Kloniranje ljudi je odavno poznat prirodni fenomen, sa posledicama sa kojima se većina nas susretala, ne iskusući pritom nikakve preterane poteškoće. Klonovi su, zbog svojih karakteristika, voljeni u beletristici – toliko da uvođenje klona u radnju postaje znak određene banalnosti. Klonirani ljudi se aktivno koriste u psihološkim i drugim medicinskim istraživanjima, kada je potrebno isključiti uticaj genetskih razlika i fokusirati se na faktore okruženja. Uopšte, to što postoje klonovi ljudi je jednako uobičajena stvar kao i postojanje albinoza. Šta mnogo, monozigotni blizanci, zar mi jednojjajčane blizance nismo videli?

Krajem prošlog veka razvijene biotehnologije omogućile su kloniranje već odraslih organizama. Teorijski ništa ne sprečava da se na taj način kloniraju i ljudi. Po čemu će se klonovi dobijeni od odraslih ljudi razlikovati od klonova dobijenih u fazi deobe zigote? Samo po tome što će imati različitu starost. Drugim rečima, socijalne posledice će biti znatno manje nego kod prirodnih blizanaca – njih je barem moguće pomešati, iako će, recimo, otisci prstiju već biti različiti, a različito starosne blizance je mnogo teže pomešati.

Kakav je smisao kloniranja celog odraslog čoveka? Praktično nula. Običnu decu je mnogo lakše i jeftinije napraviti. Ono što zaista može doneti korist jeste kloniranje tkiva. Organ izrastao iz samog sebe mnogo će se bolje prihvatiti prilikom transplantacije.

O strašilima

Religijske odmah odbacujem, jer besprizorične fantazije mogu biti apsolutno proizvoljne, sve se ne može analizirati. 

Ljude će klonirati, uzgajati, a onda seći na organe. Pa, ljudi, to je isto kao tvrditi da će se automobili sklapati, a onda rastavljati na delove. Uzgoj manje diferencirane ćelijske kulture je mnogo lakši i jeftiniji.

Bogataši će kopirati svoju svest u svoje klonove. Do tehnologija kopiranja svesti još uvek smo dalje nego do pilotiranog leta do granica Sunčevog sistema. Let barem možemo isplanirati sa postojećim tehnologijama, a za prenos svesti nema čak ni pristupa. Kada se pojave takve tehnologije, može se desiti da klonovi tu uopšte neće biti potrebni, i da su ljudi uopšte savladali procedure podmlađivanja.

Više puta su me pitali kako će se fundamentalna nauka razvijati bez države. Pa, evo, kloniranje je upravo primer kako država direktno zabranjuje nauku, tako da bi se bez države ona bar razvijala, dok se sada u nizu oblasti obeleženih crvenim zastavicama primorana da napreduje čudnim, bočnim stazama.