Тег: empatija

Mogu li psihopate osećati empatiju i po čemu se ona razlikuje od empatije normalnih ljudi

Voluntarist, Bitarch

Opšteprihvaćeno je mišljenje da psihopatski pojedinci slabo osećaju empatiju ili je uopšte ne pokazuju. To ih, naravno, čini hladnokrvnim i bezosećajnim, sposobnim čak i da lako počine ubistvo ako za to postoji razlog i ako nema značajnih rizika. Ali, pored toga, nedostatak empatije kod njih je dugo stavljao pod znak pitanja mogućnost sprovođenja lake i efikasne terapije njihovog stanja.

Međutim, istraživanje psihopatskih kriminalaca otkrilo je da oni mogu osećati empatiju. Štaviše, u okviru eksperimenta kod njih je primećen isti nivo aktivacije neuronskih ogledala, koji su odgovorni za sposobnost učenja kroz oponašanje drugih ljudi i, kako se veruje, uključeni su i u ispoljavanje empatije, kao i kod zdravih pojedinaca.

Međutim, psihopate izdvaja jedna veoma važna razlika. Dok se kod normalnih ljudi empatija javlja spontano, bez obzira na to da li osoba želi da je oseća, psihopate mogu namerno kontrolisati taj proces. Njihovo uobičajeno stanje je isključena empatija, oni je pokazuju samo kada to sami žele. I u okviru eksperimenta, normalna aktivacija neuronskih ogledala kod psihopata primećena je samo kada su istraživači direktno tražili od njih da pokažu empatiju.

Rezultati ovog istraživanja se poklapaju sa onim što psihopate često sami izjavljuju o sebi, na primer, na sajtovima za pitanja i odgovore kao što je Quora. Ako potražite tamo pitanja upućena psihopatama o tome da li su sposobni da osećaju empatiju, videćete mnogo pozitivnih odgovora, ali uz napomenu da empatiju mogu bukvalno uključivati i isključivati kada žele, kao da imaju prekidač za to. Ipak, postoje i psihopate koje izjavljuju potpunu nesposobnost osećanja empatije. Međutim, s obzirom na podatke koje već imamo, može se pretpostaviti da oni jednostavno ne umeju da je kod sebe uključe.

Istraživači još uvek ne znaju kako da empatiju, koju psihopate mogu namerno pokazivati, pretvore u spontano ispoljavanu empatiju, svojstvenu većini ljudi. Ipak, činjenica da psihopate mogu pokazivati empatiju, barem pod određenim uslovima, daje terapeutima nešto sa čime mogu raditi.

Takođe vredi postaviti pretpostavku da se empatija prilično lako može učiniti spontanom primenom određenih sredstava koja aktiviraju neke serotonin receptore i povoljno utiču na funkciju serotoninskog sistema u celini. Farmakološka aktivacija serotonin 1A i 1B receptora u eksperimentima na životinjama često dovodi do toga da one prestanu vršiti agresivne napade na svoje srodnike, pa čak i postanu sklonije da im pomažu, na primer, deleći hranu sa njima, čak i ako to ne donosi testiranom pojedincu nikakvu ličnu korist. Ovakav efekat povezan je sa aktivacijom mehanizma inhibicije nasilja, koji u slučaju čoveka igra važnu ulogu u razvoju empatije.

Rezultati ovog istraživanja daju odgovor na još jedno važno pitanje. Neko sasvim može pronaći i ukazati na pojedince koji su u svom običnom društvenom životu normalni porodični ljudi, dobri prijatelji i kolege, poslušni građani, tj. punopravni članovi društva, uprkos tome što su u određenim uslovima, na primer, tokom službe u organima reda ili kao vojnici na bojnom polju, lako vršili nasilje i čak ubistva, ne osećajući prema tome ni najmanju odbojnost. Kao što je poznato iz niza istraživanja, uključujući i vojna, sposobnost da se lako vrši nasilje i ubistva u sličnim uslovima i dalje će biti manifestacija visoke psihopatičnosti pojedinca. Ali ovde nema nikakve kontradikcije. Jer je moguće da su upravo takvi slučajevi objašnjivi time što psihopatski pojedinci mogu biti empatični kada to namerno žele, na primer, želeći da imaju ispunjen društveni život. Međutim, ne treba zaboraviti da takvi pojedinci u svakom trenutku mogu poželeti da ne osećaju empatiju, a to nosi određene pretnje po društvo.

Kritična greška distopija o nenasilnom društvu: ne treba ništa isecati iz čoveka

Voluntarist, Bitarch

U nizu dela koja prikazuju nenasilno društvo ili rezultate iskorenjivanja nasilnog ponašanja kod konkretne osobe, suština se svodi na navodno postojanje nekog agresivnog stimulusa, upravo zbog kojeg čovek postaje sposoban da nekoga udari ili ubije, počini brutalne zločine ili uopšte izazove ratove. Nazvavši ga uzrokom nasilja, autori dela dalje opisuju društva u kojima su, kako bi ga iskorenili, odlučili da potisnu ili bukvalno iseku taj stimulus iz čoveka. Rezultati takvog procesa pokazuju se kao krajnje utješni – dobijamo „kastrirane“ ljude i društvo koje je izgubilo apsolutno sav svoj kreativni potencijal.

Počnimo sa „Povratkom sa zvezda“ Stanislava Lema, gde se ljudima sprovodi procedura „betrizacije“ – neutralizacija agresivnih stimulusa u mozgu i jačanje instinkta za samoodržanje. Prema Lemovim tvrdnjama, u mirnom društvu ljudi će postati bezinicijativni, nesposobni da obavljaju složene zadatke i prestaće da osećaju jake emocije. Setimo se takođe „Satirikona“ (A Clockwork Orange) Entonija Berdžesa, gde je glavnom junaku sprovedeno potpuno pranje mozga. Budući da je verni katolik, Berdžes je sklon mišljenju da čoveka na nasilje gura greh prvoroditeljstva, međutim, on ima slobodnu volju i izbor da li će počiniti nasilje, a iskorenjivanje te slobode bilo bi grešno. Takođe se može ukratko pomenuti anime serijal „Psychopass“, u čijem je društvu čak bila zabranjena određena umetnička dela jer podstiču čoveka na agresiju, a u jednoj sceni ljudi koji su ipak videli nasilje ispostavili su se kao potpuno ravnodušni i bezemotivni prema patnji žrtve. Postoji još jedno delo u kojem je umetnost takođe bila zabranjena iz istog razloga, ali njega će biti prikladno pomenuti malo kasnije.

Sva ova dela prave istu kritičnu grešku. U stvarnosti, ne prisustvo, već upravo nedostatak određenih stimulusa čini čoveka sposobnim za nasilje. Kao što pokazuju istraživanja, agresija često nije rezultat gubitka samokontrole, već čak zahteva samokontrolu za namerno izvršavanje činova nasilja. Takođe, poboljšanje samokontrole kod agresivnih ljudi im ne pomaže uvek, već naprotiv – može ih učiniti još efikasnijim agresorima. I psihopatski pojedinci, koji vrše ogromnu većinu nasilnih zločina, često već od adolescentsnog uzrasta pokazuju pojačan razvoj samokontrole.

Ista pozicija može se izvesti i iz teorije mehanizma inhibicije nasilja – sposobnost pojedinaca da nanose štetu drugim ljudima proizilazi iz njihove nesposobnosti da prema tome osete unutrašnje odbojnost i otpor. Takođe, kod njih su smanjeni empatija i osećaj krivice. Štaviše, dejstvo najperspektivnijih sredstava za terapiju agresivnog ponašanja (agonista određenih serotoninskih receptora) sastoji se u stimulisanju i obnavljanju punovredne nervne aktivnosti, a ne u potiskivanju i iskorenjivanju bilo čega.

Svet u kojem su odlučili da se bore protiv nasilja i drugog zla isecanjem nečega iz čoveka, najrealističnije prikazuje film „Equilibrium“. Njegovi događaji odvijaju se nakon „Trećeg svetskog“ rata, a kao glavni uzrok rata navedene su ljudske emocije, koje su sada odlučili da potisnu primenom određenog preparata. Ali ako se pažljivije pogleda na ljude u ovom delu, oni su pre postali bezosećajni psihopate nego miroljubivi i idealni. To je posebno vidljivo kod „klerika“ – vojnika čiji je zadatak da pronađu ljude koji su pokazali emocije, unište umetnička dela i ubiju sve koji se opiru režimu.

Nasilnim ljudima ne treba manje, već više emocija. Njima nije potrebno potiskivanje, već naprotiv – stimulisanje nervne aktivnosti. Da bi se izbeglo nasilje, potrebno je osećati jače, a ne slabije. A Lemova „betrizacija“ u stvarnom svetu bi verovatno dovela do totalne psihopatije, a ne do nekog mirnog, ali pasivnog društva. Priroda nasilja opisana u distopijskim delima ima malo zajedničkog sa stvarnim nasiljem.