Diskutujući o temi nasilja, možete naići na ljude koji u ovoj pojavi ne vide ništa loše. Naravno, oni će najverovatnije osuditi određene oblike nasilja, ali će ga istovremeno nazvati potpuno normalnim instrumentom, na primer, kao što je nož, koji se može koristiti u dobro na kuhinji, a može i u zlo pri napadu na čoveka. Od toga kako se nož koristi, on sam po sebi ne postaje loš, i sa nasiljem je navodno ista situacija. Na primer, često mogu opravdavati državno nasilje, rasпраve zbog kršenja određenih normi koje su za sagovornika važne, neko može opravdavati nasilne „kazne“ prema deci zbog „neposlušnosti“ i druge oblike nasilja koji nekim ljudima deluju racionalno isplativim ili neophodnim.
Ako osoba koristi ovakvu argumentaciju, vredi je pitati da li bi ona sama mogla počiniti nasilje u istim situacijama u kojima opravdava njegovu primenu, i da li bi takav postupak smatrala opravdanim i racionalnim? Stvar je u tome što najmanje dve stavke iz različitih verzija „Liste psihopatskih crta“ Roberta Hare-a razmatraju pitanje opravdavanja nasilja. Jedna od njih ocenjuje odsustvo žaljenja i krivice u vezi sa nanošenjem bola i patnje drugim ljudima, kao i sklonost da se smatra da žrtva nasilja to uopšte i zaslužuje. Druga ocenjuje neželju da se preuzme odgovornost za nanošenje štete, njeno prebacivanje na žrtvu ili okolnosti, racionalizaciju nasilja, kao i poricanje ozbiljnosti njegovih posledica za žrtvu. Obe stavke dodatno pripadaju afektivnoj komponenti psihopatije, koja je direktno povezana sa disfunkcijom mehanizma inhibicije nasilja kod čoveka.
Osim toga, vredi napomenuti da kod ljudi sa niskim nivoom psihopatskih crta agresivno ponašanje, ako i postoji, ima reaktivni karakter. Takvo ponašanje zavisi od konkretne situacije (na primer, provokacije, konflikta ili pretnje), nije unapred planirano i ne nosi u sebi namerno pursuit određenog cilja. U isto vreme, agresivno ponašanje ljudi sa visokim nivoima psihopatije je proaktivnije, tj. planirano, namerno i ciljano. Ali kao što istraživanja pokazuju, ovi ljudi su skloni da svoja proaktivna agresivna dela prikažu kao reaktivna, a žrtvu kao krivca koji je izazvao čin nasilja (takvo ponašanje je poznatije kao „victim blaming“). Takođe, konkretno, visoki nivoi afektivne psihopatije (ali ne i druge njene komponente) kod muškaraca povezani su sa sklonošću da veruju da u slučaju silovanja žena može biti sama kriva i da u takvom postupku nema toliko štete za žrtvu. Ponovim, ljudi koji opravdavaju nasilje skloni su da za njega krive žrtvu.
Naravno, nisu svi ljudi koji opravdavaju nasilje zapravo psihopatske ličnosti sa disfunkcijom inhibitora nasilja. Ali korišćenje ovakve argumentacije značajno povećava rizik da razgovarate upravo sa takvom osobom. A razgovarati sa psihički bolesnim nasilnim pojedincima i bar malo ozbiljno shvatati njihovu argumentaciju nema smisla – ona je formirana usled izobličenja percepcije koje stvara poremećaj od kojeg pate. Uvek podsećajte da je pozicija opravdavanja nasilja veoma slična onome što bi izgovorio psihopata, naročito u slučaju da je osoba izrazila i sopstvenu sposobnost i spremnost da počini čin „opravdanog“ nasilja. To može zaposliti zagovornika nasilja u ćošak, kao i diskreditovati ga u očima drugih ljudi. I ne bojte se da je takav argument sličan apelu na ličnost (ad hominem), jer je u ovom slučaju on zasnovan ne na logičkoj varki, već na konstataciji naučno dokazanog čina o vezi između psihopatičnosti čoveka i njegove sklonosti da opravdava nasilne postupke.
