Тег: država

Borba protiv represija kroz maltretiranje silovaka

Bitarch kolumna

Zanimljivu i prilično popularnu ideju nenasilne borbe protiv zaposlenih u državnim bezbednosnim strukturama izneli su u razgovoru na kanalu SVTV Mihail Svetov i Pavel Nikulin (strim „Federalna služba za mučenje“). Ovu strategiju uspešno primenjuju na Zapadu levi radikalne organizacije poput SJW. Libertarijanci je takođe treba da prihvate ako želimo da postignemo neke značajne rezultate i ne bismo završili „zgnječeni od strane sistema“.

Suština ideje je u tome da se javno objavljuju imena, fotografije, kućne adrese, profili na društvenim mrežama i drugi lični podaci zaposlenih u državnim službama (FSB, policija, Rosgvardija, FSIN, OMON itd.) koji su uhvaćeni u represijama protiv opozicionara. To se može sprovoditi kako onlajn (u obliku sajta tipa „Mirotvorac“), tako i oflajn (u obliku letaka pored kuće u kojoj živi „sadista“). Radi suprotstavljanja očekivanim pokušajima cenzure, najbolje je postavljati takve sajtove u darknet (TOR) ili, u budućnosti sa razvojem blockchain tehnologija, u decentralizovane sisteme za skladištenje podataka sa IPFS.

Strahujući od gubitka reputacije i progona kako samog sebe, tako i svoje porodice, ovaj zaposleni će sigurno dva puta razmisliti pre nego što „ubaci u zatvor“ još jednog opozicionara.

Od sebe dodajem da je takođe dobro imati jedinstvenu bazu podataka sa što većim brojem zaposlenih u represivnom aparatu, stvarajući za njih rizik zagarantovane odmazde u slučaju sprovođenja masovnog državnog terora (i sprečavajući ga — analogno doktrini odvraćanja između samih država, nakon pojave koje u drugoj polovini 20. veka su potpuno prestali ratovi između svih razvijenih zemalja).

Dodatak od Ankap-tjan

Nisam u toku da li je Bitarch ruski državljanin, ali želim da napomenem da ruski zakon štiti lične podatke svojih građana, pa ako se bilo kakvi slični podaci budu pojavljivali na mreži, njih će, naravno, objavljivati nepoznati agenti Državnog departamenta, a ako su direktno pored vašeg ulaza, onda je to lično bivši predsednik SAD gospodin Obama, od dosade i zlobe.

Takođe želim da napomenem da su mnogo lakše mete za takve mere čak i ne pripadnici silama bezbednosti, već mnogo bezbranije kategorije građana: zaposleni u izbornim komisijama koji dopuštaju kršenja prilikom brojanja glasova, zaposleni u administracijama koji ne odobravaju masovne akcije i slični tihi izvršioci, spremni da danas krše prava građana za sitni novac. Ako se ispostavi da takav rad dovodi do značajnih ličnih neprijatnosti, neki od njih će ili odustati od takvih dodatnih poslova, ili će početi da pregovaraju o povećanju cena za svoj nezahvalan rad.

Poznato je da su ekološke regulative uspele radikalno da poboljšaju čistoću vazduha u Njujorku od 1970-ih. A kako bi to moglo da funkcioniše pod ankapi? Šta će zameniti regulative i kako će se obezbediti čistoća vode i vazduha?

Šta treba raditi da bi se postigao čist vazduh pomoću države? Potrebno je pokrenuti društvenu kampanju, ubeđivati političare da se na ekološkim regulativama može steći i politički kapital i podeliti ne loše velike novce – i na kraju će država nagnuti one koji dimite, smanjujući im prihode, i nagraditi one koji žele čist vazduh. To je, naravno, ako živiš u Njujorku, a ne u gradu Sibaju u Republici Baškortostan.

Šta se dešava sa ekologijom na slobodnom tržištu? Tamo gde postojeće tehnologije znače da ili dimiš i zarađuješ novac, ili ne dimiš i ne zarađuješ apsolutno ništa, ti ćeš dimiti. A oko tebe će živeti oni koji takođe dimite i zarađuju novac, ili su nekako povezani sa vašim poslom. Oni kojima je dim štetan, jednostavno odlaze tamo gde je čistije i tamo grade svoj biznis povezan sa prodajom lepih vidova i čistog vazduha. Tako su, na primer, u SAD u 20. veku dimili Njujork i drugi Detroitovi i Los Anđelezi, dok su ljubitelji zdravog odmora masovno uređivali Floridu, koja se iz zemlje močvara ubrzano pretvarala u zemlju plaža.

Tržište veoma pouzdano primorava ljude na mirno suživotovanje, kada se svako bavi svojim poslom i ne pokušava da silom potiskuje konkurenciju. Kada je država počela aktivno da se bori za čistoću vazduha u gradovima, biznis je pronašao gde da dimi i počeo da se seli u zemlje trećeg sveta, dok je država za to platila pojavom Rđeve zone, odnosno gradova u kojima nije bilo moguće pronaći nijedan drugi manje ili više profitabilan posao osim dimljenja. Naravno, ja veoma pojednostavljujem, i stvar nije bila samo u ekologiji – država je napadala na mnogo frontova.

Naravno, biznis se može kritikovati jer često počinje da rešava probleme tek kako se oni pojave, pa zadatak neko vreme ostaje nerešen. Ali država, sa svojim manijakalno-depresivnim stilom reagovanja, ili tera da plivaš u praznom bazenu, ili zahteva da marširaš po dnu već napunjenog. Ako uvodiš ekološke regulative pre pojave dovoljno jeftinih tehnologija za čišćenje izduvnih gasova, ili ćeš dobiti korupciju, ili ćeš uništiti biznis, pa će gomila ljudi uzalud stradati od siromaštva. Ako, naprotiv, pokušaš centralizovano da ugušiš ekološki protest, gomila ljudi će takođe uzalud stradati od loše ekologije.

Pri tome će biznis na slobodnom tržištu i bez ikakvih državnih regulacija tražiti načine da manje dimi, proizvodi manje otpada, troši manje energije i tako dalje. Prljavo preduzeće se nalazi na periferiji, kvalifikovane radnike tamo je potrebno mamiti dobrim novcem, proizvedenu robu treba prevoziti potrošaču na kraj sveta, smeće takođe treba negde odvesti, i tako dalje. Da je moguće sa uporedivim troškovima proizvoditi isto tako blizu masovnog potrošača, to bi dalo dobru konkurentsku prednost, a to znači da će se morati investirirati u tehnologije koje smanjuju ekološku štetu.

Glavno sredstvo za poboljšanje ekologije je imuć ljudi. Dok su ljudi siromašni, zatvoriće oči na sve što im ometa zadovoljenje najhitnijih potreba. Tek kada postanu bogati, počinju da razmišljaju kako da organizuju udobnu svakodnevicu. Pokušavati da im organizujete svakodnevicu odmah, na njihov račun, ometajući ih da postanu bogati – to je zločin.

Ako ovde živite, to znači da vam je to iz nekog razloga potrebno

Kako će libertartanci graditi RNG (Rusku nacionalnu državu)? Kako ona treba biti uređena i u kojim granicama? I čemu to služi?

idea

анонимный вопрос

Odgovara Aleks Morin

Nisi svi libertarijanci koji planiraju da grade Rusku nacionalnu državu. Ali princip ugovornih jurisdikcija ili zajednica ne isključuje izgradnju takve.

Pre svega, princip federalizma podrazumeva konfederaciju i dobrovoljnost. Brojnu zajednica sklapaju ugovore o dobrovoljnosti pridruživanja i izlaska iz konfederacije. A ljudi vraćaju sebi prirodno pravo da žive po pravilima koja su sami sebi smislili.

Oni koji žele da grade RND (Rusku nacionalnu državu) mogu se udružiti, kupiti zemlju, ili objediniti svoja imanja, izabrati sebi oblik upravljanja, stvoriti tamo zakone. Da bi se jurisdikcija smatrala libertarijanskom, oni moraju odustati od iniciranja agresivnog nasilja („ne napadaj me“), priznati slobodu ugovora (svako može postati građanin RND-a po dogovoru sa ostalim učesnicima jurisdikcije, i svako može prestati biti građanin RND-a, izvršivši sve obaveze po imovinskim ugovorima). Granica će se definisati granicama poseda vlasnika-učesnika RND-a i vlasnika pravnih lica – ugovornih jurisdikcija. A ono što odlučite unutar jurisdikcije, to je već vaše pravo, kao slobodnih ljudi koji su se udružili sa zajedničkim ciljem, sve dok ne steneš na rep nekog zatrebanog zmija (druge zajednice-jurisdikcije).

Komentar Ankap-tjan

Počevši od 2014. godine, Putin ubija ideju ruskog sveta. Ruske nacionalne države neće biti. Libertarijanci je svakako neće graditi.

Postoji mnoštvo drugih ideja i interesa oko kojih će se ljudi udruživati. Jedino rusko što ima smisla oko čega će se udruživati sada i u vidljivoj budućnosti – to je oko ruskog jezika, negde za granicom. To nešto olakšava komunikaciju, iako daleko nije uvek olakšava razumevanje.

A nacije… Zabeleite već na nacije, smešni, dirljivi, mali hitleri.

Miša je pametan, budite kao Miša.

Kako maksimalno približiti ankap u zemljama sa postkomunističkom ekonomijom?

U SAD-u sve izgleda prilično glatko, ali u bivšem SSSR-u uslovi su drugačiji. Često gubitna državna preduzeća, monogradovi, zavisnost ekonomije od vojno-industrijskog kompleksa, mikro-naselja u izgradnji ometaju individualizam i nemešanje države — uklanjanje ili minimiziranje države i zatvaranje gubitnih preduzeća u kratkim rokovima dovešće do nezaposlenosti i izumiranja svih zaposlenih u državnom sektoru, dok će preživeli okačiti reformatore, bez obzira na NAP. Postoji li šansa za uspešne libertarijanske reforme u Rusiji?

Odgovara Aleks Morin

A zašto žuriti? Ankap i libertarijanstvo je ideologija. Ako ljudi dele tu ideologiju, oni će njome rukovoditi. Ako je ne dele, neće. Ne može se naterati ljudi da žive bez države. To su slobodni ljudi, oni sami odlučuju kako će živeti. Samo u monogradovima, u gubitnim državnim preduzećima, ljudi brže dolaze do pomisli da im vlada nije prijatelj. Umesto prodavnica sa lepim izlogima počinju da se pojavljuju štandovi sa jeftinim pivom, umesto akciznog rakije narod prelazi na domaću rakiju. Umesto da kažu „ja sam pošten poreski obveznik“, ljudi radije biraju da kriju prihode i vrše transakcije u gotovini bez dokumentacije.

Visoka gradnja, gde komšije nisu upoznate jedne s drugima, a pojam „svoje“ se završava na pragu stana — to je ozbiljan problem za slobodno društvo. Dok ljudi ne postanu vlasnici svoje zemlje, dok ne shvate da je njihova kuća tvrđava koja pripada samo njima, teško je govoriti o slobodi i samoupravljanju. Ali mi imamo drugi faktor koji nam ide na ruku — siromaštvo. Čovek koji nema šta da izgubi će pre prestati da podržava onoga ko ga iz godine u godinu pljačka, nego čovek koji ima svoju kuću, firmu, koji se ne stidi da kaže „moj deda i otac su glasali za republikance, ja takođe podržavam“. Postoji mnogo puteva do slobodnog društva, mi smo sami izabrali put kroz siromaštvo i ekstremnu društvenu nejednakost. I ne bih želeo da navodim rokove, želeo bih da naznačim pravac.

Dodatak od Ankap-tjan

U periodu raspada države, svi bi trebalo da uzimamo primer iz Venecuele. Dok je zvanična propaganda tamo slavila pobede socijalističke ekonomije, a inflacija obarala rekorde, ljudi su ulagali u ono što državi nije pod kontrolom – u bitcoin. Obim transakcija sa bolivarom na servisu localbitcoins značajno premašuje, na primer, obim transakcija sa evrom. Uostalom, Rusi ne trebaju previše moje savete, jer obim transakcija u rubljama na localbitcoins takođe premašuje obim transakcija u evrima. Dakle, čak i kada država pokazuje ekstremnu neefikasnost, nije uopšte neophodno da zbog toga izgubite sve. Kada se pojavi šansa da se nešto promeni u zemlji, bolje je imati resurse nego što ih nemate.

Naravno, bitcoin nije jedina moguća investicija koja nije pod kontrolom države. Još važnije su investicije u horizontalne veze. Možete i ne biti civilno društvo ako smatrate da su političke metode u ovom trenutku neefikasne, ili ako prezirete političke metode kao takve. Ali kao atomizovani pojedinci, nećete preživeti bez države. Dakle, poznati komunistički slogan sa pozivom na ujedinjenje svetskog proletařijata takođe vredi uzeti u obzir i kreativno preraditi za sebe, jednostavno izbacujući ograničenja o klasnoj sastav vašeg zajedništva.

Konačno, čak i ako ste iz nekog razloga državni službenik i primate sitniš za besmislen i neefikasan rad za državu, glupo je odvratiti vas od tog posla – sami biste odavno napustili taj posao da ste mogli. Ali ne treba se fokusirati samo na njega. Kažu da su u kasnom Sovjetskom Savezu, koji se sastojao od državnih službenika skoro u potpunosti, neobičnu popularnost imali termini koji nedostaju u socijalističkoj političkoj ekonomiji, kao što su šabaška, kalim i slične nazive za kontraekonomske fenomene. Dakle, i sada – dobar levičar u socijalizmu ne jača brak, već lični budžet. Platu možete primati i od države, a glavne snage je bolje usmeriti na dodatne poslove.

Čime se sa pozicije libertarijanizma objašnjava uspeh modernog Kine? Kakva je u tome uloga državne regulacije?

анонимный вопрос

Zapravo, savremeni Kina nije samo Narodna Republika Kina, već i Republika Kina, kao i Makao, Hong Kong i u značnoj meri Singapur. I upravo u smislu blagostanja građana, Narodna Republika Kina živi lošije od svih ostalih navedenih država, uprkos tome što su polazni uslovi u smislu ekonomskog razvoja za NRK, Republiku Kina i Singapur bili otprilike isti.

Dakle, sa pozicije libertarijanizma, potrebno je objašnjavati pre neuspeh Kine, a nikako ne njen uspeh. Da, naravno, Deng Sjaoping se pokazao boljim za NRK nego Mao Ce Tung. Ali stanovnici Republike Kina, bez ikakvih svetski poznatih reformatora, postigli su daleko značajnije uspehe. Kakva je ovde uloga državne regulacije? Kao što se lako može videti, ona je negativna.

U stvarnosti, naravno, ovde postoji doza lukavstva, i velikoj kontinentalnoj zemlji je mnogo teže da se izvlači iz siromaštva i socijalizma nego maloj i morskoj. Ali bilo koji od gradova na obali kontinentalne Kine mogao bi danas živeti ne lošije od Hong Konga ili barem Republike Kina, i ako to nije slučaj, odgovornost za to leži isključivo na rukovodstvu NRK. Prevelika je uloga vođstva i usmeravanja komunističke partije, preveliki je udeo državnog sektora u ekonomiji, previše resursa se troši ne na ono što ljudi žele da kupe, već na izgradnju velikog fajrvola i sistema socijalnog rejtinga.

Veliki kineski fajrvol i njegova uloga u uspehu savremene Kine

Kako planirate da gradite anarho-kapitalizam? Kakav je plan akcije?

Opolchenec

Radije bih govorila ne o planu, već o strategiji delovanja. Plan je dobar kada postoji određenost: konkretan, dostižan, merljiv cilj, mogućnost da se jasno navedu sredstva, podela akcija na faze i tako dalje. Po planu je, recimo, delovao Naaljnikov štab pred izbore kada je započinjao njegovu predsedničku kampanju: do određenog roka otvoriti toliko i toliko štabova, podeliti toliko i toliko novina, prikupiti toliko i toliko novca. Strategija se razlikuje po tome što je poznat samo cilj, poznate su neke specifičnosti okruženja, neka ograničenja za primenjena sredstva – i treba razumeti kako u tim uslovima uopšte može se postići cilj. Primer strategije je „pametno glasanje“, nedavna inicijativa istog tog Naaljnikovog štaba. Cilj je srušiti Putinov režim. Strategija je u ovoj fazi – razbijanje monopola ER-a na izborima. I uz to razne argumentacije i objašnjenja detalja.

Dakle, cilj je anarho-kapitalizam, odnosno društvo zasnovano na dobrovoljnim tržišnim odnosima, poštovanju privatne svojine, decentralizovanom ugovornom pravu, koje razume vrednost saradnje i neisplativost agresivnog nasilja.

Početna pozicija je država, odnosno stanje stvari u kojem postoje kategorije lica koja mogu nekažnjeno vršiti agresivno nasilje uz nemo tacitno odobravanje većine, i iako se pretpostavlja da su okviri tog nasilja definisani, to je prilično nejasno i promenljivo.

Strategija se sastoji u podrivanju legitimiteta države kao institucije. U relativno prosperitetnim zemljama ljudi moraju početi sa opravdavanjem zašto je država bandit, a ne pružalac dobara. U Rusiji je to već sada mnogima očigledno, ali je ipak važno učiniti opšteprihvaćenim uverenje da pokušaj pravljenja nečeg dobrog na mestu loše države predstavlja ili potpuno slep put, ili, barem, ne može biti krajnji cilj.

Da bi predstav o državi kao o poželjnom ili, barem, neizbežnom stanju civilizovanog društva prestao da bude mejnstrim, može se raditi u nekoliko pravaca, u skladu sa sopstvenim ukusima i kompetencijama:

  • razvoj i popularizacija alata koji omogućavaju funkcionisanje bez države u onim sferama u kojima ona polaga pravo na dominaciju;
  • stalno demonstriranje neuspeha države i pobeda privatne inicijative – država mora izgledati kao totalni gubitnik;
  • masovna diskreditacija glavnih mitova državne propagande – od efikasnosti demokratije do efikasnosti same propagande;
  • demonstracija neranjivosti društva pred državom, ili, barem, izuzetno male efikasnosti borbe države protiv ideologa ankapa;
  • podrivanje resursne baze države, putem izbegavanja pljačke i putem direktne privatizacije državne imovine;
  • demonstracija moralne neprihvatljivosti rada za državu, od „ne trči ispred lokomotive“ do opšte osude.
    • Izgleda da Tommy ne odobrava

Posledice legalizacije marihuane

Prema istraživanjima, u Koloradu je nakon legalizacije marihuane „…crno tržište je, suprotno očekivanjima, nakon legalizacije samo nastavilo da raste; država je nakon legalizacije izbila na prvo mesto po konzumaciji marihuane među tinejdžerima, a školski sistem nije dobio nikakve pozitivne promene.

Došlo je do porasta kriminala, kao što su pljačke i krađe automobila. Rast nivoa kriminala u 2016. godini premašio je 11 puta prosečnu vrednost među 30 najvećih gradova SAD. Broj ubistava je porastao za 10%“.

Preuzeto odavde. Molim te, prokomentariši.

Da bi se odgovorilo na pitanje, bilo je potrebno upoznati se sa izveštajem na engleskom jeziku o posledicama legalizacije, navedenim u literaturi na kraju članka.

Najzabavnije je ispalo sa crnim tržištem. Zašto je ono poraslo? Zato što su preduzetnici iz drugih država dolazili u Kolorado da se legalno zalihe, a zatim su pokušavali da iznesu proizvod u svoje države, gde je on ostao ilegalan. To je i razumljivo, jer je tamo zbog ilegalnosti trava ostala znatno skuplja. Naravno, deo saobraćaja je presretan, na to su trošeni novac, sve je to upisivalo u izveštaje, što rezultira paradoksalnom situacijom: izgleda kao legalizacija, ali obim ilegalnih operacija raste, a na njihovo suzbijanje troši se više sredstava. Drugim rečima, troškovi federalnih službi za borbu protiv legalizovanog posla u državi su se povećali, i govori nam se o povećanju troškova borbe protiv crnog tržišta u državi. Pa legalizujte travu u ostalim državama, i ti troškovi će nestati, a za sada patite u tišini.

Prilikom analize smrtnosti, izveštaj se koncentriše na smrtnost na putevima. Prilikom donošenja zakona o legalizaciji marihuane, pretpostavljalo se da će se povećanjem broja ljudi pod dejstvom supstanci za volanom smanjiti broj pijanih vozača, jer je vožnja pod dejstvom supstanci sigurnija. Šta je od toga ispalo? Citiram: „But while traffic deaths in general have declined in Colorado, the percentage of marijuana-related fatalities increased, the report said.“ Drugim rečima, ispalo je upravo ono što su i želeli, ali pošto je izveštaj napisala komisija za borbu protiv supstanci, oni stavljaju akcenat na to da je baš u njihovoj nadležnosti došlo do većeg broja smrtnih slučajeva, i da je to, navodno, loše. Pa, to što država nije monolitna i da tamo postoje različite grupe interesa je davno poznata činjenica, međutim, građanima je važno samo to što se ukupna smrtnost na putevima u državi smanjila.

Ekonomski efekat legalizacije je takav da je samo u 2017. godini obim prodaje marihuane iznosio petnaest stotina miliona dolara. Pored običnih poreza, marihuana je oporezovana posebnim porezima, i samo putem njih je u 2017. godini od građana u opštinama i državi oduzeto 247 miliona dolara, ili 2,3% celokupnog prihoda budžeta države.

Kako je država raspodelila taj novac? Delimično je novac potrošen na pružanje medicinske pomoći korisnicima marihuane, što se može smatrati barem malo legitimnom potrošnjom, iako je taj novac mogao jednostavno i biti neuzet, pa bi ga ljudi sami odneli lekarima, bez posredovanja zvaničnika. Ali veći deo je otišao na razne gluposti poput finansiranja škola ili policije, odnosno na protekcionističke mere za razvoj jednih grana privrede na račun drugih i na direktno razbacivanje novca. Pa, efikasnost države u ovakvim pitanjima je odavno poznata i ne izaziva iznenađenje.

Na kraju, pogledala sam šta se dešava sa kriminalom. U izvoru koji se koristi u članku navodi se priča policijskog narednika o tome da je u državi „zelena groznica“, te da avanturisti iz cele zemlje dolaze da uzgajaju marihuanu i zarađuju na tome. A pošto je država ovaj posao opremenila regulatornim preprekama, kako to voli, ljudi uzgajaju travu ilegalno, na primer, iznajme kuću, izvuku podove i naprave farmu ispod krova. Naravno, uz potpunu legalnost posla, nikome ne bi palo na pamet da se bavi takvim glupostima kada je jeftinije iznajmiti komad zemlje nego praviti ilegalne farme u kućama, pritom kršeći imovinska prava vlasnika tih istih kuća.

Što se tiče porasta ukupnog nivoa kriminala od 10%, želim da napomenem da priliv turista i preduzetnika verovatno nije precizno uzet u obzir od strane vlasti države, za razliku od nivoa kriminala, tako da se ne bih čudila ako je nivo po 100.000 stanovnika ostao otprilike isti kao što je bio.

Rezime. Veći deo problema navedenih u članku je ili izmišljen, ili je povezan sa preostalim zakonskim ograničenjima u ovoj industriji, ili sa specifičnostima statističkog vođenja evidencije (nešto je postalo vidljivije, na primer, odlasci lekarima, a nešto manje, na primer, broj stanovnika države). Kako se legalizacija marihuane bude širila u svim državama, sve će se prilično brzo stabilizovati, ljudi će postati bogatiji i srećniji.

Da li privatna obezbedjenja u procesu konkurencije mogu pristupati fizičkoj borbi protiv konkurenata ili mučenju onih koji neće koristiti njihove usluge?

Mislim da niko ne sumnja u to da oni imaju tehničku mogućnost za takve radnje, a to znači da ih se ne može isključiti. Naravno, takvi incidenti će se dešavati, pitanje je samo u tome ka čemu će to voditi.

Za početak ćemo razmotriti primer monopolističke zaštitne strukture tipa „policija“. Ako joj se pojavi konkurent koji želi da nekome pruža usluge zaštite pored policije, ona će, naravno, stupiti u fizičku borbu sa njim. To može izgledati dosadno: pokretanje postupka, izlazak sa inspekcijom, hapšenje, istraga, sud, kazne i zatvorske kazne. To može izgledati „zabavno“: potere, pucnjave, kovčeg, groblje. Bilo kako bilo, konkurent se uklanja, jednostavno zato što su građani u većini uvereni u korisnost državnog monopola na nasilje, jer je sam Hobbs tako rekao, a i Šulman je potvrdila. Da li će policija mučiti one koji neće koristiti njene usluge? Gore. Mučiće one koji plaćaju njene usluge, jednostavno zato što može, a protiv nje nema šta da se postavi. Preciznije, ovom bezpravlju se predlaže suprotstavljanje aktivnosti specijalizovanih alternativnih zaštitnih preduzeća: tužilaštva, odeljenja interne kontrole i tako dalje. Dakle, čak i u trenutnoj stvarnosti niko nije spreman da pristane na potpun i sveobuhvatan monopol na nasilje od strane samo jednog aktera. Čuvaru se predlaže da čuva.

Sada ćemo razmotriti banditu „zaštitu“ (kryšu) nalik onima koje su, prema predanju, preplavile ulice devedesetih. Ako je grad dovoljno velik, može se desiti da u njemu bude nekoliko konkurentskih zaštita. U kojim slučajevima zaštite stupaju u fizičke sukobe sa konkurentima? Prvo, sukobi moraju biti jeftini (mnogo jeftinih boraca). Drugo, sporni biznis mora biti prilično primamljiv. Ali ako je neki biznis potencijalno sposoban da zaštiti donese dobar novac, on može sebi da priušti izbor one zaštite koja će raditi bolje i jeftinije, jer u suprotnom uvek može da se obrati konkurentima. Tako će konkurencija zaštita neizbežno dovesti do smanjenja iznosa učešća, a to znači da će fizički sukobi sa konkurentima postajati sve manje opravdani. Opet, što brže troše borce, to oni postaju skuplji. I eto, krvavi sukobi postaju retkost, a umesto toga autoriteti sve rešavaju prema „pravilima uličnog kodeksa“.

A šta je sa mučenjem onih koji nisu klijenti? Naravno, zaštitniku je isplativo širiti glasine o kaznama za neukočne. U stvarnosti, vođenje takve aktivnosti će vremenom postati potpuno suvišno, pogotovo što će bukvalno par-tri dobro oglašenih presedana biti dovoljno da retko ko rizikuje da ostane potpuno bez zaštite, a prilaziti tuđem klijentu više nije po pravilima i rizično je. Opet, ako je neko bez zaštite, to još uvek ne znači da je potpuno bezopasan ili da nema nikoga ko bi stao u njegovu odbranu. Jednostavno će u opštem slučaju u to upasti neprofesionalci, ali i neprofesionalci mogu biti retki skotovi. Tako da, zašto rizikovati?

Borci su jeftini, ali su već malo izlizani

Mnogo pitanja i zabrinutosti

Pozdrav. Imam nekoliko briga u vezi sa ankapom (pre, čak i u vezi sa anarhijskim delom). Prvo, da li je anarhija moguća u pojedinačnoj državi (teritoriji)? Da li je bilo takvih slučajeva u istoriji? Koliko dugo je to trajalo? Drugo, ako anarhijski pokret dođe do vlasti u celom svetu, da li se neće desiti da zajednice prerastu u sve poznate države, pa da će stvoriti sopstvenu biti izuzetno teško? Treće, ko će rešavati važna pitanja koja danas rešava država? Ne, ne mislim na puteve. Mislim na novac (ko će vršiti njegovu emisiju?), na emigraciju i imigraciju (da li će postojati sličnosti viznih centara, ko će se time baviti), na osnovna dokumenta (da li će postojati pasoši, ko će se baviti njihovom izdajom?), ko će se baviti ekologijom (često je radi izvlačenja najveće koristi bolje koristiti ekološki štetna sredstva, ona su prosto jeftinija)?

Kiril

Mogućnost anarhije

Već sam više puta pisala o tome da pravo koreni u ljudskim odnosima i definiše se spremnošću da se tolerišu određene ili druge radnje sa strane drugih ljudi. Da li je anarhija moguća na nekoj manje ili više izdvojanoj teritoriji? Da, ako određeni kritični broj stanovnika te teritorije nije nameravan da toleriše „arhiju“, odnosno prisilno upravljanje, oduzimanje resursa pod izgovorom vladinih potreba, i svega ostalog što prati državu.

Da li je bilo takvih slučajeva u istoriji? Prilično su dobro dokumentovana dva prilično dugačka: Irska i Island. I tamo i tamo, umesto države, bilo je ono što bi se sada nazvalo ugovornim jurisdikcijama, gde su ljudi imali izbor kome tačno da se obrate za rešavanje konflikata, i kako tačno da koordiniraju svoje postupke.

Sada je svet postao mnogo globalizovaniji, i da bi se anarhijsko društvo osećalo sigurno, nije neophodno da živi kompaktno na određenoj teritoriji. Iako mnogi iz ličnog iskustva znaju koliko to mnogo pomaže kada te fizički okružuju ljudi sličnog duha, i kada možeš sebi da priuštiš upravo onaj stil života koji preferiraš, znajući da ćeš u okolini naći razumevanje i podršku. Tako da će težnja ka teritorijalnim zajednicama ostati, ali im nema potrebe da teže značajnom geografskom prostirenju, retko će se raditi o razmerama većim od grada.

Preobražaj društva u državu

Da li se bojim da će takvi polis(i) (reč „zajednica“ je izobličena kružnom odgovornošću koja olakšava njeno ugnjetavanje od strane spoljašnjeg agresora, zato bih radije izbegao njenu upotrebu) pretvarati u države? U uslovima globalne informacione povezanosti? U uslovima postojanja ekstrateritorijalnih društava pored teritorijalnih? Znate, to mi je sumnjivo, to je otprilike kao bojati se da će ptice ponovo postati dinosaurusi. Uslovi nisu takvi. Kratka epoha država se završava. (I, nadam se, ne moram dodatno da objašnjavam da je polis uslosno ime, dok će stvarna teritorijalna anarhistička društva samo u maloj meri podsećati na antičke uzore)

Vize

Hoće li neki polis omogućavati pristup strancima samo na poseban poziv? Da, sasvim je moguće. Ko pozove, taj je i odgovoran za pozvanog – to je jednostavan i prirodan mehanizam koji odlično funkcioniše bez ikakve države sa njenim viznim centrima i službenicima koji izdaju dozvole za ulazak.

Privatni novac

Novac u obliku kriptovaluta već sada odlično cirkuliše privatnim putem, ne vidim razlog zašto bi trebalo da prestane to da radi, pošto tehnologije to omogućavaju.

Ekologija

Ekologija je skup znanja i tehnologija koje se primenjuju za transformaciju prirode na način da čoveku u novim uslovima bude što udobnije. Shodno tome, što više ljudi živi na nekoj teritoriji, i što bogatiji žive, to je veća potražnja za ekologijom, a što manje, to je manja. Zato na teritorijama gde niko ne živi, i na koje niko ne polaga pravo, najmanji je zahtev za bilo kakvim ekološkim transformacijama. Tamo može biti bilo koja prašuma, bilo koji kombinat koji dimi nebo, ali tamo gde se pojavi potražnja za ekologijom, biće prirodni rezervat, dobro opremljen park, pogodan travnjak za ležanje na travi, cvet u saksiji ili jednostavno zidovi okrečeni u veselu zelenu boju i mače u aplikaciji na telefonu – u zavisnosti od toga u kojoj meri su elementi žive prirode traženi na konkretnom mestu.

Uslovna zajednica ljubitelja života među zelenilom u savremenom gradu

Zašto ne treba očekivati „dobru državu“?

Govori Bitarh

Među mnogim opozicionarima postoji mišljenje da je dovoljno uraditi u Rusiji „kao u Evropi“ i živećemo skoro pa u raju. Oni obično hvale zapadne zemlje zbog podele vlasti, poštenih sudova, transparentnog budžeta, pametne regulacije, pravednih poreza, slobode govora i mnogih drugih stvari koje nedostaju u RF. Ali neki od tih ljudi kasnije počinju da primećuju da sva ona dostignuća zbog kojih su bili spremni da napuste svoja uštogljena mesta, polako ali sigurno nestaju čak i na njihovom omiljenom Zapadu, a da ne govorimo o prenošenju u Rusiju.

Zašto se to dešava i zašto je besmisleno čekati poboljšanje države, kao što je besmisleno i emigrirati? Spreman sam da iznesem hipotezu zasnovanu na mislima iz predavanja poznate sociologinje Ele Paneah (dostupna su na YouTube-u). Ne mogu garantovati apsolutnu verodostojnost ove hipoteze, ali smatram da je verovatnoća da je istinita veća od 99%.

U svojim predavanjima Ela iznosi teoriju o „stacionarnom banditima“, objašnjavajući pozitivan (stvoriteljski, progresivni) vektor kojim je država usmeravala društvo, neophodnošću vojnog prevladavanja nad drugim stacionarnim banditima. Ako je neki od njih preferirao tradiciju i mrak, a drugi progres i ljudska prava, poslednji je rano ili kasno postizao tehnološku nadmoć nad prvim. Na kraju krajeva – tradicionalisti i pristalice „zverske“ nasilne hijerarhije jednostavno su osvajani od strane progresivnijih država. Pošto bez poštovanja ličnosti i ljudskih prava nije moguć razvoj tehnologije, države su bile primorane da preuzimaju jedna od druge najbolje prakse za obezbeđivanje ličnih sloboda, povećanje poverenja u poreski sistem kroz transparentan budžet, stvaranje društvenih liftova za mlade, borbu protiv korupcije i nudi pomoć onima koji prelaze na njihovu stranu.

Nakon Drugog svetskog rata, kao rezultat pojave doktrine obuzdavanja kroz pretnju međusobno garantovanog uništenja, ratovi između više-nema razvijenih zemalja su potpuno prestali. Jer nijedan političar se neće usuditi da započne rat ako zna da i sam može biti uništen. Kao rezultat toga, nestao je podsticaj za razvoj i stvaranje boljih uslova za sopstvene građane. Jer te ionako niko ne preti, a sopstveno stanovništvo se može pot压iti čak i običnim pendrecima i suzavcem.

Odsustvo stimulusa za razvoj uopšte ne znači zaustavljanje konkurencije državnih praksi, samo sada države preuzimaju metode ugnjetavanja sopstvenih građana jedne od druge — skriveni porezi, cenzura na Internetu, borba protiv protesta i mitinga, društveni rejting, nadzor itd. Verovatno ste primetili da su neki od njih se prvo pojavili kod nas, a zatim na zapadu, drugi obrnuto. Ali generalno, kako kod nas, tako i na zapadu, obim prava i sloboda se postepeno, i to sve bržim tempom, smanjuje. Emigracija postaje besmislena, jer će nakon određenog vremena svi oni nedostaci zbog kojih ste otišli, postojati i na vašem novom mestu.

Kako možemo vratiti konkurenciju pozitivnih praksi? Oslobadivši se teritorijalnog monopola države i prelaskom na sistem eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija (EKU), stvorićemo stimulans za pojedinačne EKU da se takmiče za građane. Jer, prelazak u drugu EKU biće jednostavan kao i promena mobilnog operatera. Shodno tome, rukovodioci ovih kompanija će biti zainteresovani da ponude najbolje uslove za građane.

Aplikacija za izbor jurisdikcije