U nizu dela koja prikazuju nenasilno društvo ili rezultate iskorenjivanja nasilnog ponašanja kod konkretne osobe, suština se svodi na navodno postojanje nekog agresivnog stimulusa, upravo zbog kojeg čovek postaje sposoban da nekoga udari ili ubije, počini brutalne zločine ili uopšte izazove ratove. Nazvavši ga uzrokom nasilja, autori dela dalje opisuju društva u kojima su, kako bi ga iskorenili, odlučili da potisnu ili bukvalno iseku taj stimulus iz čoveka. Rezultati takvog procesa pokazuju se kao krajnje utješni – dobijamo „kastrirane“ ljude i društvo koje je izgubilo apsolutno sav svoj kreativni potencijal.
Počnimo sa „Povratkom sa zvezda“ Stanislava Lema, gde se ljudima sprovodi procedura „betrizacije“ – neutralizacija agresivnih stimulusa u mozgu i jačanje instinkta za samoodržanje. Prema Lemovim tvrdnjama, u mirnom društvu ljudi će postati bezinicijativni, nesposobni da obavljaju složene zadatke i prestaće da osećaju jake emocije. Setimo se takođe „Satirikona“ (A Clockwork Orange) Entonija Berdžesa, gde je glavnom junaku sprovedeno potpuno pranje mozga. Budući da je verni katolik, Berdžes je sklon mišljenju da čoveka na nasilje gura greh prvoroditeljstva, međutim, on ima slobodnu volju i izbor da li će počiniti nasilje, a iskorenjivanje te slobode bilo bi grešno. Takođe se može ukratko pomenuti anime serijal „Psychopass“, u čijem je društvu čak bila zabranjena određena umetnička dela jer podstiču čoveka na agresiju, a u jednoj sceni ljudi koji su ipak videli nasilje ispostavili su se kao potpuno ravnodušni i bezemotivni prema patnji žrtve. Postoji još jedno delo u kojem je umetnost takođe bila zabranjena iz istog razloga, ali njega će biti prikladno pomenuti malo kasnije.
Sva ova dela prave istu kritičnu grešku. U stvarnosti, ne prisustvo, već upravo nedostatak određenih stimulusa čini čoveka sposobnim za nasilje. Kao što pokazuju istraživanja, agresija često nije rezultat gubitka samokontrole, već čak zahteva samokontrolu za namerno izvršavanje činova nasilja. Takođe, poboljšanje samokontrole kod agresivnih ljudi im ne pomaže uvek, već naprotiv – može ih učiniti još efikasnijim agresorima. I psihopatski pojedinci, koji vrše ogromnu većinu nasilnih zločina, često već od adolescentsnog uzrasta pokazuju pojačan razvoj samokontrole.
Ista pozicija može se izvesti i iz teorije mehanizma inhibicije nasilja – sposobnost pojedinaca da nanose štetu drugim ljudima proizilazi iz njihove nesposobnosti da prema tome osete unutrašnje odbojnost i otpor. Takođe, kod njih su smanjeni empatija i osećaj krivice. Štaviše, dejstvo najperspektivnijih sredstava za terapiju agresivnog ponašanja (agonista određenih serotoninskih receptora) sastoji se u stimulisanju i obnavljanju punovredne nervne aktivnosti, a ne u potiskivanju i iskorenjivanju bilo čega.
Svet u kojem su odlučili da se bore protiv nasilja i drugog zla isecanjem nečega iz čoveka, najrealističnije prikazuje film „Equilibrium“. Njegovi događaji odvijaju se nakon „Trećeg svetskog“ rata, a kao glavni uzrok rata navedene su ljudske emocije, koje su sada odlučili da potisnu primenom određenog preparata. Ali ako se pažljivije pogleda na ljude u ovom delu, oni su pre postali bezosećajni psihopate nego miroljubivi i idealni. To je posebno vidljivo kod „klerika“ – vojnika čiji je zadatak da pronađu ljude koji su pokazali emocije, unište umetnička dela i ubiju sve koji se opiru režimu.
Nasilnim ljudima ne treba manje, već više emocija. Njima nije potrebno potiskivanje, već naprotiv – stimulisanje nervne aktivnosti. Da bi se izbeglo nasilje, potrebno je osećati jače, a ne slabije. A Lemova „betrizacija“ u stvarnom svetu bi verovatno dovela do totalne psihopatije, a ne do nekog mirnog, ali pasivnog društva. Priroda nasilja opisana u distopijskim delima ima malo zajedničkog sa stvarnim nasiljem.
