Pretpostavimo da se neko od vaših poznanika ili poslovnih partnera zbog nečega uvredio i počeo da vam preti Levijatanom. Recimo da su i zakoni na njegovoj strani i da od vas zahteva novac ili nešto drugo. Vi ne slažete sa tim zahtevima i smatrate da ste u pravu, a državne zakone biste radije ignorisali, samo što je vašem ugovornom partneru isplativo da ih primeni protiv vas. Šta učiniti?
Ako vaša dobra reč nema dovoljno ubedljivu snagu da reši konflikt privatno, nema ničeg užasnog u tome da i sa svoje strane zapretite da ćete se obratiti državi. Njena zakonska pravila su sastavljena tako da je pred njima kriv svako, tako da je vaša pretnja nešto poput primene doktrine uzajamnog nuklearnog odvraćanja.
Opišite mu slikovitije sve one probleme koji će oboma pasti na glavu ako započnete zvanične sukobe, recite da ste spremni da idete do kraja, ali da biste rado izbegli svu tu uzajamnu sramotu ako i on nakon vas pokaže svest i odbije da koristi državu protiv ljudi.
Potpuno je nebitno čime preti. Država će jednog kazniti zbog samovoljne prenamene stana, drugog zbog zapošljavanja radnika na crno, trećeg zbog psovke na javnom mestu. Nešto će se naći.
Pa je to tako sjajno kada se čak i sopstvene male neprijatnosti mogu pretvoriti u akciju neposlušnosti režimu!
Njegova ideja je da je država u vidu birokrata loša (on se slaže sa mnom u vezi toga). Samo što je njegovo rešenje problema drugačije. Šta ako to ne budu birokrate, već kompjuter koji će sve savršeno izračunavati. Kompjuter nije podložan korupciji. Njegov argument protiv kapitalizma je taj što se u kapitalizmu resursi troše neefikasno, što usporava razvoj čovečanstva. Kaže da je u tržišnoj ekonomiji deficit postavljen kao mehanizam motivacije. Tj. postoji nedostatak nečega – to stimuliše preduzetnike koji pokušavaju da zadovolje potražnju za deficitom i ostvare dobit. Mislim da treba razraditi ovu temu, ako to već nije učinjeno.
Postoji uobičajeno mišljenje da bi svaki IT stručnjak radije zamenio bilo kog birokrate jednim jednostavnim skriptom. Na slobodnom tržištu se upravo tako i dešava: veštačkom inteligencijom se zamenjuju različiti profesionalci prosečnih sposobnosti, uglavnom, naravno, oni koji rade glavom, a ne rukama: novinari, pravnici, berzanski trgovci, dizajneri i tako dalje. Tako da tehnički nema problema ni sa ukidanjem birokrate, ali postoji nerelačnost birokrate da bude ukinut, jer je državna birokratija najjači sindikat na Zemlji.
Dakle, ako se administracija države uvodi pomoću veštačke inteligencije, a da se prethodno ne ukinu birokrate, to je izuzetno resursno zahtevan zadatak koji uopšte ne leži u okvirima ideala Žaka Freska. Oni će proces uvođenja opštim mnoštvom birokratskih odobrenja, za izvršenje bilo koje komande elektronske uprave tražiće potvrdu sa mokrim pečatom, i naravno će se pobrinuti da sve radi na domaćem hardveru i domaćem softveru sa bekdorima za službe bezbednosti.
Mnogo je efikasnije prvo ukinuti birokrate, a kada se pojavi deficit usluga administracije, tržišna ekonomija već ume da reši taj zadatak – jer je u tržišnoj ekonomiji deficit postavljen kao mehanizam motivacije. Tako će preduzetnici brzo obezbediti tržišnu potražnju za uvođenjem veštačke inteligencije radi rešavanja zadataka koordinacije.
Iskreno govoreći, po mom mišljenju, Fresko je nešto poput Antikejnsa. Kejns kaže da se izlazak iz krize postiže povećanjem potrošnje putem državne regulacije, a Fresko mu pridružuje: ne, ljudi moraju da odustanu od svojih nepotrebnih potreba zahvaljujući državnoj regulaciji, tada će resursi biti u izobilju, ah, kako će naša ekonomija orijentisana na resurse procvetati! Pa, to je jednostavno Eskobarova aksioma u čistom obliku. Ali pristalice Žaka Freska to ne moraju sve da govore, dovoljno je ponuditi pametan tržišni način realizacije njihovog sna, opisan u prethodnom pasusu.
Otprilike ovako bi, iz perspektive aktuelnih zvaničnika, elektronski službenik trebalo da izgleda: analogni interfejs za postavljanje potpisa, pečata, rukovanja, primanje mitovanja i stavljanje lisica. I obučen prema dres kodu.
Kloniranje ljudi je odavno poznat prirodni fenomen, sa posledicama sa kojima se većina nas susretala, ne iskusući pritom nikakve preterane poteškoće. Klonovi su, zbog svojih karakteristika, voljeni u beletristici – toliko da uvođenje klona u radnju postaje znak određene banalnosti. Klonirani ljudi se aktivno koriste u psihološkim i drugim medicinskim istraživanjima, kada je potrebno isključiti uticaj genetskih razlika i fokusirati se na faktore okruženja. Uopšte, to što postoje klonovi ljudi je jednako uobičajena stvar kao i postojanje albinoza. Šta mnogo, monozigotni blizanci, zar mi jednojjajčane blizance nismo videli?
Krajem prošlog veka razvijene biotehnologije omogućile su kloniranje već odraslih organizama. Teorijski ništa ne sprečava da se na taj način kloniraju i ljudi. Po čemu će se klonovi dobijeni od odraslih ljudi razlikovati od klonova dobijenih u fazi deobe zigote? Samo po tome što će imati različitu starost. Drugim rečima, socijalne posledice će biti znatno manje nego kod prirodnih blizanaca – njih je barem moguće pomešati, iako će, recimo, otisci prstiju već biti različiti, a različito starosne blizance je mnogo teže pomešati.
Kakav je smisao kloniranja celog odraslog čoveka? Praktično nula. Običnu decu je mnogo lakše i jeftinije napraviti. Ono što zaista može doneti korist jeste kloniranje tkiva. Organ izrastao iz samog sebe mnogo će se bolje prihvatiti prilikom transplantacije.
O strašilima
Religijske odmah odbacujem, jer besprizorične fantazije mogu biti apsolutno proizvoljne, sve se ne može analizirati.
Ljude će klonirati, uzgajati, a onda seći na organe. Pa, ljudi, to je isto kao tvrditi da će se automobili sklapati, a onda rastavljati na delove. Uzgoj manje diferencirane ćelijske kulture je mnogo lakši i jeftiniji.
Bogataši će kopirati svoju svest u svoje klonove. Do tehnologija kopiranja svesti još uvek smo dalje nego do pilotiranog leta do granica Sunčevog sistema. Let barem možemo isplanirati sa postojećim tehnologijama, a za prenos svesti nema čak ni pristupa. Kada se pojave takve tehnologije, može se desiti da klonovi tu uopšte neće biti potrebni, i da su ljudi uopšte savladali procedure podmlađivanja.
Više puta su me pitali kako će se fundamentalna nauka razvijati bez države. Pa, evo, kloniranje je upravo primer kako država direktno zabranjuje nauku, tako da bi se bez države ona bar razvijala, dok se sada u nizu oblasti obeleženih crvenim zastavicama primorana da napreduje čudnim, bočnim stazama.
Ukratko: reč je o tome da neki ljudi uskraćuju državi Ruska Federacija pravo na postojanje zato što je osnovana kršenjem zakonodavstva Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika. A pošto SSSR nije bio ispravno raspustio, dakle, on nigde nije otišao, i RF je neka nelegitimna izmišljotina, i pristojnom čoveku ne treba da bude mar za želje njenih zaposlenih.
Neću se zadržavati na pravničkom izvrtanju, jer je, naravno, potpuno nebitno koliko je po dokumentima ispravno formirana država. Halo, mi govorimo o državi, država je bandit, kakva legitimnost? Država postoji u glavama, to je spremnost ljudi da se pokoravaju prisili, jer se ona vrši u ime nečeg važnijeg od čoveka. Ljudima je teško jednostavno izbaciti državu iz glave, direktno izjavivši da ne postoji ništa važnije od čoveka, pa stoga nema ni osnova da trpe prisilu u ime raznih apstraktnih entiteta. Zato izmišljaju drugi apstraktni entitet – i on zauzima mesto aktuelnog formalnog suverena.
Ponekad pokažem određenu slabost i kažem da sam saglasna da se demontaža države zaustavi na nekom takvom ultra-minarhizmu, kada države još uvek postoje, ali predstavljaju samo imena. Znam da se na ovoj teritoriji nalazi država Ruska Federacija. Šta iz toga proizlazi u pravnom smislu? Ništa. Jednostavno postoji takav geografski objekat, dodatno ime za označavanje mesta. Ali pritom nijedna druga država ne može tek tako da uzme i proglasi da će od sada ovde biti država Sibirsko kanstvo, i da svaki kanov podanik, odnosno onaj koji živi na određenoj teritoriji, mora mesečno uplaćivati kanu deset hiljada satoshija, inače će mu imovina biti rasprodana. Ne, dragi, ovde već postoji ustanovljena država, skloni se. Evo njenih granica, evo njenog glavnog grada, evo njene diplomatske predstavnice koja trguje suvenirima.
Ho li sekta svedoka SSSR razvaliti Rusku Federaciju? Veoma je malo verovatno. Ali će uneti svoj udeo sumnje u to da postojeća država uopšte ima bilo kakvo pravo da izdaje naredbe ljudima. Tako da neka ovi zabavni momci nastave da trole aktuelnu vlast, mada će, naravno, ako počnu da koriste svoje alate kako bi kršili privatne ugovore, to biti zloupotreba neformalne konvencije o granicama trolovanja, i to ih, naravno, neće odvesti u dobro
Etatisti često govore da država pomaže u rešavanju problema tragedije zajednice. Zapravo, naravno, ona ih samo stvara. Najmasovnija od njih, sposobna da dovede do propasti civilizacije, jeste nagli pad nataliteta. Zaista, zašto žena ne bi spavala mnogo noći, menjajući pelene bebi, kada je mnogo zanimljivije otići u klub da se zabavi sa prijateljima i objaviti slike moderne odeće na Insti! A šta će biti u starosti? Potpuno je nebitno — omiljena država je neće ostaviti bez dostojne penzije, a ako se još i pravilno glasa, daće besplatnu negovateljicu.
Ovde se nazire čista tragedija zajednice. Za pojedinačnu ženu, sa stanovišta resursa, isplativije je uopšte ne rađati (ionako će dobiti garantovanu penziju u starosti, ali neće trošiti resurse na vaspitanje dece). Ako tako rade svi stanovnici zemlje, poreski prihodi će pasti zajedno sa brojem stanovnika konkretne zemlje i država će biti primorana da pojača pljačku. Porezi su i ovako sada na istorijskim maksimumima, što znači da će njihovo dalje povećanje sigurno dovesti do pada cele ekonomije, odlaska biznisa kako iz zemlje, tako i „u senku“, a na kraju — do kolapsa države.
Od sebe ću napomenuti da država rešava ovu tragediju zajednice jednostavno: plaća dečije dodatke. Na taj način se povećava natalitet među onima za koje veličina dodatka ima značaj. Tako da, sa stanovišta države, ništa strašno se ne dešava: bezdeca imućni građani plaćaju siromašne i plodne, pravda pobeđuje. Država je čitav konglomerat grupa specijalnih interesa, i svaki izazov koji dođe iz spoljnog sveta, ili čak jednostavno izmišljen, može se iskoristiti kao povod za povećanje veličine države: bilo da je natalitet visok ili nizak, bilo da je imigracija visoka ili niska, bilo da je otopljavanje ili zahlađivanje…
Istorija pokazuje da na dugim vremenskim intervalima stalno raste „veličina države“ (obim resursa koje ona kontroliše i stepen uticaja na živote svojih podanika). Ovo se odnosi na sve oblike vladavine — liberalne demokratije, republike sa cenzusnom demokratijom, ideokratije, teokratije, čak i monarhije. Neke države su prvobitno bile stvorene na ideji minarhizma („ograničene vlade“), kao na primer SAD, gde su oci osnivači razumeli mogućnost širenja veličine države i pokušali da u ustav upišu mehanizme za suzbijanje tog procesa. U svim slučajevima to nije funkcionisalo i čak su i naj„manje“ vlade izrasle do džinovskih dimenzija.
Zašto se to onda uvek dešava? Postoji mnogo verzija, ali najverovatnija deluje ideja koju je izneo Pavle Usanov u svom nedavnom predavanju „Spontani poretci kao alternativa državi“. Rast se dešava zato što je svaki službenik zainteresovan da preraspodeli rentu (resurse oduzete stanovništvu putem poreza) u svoju korist. Ako on to ne uradi sam, uradiće to neko od njegovih kolega. Pojavljuje se stalno iskušenje da se bavi populizmom i izmišlja nove funkcije za mešanje države u oblasti koje pripadaju grupi interesa koja je iznudila tog konkretnog službenika. Na primer, službenici iz državne agencije za socijalno osiguranje zainteresovani su za POVEĆANJE broja nezaposlenih i siromašnih, jer mogu da „izdejstvuju“ veće finansiranje za sebe i, shodno tome, povećaju svoje plate, zaposle svoje prijatelje, dodela sebi bonuse.
Znate, mogao bi se banalno odgovoriti da država nije potrebna, jer – i dalje sledi dug spisak problema koje ona uzrokuje. Moglo bi se pozvati na to da što je manja mera državne intervencije, to više cveta i miriše ekonomija. Ali vrednosti su subjektivne, i ne može se za sve na bilo koji način odgovoriti da država nije potrebna. Ljubitelja čavura u dupčetu trenutno ima punih lavica, i mnogi zahtevaju da im se on gurne još dublje. Nije im dovoljna minarhija, dajte im socijalizam, učili su u školi da je u socijalizmu sloboda, jednakost i bratstvo, ili barem red i bezbednost.
dobrovoljno i uz pesmu!
Ipak, ni takav pristup ne prolazi kao argument. U društvu je uvek visok procenat konformista koji će odobravati status kvo, kakav god on bio čudan, tako da bi tvrdnja da većina direktno, iskreno i aktivno želi državu, pa čak i da će izaći u njenu odbranu, takođe bila nepromišljena.
Pitati predstavnike države o tome da li je država potrebna, i kako bi bilo da se ovde malo pomerimo i oslobodimo komadić zemlje za ankap – to bi bilo sasvim naivno.
Dakle, da bi se dobio korektan odgovor na pitanje da li je država potrebna, prvo će se morati ipak postići pojavljivanje negde nekog normalnog, relativno čistog ankap-a, a onda neka tržište odluči u obliku migracioniih i novčanih tokova. Ako će se u ankap-u stabilno pojavljivati oni koji žele to make the state great again, to znači da je država potrebna. Na primer, jednostavno zato što je potrebno imati na koga da se besni. A ako će nakon jedne generacije života pod ankap-om država biti percipirana kao čudan, drevni, varvarski institut poput ordalije ili neke druge omerta, to znači da je čoveku ipak nije potrebna kao takva, samo što je trenutno ona po činjenicama tu, i mnogi se mire sa njom.
Kao što nas uči ekonomska teorija, vrednosti su subjektivne. Zato bi uz pitanje „šta je bolje“ uvek trebalo dodati pojašnjenje: kome je bolje. Da ne bih pravio dugačke tekstove, polaziću od pretpostavke da „bolje“ treba da bude za onoga u čijim interesima vojska obavlja svoju direktnu namenu.
U savremenom međunarodnom pravu privatni ratovi su zabranjeni, pa privatna vojska može raditi uglavnom kao podizvođač državne vojske. Bar ako je reč o klasičnoj vojsci koja koristi ljudsku snagu naoružanu smrtonosnim oružjem. Dakle, jasno je da je privatna vojska bolja od državne za one zadatke koje država radije prepušta autsorsingu. U suštini, jedino što državna vojska ne bi želela da prepusti autsorsingu pod bilo kojim okolnostima jeste deličenje budžetskog novca. A najradije državna kontraktna vojska prepušta autsorsingu one zadatke koje najlošije obavlja: zaštitu civila.
Državna vojska, usled samih mehanizama svog finansiranja, dobija sasvim tipične karakteristike, zbog čega su državne vojske do izvesne mere veoma slične jedna drugoj. Privatne vojske obavljaju tržišne zadatke u najrazličitijim nišama, pa se mogu znatno razlikovati jedna od druge. Negde je tržištu potrebna jeftina laka pešadija koja ume da strada u grupama, ne opterećujući poreske obveznike, i tada na pomoć dolazi neko poput Vagnera. Negde tržištu treba zaštita komunikacija, i tu pomažu nešto tehnološki napredniji momci koji su stručni za komunikaciju i logistiku. Negde je potrebno voditi sajber rat, i za taj zadatak se otvara privatna fabrika trolova. Negde je tržištu potrebna obaveštajna dokumentacija za objavljivanje, i tada se pojavljuje kompanija Bellingcat.
Pitajte se, kakve veze ova poslednja dva slučaja imaju sa ratom? Isto tako uspešno možete pitati kakve veze sa ratom imaju eksplozije šahid-dronova. Takođe, inače, odličan primer privatnih vojski: ne koštaju mnogo, rade efikasno. Samo im je zadatak prilično specifičan: podrška reklamnoj kampanji sponzora terora.
Pa dobro, za koje zadatke su državne ugovorne vojske ipak efikasnije od privatnih, osim od trošenja budžeta? Paradoksalno, uprkos svojoj potpunoj neefikasnosti u zaštiti neboraca, državne ugovorne vojske su efikasnije u stvaranju osećaja sigurnosti kod građana zemlje kojoj ta državna ugovorna vojska pripada. Upravo to im omogućava da budu toliko efikasne u trošenju budžeta, jer je poreski obveznik unapred saglasan sa skupoćom vojske, samo da ne bude rata.
Prošle nedelje nisu obeležili samo sveopšti protesti, već i, zamislite, izbori. Želeo bih malo da prodiskutujem o tome zašto bi ankapi uopšte trebali da obraćaju bilo kakvu pažnju na izbore.
Naravno, ideja da neko, ko je pobedio svoje protivnike kao rezultat složene višestepene electoralne procedure, sada ima vlast da raspolaže svim stanovnicima podređene teritorije u okviru ovlašćenja definisanih funkcijom, uz bonuse za drskost, i da je to podjednako neprikosnoveno kao i zahtevi našeg dobrovoljno potpisanog ugovora – ne izdržava kritiku. O tome su napisane čitave knjige, nećemo o toj banalnosti.
Ali zar zaista mislite da u ankapiji nema mesta samom fenomenu proceduralne legitimacije prilikom utvrđivanja ko će vršiti rukovođenje?
Demokratija je skup alata za donošenje kompromisnih odluka u kolektivima. Kod ankapije se dodaje samo principalni zahtev da se odluke odnose isključivo na pitanja reda raspolaženja kolektivnom svojinom, ali ne i privatnom svojinom članova kolektiva. Uzimajući u obzir ovo ograničenje, demokratske procedure su sasvim prihvatljive i one zaista doprinose minimiziranju konflikata.
Zato je učešće u masterklasu o sprovođenju electoralnih procedura koji organizuje država prilično korisno. Za sada, u edukativne svrhe, nije važno kako su uslovni kandidati Ivanov i Petrov tačno dospeli u listić, a Sidorov bio onemogućen da učestvuje u izborima, i Popov povučen poslednjeg dana. Važno je da izborno veće na odgovarajući način precrta kandidata Popova iz listića, da na svakom listiću stoji pečat i potpisi dva člana izbornog veća, da se pored birališta ne vodi agitacija, da na birača na biralištu ne vrši pritisak, da se poštuje tajnost glasanja, da se brojanje glasova sprovodi strogo po proceduri, da se kontrolni odnosi poklope, da se kopije zapisnika izdati posmatračima poklapaju sa zvaničnim rezultatima po biralištu – to je ta sva dosadna kuhinja u kojoj je svaki detalj bitan.
Znate li da rešavate ovakve jednostavne zadatke? To znači da će biti lakše nositi se sa organizacijom glasanja na skupštini akcionara, ili u zadruzi vlasnika stanova, ili sa programiranjem algoritama konsenzusa prilikom kreiranja nove kriptovalute. Ili možete pokušati da sebi otežate zadatke – i težite očuvanju čistoće electoralnih procedura ne samo na dan glasanja, već tokom cele predizborne kampanje. A tamo, ko zna, može doći i do praktične implementacije demokratskog modela u okviru države – to jest, ne samo izbornog modela, već i celog sistema kočnica i ravnoteža, koji obezbeđuje donošenje i sprovođenje kompromisnih odluka u velikim kolektivima uz minimiziranje nasilnog prisiljavanja.
Zato ne zanemarujte izbore, čak i ako u ovom trenutku nema nikakve praktične koristi od rezultata glasanja. To je razvoj veština koje su podjednako korisne kao i veština rukovanja oružjem. Jednostavno dolazite na izborne okrugove kako biste, tako reći, „vežbali“.
Vaši pitanja su trenutno završena, pa ću jednostavno govoriti o jučerašnjim protestima.
Jasno je da penzija zapravo malo koga zanima. Oni koji uskoro odlaze u penziju pate od povećanja starosne granice u minimalnoj meri, jer se starost povećava postepeno. A za one kojima penzija nije blizu, to je toliko daleka budućnost da je u našem brzom i nestabilnom svetu potpuno besmisleno praviti planove za tako dug rok.
Ali proteste izvode mladi. Koji je njihov motiv?
Jednostavno su im dosadila ova država, a ovde se ona tako sjajno saplela. Može se izaći protestovati protiv vlasti kao takve, ali pred očima roditelja i baka imati čvrsto opravdanje: nas su opljačkali, vas su opljačkali, država je odlepele, treba je ukrotiti, jer inače neće stati.
Trenutno je tako sjajan period kada nema uopšte nikakvog smisla u promovisanju bilo kakvih legalnih konstruktivnih političara na federalnom nivou. Izbori u Dumu 2021. Izbori predsednika 2024. Dakle, do perioda kada će ljudima biti prihvatljiva teza „opozicija donosi samo negativ, umesto da učestvuje u izborima sa konstruktivnim dnevnim redom“ još je veoma daleko, a za sada će mnogo bolje prolaziti pitanja o tome kakva se sranja dešavaju sa dnevnim redom vlasti. Sada je vreme da joj se pravi opstrukcija, da se tera da pravi greške, da se poljulja autoritet, da se ismeju svi pokušaji dogovora sa njom o bilo čemu osim o kapitulaciji. Vreme za tezu „vi nas stavljate pred činjenice, pa i mi vas stavljamo pred činjenice“. Vreme kada državu ne možemo samo nazvati banditom, već se prema njoj možemo i ponašati baš tako: stavljati je izvan zakona i organizovati odbranu. Vreme kada na reči „ja sam protiv države“ ljudi prestaju da okreću prstom oko slepoočnice, a počinju da se pitaju šta se može učiniti.
Od teze „državi se ne smeju poveriti naše penzione ušteđevine“ vrlo je blizu teze „državi se uopšte ništa ne sme poveriti“. A to znači da ljudi sazrevaju za ankap.
