Izbor privatnog predstavnika? Naoružano stanovništvo je odlično, ali tenkovi, avioni i rakete, kome ih prodavati, i kome kupovati, a samim tim i čuvati? I, očigledno je pitanje, kako će privatnik od toga imati profit? Donacijama? Ili će nuditi zaštitu određenom delu stanovništva? Prilično čudno. Vojnici će otići, recimo, u razne PMB, i biće plaćenici, ali šta je sa oružjem odvraćanja? Plate privatniku spolja, i to je to. Kaput. Kosmopolitizam je kul, ali ova opcija je sasvim realna. Opet, teroristički napadi koji se izvode sa ciljem zastrašivanja, ili zbog neslaganja sa stanovništvom po nekim kriterijumima. Ko će ih istraživati? Privatne obezbeđivačke organizacije koje se bave poslovima obezbeđenja? Ljudi kojima će se ono što se desilo biti interesantno? Sasvim je verovatno. Šta je sa vatrogascima, koji bi trebalo da dođu naknadno? Doći će oni, a vlasnika kuće nema, ili ga uopšte nema, jer se zemljište nalazi na napuštenom mestu. Neka gori? A grad spašen od požara će im platiti donacijama? Donacija je gruba reč, ali u suštini, ako ljudi nisu obavezni da plate za to, onda će radije platiti osiguranju, a da li će osiguravajuća društva to raditi? Shodno tome, svako osiguravajuće društvo će imati svoje veze sa vatrogascima i slično. Okej, sam sam odgovorio. Ali što se tiče oružja masovnog uništenja i teške vojne tehnike, još uvek nije jasno.
Royal hacker
Prilično je teško odgovarati na tako opširna pitanja, pa ću se fokusirati na prvi deo.
Zaista, postoji prilično specifična usluga koju bi čoveku, čini se, može pružiti samo država: to je usluga predstavljanja pred drugom državom. Države ne smatraju građane drugih država subjektima ugovora. One se dogovaraju sa drugim državama, dok građani i kompanije nastupaju kao objekti sporazuma. To se odnosi na trgovinske carine i regulative, na režim viza, na isporuku kriminalaca. Kako na takvo nepristojno ponašanje može odgovoriti tržište?
Srećom, države mogu donositi odluke u vezi sa strancima ne samo u bilateralnom, već i u autarkijskom režimu. Na primer, izdati naredbu da se proizvodi koji su dobili određene sertifikate ne opterećuju carinom. A to znači da ništa ne sprečava kompaniju koja izdaje sertifikate da sarađuje sa grupama uticaja u onim zemljama koje su interesantne kao tržište prodaje. Slično tome, neki konzorcijum turističkih agencija može sarađivati sa lobistima u vezi sa režimom bez vize za kupce određenih turističkih paketa. Ukratko, zadatak izgleda složeno, ali rešivo, iako mi se verovatnije čini dobijanje viza putem kupovine nekog pogodnog državljanstva (a što je na tržištu više imućnih apatrida koji žele da putuju, to će se razne male ostrvske države više takmičiti oko njih, i zahvaljujući masovnosti, cena pitanja će prilično brzo pasti na sasvim prihvatljiv nivo).
Teže je sa progonom kriminalaca. Jednom sam pisala o funkcijama zatvora u ankapu, tvrdeći da je on kriminalcu potreban pre svega kao utočište od odmazde. Ako kriminalac ima mogućnost da pobegne na teritoriju države, on zapravo dobija isto to utočište, samo bez zatvaranja u četiri zida. S druge strane, država u smislu zaštite je zatvor za siromašne. To jest, zaštita kao da postoji, ali je čisto nominalna. Dakle, ako se ipak uspe pronaći onoga ko se skrio na teritoriji države (a to je sasvim izvodljiv i legalan zadatak za privatne detektivske agencije, koji oni odlično mogu da obavljaju na teritoriji države), onda se dalje može ili pregovarati sa njim, ili ga na neki način eliminisati, jer je malo verovatno da će državne strukture uspeti, niti će želeti, da ga zaštite. Konačno, kriminalcu se može pretiati ne odmazdom, već deportacijom u onu državu čije je državljanstvo stekao kako bi prešao granicu, a tamo ga može suditi sam državni sud. To nije baš najbolje rešenje, ali zapretiti da će se jedan bandit predati na odmazdu drugim banditima ako ne nadoknadi štetu – to je manje-više prihvatljivo.
Ostatak vašeg dugog pitanja posvećen je uglavnom pitanjima upotrebe i prodaje teškog naoružanja. Ništa ne sprečava privatnu kompaniju, radeći na bezdržavnoj teritoriji, da proizvodi oružje i legalno ga isporučuje na teritorije država, ako su zaključeni odgovarajući ugovori sa kompanijama kupcima (oni mogu biti i ministarstva odbrane). Naravno, u nacionalnim armijama obično važe standardi, i ako je jedan konkretan model tenka primljen u naoružanje, nametati odluku o kupovini drugog modela je pravi problem. Ali to su pitanja koja se već sada rešavaju bez državnog patronaže, tako da će i u ankapu oružane kompanije to uspešno odraditi, nisu male.
Što se tiče kupovine teškog naoružanja od strane nekih hipotetičkih ankapovskih privatnih vojnih kompanija, ja lično ne verujem u tržišnu opravdanost takvih nabavki, ali ne mogu da navedem jasne argumente. Možda će se nekoliko PMK na bezdržavnoj teritoriji potpuno naoružati, na kraju krajeva, tenkovski biatlon će biti sasvim monetizovan šou, umesto da se bave nečim drugim u vreme mira.
