni dobijaju mogućnost, na primer, da steknu jeftino obrazovanje. Na primer, u istim SAD, obrazovanje na dobrim koledžima i univerzitetima, kao i medicina, sve je veoma skupo. Ne vidim razlog zašto ne možemo pomoći čoveku sada, a kasnije će on svojim porezima pomagati druge. Da, nevoljno. Da, brujaće o pljački. Ali zauzvrat je život sada mnogo bolji nego da poreza nije bilo.
Moja prijateljica
Nažalost, pouzdano saznati mišljenje spekulativnih subjekata o tome šta predstavlja njihovu dobit, nije moguće, jer spekulativni subjekti postoje samo u konkretnoj ljudskoj svesti. Jedan će reći da društvo dobija od poreza, drugi da Bog dobija od zabrane abortusa, treći da će njegov imaginarni prijatelj dobiti od terorističkog napada u školi, i to će biti podjednako pouzdane tvrdnje.
Zato je bolje polaziti od toga koje će dobra dobiti, recimo, konkretno dete iz siromašne porodice od toga što se obrazovanje finansira iz poreza, u poređenju sa situacijom kada se obrazovanje finansira dobrovoljno.
Pošto se novac za obrazovanje troši centralizovano, tako se i program određuje centralizovano. Dakle, dete ide na učenje prema programu propisanom odozgo, na kraju dobija diplomu, a dalje kako sreća bude. Ili su stečena znanja tražena od strane biznisa, ili nisu. Ako nisu, onda ima sasvim opravdane primedbe na državu: naredila si mi da učim stvari za čije znanje mi niko nije spreman da plati, zato hajde, plati ti sama. I pokorni država pruža čoveku budžetsko radno mesto, isplaćujući mu platu od novca koji je, ponovo, prikupljen od privatnog biznisa u vidu poreza.
Ako država ispostavi kao uspešan preduzetnik i uspešno pogodi koja će znanja u kom obimu biti tražena od strane biznisa u budućnosti, onda centralizovano obrazovanje zaista pomaže u pokrivanju potreba biznisa za kvalifikovanom radnom snagom. Ako država ne pogodi, onda novac bude potrošen uzalud, radna snaga ostane nekvalifikovana uprkos troškovima, ali pritom, imajući obrazovanje, ti ljudi više nisu spremni da zauzimaju nekvalifikovana radna mesta, već zahtevaju dobro plaćen posao, makar i beskoristan, na primer, finansiran iz poreza.
Što je društvo statičnije, to je obrazovanje finansirano iz poreza opravdanije. Što se društvo brže menja, to je manje opravdano. Ako se socijalizam uvede širom sveta, progres će se usporiti i takvo obrazovanje će postati relativno efikasno, ali da li to socijalisti misle kada kažu da će društvo imati koristi od javnog obrazovanja? Izgleda da sebe više nazivaju progresivistima nego konzervatorima.
Sada neka obrazovanje bude privatno, i dete iz siromašne porodice samo bira ono što mu je pristupačno. Može uzeti kredit, dobiti skupo obrazovanje, a zatim, nakon što se zaposli na visokokvalifikovanom poslu, vratiti taj kredit za nekoliko godina. Može se odmah zaposliti na nisko kvalifikovanom poslu, a u slobodno vreme pohađati obrazovanje na osnovu besplatnih kurseva kojima internet obiluje. Može uopšte ne pohađati obrazovanje, već samo povećavati kvalifikacije direktno na radnom mestu, što će doneti napredak u karijeri. I, na kraju, može pokazati svoj veliki talenat na nekom takmičenju i dobiti privatni obrazovni grant. Nakon nekog vremena, kada postigne uspeh, i sam će rado uložiti u endoument fond univerziteta koji mu je pružio tako divnu priliku.
Kao rezultat, imaćemo sistem u kojem se svaki član društva organizuje baš onako kako njemu samom deluje najpogodnije. Zar ne bi bilo logično zaključiti da društvo kao celina upravo od takvog pristupa ima koristi, pošto svako od njegovih članova ima koristi?
Danju radiš rukama, a uveče na kurseru – savladavaš korporativno upravljanje
