Daleko da se svako agresivno ponašanje kod čoveka može nazvati rezultatom nekog psihičkog poremećaja, ili, barem, tako ozbiljnog poremećaja kao što je disfunkcija mehanizma inhibicije nasilja i psihopatske predispozicije. Neko agresivno ponašanje, na primer, samoodbrana, je zapravo potpuno prirodno, polazeći od etološke definicije i evolucionih podataka. Zbog toga se javlja pitanje u čemu je razlika između agresivnog ponašanja običnih ljudi i psihopatskih pojedinaca
Da bi se odgovorilo na ovo pitanje, potrebno je agresivno ponašanje podeliti na reaktivne i proaktivne forme. Reaktivna agresija se manifestuje spontano ili impulsivno, ona nije planirano ponašanje i ne nosi u sebi apsolutno nikakve ciljeve osim nanošenja štete neposredno u konfliktnoj situaciji. Naravno, ona može biti patološka i ponekad je možei svrstati u nasilje sa etoločke tačke gledišta. Ali reaktivna agresija može biti i potpuno prirodno nepatološko ponašanje, na primer ista ta samoodbrana. Sa druge strane, proaktivna ili instrumentalna agresija sastoji se u postizanju određenog rezultata, to je planirano i motivisano nanošenje štete žrtvi. U patoločnosti i nasilnosti ponašanja kojim osoba namerno pokušava nešto postići upravo putem nanošenja štete drugim ljudima, teško je sumnjati.
Kao što pokazuje veliki broj istraživanja, postoji snažna veza između nivoa psihopatskih crta kod čoveka i reaktivnosti/proaktivnosti njegovog agresivnog ponašanja. Na primer, psihopatski kriminalci su skloniiji nasilnim napadima, a njihovo agresivno ponašanje može biti i proaktivno i reaktivno, dok su zločini nepsihopatskih pojedinaca više reaktivni. To je naročito tačno u slučaju najnasilnijih zločina, kao što su silovanja i ubistva. U isto vreme, manje ozbiljni zločini, kao što su krađa ili provala, sa jednakom verovatnoćom mogu biti počinjeni i od strane psihopate i nepsihopate. Slične rezultate pokazuju i istraživanja nekriminalnog stanovništva. Pojedinci skloni instrumentalnoj agresiji su više psihopatični.
Čak i u slučaju osuđenih ubica, viši nivoi psihopatije su povezani sa većom proaktivnošću ili instrumentalnošću njihovih zločina. U slučaju kliničkih psihopata, čak 90-93% ubistava su čisto instrumentalna, bez i najmanjeg traga reaktivnosti. I čak jedno bilo koje vršenje akta instrumentalnog nasilja od strane kriminalca već je povezano sa povišenim nivoom psihopatije. Takođe, aktuelno istraživanje ubica osuđenih na smrt u Kaliforniji pokazuje da pojedinci sa niskim nivoom psihopatije (manje od 15% uzorka) često ranije nisu počinili zločine, kajali su se za učinjeno i ponašali su se u skladu sa sudskim normama. Ostali pojedinci bili su skloni gorem ponašanju. A 5 pojedinaca (manje od 1% uzorka) sa najvišim pokazateljem psihopatije bili su i najokrutniji kriminalci – serijski seksualni ubice.
Ovi i mnogi drugi podaci još jednom potvrđuju da, iako nije svako agresivno ponašanje znak psihički nezdravog pojedinca, vršenje nasilnih napada kao planiranog i namernog ponašanja sa ciljem postizanja određenih ciljeva definitivno pokazuje disfunkciju mehanizma inhibicije nasilja i psihopatske predispozicije. Takvi ljudi predstavljaju najveću pretnju za svakog člana društva, jer su zbog svoje patologije sposobni da koriste nasilje kao alat koji je običnim ljudima pripremio samo ulogu žrtve.
