Тег: država

Zar Vam ne deluje da je mnogo jednostavnije držati minimalni državni aparat u okvirima, nego naterati sve da poštuju NAP (čije su granice, inače, veoma nejasne)

…I pravda za sve

NAP nije ugovor o neagresiji, kako voli da navodi poznati videobloger Mihail Svetov. To nije norma spuštena odozgo, poput jedine zapovesti libertarijanskog božanstva. To je čisto analitički izvedeni princip. Ako se u nekom društvu uglavnom sprovodi princip „niko nema pravo da nekažnjeno inicira nasilje“, to znači da tamo radi, kako bi rekli inženjeri, negativna povratna informacija koja guši manifestacije nasilja. Društvo postaje slobodno od institucionalizovanog prisila, što uvek vodi ka eksplozivnom rastu blagostanja.

Pošto se princip neagresije ne uspostavlja odozgo, naravno, niko ne nameće svima konkretne granice, poput toga da neprikladan pogled ne krši NAP, dok stajanje na nogu već jeste. Takva konkretizacija se već izvodi iz prakse, i ta granica se može menjati kako se menjaju običaji. Jedino što je u principu neagresije definisano potpuno jasno jeste odsustvo određenih privilegovanih grupa koje, iz nekog razloga, imaju pravo na nekažnjeno iniciranje nasilja.

Povratna informacija radi zahvaljujući tome što je primena nasilja protiv agresora, ko god on bio, upravo legitimna. Takvo protivnasilje može, u suštini, bilo ko, ovde su ograničenja čisto tehničke: prvo, za to je potrebna fizička mogućnost, a drugo, pouzdana informacija o tome ko je protiv koga i kakvo nasilje primenio.

Ideja ograničene vlade je u tome da se jednoj konkretnoj organizaciji delegira identifikacija agresora i primena protivnasilja na njih. Ovo oslobađa veći deo društva od tako teške obaveze. Međutim, prvo, mi nemamo pravo da zabranjujemo ljudima da direktno vrše protivnasilje, ne delegirajući ga nikome. A drugo, mi nemamo pravo da zabranjujemo ljudima da delegiraju prava na protivnasilje bilo kojoj drugoj organizaciji, pored one koja se naziva vladom. Pokušaj da se to zabrani sam po sebi predstavlja kršenje NAP-a, što bi trebalo da povuče protivnasilje prema onome ko je pokušao da silom nametne ljudima takvu zabranu.

Na taj način, jedina mogućnost za ograničenu vladu da ne krši NAP je da bude tržišni monopol, odnosno da uslužuje svoje klijente na osnovu dobrovoljnih ugovora, i da to radi toliko jeftino i kvalitetno da konkurentima jednostavno ne isplati da ulaze na to tržište, a sami ljudi u ogromnoj većini slučajeva više vole da povere kontra-nasilje vladi, nego da ga sami praktikuju. Otprilike ovakvo gledište zastupa Robert Nozick u svojoj knjizi „Anarhija, država i utopija“.

Prodaja štetnih proizvoda deci

Prema libertarijanskom pravu, prodaja alkohola i duvana ne bi smela da se zabranjuje silom zakona (i ne bi smela da se kažnjava novčanim kaznama), uključujući i maloletnike, jer je to zločin bez žrtve.

S obzirom na to da trenutno radim kao kasir, ja i moje kolege tražimo pasoš svima, osim onima koji izgledaju mlađe od 50 godina, jer u kontrolisanim kupovinama učestvuju 17-godišnjaci koji izgledaju mnogo starije od svojih godina: mladići sa sedom, gustom bradom i mišićavom građom, devojke visoke, krupnije građe, sa šminkom i „prvim“ borama. Desetine kupaca nam svakodnevno izlaze na živac da „ne dovodimo do apsurda“, da ne pravimo „kafkanizam“. Rešenje koje mi nude okružni etatisti je još više pakla – da tražimo od svih, da lobiramo za skeniranje dokumenta na kasi kao u SAD itd. Moji stari poznanici i prijatelji mi izlaze na živac time što konzumacija alkohola u mladom uzrastu višestruko povećava rizik od alkoholizma. Da, u to sam u toku. Štaviše, i sam sam aktivno stajao na tako zabranjivačkoj poziciji, bio sam aktivan lobista i advokat kontrolnih mera za alkohol i duvan, što je ponekad bila tema diskusije sa tim prijateljima i poznanicima ili čak povod za upoznavanje. Zato su moje društvene mreže sada pod pritiskom. Ali to je neizbežno. Od tada je prošlo mnogo vremena, tri godine proučavam ekonomiju i istoriju, i poslednjih meseci se otvoreno smatram libertarijancem.

Dakle, prodaja robe koja stoji na polici u prodavnici za legalan novac nije nasilje. Ali neki ljudi smatraju da prodajom onima koji nemaju 18 godina vršim nasilje. Ljudi mi govore da reklama i propaganda primoravaju na početak pijenja, i da do određene starosti čovek, kao da, nema slobodu izbora. Kao da je stiče na svoje 18. rođendanu. Kao da je ranije uopšte nema. Jednostavno vaspitanjem treba da se bave roditelji dok deca žive sa njima, a ne država. Odgovor takvih ljudi me ne zadovoljava.

Kako im na pregledan način objasniti da o tome da li će prodavati ili ne prodavati bilo šta treba da odluči vlasnik, i da ne bi trebalo da bude kažnjen zbog prodaje ili neprodaje?

Sergej Sušinski

Predložila bih da u svojoj argumentaciji pristupiš sa dve strane.

Prvo, morate pokazati da je sama ideja da država čini dobro zabranama trgovine – tako i tako loša ideja. Podsetite ih kako su u Sovjetskom Savezu ljude zatvarali zbog trgovine stranim valutama, pa čak i zbog bilo kakvog preduzetništva povezanog sa preprodajom (za to se koristio, kao osuda, potpuno, naizgled neutralan ekonomski termin kao što je spekulacija). Kasnije je trgovina valutama dozvoljena, ali niko nije nadoknadio troškove onima koji su ranije bili zatvoreni zbog valutnih operacija. U celom svetu se postepeno legalizuje trgovina marihuanom, a u Rusiji se zbog prodaje supstanci zatvara više ljudi nego zbog krađe. I kada se i u Rusiji dozvoli trgovina marihuanom, takođe će sigurno niko ne nadoknaditi troškove svima koji su ranije osuđivani po članu 228 Krivičnog zakonika RF. Podsetite ih da je u mnogim islamskim zemljama ilegalna prodaja alkohola ne samo deci, već i odraslima. Reč je o tome da postoji mnoštvo ograničenja slobodne trgovine koja uvodi država, a zatim ih ukida. Pa odakle su zaključili da je i zabrana prodaje alkohola deci zaista potrebna i da je neće naknadno ukinuti ista ta država kao pogrešnu ili čak kriminalnu? I ko će nakon toga trgovcima alkoholom nadoknaditi njihove gubitke od kazni i mitoća u periodu trajanja zabrane?

Drugo, ukazite im da ako se zadovoljavanje potreba istiskuje iz legalnog polja, počinju se potrebe zadovoljavati ilegalno. Dete nije moglo da popije pivo i popuši cigarete – ono ima nezadovoljenu potrebu i neprospendeno novac. Sutra će kupiti mefedron. Možda je bilo bolje prodati mu pivo?

Hidri se ne traži pasoš

Transhumanisti sumnjaju u ankap

Moj post od prekinut dana je preobjavljen na kanalu transhumanista, uz dodavanje istog mesta nekoliko primedbi:

1. Transhumanizam je tesno povezan sa naučno-tehničkim progresom, a on zahteva velike novčane uloge; čak i kod država postoje problemi sa tim, sredstva za nauku često nisu dovoljno pronađena, a pod ankapom, gde će sve biti decentralizovano, može postati još gore (Možda grešim, nisam toliko upoznat sa idejama ankap kao sami ankap), čak ni korporacijama može nedostajati sredstava, posebno uz obzir njihovu težnju ka maksimizaciji profita. Izgradnja stvari poput LHC-a može biti neizvodljiva pod ankapom, s obzirom na potrebna sredstva i, suštinski, neisplativost. A donatori neće biti dovoljni za ovakve razmere. Mada, uzimajući u obzir da će pod ankapom kapitalisti dobiti pristup onim resursima kojima su ranije vladale države, to bi trebalo da im pruži više mogućnosti, iako i dalje nije sigurno da li će to biti dovoljno. 

Ovde želim, prvo, da se pozovem na svoj stari post o finansiranju fundamentalne nauke pod ankapom, a drugo, da naznačim da za transhumanizam nisu potrebne stvari poput LHC-a: istraživanja u oblasti biotehnologije, bioinformatike i ostalih transhumanističkih tema ne zahtevaju superkoncentraciju resursa na jednom megaprojektu, što znači da finansiranje može biti decentralizovano, postepeno i brzo prelaziti iz faze fundamentalne nauke u fazu primenjene, uz brzu implementaciju rezultata u biznisu. Koliko mi je poznato, najskuplje istraživanje u ovoj oblasti bilo je dešifrovanje ljudskog genoma, koje su godinama širom sveta vodile brojne laboratorije, bez odvajanja od trenutne naučne delatnosti, a to je ipak mnogo jednostavnije nego izgraditi na jednom mestu neku instalaciju ekstremne složenosti.

2. O sajberpanku je netačno. Sajberpank nema vezu sa činjenicom postojanja država, štaviše, u sajberpanku se prilično često prikazuje da su države ili nestale ili izgubile svu moć, a njihovo mesto su zauzele korporacije. I upravo pod ankapom je više nego verovatan sajberpank scenario upravljanja svetom od strane korporacija. Može se čak i reći da je u sajberpanku često zabeležen upravo svet anarho-kapitalizma.

Polazim iz Oppenhajmerove definicije države, odnosno organizacije koja koristi sistemske, redovne, zakonite i neprekidno primenjivane „političke metode“ za izvlačenje bogatstva iz proizvodnog društva. Kiberpank korporacije se po tome razlikuju od korporacija u trenutnoj realnosti što su one države u Oppenhajmerovom smislu, samo su eksteritorijalne. Od anarhokapitalizma ovaj sistem razlikuje upravo zakonitost političkih metoda, dok su kod ankap metoda marginalne.

Političke metode nisu potrebne, dragi moj

Da li vredi graditi ankap, ako nije izvesno da li će uspeti?

A uz transhumanizam, sve će biti vrhunski.
Doći će ubrzo, samo treba čekati!!!
Tamo će sve biti moguće, tamo će sve biti uživanje,
Tamo verovatno uopšte neće biti potrebno umirati.

…And justice for all

Uz državu ćete se smarati čekajući transhumanizam, ali uz ankap on će zaista ubrzo doći. Za transhumanizam postoji tržišna potražnja, ali državne regulacije usporavaju njegov dolazak. Sudite sami: čak su i bezopasne genetski modifikovane biljke u nizu zemalja zabranjene, a šta tek reći o modifikaciji ljudskog genoma?

Opet, transhumanizam će otvoriti čoveku kosmičku ekspanziju, a u svemiru ne možete baš lako crtati državne granice. To je takođe težak argument za državu u korist zabrana istraživanja u oblasti prilagođavanja čoveka vanzemaljskim uslovima.

Ukratko, ankap bez transhumanizma se može zamisliti, ali transhumanizam bez ankapa – samo u sajberpanku. Sajberpank je upravo onaj žanr fantastike gde je glavni fantastični pretpostavka očuvanje države uz nastupanje transhumanizma. Istina, kod većine uzoraka ovog žanra to više nisu teritorijalne države, već bubašvanski sistem eksteritorijalnih krovova, ali suština se ne menja previše.

Što se tiče društva u kojem nema potrebe za umiranjem, nemam posebnih strahova. U suštini, jedini institut koji bi u takvom društvu izumro je nasleđivanje. A i ne bi se previše želelo. Za revanche, individualni horizont planiranja bi mogao značajno da poraste, a to je uvek znak zdravog i prosperitećeg društva.

Da li je moguće pokupiti tuđe blago?

Evo vidi. Moja prijateljica radi u restoranu (nešto kao) kao admin. Ona je sama iskusan korisnik. Tamo stalno ostavljaju „kladove“ (skrivene pakete), a ona, kao iskusna, to naravno primeti i uzme pakete. Posle ti likovi dođu i osete se izolovano.

goldstein

Zakladke (skriveni paketi) su genijalna tehnologija logičkog prekida trgovinsko-logističkih lanaca pri nabavci robe koja je zabranjena u prometu. Anja pakuje robu koja pripada Borisu i skriva je svuda gde joj se učini prikladno, dobijajući od Borisa nagradu za svaki sakriveni paket. Vera prenosi bitkoin Hidri i dobija algoritam za pronalaženje paketa. Potvrdivši da je paket pronađen, ona naređuje Hidri da prebaci Borisu ranije deponovane bitkoinove. Sve to dodatno učvršćuju mehanizmi sporova, povrataka, kazni za Anju od strane Borisa zbog loših paketa i druga lukava mehanika.

Na svakoj od faza, sve učesnike vrećaju rizici. Anja može biti uhvaćena sa robom. Vera može biti uhvaćena sa robom. Vera može ne pronaći paket. Nepronađeni paket se mogu ponovo sakriti, a mogu i odbiti, što znači troškove bilo za Borisa, bilo za Veru. Na kraju, Boris može nositi policijsku uniformu, i od toga koliko brzo Hidra banuje njegovu prodavnicu zavisiće već njena reputacija.

Naravno, paket, s obzirom na to da posedovanje istog povlači sankcije od strane države, pravno se ispostavlja kao ničiji. I Anja, i Vera, i Boris će žestoko poricati bilo kakvu vezu između njih i komadića supstance zakačenog magnetom ispod stola, i odricati se prava vlasništva nad njim – ako ih o tome pita država, koja je formalno i garant prava privatnog vlasništva na svojoj teritoriji. Daša, koja je pronašla tuđi paket, će poricati svoje pravo vlasništva nad njim podjednako žestoko. Ona je samo čistila na teritoriji pod svojom nadležnošću, pronašla neku gadost, nema pojma šta je to, mašinski je stavila u džep i zaboravila da je baci u kantu.

Ipak, i Anja, i Boris, i Vera, i Hidra iskreno i sa punim osnovom mrze Dašu, i to sve jače što je njeno delovanje sistematičnije: ona povećava troškove u celom lancu, i time doprinosi povećanju cena i ovako skupe robe. Ako Dašu uhvati Vera ili Anja, one se nimalo neće oklevati u svom pravu da primene nasilje nad Dašom.

To su, ukratko, običaji na ovom veoma specifičnom tržištu, gde svaki ponosno nosi svoje rizike, ali pri tome svako, vođen svojim ličnim interesima, čini sve da tržište nastavi svoj nesmetan rad, umnožavajući blagostanje svih njegovih učesnika. Čak i Daša.

Jer Daša ima i svog šefa, Fedora Ovčinkova. On uopšte nema veze sa tim, on ljudima prodaje ukusnu picu. A Daša, čisteći teritoriju picerije od opasnih blaga, doprinosi smanjenju njegovih rizika. Da je Daša to prijavila njemu, on bi joj zahvalio. Ali u sistemu su sve veze uzroka i posledice prekinute, tako da Fedor nikada neće saznati čemu je zahvalan svom hrabrom adminu.

P.S. Obično koristim anglosaksusku sekvencu imena likova za opisivanje ovakvih mehanizama, ali obeleživači su čisto ruska tehnologija, tako da danas imam sve razloge da pokažem patriotizam.

Pomogni Daši da pronađe blago

Kako će država bez države predstavljati sebe drugim državama?

Izbor privatnog predstavnika? Naoružano stanovništvo je odlično, ali tenkovi, avioni i rakete, kome ih prodavati, i kome kupovati, a samim tim i čuvati? I, očigledno je pitanje, kako će privatnik od toga imati profit? Donacijama? Ili će nuditi zaštitu određenom delu stanovništva? Prilično čudno. Vojnici će otići, recimo, u razne PMB, i biće plaćenici, ali šta je sa oružjem odvraćanja? Plate privatniku spolja, i to je to. Kaput. Kosmopolitizam je kul, ali ova opcija je sasvim realna. Opet, teroristički napadi koji se izvode sa ciljem zastrašivanja, ili zbog neslaganja sa stanovništvom po nekim kriterijumima. Ko će ih istraživati? Privatne obezbeđivačke organizacije koje se bave poslovima obezbeđenja? Ljudi kojima će se ono što se desilo biti interesantno? Sasvim je verovatno. Šta je sa vatrogascima, koji bi trebalo da dođu naknadno? Doći će oni, a vlasnika kuće nema, ili ga uopšte nema, jer se zemljište nalazi na napuštenom mestu. Neka gori? A grad spašen od požara će im platiti donacijama? Donacija je gruba reč, ali u suštini, ako ljudi nisu obavezni da plate za to, onda će radije platiti osiguranju, a da li će osiguravajuća društva to raditi? Shodno tome, svako osiguravajuće društvo će imati svoje veze sa vatrogascima i slično. Okej, sam sam odgovorio. Ali što se tiče oružja masovnog uništenja i teške vojne tehnike, još uvek nije jasno.

Royal hacker

Prilično je teško odgovarati na tako opširna pitanja, pa ću se fokusirati na prvi deo.

Zaista, postoji prilično specifična usluga koju bi čoveku, čini se, može pružiti samo država: to je usluga predstavljanja pred drugom državom. Države ne smatraju građane drugih država subjektima ugovora. One se dogovaraju sa drugim državama, dok građani i kompanije nastupaju kao objekti sporazuma. To se odnosi na trgovinske carine i regulative, na režim viza, na isporuku kriminalaca. Kako na takvo nepristojno ponašanje može odgovoriti tržište?

Srećom, države mogu donositi odluke u vezi sa strancima ne samo u bilateralnom, već i u autarkijskom režimu. Na primer, izdati naredbu da se proizvodi koji su dobili određene sertifikate ne opterećuju carinom. A to znači da ništa ne sprečava kompaniju koja izdaje sertifikate da sarađuje sa grupama uticaja u onim zemljama koje su interesantne kao tržište prodaje. Slično tome, neki konzorcijum turističkih agencija može sarađivati sa lobistima u vezi sa režimom bez vize za kupce određenih turističkih paketa. Ukratko, zadatak izgleda složeno, ali rešivo, iako mi se verovatnije čini dobijanje viza putem kupovine nekog pogodnog državljanstva (a što je na tržištu više imućnih apatrida koji žele da putuju, to će se razne male ostrvske države više takmičiti oko njih, i zahvaljujući masovnosti, cena pitanja će prilično brzo pasti na sasvim prihvatljiv nivo).

Teže je sa progonom kriminalaca. Jednom sam pisala o funkcijama zatvora u ankapu, tvrdeći da je on kriminalcu potreban pre svega kao utočište od odmazde. Ako kriminalac ima mogućnost da pobegne na teritoriju države, on zapravo dobija isto to utočište, samo bez zatvaranja u četiri zida. S druge strane, država u smislu zaštite je zatvor za siromašne. To jest, zaštita kao da postoji, ali je čisto nominalna. Dakle, ako se ipak uspe pronaći onoga ko se skrio na teritoriji države (a to je sasvim izvodljiv i legalan zadatak za privatne detektivske agencije, koji oni odlično mogu da obavljaju na teritoriji države), onda se dalje može ili pregovarati sa njim, ili ga na neki način eliminisati, jer je malo verovatno da će državne strukture uspeti, niti će želeti, da ga zaštite. Konačno, kriminalcu se može pretiati ne odmazdom, već deportacijom u onu državu čije je državljanstvo stekao kako bi prešao granicu, a tamo ga može suditi sam državni sud. To nije baš najbolje rešenje, ali zapretiti da će se jedan bandit predati na odmazdu drugim banditima ako ne nadoknadi štetu – to je manje-više prihvatljivo.

Ostatak vašeg dugog pitanja posvećen je uglavnom pitanjima upotrebe i prodaje teškog naoružanja. Ništa ne sprečava privatnu kompaniju, radeći na bezdržavnoj teritoriji, da proizvodi oružje i legalno ga isporučuje na teritorije država, ako su zaključeni odgovarajući ugovori sa kompanijama kupcima (oni mogu biti i ministarstva odbrane). Naravno, u nacionalnim armijama obično važe standardi, i ako je jedan konkretan model tenka primljen u naoružanje, nametati odluku o kupovini drugog modela je pravi problem. Ali to su pitanja koja se već sada rešavaju bez državnog patronaže, tako da će i u ankapu oružane kompanije to uspešno odraditi, nisu male.

Što se tiče kupovine teškog naoružanja od strane nekih hipotetičkih ankapovskih privatnih vojnih kompanija, ja lično ne verujem u tržišnu opravdanost takvih nabavki, ali ne mogu da navedem jasne argumente. Možda će se nekoliko PMK na bezdržavnoj teritoriji potpuno naoružati, na kraju krajeva, tenkovski biatlon će biti sasvim monetizovan šou, umesto da se bave nečim drugim u vreme mira.

Ko će zaštititi decu od nasilja (od strane roditelja)? Kako dete može da dokaže svoju subjektivnost?

Immanuel Kant

Zapravo, sa istim osnovom mogli bismo se zapitati: „Ko će zaštititi čoveka od nasilja države? Kako čovek može dokazati svoju subjektivnost?“

Kao odgovor na državno nasilje, čovek se može direktno odupirati, pokušavati da se obrati jednoj grani vlasti povodom nasilja druge grane, može pobeci u drugu državu ili tamo gde državni poredci ne važe. Na kraju, čovek može da se pomiri, pokaje i postane uzoran građanin, kako bi državno nasilje prema njemu postalo manje ili više podnošljivo. Sve to mu neće pomoći da dokaže svoju subjektivnost državi, ali može na neki način uticati na težinu nasilja.

Kao što se ne može ne primetiti, dete u odnosu na roditelje može raditi potpuno isto. Može se tući sa roditeljima i čak ih ubiti, može se žaliti ocu na majku ili majci na oca, može pobeci kod drugih ljudi ili jednostavno pokušavati da preživi na ulici. Na kraju, može postati uzorno dete i ispunjavati sve roditeljske kaprice. Sve to mu ne pomaže da u okvirima postojećih poredaka dokaže svoju subjektivnost, ali može na neki način uticati na težinu nasilja kojem je izložen.

Vlast države nad svojim podanikom i vlast roditelja nad detetom, u uslovima odsustva spoljnih faktora, jednako su totalne. Radi zaštite ljudskog dostojanstva od vlasti države, ljudi se organizuju u civilno društvo koje se direktno suprotstavlja državi, kako putem alata koje država obezbeđuje, tako i direktnim moralnim pritiskom na pojedinačne predstavnike države (politički terorizam ostavljamo van okvira razmatranja, iako on odatle prilično zastrašujuće proviruje). Isto tako, vlast porodice nad detetom ograničava društvo, kako putem zvaničnih kanala, poput žalbi državnim organima, tako i putem direktnog moralnog pritiska na roditelje (metode fizičkog delovanja zastrašujuće proviruju zbog okvira razmatranja pitanja).

Rezimiram. Vlast čoveka nad čovekom je opasna i nepoželjna sama po sebi. Gde god je to moguće, u odnosima „vlast-podređeni“ treba preći na odnose između subjekata koji pregovaraju. Gde god to nije moguće izvesti, na primer zbog slabo izražene subjektivnosti jedne od strana, vlast može i mora biti ograničena putem pritiska drugih subjekata koji oblikuju javno mnjenje.

Naravno, javno mnjenje ne treba idealizovati – to je alat za upad u privatne odnose od strane trećih lica, nije slučajno da javno mnjenje vole nazivati mišljenjem onih koje niko nije pitao. Libertarijanstvo upravo ukazuje na princip po kojem se može odrediti legitimnost upada javnog mnjenja u privatne odnose, a to je NAP koji je svima već izbacio zube. Što je očiglednije njegovo kršenje u porodici, to je u većoj meri mišljenje onih koje niko nije pitao traženije.

Kako postići ankap ako su iz prirodnog stanja izrasle države, a ne ankap?

Jasno je da se preko noći neće moći uništiti sve države, ali onda kako? Šta treba da garantuje stabilnost ankap-a?

Države su se razvile iz prirodnog stanja zato što se pljačkanje ispostavilo profitabilnijim od nenasilnih metoda obogaćivanja. Od tada je prošlo mnogo vremena, ljudi postaju sve imućniji, zbog čega im postaje karakterističnija ne pohlepa, već škrtost. To jest ne želja da zgrabe tuđe, već težnja da sačuvaju svoje. Ako se ipak pokušava zgrabiti tuđe, tada postaje poželjnija prevara, a ne direktno nasilje.

Dakle, put ka ankapu je sasvim jasan: tehnološki progres, povećanje produktivnosti rada, pojava instrumenata slobodnog tržišta koji ne zahtevaju centralizovane poverljive posrednike – i s jedne strane ćemo imati sve manje moralno opravdanu prisilnu reedistribuciju resursa, a s druge strane – sve manju tehničku izvodljivost iste.

Naravno, scenario „sve države su nestale odjednom“ je veoma čudan, čak mi je teško da zamislim kako bi se to moglo desiti bez reptiloida. Osnove države će biti polako podrivane, baš kao što se to zapravo već i dešava sada. Teško je reći kojim će tačno putem čovečanstvo doći do ankap-a. Direktnim i jasnim putem minarhijista, gde se koriste obični instrumenti političkih reformi? Progresivnom ofšorizacijom sa prelaskom u panarhiju? Surovim agorizmom sa snažnim spojem kriptoanarhizma? Sistedingom i ostalim Liberlandima, odnosno izgradnjom anarho-kapitalizma putem zauzimanja ničijih teritorija, sa naknadnim širenjem tog iskustva?

Meni će odgovarati bilo koji od ovih puteva, između različitih puteva nema principijelnih nerešivih razlika, jer država živi u glavama, a koji će tačno način biti korišćen da se ona odatle izbaci – to je, u velikoj meri, pitanje ukusa.

Šta garantuje stabilnost ankap-a? Samo ekonomija. Što je pljačkanje manje isplativije u poređenju sa nenasilnim metodama, to je manja verovatnoća povratka sistemske pljačke, odnosno države. U vidu marginalnih praksi, ona neće predstavljati ozbiljnu opasnost.

Ekonomija i retorika. Interes i moral. Biće i svest. To su međusobno uticajuće stvari. Na golim ekonomskim stimulansima država se još dugo neće srušiti, i opstajaće jednostavno zbog tradicije. Na goloj retorici ukidanje države teško da će biti održivo: doći će novi srećni pljačkaš i proglasiti eru blagostanja pod senkom očinske brige velikog vođe. Ukratko, važna su oba faktora.

Mao je u našim očima smešan antički bogčić, a šta ako bih bacila sliku sa Staljinom? Vođe su privlačni…

Parazit ili simbiont?

Danas sam bila u Bangkoku, u hramu Smaragdnog Budhe. Tamo nema šta da se radi: Budha je mali, ne sme se snimati, ne sme se pričati, može se samo stajati i razmišljati o smislu celokupnog postojanja. To sam i radila. Nikada se nisam oduševavala meditacijom, pa ne znam koliko je to na nju ličilo, ali u jednom trenutku sam odjednom uhvatila istovremeno celu prelepu i čudesnu sliku spontanih poretaka, kako iz poštovanja ljudi jednostavnih pravila nastaju najsloženiji i filigranski usklađeni mehanizmi ljudske interakcije.

Tamo je bila i država, i ona se takođe pojavila u obliku nečega veoma sličnog spontanim poretcima. Jer ona takođe izrasta iz poštovanja prilično jednostavnih i jedinstvenih pravila od strane ljudi, ali stvara najsloženije i najsuptilnije mehanizme pljačke i obmane. U ovom otkrovenju nije bilo sasvim banalnosti poput izjednačavanja društva i države sa jin i jang, koji večno bore i prožimaju, već je država postajala sve neprepoznatljivija od društva.

Uglavnom, posle sam izašla iz hrama, malo se tresla i počela da razmišljam već na uobičajen, evropski način.

Zolotarev definiše spontane poretke kao stabilan rezultat poštovanja jednostavnih pravila od strane ljudi, koji se formira nenamerno i koristan je članovima društva. Reč „koristan“ u ovoj definiciji odaje voluntarizam, i bilo bi dobro izbeći je. I država se formira iz poštovanja jednostavnih pravila od strane ljudi, i od nekog vremena rezultat njihovog poštovanja takođe je postao prilično stabilan. Koja su to pravila?

Rane države su se formirale iz poštovanja pravila „uzmi onome bliskom ono što ti je pri ruci i opljačkaј onome dalekom“. Takve države, kao što tačno primećuje Zolotarev, obično su bez tragova nestajale ubrzo nakon smrti osnivača, i ljudi su se vraćali u uobičajeno društvo bez države.

Zatim su se države, učvrstivši se tamo odakle ljudi nemaju kuda da pobegnu, mutirale, odnosno, u suštini, pravilo koje ih formira počelo je da se menja. Sada je ono postalo ovakvo: „postoji posebna rasa pastira, oni imaju pravo da jedu ovce, ali su zbog toga osuđeni da ih štite od vukova“. Preciznije, to sam ja izložila ideološko opravdanje novog tipa države, a pravilo je postalo otprilike ovakvo: „ako osećaš u sebi snagu da vodiš stado, postani pastir i ono je tvoje“.

To je izuzetno postojana konstrukcija koja i danas odlično funkcioniše u paternalističkim društvima, i posebno očigledno – upravo u Tajlandu, gde je autoritet kraljevske vlasti veoma veliki, kritika kralja je nezamisliva, a pritom se o svakom od kraljeva s ponosom priča ne o tome koje je zemlje pridružio i koliko je pohopnika učestvovalo u njegovom trijumfu, već koliko je izgradio hramova, univerziteta i mostova.

Ali u evropskom društvu sazreli su liberalni ideji, i država je ponovo mutirala, odnosno, ponovo se promenilo ono pravilo čije se pridržavanje formira novi tip države. Sada ono zvuči otprilike ovako: „ako ubediš budalu da znaš kako treba, onda njome upravljaj“.

Dakle. Dosledno pridržavanje ovog pravila trebalo bi da vodi do države isključivo biljojedne i, generalno, bezopasne, jer ako ne ubediš budalu da znaš kako treba, moraćete da je ostavite na miru. A ako je budalu ubedio neko drugi, to je već njegov „mlečni“ budala. To jest, takvo pravilo bi trebalo da donese panarhiju o kojoj se više puta pominjalo na ovom kanalu.

Jednostavno je od vremena francuske pa otprilike do kubanske revolucije funkcionisala čudna međuvremenit varijanta pravila: „ako si ubedio dovoljno budala da znaš kako treba, uzmi ih za saučesnike i pljačkaj sve kako umeš“. Jasno je da država koja tako nastane ispada veoma nestabilna: iz budala nisu važni saučesnici, a i brzo prestanu da veruju – a morati će da im isplaćuju mnogo za učešće u pljački. To je proizvelo totalnu dugovnu krizu modernih demokratija, stalne narodne nemire zbog sitnica koje podanici države pastirskog tipa uopšte ne bi primetili, i druge simptome nelagode.

A sledeća mutacija ideje državotvornosti nakon panarhije logično bi trebalo da postane (dobro, ne logično, ali u mom otkrivenju je upravo tako) otprilike ovakva formulacija: „ne drži ljude za budale, i moći ćeš da im prodaš više“. A to je već, ljudi, ankap.

Om!

Efektivnost nasilja

Šta kažeš na to da su troškovi obezbeđenja bezbednosti i zaštite prava svojine kod privatnih kompanija veći nego kod države, i da ona, zahvaljujući svojoj izuzetnoj efikasnosti u primeni sile i održavanju reda, može bolje obezbediti zaštitu i očuvanje pravnog reda i sudove od privatnih kompanija, pa je stoga ona neophodna u ovom pogledu?

Na koji način troškovi države za zaštitu prava svojine mogu biti niži nego kod privatne kompanije? Samo kroz igranje sa budžetskim stavkama. Da, policajcu je dovoljno da okači tablu „zabranjeno, kazna je takva i takva“, i par puta pokazno kazni – dok će privatnik morati stalno da stoji nad nekim i bdije kako zabrana ne bi bila prekršena. Ali to ne znači mega-efikasnost policajca. To znači da on sam može primati sitniš, ili se čak hraniti od mitovanja, dok glavne troškove država mora snositi kako bi se taj policajca plašili da mu se protivreči. I troškovi za obezbeđivanje tog straha su rasuti po gomili budžetskih stavki, od obrazovanja do održavanja zatvora.

Privatnik se pak često mora takmičiti sa državom u potpuno nejednakim uslovima. Tamo gde država pruža uslugu koja je već plaćena iz poreza i ne zahteva dodatni novac, privatnik je primoran da od klijenta uzima dodatni novac, jer se država sa njim ne deli porezima.

Država unosi izobličenja, i često prilično nepredvidiva, u tržišnu sliku, i dok ta izobličenja deluju, suditi o tržišnoj efikasnosti postaje teže. Možete započeti posao računajući na postojeću konjunkturnu situaciju, a usred projekta se suočiti sa potpuno novom regulatornom osnovom, i to je to, projekat ćete morati da ugasite, odbacujući gubitke. Državne institucije obično mogu računati na to da će njihovi interesi biti uzeti u obzir prilikom zakonodavnih novina, tako da je tamo sa planiranjem nešto jednostavnije. Ali čudno je na osnovu toga izvoditi zaključak da je država potrebna. To je samo primer nepoštene konkurencije, koju sama država i proizvodi.

Rezimirajući. Zaista, država može privatnim kompanijama nametnuti koliko god visoke troškove za bilo šta, primenom sile ili pretnjom sile. Ali kome je potrebna takva država? Sigurno ne potrošaču, na kojeg će svi ti troškovi na kraju biti prebačeni.

Izobličenje slike tržišne efikasnosti