U svojim idejama zagovornici silovite državne vlasti pozivaju se na takozvano dopustivo (pa čak i navodno neophodno) ili „legitimno“ nasilje, na čije vršenje bi, pored toga, trebalo da postoji monopol jednog jedinog agenta (države) u društvu. Ali, koji se tačno nasilje može smatrati dopustivim, neophodnim ili legitimnim, i u čijim rukama ono treba da bude, po pravilu, nije dato jasno definisanje. Sve se svodi na ciljeve, kojih se ciljeva pridržava određeni ili drugi etatista – u tim okvirima je za njega nasilje opravdano, a „monopol“ na nasilje treba da pripada njemu i/ili onima koji dele upravo njegove stavove. To ne menja čak ni privrženost demokratiji, jer bi demokrata želeo da monopol na nasilje tačno pripada upravo pristalicama demokratije, samo on ne smatra važnim kakve će oni imati stavove o drugim pitanjima.
Iz tog razloga, o nekom određenom legitimitetu nasilja ne može biti ni govora. Tako, autoritarni konzervator mora razumeti da, po mišljenju autoritarnog komuniste, njegovo mesto je na dubini od dva metra pod zemljom, i obrnuto. Svaki zagovornik nasilja ima svoje sopstveno razumevanje njegovog legitimiteta, o kojem se nikako ne može postići dogovor.
Monopol na nasilje uopšte ne može postojati kao model realizovan u praksi. „Monopol“ stacionarnog bandita na nasilje se gubi onog trenutka kada drugi ljudi, čak i u okvirima iste države, preuzmu vlast u svoje ruke. Večnih vlada nema, pre ili kasnije dolazi ili do smene vlasti, ili do smene stavova nekih članova trenutne vlasti (koji naravno iz političkog života uklanjaju čak i svoje jučerašnje kolege koji su ostali pri prethodnim stavovima). I pomoću nasilja u novim rukama, i nasilja čiji je legitimitet sada drugačije obrazložen, uništavaju se dostignuća onih koji su do tada smatrali nasilje legitimnim samo u okvirima sopstvenih stavova i da ono monopolno pripada samo njihovim rukama.
Štaviše, monopol na nasilje sasvim jasno narušavaju oni koji ga vrše privatno. Dokle god u društvu postoje ljudi sposobni da u određenim okolnostima primene nasilje, izjave o posedovanju monopolnog prava na njega biće preuveličavanje. Na kraju krajeva, „nelegitimni“ nasilnici mogu čak i pokušati da organizuju prevrat. Da li bi pristalice monarhije ili demokratije smatrali razumevanje primenljivosti nasilja od strane boljševika legitimnim? Ne. Ali u praksi to ništa ne bi promenilo.
U stvarnosti, država može posedovati samo „komparativnu prednost u primeni nasilja“, o čemu je pisao Maks Veber u definiciji, zapravo, države. Ali ovu formulaciju su mnogi pogrešno razumeli ili jednostavno pogrešno prepričali, zbog čega je i nastao pojam „monopola na nasilje“, koji u stvarnosti ne postoji. A posedujući samo komparativnu prednost u nasilju, a ne fiktivni monopol nad njim, državnik nikako ne može garantovati da će nasilje igrati u njegovu korist – jednog dana će mu oduzeti taj instrument i svom snagom udariti njime po njega samog, njegovim pristalicama i njegovim idejama. I to još jednom govori o tome koliko je instrument slobodne delatnosti i dobrovoljnog dogovora bolji u poređenju sa instrumentom sile.
