Тег: država

U krugovima naših libertarijanaca ima mnogo razgovora i šala o ugovornom ropstvu. Međutim, kako je to moguće sa tačke gledišta libertarijanizma? Jer ne mogu nikome predati svoju volju, telo i um – oni pripadaju samo meni, i koliko god ja želeo, ne bih mogao da zaključim robovlasnički ugovor. Ili bih mogao?

anonimno pitanje

Ne volim da upadam u akademsizam, zato se trudim da angažujem eksperte iz onih koji to ne rade. O ugovornom ropstvu preporučujem da pročitate kod ŽŽ korisnika Artema Željanova putem tagova ropstvo, ropstvo i trgovina robljem.

Lik se pozicionira ne samo kao teoretičar, već i kao praktičar u ovoj oblasti, što njegovom načinu izlaganja daje dodatnu svežinu.

Dajem miks njegovih teza i sopstvenih razmišljanja.

Definišićemo robota kao subjekt koji je primoran na određenu ili drugu aktivnost, a vlasnika robova kao lice ili organizaciju koja je krajnji korisnik prinudne aktivnosti robota. Napomeniću da prisila baš na rad nije odlučujuća karakteristika ropstva – dovoljno je, na primer, da je robot primoran da živi tamo gde mu je određeno, da jede ono što mu se daje i da poštuje raspored koji mu je vlasnik robova nametnuo. Takođe nije od suštinskog značaja da li vlasnik robova ostvaruje profit od robota. Robot može biti gubitak, ali ipak biti u ropstvu.

U modernom svetu je privatno vlasništvo nad robovima, čini se, dozvoljeno samo u Maroku, dok je državno, naprotiv, legalizovano svuda. Čovek postaje rob ulaskom u zatvor, u vojsku, u dom za decu. Da li smatrati robom australijskog državljana koji je obavezan da dođe i glasa na izborima je sporno pitanje. Ja bih to radije definisala kao prirodnu obavezu od koje se može otkupiti.

U čemu je razlika između ropstva i zaposlenja? Rob po podrazumevanim uslovima nema pravo da pregovara sa vlasnikom robova o visini svoje naknade, kao ni pravo da samoinicijativno raskine odnose sa njim.

A sada prelazimo na ugovorno ropstvo. To je ono ropstvo koje nastaje usled zaključenja ugovora, odnosno dobrovoljno. Na taj način, u trenutku sklapanja transakcije, svaka od strana smatra da dobija više nego što gubi.

Tako, na primer, Irci koji su pobegli u Sjedinjene Države od gladi u 19. veku, nisu mogli da plate preseljenje, pa su se prodavali u robstvo. U Sjedinjenim Državama ih je kupalo neko privatno lice, i prema ugovoru su robovi bili obavezni da rade za njega ugovoreni period. Slažite se, takav model je bio profitabilan za sve učesnike u transakciji. Emigrant je kupovao život i kartu cenom privremenog ograničenja slobode. Kapetan je dobijao novac samo ako isporuči kondicionog roba na onu obalu. Vlasnik robova je dobijao jeftinu radnu snagu, koja će se isplatiti samo ako ostane sposobna za rad tokom celog perioda predviđenog ugovorom.

Napomenaću da dobrovoljno robstvo ne znači prodaju tela, uma i volje, čak i ako ugovor nije na određeno vreme, već doživotan, upravo zato što se ne protivi libertarijanskim principima. Ugovorno robstvo samo znači prisiljavanje na rad po zahtevu vlasnika robova, u skladu sa ugovorom. Čuvajući slobodu volje, rob uvek može smatrati dalji boravak u robstvu neprihvatljivim za sebe, i početi da sabotira gospodareva uputstva i preduzima akcije za svoje oslobođenje. Ako uspe da ga ubedi da zaključi novi dogovor, gde će s jedne strane uslov biti oslobođenje, a s druge neka korist, nedostižna prema trenutnom robovskom ugovoru – tada je dobijanje slobode sasvim realno.

Najnevinija vrsta robstva su erotske igre između dominanta i submisiva. Prema ugovoru, submisiv može biti prisiljen od strane dominanta na bilo šta, ali ugovor se može rastiati ili suspendovati po želji jedne od strana.

Najodvratnija vrsta robstva je, naravno, državno robstvo. Državi robovi dolaze besplatno, ona ne brine o koristi, nije zainteresovana za očuvanje robova – i zato ne postoji takva surovost koju ona ne bi mogla lako da pokaže prema njima, ostajući potpuno nekažnjena.

Nedavno sam došao do zaključka da antimonopolne službe ne obavljaju svoj zadatak baš efikasno (može se uzeti kao primer nedavna situacija sa dogovorom proizvođača memorijskih čipova ili sa grafičkim karticama). A kako slobodno tržište može da reši monopol?

anonimno pitanje

Pitanje je toliko često, da je kada su pravili podsetnik za rasprave sa učenicima, upisano kao broj jedan.

Zaista, antimonopolne službe nisu potrebne. Monopoli se ili formiraju tamo gde optimalna veličina biznisa ispostavi se uporedivom sa ukupnom veličinom tržišta, ili tamo gde su državne regulative veštački stvorile taj monopol (na primer, kroz licenciranje vrsta delatnosti, ekskluzivne nabavke od jednog dobavljača, izdavanje patenata – drugim rečima, kroz zabranu ulaska na tržište bilo kome drugom osim monopolisti).

U prvom slučaju monopolista uspešno zadovoljava potražnju, tržište raste i vremenom se ispostavi da sada ima mesta i za još nekoliko kompanija, dok pokušaj monopoliste da se bori protiv njih tržišnim metodama dovodi do gubitka profita toliko da je samom monopolisti isplativije da ulaže u neke druge grane, nego da se drži tržišnog uloga tamo gde je još uvek monopolista.

U drugom slučaju monopolista postaje drzak, podižući cene i pogoršavajući kvalitet usluga, dok država mora da se nosi sa nezadovoljstvom kupaca. Rano ili kasno, ili će lobisti potencijalnih konkurenata progurati deregulaciju grane (kao što je Novatek probio pravo na izvoz tečnog gasa, koje je ranije monopolski pripadalo Gazpromu), ili će se razviti crno tržište koje će, ne radeći ništa sa monopolom de jure, podkriti njegov monopol de facto. Očajavši u borbi protiv crnog tržišta državnim sredstvima, monopolista će biti primoran na ustupke – i da konačno počne da smanjuje cene i poboljšava kvalitet.

Diskusija o penzionoj reformi me sustiže iz svakog kanala. Zar to što broj beneficičara ovog pljačkaškog pizdca neko vreme neće rasti – neće smanjiti broj korisnika u budućnosti i povećati šanse da će se ovaj pizdec u perspektivi možda uopšte ukinuti?

anonimno pitanje

Od toga što država ukupno dobiće više novca od zaposlenih ljudi, a vratiće onima koji su dostigli starosnu granicu manje, broj beneficičara ovog pljačkaškog sranja će samo povećati. Penzioner koji prima penziju po starosti nije beneficijar penzionog sranja, on je ista žrtva tog istog sranja kao i onaj ko nije doživeo do penzije – samo mu je nadoknađena deo ranije zadatih šteta. Beneficijari su, pak, zaposleni u penzionom fondu i oni koji upravljaju opljačkanim penzionim ušteđevinama. Njih će, naravno, od takve reforme biti samo još više.

Može se uslovno složiti sa logikom „što gore, to bolje“. Što više žrtava ima sistem, i što manje šansi imaju u okviru sistema da dobiju bilo kakvu kompenzaciju, to je više razloga za potpuno ukidanje sistema, dok bi, da je pljačka umerenija, mnogo više ljudi bilo spremno da je trpi, a retki nezadovoljni bi govorili pre o reformama nego o ukidanju sistema.

Sa druge strane, što gore, to gore. „Siromašni se mole da im je siromaštvo garantovano“. Pokušaj odjednom da ukineš sistem pljačke zaposlenih ako je u penzionom fondu rupa, a starci su masovno siromašni bez ušteđevine – pojedoće te, bio ti bio kakav god harizmatični reformator bio.

Primer jedino razumnog ponašanja prema penzionom sistemu

I, kao što je već rečeno, danas nema pouzdanijeg alata za penzionu ušteđevinu od bitkoina. Tako da možete donirati malo njih na moj kanal 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8, a veći deo ostaviti sebi za starost.

Da li libertarijanci shvataju da je njihova ideologija nemoguća u stvarnom svetu, jer sama „neprogresivnost“ (neprenošenje agresije) protivreči ljudskoj prirodi?

anonimno pitanje

Tačna definicija principa neagresije glasi:
Niko nema pravo na nekažnjeno iniciranje nasilja.
Ako je Alisa inicirala nasilje prema Bobu i nije snela odgovornost, društvo ne prestaje da bude libertarijansko. Ono prestaje da bude libertarijansko ako u njemu postoji pravilo prema kojem ni Bob, ni Keroj ne imaju pravo da privode Alisu odgovornosti za iniciranje nasilja.
Država je organizacija nasilja uzdignutog u instituciju, to jest upravo onakvog reda u kojem Alisa ne snosi odgovornost za iniciranje nasilja, samo zato što je država tako naredila.

Pitanje je šta više odgovara ljudskoj prirodi: težnja da se odgovornim za iniciranje nasilja učini svako ko ga inicira, ili samo oni koje je dozvolio neki spoljni izvršilac zakona? Mislim, da više odgovara ljudskoj prirodi drugo, morali bismo priznati da pozivi na kašnjenje korumpiranih zvaničnika na svetlosnim stubovima ne odgovaraju ljudskoj prirodi. U međuvremenu, čak ni sami korumpirani zvaničnici ne tvrde takvu herezu; naprotiv, oni kažu da je to prirodni ljudski nagon, ali hajde da budete civilizovani ljudi i da se pokorno pridržavate zakona koje smo mi smislili.

simboličko nasilje, koje nije uzdignuto u instituciju

Pa razmislite sami, to je tako neprirodno: tek tako uzeti i donirati bitko omiljenom Telegram kanalu: 
1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8

Kako libertarianizam gleda na učešće u nekim projektima koje organizuje gradska administracija (na primer, omladinski pokret). Jer s jedne strane to je vlast, a s druge strane lokalna vlast… I nekako je nejasno.

anonimno pitanje

Libertarijanstvo gleda neprijateljski na poreze jer je to pljačka. Ali kada su porezi već oduzeti, kada se tome nije uspelo sprečiti, niti ih je moguće vratiti u obliku novca, onda nema ničeg sramotnog u tome da se dobije delična kompenzacija štete kroz konzumaciju nekih prirodnih dobara koja obezbeđuje vlast.

Ako je reč o mogućnosti kooperacije sa lokalnom vlastima na nekim projektima, onda prvo treba gledati na efekat koji ta zajednička aktivnost ima na treće strane. Ako je reč o ugrožavanju njihovih prava, onda je saradnja sa vlašću sramotna. Na primer, sramotno bi bilo učešće u nekoj pravoslavnoj patroli koja zahteva poštovanje norm pravoslavnog morala od prolaznika. Od učešća u dobrotvorstvu pod patronatom lokalne vlasti, izgleda da nema štete po reputaciju, osim ako to nije PR paravan za neku korupciju. A neka vojno-patriotska tema je pravo polje mina, mora se razmišljati o svakom koraku, gde treba sarađivati, a gde ne.

U svakom slučaju, takve stvari ne mogu imati veći prioritet od otpora državnoj pljački i drugom nasilju.

organizovana omladina je uvek veoma čudna…

Ankap ili minarhizam?

Anonimno pitanje

Minarhizam je legalan, pa zvanično ne mogu, niti postavljam, ništa više od minarhističkih zahteva. Ankap je logički dosledniji, pa u bilo kojim teorijskim studijama lako pobeđuje minarhizam, međutim, svaki put se mora naglasiti da je to čista teorija, druže major, nikakav ekstremizam.

Postoje dva stava o načinu prelaska na ankap. Jedan način je politički, preko minarhizma. U svetu postoje primeri dolaska libertarijanaca na vlast, sprovođenja uspešnih, iako nepotpunih, minarhističkih reformi; preostalo je postići da to postane mejnstrim, i tada će se moći nastaviti politički pritisak na minarhističke države u pravcu potpunog ankapa.

Drugi način je kontrakulturni, zaobilazeći minarhizam. U svetu ne postoji nijedan primer gde se nakon minarhističkih reformi nije desio povratak ka većem etatičnosti, stoga se postavlja teza da je model ograničene države po definiciji nestabilan, nema nade da će ostati u tom stanju, a da ne govorimo o daljem dobrovoljnom odricanju od svojih ovlašćenja. Umesto toga, pretpostavlja se razvoj mehanizama direktnih vandržavnih interakcija i izbacivanje države pre svega iz glave. I kada mejnstrim postane stav da država u bilo kom svom obliku nije ništa drugo do štetni parazit i da ljudi savršeno mogu bez nje, taj parazit će jednostavno otpasti, jer ga niko neće hraniti.

To je donekle slično dva različita pristupa borbi protiv trolovanja u komentarima: možeš banovati, a možeš i ne hraniti.

Takvog bi banovao, da…