Тег: psihopate

Kako korporativni psihopate utiču na uslove rada i dugoročni uspeh kompanije

Voluntarist, Bitarh

U biznisu sa brzom fluktuacijom kadrova i relativno površnom procenom ličnih osobina zaposlenih prilikom njihovog imenovanja na različite funkcije, često priliku za napredovanje dobijaju besramni i lažljivi korporativni psihopate. A njihove karakteristike, kao što su ultra-racionalnost i odsustvo emocionalne uznemirenosti i empatije prema drugim zaposlenima, čak mogu u početku delovati korisno u aktivnostima usmerenim na ostvarivanje profita. U međuvremenu, u dugoročnoj perspektivi, postupci korporativnih psihopata mogu dovesti do katastrofalnih posledica.

Počnimo od toga što mnogi zaposleni psihološki ne mogu da izdrže da budu njihovi potčinjeni. Kod psihopatičnih menadžera značajno se povećava fluktuacija kadrova. Takođe, zbog njih u kompaniji opada nivo kooperacije između različitih odeljenja. Na primer, psihopatični menadžeri mogu narediti zaposlenima da ne komuniciraju sa drugim odeljenjima na bilo koji način, osim preko njihovog posredovanja. To se radi kako bi prikrili prevarantske šeme koje sprovode. Još jedna odika upravljanja korporativnih psihopata je maltretiranje i zastrašivanje potčinjenih s ciljem da ih uključe u svoje šeme, kao i prisilno otpuštanje svih koji ne pristaju da im se bezrezervno potčine.

Pri tome, za više rukovodstvo, koliko god to kontraintuitivno zvučalo, psihopatični menadžeri deluju kao odlični radnici, jer se dobro snalaze u smanjenju novčanih troškova kompanije. Naravno, u stvarnosti to nije njihova zasluga, već je prisvajaju od drugih menadžera koje su prisilili na učešće u svojim šemama. Oni su vešti u tome da obmanjuju više rukovodstvo i prikrivaju maltretiranje kojim se bave prema svojim potčinjenim.

Naravno, u dugoročnoj perspektivi takve manipulacije i stvaranje nepodnošljivih uslova rada samo nanose štetu. Smatra se da su upravo korporativni psihopate često razlog bankrota kompanija. Dobri ljudi sa veštinama i talentima daju otkaz pod njihovim rukovodstvom, etička reputacija kompanije opada, kvalitet proizvoda se smanjuje, zbog čega se gube klijenti. Takođe, prevarom i manipulacijama korporativni psihopate dolaze do pozicija za koje nisu pogodni, dok istovremeno, radi sopstvenih ličnih interesa, „ućutkuju“ zaista iskusne radnike.

U istraživanjima se često navodi primer američkog kriznog menadžera Alberta Danlopa, koji se specijalizovao za „spasavanje“ kompanija, što je zapravo predstavljalo njihovo dovođenje u stanje pogodno za prodaju, potpuno ignorišući njihovu budućnost. Kako mnogi istraživači smatraju, on je bio psihopata. Na Vol Stritu je bio poznat po svom nemilosrdnom i zastrašujućem pristupu smanjenju troškova i bezdušnoj ravnodušnosti prema otpuštanju zaposlenih. Postavši generalni direktor kompanije „Scott Paper“, otuđio je imovinu u vrednosti od oko 2 milijarde dolara, otpustio trećinu zaposlenih i nakon godinu dana uspešno je prodao konkurentu. Međutim, ta kompanija se već pokazala kao neizdrživa, a njena glavna kancelarija je zatvorena. U konačnici je oko 11 hiljada ljudi ostalo bez posla. Danlop je pak ostao sa 100 miliona dolara otpremnine. Slično je postupio i sa kompanijom „Sunbeam“. Nakon godinu dana njegovog upravljanja, kompanija je prijavila ogroman porast prodaje, a njene akcije su porasle za 50%. Međutim, kasnije se ispostavilo da je to bila prevara. Na samom početku, Danlop je stvorio utisak da kompanija trpi ogromne gubitke, kako bi kasnije izgledalo da se njena situacija naglo promenila na bolje. Na kraju je zbog prevare završio na klupi optuženih, a kompanija je bankrotirala.

Rukovodioci u čijoj ličnosti se prepoznaju crte psihopatije, kao što su nemilosrdnost i bezdušnost, stvaraju nepodnošljive radne uslove i u potrazi za isključivo ličnom koristi mogu čak uništiti kompaniju. Takvih pojedinaca treba se plašiti; oni nikada ne bi smeli dobiti rukovodeće pozicije, barem dok ne prođu terapiju koja ispravlja disfunkciju mehanizma inhibicije nasilja, zbog koje su i nemilosrdni psihopate.

Zašto je postizanje dobrovoljnih slobodnih odnosa nemoguće u društvu u kojem je previše ljudi sposobno da vrši nasilje

Voluntarist, Bitarh

Postoji stav da je jedini obavezni uslov za postizanje slobode delovanja, dogovora i udruživanja stvaranje značajnih troškova za kriminalce. Navodno je dovoljno samo to da svako nanošenje štete neizbežno zahteva kompenzaciju, i da svi ljudi poseduju oružje, što će napade učiniti neisplativim (nemojte misliti da smo protiv posedovanja oružja – ono je korisno za evolucionu selekciju, ali sada govorimo o drugom). U tom slučaju, čak i ako bi svi bili psihopate, značajno nasilje u praksi ne bi nastalo. Štaviše, neko bi mogao reći da je nasilnost uopšte neophodna za slobodnog čoveka, na primer, da bi se lako ubijalo za bilo kakve napade na njegov račun i vršila nasilna osveta (po principu „oko za oko“). Ali mi možemo lako osporiti ovu poziciju i dokazati zašto je sloboda moguća samo u društvu mirnih ljudi.

Kao prvo, bilo bi glupo verovati da ljudi uvek deluju racionalno i dobro procenjuju koristi i rizike. Čak i u društvima gde su za krađu otsecani prsti i ruke, lopovi nisu potpuno nestali. A to se još više odnosi na psihopatske pojedince. Kao što istraživanja pokazuju, oni se previše koncentrišu na svoje ciljeve, propuštajući važne trenutke. Na primer, u zadatku gde su morali da prolaze kroz lavirint manipulišući polugama i izbegavajući one koje su bolno udarale strujom, dobro su se snalazili sa prvim uslovom, ali lošije od običnih ljudi sa drugim. U kockarskim igrama loše su savladavali dugoročne strategije, bilo im je važno da brzo ostvare ogroman dobitak, čak i rizikujući da sebe dovedu u minus. Takođe, psihopatski piloti u Drugom svetskom ratu su lako jurili za neprijateljem, zaboravljajući da prate gorivo, položaj drugih aviona i ostale faktore važna za pobedu.

Razumejući ovo, da li će još neko misliti da se psihopatski pojedinci mogu ubediti ili dovoljno zaplašiti tako da sigurno ne vrše nasilje, ne organizuju kriminalne grupe, ili čak ne pokušaju silom potčiniti sve i stvoriti sopstvenu vlast u društvu gde takva neće postojati? Ne zaboravimo da su današnje države nastale upravo nasilnim potčinjavanjem ljudi. I težeći položaju „stacionarnog“ bandita, „nomadski“ banditi su ignorisali rizik od smrti od ruku onih koji su se branili i svojih konkurenata.

Kao drugo, postoji mnogo načina nanošenja štete ljudima bez direktnog nasilja. Razne vrste manipulacija, uključujući tračeve, ucenama, pretnje, okretanje ljudi jednih protiv drugih, provociranje neprijateljske reakcije (kako bi vas predstavili drugima kao neadekvatne), iscrpljivanje, psihološko i ekonomsko nasilje i slično, što psihopate često koriste u potrazi za sopstvenom koristi. Biće nemoguće propisati sдерживаюće faktore i kazne za sve takve scenarije. A to znači, što je više psihopatskih pojedinaca oko vas, to će se više takve manipulacije primenjivati lično na vas, i umesto produktivnog delovanja, sve vreme ćete trošiti na to da se zaštitite od pokušaja da vam neko „igra po glavi“. Takođe, psihopatski pojedinci su skloni sabotaži kolektivnog rada zarad lične koristi.

Zamislimo sada suprotnu situaciju – psihopatskih pojedinaca nema ili ih je zanemarljivo malo. U takvom društvu sloboda međusobnih odnosa nastaje trenutno i bez dodatnih zahteva. U isto vreme, u društvu psihopata verovatno se može očekivati nešto slično onome što se trenutno dešava na Haitiju ili scenario filma „Nova Zemlja“, gde su silovnici poslati da žive na ostrvu organizovali masovni pokolj, a u jednom trenutku je mali njihov deo čak silom potčinio sve ostale i monopolizovao posedovanje resursa. I ako ne biste želeli u „slobodnom“ društvu svakodnevno učestvovati u ratu svih protiv svih, trebalo bi prvo pomisliti o iskorenjivanju takve patologije kao što je disfunkcija mehanizma inhibicije nasilja, koja neke ljude čini psihopatski predisponovanim i sposobnim da lako nanose štetu drugim ljudima.

Mogu li psihopate osećati empatiju i po čemu se ona razlikuje od empatije normalnih ljudi

Voluntarist, Bitarch

Opšteprihvaćeno je mišljenje da psihopatski pojedinci slabo osećaju empatiju ili je uopšte ne pokazuju. To ih, naravno, čini hladnokrvnim i bezosećajnim, sposobnim čak i da lako počine ubistvo ako za to postoji razlog i ako nema značajnih rizika. Ali, pored toga, nedostatak empatije kod njih je dugo stavljao pod znak pitanja mogućnost sprovođenja lake i efikasne terapije njihovog stanja.

Međutim, istraživanje psihopatskih kriminalaca otkrilo je da oni mogu osećati empatiju. Štaviše, u okviru eksperimenta kod njih je primećen isti nivo aktivacije neuronskih ogledala, koji su odgovorni za sposobnost učenja kroz oponašanje drugih ljudi i, kako se veruje, uključeni su i u ispoljavanje empatije, kao i kod zdravih pojedinaca.

Međutim, psihopate izdvaja jedna veoma važna razlika. Dok se kod normalnih ljudi empatija javlja spontano, bez obzira na to da li osoba želi da je oseća, psihopate mogu namerno kontrolisati taj proces. Njihovo uobičajeno stanje je isključena empatija, oni je pokazuju samo kada to sami žele. I u okviru eksperimenta, normalna aktivacija neuronskih ogledala kod psihopata primećena je samo kada su istraživači direktno tražili od njih da pokažu empatiju.

Rezultati ovog istraživanja se poklapaju sa onim što psihopate često sami izjavljuju o sebi, na primer, na sajtovima za pitanja i odgovore kao što je Quora. Ako potražite tamo pitanja upućena psihopatama o tome da li su sposobni da osećaju empatiju, videćete mnogo pozitivnih odgovora, ali uz napomenu da empatiju mogu bukvalno uključivati i isključivati kada žele, kao da imaju prekidač za to. Ipak, postoje i psihopate koje izjavljuju potpunu nesposobnost osećanja empatije. Međutim, s obzirom na podatke koje već imamo, može se pretpostaviti da oni jednostavno ne umeju da je kod sebe uključe.

Istraživači još uvek ne znaju kako da empatiju, koju psihopate mogu namerno pokazivati, pretvore u spontano ispoljavanu empatiju, svojstvenu većini ljudi. Ipak, činjenica da psihopate mogu pokazivati empatiju, barem pod određenim uslovima, daje terapeutima nešto sa čime mogu raditi.

Takođe vredi postaviti pretpostavku da se empatija prilično lako može učiniti spontanom primenom određenih sredstava koja aktiviraju neke serotonin receptore i povoljno utiču na funkciju serotoninskog sistema u celini. Farmakološka aktivacija serotonin 1A i 1B receptora u eksperimentima na životinjama često dovodi do toga da one prestanu vršiti agresivne napade na svoje srodnike, pa čak i postanu sklonije da im pomažu, na primer, deleći hranu sa njima, čak i ako to ne donosi testiranom pojedincu nikakvu ličnu korist. Ovakav efekat povezan je sa aktivacijom mehanizma inhibicije nasilja, koji u slučaju čoveka igra važnu ulogu u razvoju empatije.

Rezultati ovog istraživanja daju odgovor na još jedno važno pitanje. Neko sasvim može pronaći i ukazati na pojedince koji su u svom običnom društvenom životu normalni porodični ljudi, dobri prijatelji i kolege, poslušni građani, tj. punopravni članovi društva, uprkos tome što su u određenim uslovima, na primer, tokom službe u organima reda ili kao vojnici na bojnom polju, lako vršili nasilje i čak ubistva, ne osećajući prema tome ni najmanju odbojnost. Kao što je poznato iz niza istraživanja, uključujući i vojna, sposobnost da se lako vrši nasilje i ubistva u sličnim uslovima i dalje će biti manifestacija visoke psihopatičnosti pojedinca. Ali ovde nema nikakve kontradikcije. Jer je moguće da su upravo takvi slučajevi objašnjivi time što psihopatski pojedinci mogu biti empatični kada to namerno žele, na primer, želeći da imaju ispunjen društveni život. Međutim, ne treba zaboraviti da takvi pojedinci u svakom trenutku mogu poželeti da ne osećaju empatiju, a to nosi određene pretnje po društvo.

Tipičan političar – psihopata

Voluntarist, Bitarch

Poznato je da više od polovine ljudi neće postići rezultat veći od 2 boda od 24 po Robertovom Haerovom testu PCL:SV. I samo 1–2% jedinki će postići rezultat od 13 i više, što ukazuje na prisustvo visokog nivoa psihopatije. Ali zanimljivo je, kako bi ovaj test položio „tipičan“ političar? Oslanjajući se na članak „O politici i psihopatiji“, provedimo misaono istraživanje i dodelimo njegovoj ličnosti ocene od 0 do 2 boda za svaku crtu psihopatije.

Počnimo sa prvim faktorom psihopatije, koji ocenjuje sebičnost, besrđnost i nemilosrdnost pojedinca.
– Da li je tipičnom političaru svojstven površni šarm? Naravno, njemu je veoma važno da se dobro predstavi pred javnošću. Vredi takođe reći da je sklon da se predstavlja kao neko ko nije, i da simulira emocije. Po ovoj stavci mu se sigurno može dati 1 bod, a možda i 2 boda.
– Da li smatra sebe boljim od svih ostalih, tj. onim ko zaslužuje da vlada drugima? On želi moć, tako da sigurno dobija 1 bod, a možda i 2 boda.
– Da li je lažljiv, neiskren, manipulativan, nesavesan, nepošten? Nema šta reći, 2 boda.
– Nedostaje li mu empatija, senzibilitet i poštovanje prema drugim ljudima? I ovde govorimo baš o ljudima kao o pojedincima, ne zanimaju nas njegova osećanja prema nekoj naciji ili političkom kursu, jer se empatija može osećati samo prema pojedincima. Naravno, zapravo ga brane pojedinci, osim možda njegovih prijatelja i članova porodice, tako da sigurno dajemo 2 boda.
– Da li se političar izujava odgovornosti za svoje postupke? Naravno, on će prikrivati svoje pogrešne postupke i preuzeće odgovornost samo u slučaju da mu to donese još više moći, bogatstva ili slave, tako da možemo sigurno dati 1 bod, ili čak 2 boda.
– Političaru nedostaju osećaj krivice i kajanja, hladan je prema drugima? Uopšte ga ne brine bol i patnja žrtava njegovih postupaka? Da, on donosi zakone koji ljudima stvaraju neprijatnosti, čine ih siromašnima ili im krše prava, tako da sigurno dajemo 2 boda.

Pređimo sada na drugi faktor psihopatije, koji ocenjuje koliko je način života pojedinca antisocijalan.
– Da li je političar impulsivan, nepromišljen, neoprezan, nepredvidiv? Ne uvek, ali s vremena na vreme može podržati krajnje rizične odluke, tako da dajemo 1 bod.
– Da li je nestrpljiv, neuzdržan i razdražljiv? Takođe ne uvek, ali političari često dozvoljavaju sebi oštre, „alarmističke“ pozive, tako da takođe dajemo 1 bod.
– Da li je njegov način života parazitski, da li nema dugoročnih ciljeva za budućnost? Naravno, ciljeve ima, ali ti ciljevi sastoje se u tome da stekne moć, bogatstvo i popularnost, pogoršavajući položaj drugih. Takođe, političar živi od poreza koji se prisilno uzimaju od ljudi, tako da je on parazit koji dobija 1 bod.
– Da li je neodgovoran, nepouzdan, ne poštuje svoje obaveze? Sigurnih 2 boda.
Međutim, što se tiče antisocijalnog ponašanja u adolescentnom i odraslom dobu, to nije svojstveno političaru, a ako se je ikada tako ponašao – to će biti skriveno od javnosti, tako da ovde ne može sigurno dati neka ocena.

U konačnici, tipičan političar dobija od 9 do 12 bodova po faktoru 1 (što je maksimalan rezultat) i 5 bodova po faktoru 2. Njegov ukupni rezultat je od 14 do 17 bodova. Ispostavlja se da on sigurno ulazi u najgorih 1–2% stanovništva. On nije neko s kim bismo želeli da se poistovetimo, a naročito ne neko za koga bismo glasali. U ispravno uređenom ljudskom društvu, on bi jednostavno bio izbačen, ne bi dobio ni najmanji deo moći.

Želim još dodati poređenje tipičnog političara sa ratnim zločincima. Kao što pokazuju istraživanja, obični nasilni kriminalci imaju, iako visoke ukupne, ali prilično ravnomerne pokazatelje po dva faktora psihopatije, dok ratni zločinci u zbiru imaju iste pokazatelje, ali su pritom viši po faktoru 1 i niži po faktoru 2. To nisu previše antisocijalne ličnosti. Istovremeno, oni su preterano surovi i besrđni, kao i tipičan političar.

Lečenje neizlečivog: pojedinačni slučaj pacijenta psihopate koji prolazi terapiju

Voluntarist, Bitarch

Od trenutka prve konceptualizacije psihopatije u modernoj psihijatriji, ovo stanje se smatralo praktično neizlečivim. Međutim, postoji eksperimentalni pristup koji može opovrgnuti ovakav pogled. Šemska terapija – psihoterapija za lečenje poremećaja ličnosti, koja se dobro pokazala u terapiji graničnog poremećaja, ali je takođe prilagođena i pacijentima sa drugim problemima, uključujući one koji imaju visoke nivoe psihopatije.

Postoji istraživanje slučaja šemske terapije psihopatije kod 25-godišnjeg silovatelja. Njegov otac je bio okrutan čovek, koji je primenjivao prebijanje i autoritativno vaspitanje. Od 8. godine pacijent je pokazivao ozbiljne probleme u ponašanju, u 17. godini je prvi put osuđen za napad sa nanošenjem teških telesnih povreda, a u 19. godini je zajedno sa saučesnikom izvršio silovanje, nakon čega je pokušao da svu krivicu prebaci na žrtvu (nazivajući je prostitutkom i tvrdeći da je dala saglasnost) i na saučesnika (govoreći da ga je on na to primorao).

Prvo je pacijent uradio PCL-R test. Dobio je 4 od 8 bodova u interpersonalnoj komponenti (lažljivost, manipulativnost itd.), 7 od 8 u afektivnoj (nedostatak empatije, krivice, drugih emocija i neprihvatanje odgovornosti za svoje postupke), 6 od 10 za impulsivnost i 8 od 10 za antisocijalnost (istorija problema u ponašanju i kriminaliteta). Uzimajući u obzir i crte van komponenti (seksualna razvratnost i sklonost ka brojnim kratkotrajnim vezama), dobio je 28 od 40 bodova – visok nivo psihopatije.

Terapija je trajala 4 godine. Tokom prve godine terapeut je sticao poverenje pacijenta i radio na njegovoj kontroli impulsivne agresije. Takođe je razgovarao o njegovim ranim problemima u ponašanju i podsticao ga na procenu sopstvenih emocija. U početku je pacijent imao poteškoća sa tim i nije želeo da prizna krivicu za učinjeno. Međutim, kasnije je uspelo da se kod njega izazove osećaj krivice. Zaplakao se, priznao odgovornost, žalio se što nije uspeo da se obuzda i rekao da zaslužuje da iskupljuje ovaj postupak do kraja svog života. Nakon godinu dana, terapeut je uspeo da uspostavi blisku emocionalnu vezu sa pacijentom koristeći empatičku konfrontaciju (ubeđivanje pacijenta u iskrenosti svojih namera).

U drugoj godini pacijent je odlučio da prekine sa prošlošću. Pored toga, stupio je u vezu sa devojkom (koja je često pratila njegovu majku prilikom poseta klinici), nakon čega je sa terapeutom počeo razgovore o prijateljstvu i ljubavi. Iako je veza kasnije prekinuta zbog prevare sa strane devojke, on je i dalje želeo da izgradi zdrav odnos.

U poslednje dve godine pacijent je radio imaginacijske vežbe u kojima je zamišljao, opisivao i prorađivao sećanja na okrutne postupke svog oca. Nakon toga mu je dozvoljeno da napušta kliniku, stupio je u novu vezu i prošao resocijalizaciju. Po završetku 4 godine terapije bio je pušten na slobodu, našao posao, dobio dete i više nije učestvovao u kriminalnim aktivnostima.

Još 3 godine bio je pod nadzorom terapeuta i ponovo je polagao PCL-R test. Sada je dobio samo 1 od 8 bodova u interpersonalnoj komponenti, 1 od 8 u afektivnoj i 3 od 10 za impulsivnost. Naravno, antisocijalna komponenta je ostala nepromenjena, ali to je prvenstveno zbog njenog istorijskog karaktera. Ukupno je sakupio 14 od 40 bodova, što više ne predstavlja visok pokazatelj psihopatije.

Naravno, ovakav pristup je veoma dugotrajan. Kreiranje i primena farmakoloških sredstava za ispravljanje disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja, zbog koje se manifestuju interpersonalna i afektivna komponenta psihopatije i nedostatak određenih emocija kod čoveka, potencijalno može dati brži i pouzdaniji rezultat. Ali, on barem razbija mit o neizlečivosti psihopatije i nasilnog ponašanja, što nam daje ogromne perspektive u iskorenjivanju problema nasilja u ljudskom društvu. Takođe treba uzeti u obzir da su urođene predispozicije za slabu inhibiciju nasilja u praksi sklone da se manifestuju pod negativnim uticajem okoline, stoga je veoma važan pravilan psihološki rad sa decom.

Zašto neke privatne kompanije nanose štetu

Voluntarista, Bitarh

Privatne kompanije, naročito sa strane zagovornika levih socio-ekonomskih stavova, često se smatraju društveno neodgovornim, koje rade isključivo radi sopstvene materijalne koristi, pri čemu potpuno ignorišu uticaj svojih aktivnosti na društvo i sredinu u kojoj se nalaze. Ne može se poreći da je takva tvrdnja u određenoj meri tačna, jer nije teško zamisliti kako neki biznismen može ispuštati toksični otpad u reku ili iscrpljivati poslednje snage svojih radnika, ne pružajući im pravičnu nadoknadu za rad. Ali to nije uvek tako i problem „loših“ kompanija vredi detaljnije razmotriti.

U tome će nam pomoći istraživanje na temu korporativne psihopatije. U njemu je 346 australijskih radnika prošlo anketu u kojoj su ocenjivali svoje rukovodioce (menadžere) po stepenu psihopatičnosti pomoću PM-MRV testa, pri čemu su mogli ocenjivati kako trenutne, tako i prethodne rukovodioce, zbog čega je ukupno dato ocena za 567 individuuma. Na osnovu rezultata ankete, menadžeri su podeljeni na normalne, disfunkcionalne (delimično psihopatične) i psihopatične. Sam test uključuje standardne stavke za procenu primarne psihopatije, kao što su površni šarm, lažljivost, manipulativnost, grandiozno mišljenje o sebi, nedostatak kajanja zbog nanošenja štete radnicima, hladnokrvnost, nedostatak empatije i neželja da preuzmu odgovornost (prebacivanje krivice za sopstvene greške na druge). Pored psihopatičnosti menadžera, ocenjivano je i to da li su aktivnosti kompanija sa tim ili onim menadžerima bile društveno i ekološki odgovorne, korisne za lokalnu zajednicu i lojalne prema zaposlenima.

Od 567 menadžera, 292 su ocenjeni kao normalni, 132 kao disfunkcionalni i 143 kao psihopatični. Ovakvom visokom udelu psihopatičnih osoba među menadžerima (čak 25%), koji daleko premašuje opšti udeo u društvu (svega 1%), ne treba se čuditi, jer takve pozicije, koje osobi daju moć nad drugima, jako privlače psihopate i daju im mogućnost da u potpunosti razviju svoje okrutne sposobnosti. Sada treba da obratimo pažnju na to kako kompanije sa ovakvim ili onakvim menadžerima vode svoje poslovanje.

U slučaju normalnih menadžera, velika većina ispitanika (89,3%) ocenila je delovanje kompanije kao društveno i ekološki odgovorno. Međutim, ovaj pokazatelj pada na 66% u prisustvu disfunkcionalnih menadžera i na 52,5% u slučaju psihopatičnih menadžera. Takođe, 85,8% ispitanika ocenilo je delovanje kompanije kao korisno za lokalnu zajednicu ako su u njoj radili normalni menadžeri. Za kompanije sa disfunkcionalnim menadžerima ovaj pokazatelj pada na 75%, a u slučaju psihopatičnih menadžera čak na 55,1%. Pored toga, većina ispitanika (79,6%) bila je saglasna da se kompanija ponaša lojalno prema radnicima kada postoje normalni menadžeri, međutim, ovaj pokazatelj pada čak na 23,7% u prisustvu psihopatičnih menadžera. Ovo potvrđuje da korporativni psihopate uopšte ne brinu o onima koji rade sa njima ili pod njima. Vredi još napomenuti da se u slučaju normalnih menadžera 82% ispitanika osećalo priznatim za dobro obavljen posao, dok je u prisustvu psihopatičnih menadžera to izjavilo samo 24,8% ispitanika.

Može se videti koliko parametri kao što su društvena i ekološka odgovornost, pružanje koristi lokalnoj zajednici i lojalnost radnicima od strane kompanije zavise od psihopatičnosti njenih menadžera. Pored toga, u istraživanju koje razmatramo davala se ocena upravo primarnoj psihopatiji, a njeno pojavljivanje, kao što je poznato, snažno je povezano sa disfunkcijom mehanizma inhibicije nasilja, zbog čega pojedinac prestaje da oseća unutrašnji otpor i odbojnost prema nanošenju štete drugim ljudima. I problem „loših“ kompanija teško će biti rešen sve dok se na njihovim rukovodećim pozicijama nalaze ličnosti sa takvom patologijom. Ona nesumnjivo zahteva terapiju i iskorenjivanje iz društva.

Čime se razlikuje agresivno ponašanje kod zdravih ljudi i psihopatski predisponiranih individua

Voluntarist, Bitarh

Daleko da se svako agresivno ponašanje kod čoveka može nazvati rezultatom nekog psihičkog poremećaja, ili, barem, tako ozbiljnog poremećaja kao što je disfunkcija mehanizma inhibicije nasilja i psihopatske predispozicije. Neko agresivno ponašanje, na primer, samoodbrana, je zapravo potpuno prirodno, polazeći od etološke definicije i evolucionih podataka. Zbog toga se javlja pitanje u čemu je razlika između agresivnog ponašanja običnih ljudi i psihopatskih pojedinaca

Da bi se odgovorilo na ovo pitanje, potrebno je agresivno ponašanje podeliti na reaktivne i proaktivne forme. Reaktivna agresija se manifestuje spontano ili impulsivno, ona nije planirano ponašanje i ne nosi u sebi apsolutno nikakve ciljeve osim nanošenja štete neposredno u konfliktnoj situaciji. Naravno, ona može biti patološka i ponekad je možei svrstati u nasilje sa etoločke tačke gledišta. Ali reaktivna agresija može biti i potpuno prirodno nepatološko ponašanje, na primer ista ta samoodbrana. Sa druge strane, proaktivna ili instrumentalna agresija sastoji se u postizanju određenog rezultata, to je planirano i motivisano nanošenje štete žrtvi. U patoločnosti i nasilnosti ponašanja kojim osoba namerno pokušava nešto postići upravo putem nanošenja štete drugim ljudima, teško je sumnjati.

Kao što pokazuje veliki broj istraživanja, postoji snažna veza između nivoa psihopatskih crta kod čoveka i reaktivnosti/proaktivnosti njegovog agresivnog ponašanja. Na primer, psihopatski kriminalci su skloniiji nasilnim napadima, a njihovo agresivno ponašanje može biti i proaktivno i reaktivno, dok su zločini nepsihopatskih pojedinaca više reaktivni. To je naročito tačno u slučaju najnasilnijih zločina, kao što su silovanja i ubistva. U isto vreme, manje ozbiljni zločini, kao što su krađa ili provala, sa jednakom verovatnoćom mogu biti počinjeni i od strane psihopate i nepsihopate. Slične rezultate pokazuju i istraživanja nekriminalnog stanovništva. Pojedinci skloni instrumentalnoj agresiji su više psihopatični.

Čak i u slučaju osuđenih ubica, viši nivoi psihopatije su povezani sa većom proaktivnošću ili instrumentalnošću njihovih zločina. U slučaju kliničkih psihopata, čak 90-93% ubistava su čisto instrumentalna, bez i najmanjeg traga reaktivnosti. I čak jedno bilo koje vršenje akta instrumentalnog nasilja od strane kriminalca već je povezano sa povišenim nivoom psihopatije. Takođe, aktuelno istraživanje ubica osuđenih na smrt u Kaliforniji pokazuje da pojedinci sa niskim nivoom psihopatije (manje od 15% uzorka) često ranije nisu počinili zločine, kajali su se za učinjeno i ponašali su se u skladu sa sudskim normama. Ostali pojedinci bili su skloni gorem ponašanju. A 5 pojedinaca (manje od 1% uzorka) sa najvišim pokazateljem psihopatije bili su i najokrutniji kriminalci – serijski seksualni ubice.

Ovi i mnogi drugi podaci još jednom potvrđuju da, iako nije svako agresivno ponašanje znak psihički nezdravog pojedinca, vršenje nasilnih napada kao planiranog i namernog ponašanja sa ciljem postizanja određenih ciljeva definitivno pokazuje disfunkciju mehanizma inhibicije nasilja i psihopatske predispozicije. Takvi ljudi predstavljaju najveću pretnju za svakog člana društva, jer su zbog svoje patologije sposobni da koriste nasilje kao alat koji je običnim ljudima pripremio samo ulogu žrtve.

Ratni zločini i psihopatija

Voluntarista, Bitarh

Prilično očigledna će biti činjenica da su izuzetno okrutni ljudi koji vrše nasilje kako privatno, tako i po službenom naređenju, na primer tokom službe u policiji ili oružanim snagama, psihopatski pojedinci sa problemima u inhibiciji nasilja. I ako u slučaju privatnih kriminalaca postoji veliki broj istraživanja koja upoređuju distribuciju psihopatskih crta kod njih i u opštoj populaciji, kada su u pitanju ratni zločinci, takvih podataka je veoma malo. Uostalom, postoji jedno istraživanje koje razmatra muškarce koji su služili u policiji ili oružanim snagama u Čileu tokom režima diktatora Augusta Pinocheta i počinili zločine protiv čovečnosti, kao što su masovna hapšenja, mučenja, ubistva i „nestanci“ ljudi koji nisu bili prihvatljivi za režim.

Prosečan pokazatelj nivoa psihopatije prema PCL-R testu (skala od 0 do 40) za uzorak čilijskih muškaraca koji nisu kriminalci bio je 5,21. Čilijski muškarci koji su kriminalci pokazali su prosečan nivo psihopatije 4 puta viši – 20,93. Ovaj rezultat se poklapa sa drugim istraživanjima koja sprovode slična poređenja između uzoraka nasilnih kriminalaca i ostatka populacije u različitim zemljama.

Ali mnogo zanimljivije rezultate pokazuju čilijski muškarci koji su počinili zločine protiv čovečnosti. Njihov prosečan nivo psihopatije bio je 21,06, skoro isti kao i kod običnih kriminalaca. činilo bi se da između njih nema nikakve razlike. Ali hajde da pređemo na poređenje različitih komponenti psihopatije. Za svaku od 20 stavki PCL-R testa osoba može dobiti 0, 1 ili 2 boda, u zavisnosti od odsustva, delimičnog ili potpunog prisustva neke od psihopatskih crta. Ove stavke su podeljene u 4 kategorije koje označavaju ocenu manipulacije u međuljudskim odnosima (sklonost ka laži i obmani), afektivnu psihopatiju (odsustvo empatije i krivice), impulsivan način života i antisocijalno ponašanje. I u prve dve kategorije, prosečni pokazatelji stavki kod ovih zločinaca bili su mnogo viši (1,43 i 1,64) od pokazatelja običnih kriminalaca (0,91 i 1,19) i ostatka populacije (0,31 i 0,37). Istovremeno, u poslednje dve kategorije njihovi pokazatelji (1,00 i 0,51) bili su, iako mnogo viši od ostatka populacije (0,24 i 0,16), niži nego kod običnih kriminalaca (1,28 i 0,99).

Činjenje okrutnih i masovnih zločina protiv čovečnosti povezano je sa izrazito izraženom manipulativnošću i lažljivošću, kao i sa osećajnom tupošću i nemilosrdnošću, čak i u poređenju sa izvršenjem običnih privatnih činova nasilja. Pri tome, izvršioci takvih zločina izgledaju mnogo normalnije od običnih kriminalaca u svom načinu života, oni nisu toliko impulsivni i antisocijalni.

Napomenimo da se druga kategorija stavki PCL-R testa, koja je odgovorna za afektivnu psihopatiju, može najdirektnije povezati sa mehanizmom inhibicije nasilja, čije narušeno funkcionisanje kod čoveka prvenstveno dovodi upravo do odsustva unutrašnjeg odbojnosti i otpora prema nanošenju štete drugim ljudima, dok ostale kategorije više odražavaju crte koje često prate takvu nemilosrdnost. Na osnovu toga može se zaključiti da je kod onih koji počine zločine protiv čovečnosti narušavanje rada inhibitora nasilja mnogo izraženije nego kod privatnih nasilnih kriminalaca. Pri tome, oni dobro umeju da se obuzdaju u situacijama kada je to racionalno isplativo, na primer u svakodnevnom životu. To može biti povezano sa prilično visokim nivoom inteligencije kod ovih pojedinaca, što im je omogućilo, između ostalog, da uspešno uđu u policijsku ili vojnu službu i dobiju čast da prime naređenje diktatora o uništavanju ljudi koji mu nisu bili po volji.

Opravdanje i normalizacija nasilja – znak psihopatije

Voluntarista, Bitarh

Diskutujući o temi nasilja, možete naići na ljude koji u ovoj pojavi ne vide ništa loše. Naravno, oni će najverovatnije osuditi određene oblike nasilja, ali će ga istovremeno nazvati potpuno normalnim instrumentom, na primer, kao što je nož, koji se može koristiti u dobro na kuhinji, a može i u zlo pri napadu na čoveka. Od toga kako se nož koristi, on sam po sebi ne postaje loš, i sa nasiljem je navodno ista situacija. Na primer, često mogu opravdavati državno nasilje, rasпраve zbog kršenja određenih normi koje su za sagovornika važne, neko može opravdavati nasilne „kazne“ prema deci zbog „neposlušnosti“ i druge oblike nasilja koji nekim ljudima deluju racionalno isplativim ili neophodnim.

Ako osoba koristi ovakvu argumentaciju, vredi je pitati da li bi ona sama mogla počiniti nasilje u istim situacijama u kojima opravdava njegovu primenu, i da li bi takav postupak smatrala opravdanim i racionalnim? Stvar je u tome što najmanje dve stavke iz različitih verzija „Liste psihopatskih crta“ Roberta Hare-a razmatraju pitanje opravdavanja nasilja. Jedna od njih ocenjuje odsustvo žaljenja i krivice u vezi sa nanošenjem bola i patnje drugim ljudima, kao i sklonost da se smatra da žrtva nasilja to uopšte i zaslužuje. Druga ocenjuje neželju da se preuzme odgovornost za nanošenje štete, njeno prebacivanje na žrtvu ili okolnosti, racionalizaciju nasilja, kao i poricanje ozbiljnosti njegovih posledica za žrtvu. Obe stavke dodatno pripadaju afektivnoj komponenti psihopatije, koja je direktno povezana sa disfunkcijom mehanizma inhibicije nasilja kod čoveka.

Osim toga, vredi napomenuti da kod ljudi sa niskim nivoom psihopatskih crta agresivno ponašanje, ako i postoji, ima reaktivni karakter. Takvo ponašanje zavisi od konkretne situacije (na primer, provokacije, konflikta ili pretnje), nije unapred planirano i ne nosi u sebi namerno pursuit određenog cilja. U isto vreme, agresivno ponašanje ljudi sa visokim nivoima psihopatije je proaktivnije, tj. planirano, namerno i ciljano. Ali kao što istraživanja pokazuju, ovi ljudi su skloni da svoja proaktivna agresivna dela prikažu kao reaktivna, a žrtvu kao krivca koji je izazvao čin nasilja (takvo ponašanje je poznatije kao „victim blaming“). Takođe, konkretno, visoki nivoi afektivne psihopatije (ali ne i druge njene komponente) kod muškaraca povezani su sa sklonošću da veruju da u slučaju silovanja žena može biti sama kriva i da u takvom postupku nema toliko štete za žrtvu. Ponovim, ljudi koji opravdavaju nasilje skloni su da za njega krive žrtvu.

Naravno, nisu svi ljudi koji opravdavaju nasilje zapravo psihopatske ličnosti sa disfunkcijom inhibitora nasilja. Ali korišćenje ovakve argumentacije značajno povećava rizik da razgovarate upravo sa takvom osobom. A razgovarati sa psihički bolesnim nasilnim pojedincima i bar malo ozbiljno shvatati njihovu argumentaciju nema smisla – ona je formirana usled izobličenja percepcije koje stvara poremećaj od kojeg pate. Uvek podsećajte da je pozicija opravdavanja nasilja veoma slična onome što bi izgovorio psihopata, naročito u slučaju da je osoba izrazila i sopstvenu sposobnost i spremnost da počini čin „opravdanog“ nasilja. To može zaposliti zagovornika nasilja u ćošak, kao i diskreditovati ga u očima drugih ljudi. I ne bojte se da je takav argument sličan apelu na ličnost (ad hominem), jer je u ovom slučaju on zasnovan ne na logičkoj varki, već na konstataciji naučno dokazanog čina o vezi između psihopatičnosti čoveka i njegove sklonosti da opravdava nasilne postupke.

Ko teži političkoj moći i kako rešiti problem patokratija

Voluntarist, Bitarh

U pitanju toga ko obično poseduje političku moć, postoji velika razlika između zdravog prosečnog pojedinca, koji oseća odbojnost prema nanošenju štete drugim ljudima, empatiju i ostala socijalna osećanja, i manjine „degenerisanih“, koje ne brine za dobrobit drugih ljudi i koji su spremni da ostvare svoje ambicije čak i po cenu brojnih žrtava. Očigledno je da pojedinci koji pripadaju prvoj kategoriji jednostavno ne teže političkoj moći, već preferiraju da grade socijalne veze na osnovu dobrovoljnih sporazuma. I to nam dobro pokazuje samu suštinu institucije državnosti, još jednom dokazujući da su države jednostavno stacionarni banditi.

Mislim da se svi slažu da moć veoma često poseduju psihopatske ličnosti. Ovakvo stanje stvari moglo bi se objasniti njihovim visokim manipulativnim sposobnostima. Ali suština nije samo u tome – u borbi za moć takvim pojedincima jednostavno niko ne predstavlja ozbiljnu konkurenciju. Zdravim ljudima moć, podržana silnim prisiljavanjem, nije potrebna, a oni verovatno ne bi mogli u potpunosti da je iskoriste, čak i ako zauzmu visoku političku poziciju. U isto vreme, psihopata žudi za moćju i uvek je sposoban da iskoristi sve njene instrumente, uključujući i one za uništavanje potencijalnih konkurenata. Takođe, zauzevši moć, on privlači druge slične ličnosti koje takođe žude za visokim položajem. A pravednim i empatičnim ljudima ne preostaje ništa osim da se povuku, inače im mogu biti primenjene državne represije.

Možemo dugo diskutovati o problemima koje dovodi zloupotreba moći. Ali bilo bi bolje uvideti da takvoj zloupotrebi jednostavno nije moguće izbeći. Iz već navedenih razloga, psihopata, ili barem pojedinac koji nije potpuno bolestan, ali je ipak bezosećajniji, uvek će imati prednost u sticanju političke moći. Svaki „monopol na nasilje“ vremenom postaje patokratija – režim u kojem moć pripadaju ljudima sa psihičkim poremećajima. I ovde bi bilo prikladno pitati etatiste – zar zaista želite da živite u socijalnom sistemu koji će u određenom trenutku garantovano predati vaše živote na raspolaganje psihički bolesnim pojedincima?

Ljudi koji proučavaju problem patokratija obično kao rešenje predlažu obaveznu psihološku evaluaciju za sve potencijalne kandidate za političke funkcije. Naravno, ako detaljnije analiziramo takav pristup, shvatićemo da on verovatno ne može izbeći problem korupcije. Ali da je to uspelo, brzo bismo dobili vlast koja barem nije sposobna da efikasno koristi represivne i nasilne instrumente. A to bi omogućilo lakše dostizanje slobodnog nenasilnog društva.

Zato je ipak važna razrada metoda socijalnog pritiska koji ne bi dozvolili psihopatima da ostvare bilo kakav uspeh. Svaki pojedinac koji pokazuje znake psihopatije, a naročito onaj koji je nekada vršio nasilje, treba da bude izložen ozbiljnom ostracizmu (naročito u sferi izbornih prava) i podstaknut na prolazak terapijskih procedura usmerenih na lečenje njegovog psihičkog poremećaja. Jer, da bismo garantovano rasterali „monopole na nasilje“ i „stacionarne bandite“, prvo moramo učiniti apsolutno nemogućim nastanak patokratija, tj. rešiti problem postojanja nasilnih psihopatskih pojedinaca u društvu. Ako ih ne bude – nikome neće biti potrebna nikakva politička moć.