Тег: tržište

Kako libertarianske institucije regulišu reklamiranje?

Da li će tržišna regulacija oglašavanja biti efikasnija od državne? Na primer, oglašavanje psihoaktivnih supstanci, dječje pornografije ili kockanja.

Anonimno pitanje

Pitanje o tome kako libertarianske institucije regulišu nešto, zapravo je pitanje o tome kako tržišne institucije regulišu nešto.

Onaj koji postavlja oglas to radi kako bi povećao prinos od svoje aktivnosti. U ekstremnom slučaju, on bi želeo jednostavnim voljnim naporom da natera svakoga da kupuje njegov proizvod po bilo kojoj ceni. Drugim rečima, on bi želeo da zauzme poziciju regulatora potrošnje.

Onaj ko konzumira reklame želi da kao rezultat toga dobije informacije o tome koji su proizvodi predstavljeni na tržištu, kako oni zadovoljavaju njegove određene aktuelne ili potencijalne potrebe i gde te proizvode nabaviti. U ekstremnom slučaju, on bi želeo jednostavnim voljnim naporom da natera proizvođača da uradi upravo ono što njemu, potrošaču, treba, u trenutku narudžbine, i da mu to donese direktno tamo gde potrošač ukaže. Drugim rečima, on bi želeo da zauzme poziciju regulatora proizvodnje.

Konačno, postoje oni koji proizvode reklame i prikazuju ih potrošaču. U ekstremnom slučaju, oni bi želeli jednostavnim voljnim naporom da nateraju proizvođače proizvoda da im otplate lavlji deo vrednosti proizvoda za pravo da taj proizvod prodaju potrošaču. Drugim rečima, oni bi želeli da zauzme poziciju regulatora prodaje.

Kako tržišne institucije regulišu odnose između navedenih grupa? Preko mnoštva spontano nastalih povratnih veza. Reklame su previše skupe – proizvođači pokušavaju da minimiziraju njihovu nabavku, a potrošač je primoran da uloži mnogo truda kako bi pronašao bilo šta izvan svakodnevne korpe. Reklama je previše mnogo – kod potrošača se razvija „baner slepota“ i ona postaje neefikasna. Kao rezultat toga, naručilac reklame prestaje da plaća za prikaze, preferirajući plaćanje za rezultat – i reklamno tržište je primorano da se prestrukturira u korist što preciznijih i adresiranijih instrumenata oglašavanja. Ovo zadovoljava i naručioce – njihove reklame daju maksimalan prinos po jedinici uloženih sredstava – i potrošače – oni dobijaju informacije upravo o onome što žele, a ono nepotrebno im ne smeta pred očima. Za svaku od grupa zainteresovanih strana situacija na kraju ispada neidealna, ali to je svojevrsni dinamički kompromis koji sve više-manje zadovoljava. A čim prestane da zadovoljava, dolazi do prilično brze pregradnje tržišta.

A šta je sa državnom regulacijom? Država je regulator i proizvodnje, i potrošnje, i prodaje. U ekstremnom slučaju, ona bi želela jednostavnim voljnim naporom da određuje svaki aspekt života svakog od svojih podanika (pod „željama države“ ovde podrazumevam određenu pojednostavljenu refleksiju nad delovanjem pojedinih njenih funkcionera, kao i lica koja čine njenu grupu podrške – „etatiste“). To koliko je država uspešna u toj svojoj težnji, takođe određuju spontano nastale povratne veze. Ako je uspela da „proda“ potrošaču potrebu za borbom protiv dječje pornografije – potrošač će trpeti poteškoće u dobijanju odgovarajućih reklama i poskupljenje odgovarajućih usluga. Ako nije uspela da „proda“ potrebu za borbom protiv konzumiranja alkohola – potrošač uživa u tome što ga bar ne zatvaraju zbog konzumacije, iako su reklame, na primer, ograničene.

No, vaše pitanje se u suštini odnosilo na to da li tržišne institucije mogu dozvoliti trećim licima da ograniče oglašavanje određenih proizvoda, za koje su zainteresovani i proizvođači tog proizvoda i njegovi potrošači. Koliko efikasno ta treća lica mogu u ovom slučaju vršiti ulogu države, a da pritom ne budu država i da ne pribegnu direktnom nasilju.

Odgovor: mogu, ali ne toliko efikasno kao državne. Zadatak grupe uticaja je da učini određeno potrošačko ponašanje osuđujućim, da natera osobu da se stidi ga i, naprotiv, ponosi se time što ga izbegava. Ako je vaša reklamna kampanja bila uspešna – čestitam, vaš protivnik je marginalizovan. Ako je bila neuspešna – pa, onda ste marginalci vi sami. Sve je pošteno.

A ispričajte nam o merkantilistima razumljivim jezikom

I zašto mnogi smatraju da ovakva ekonomska politika države dovodi do rasta blagostanja građana? I zašto su zapravo u zabludi?

Top Kripto

Ovde me nagovaraju da se izrazim o ukrajinskom pitanju, ali radije ću odgovoriti na ovo.

Merkantilizam – to je bilo kakva politika zasnovana na ideji da slobna trgovina nije dopustiva i da je treba regulisati. Ranije je jedno od opravdanja takve politike bila predstava da je trgovina rat, gde jedan gubi, a drugi profitira, i ako se ne obuzda profitni trgovac, on će sve uništiti, a sam će se napiti narodnom krvlju. Ova čudna predstava o trgovini pratila ju je predstava o štetnosti konkurencije: pri konkurenciji, navodno, trgovac ili zanatlija ne može se fokusirati na jedan dodeljeni oblast delovanja, i zbog besmislenog rata među sobom u proizvodnji i trgovini će vladati potpuni haos. Naposletku, to je bilo praćeno predstavom da su niske cene robe štetne, kao što su štetne i visoke cene rada – jer postoje pravedne cene, i svaki proizvođač ili trgovac je dužan da ih poštuje.

Nije čudno da tamo gde su se ovakve predstave strogo poštovale, čovečanstvo je imalo malo šansi da se obogaćuje i razvija tehnologije. Ali to je bilo praćeno i postulatom o koristi siromaštva za spasenje duše, tako da u tome niko nije video problem.

Konačno, merkantilizam je podrazumevao da je za vladara krajnje glupo dozvoliti ljudima da kupuju strane proizvode za novac, jer je mnogo korisnije gomilati novac u trezoru – on će uvek biti potreban za kupovinu luksuznih predmeta, ali najvažnije – za plaćanje ratova. A to je značilo da trgovinu treba oporezovati maksimalno mogućim carinama.

Više ili manje sistematsko izlaganje pogrešnosti merkantilističkih stavova uradio je još Adam Smith u svom delu Bogatstvo naroda, o čemu nam je <Shulman mode on> izvestio Puškin, govoreći o obrazovanju početkom 19. veka: kritikovao je Homera, Teokrita, zato je čitao Adama Smitha i bio duboki ekonom, to jest znao je da sudi o tome kako država bogati, čime živi, i zašto joj ne treba zlato kada ima običan proizvod</Shulman mode off>. Konačno je tlo iz ispod merkantilizma izbijeno tokom marginalističke revolucije (nedavno je u Moskvi održana konferencija povodom 150-godišnjice ovog događaja), kada je mehanizam formiranja cena objašnjen kroz subjektivne preferencije, a ne kroz troškove proizvodnje, i to je konačno učinilo jasnim zašto se pri dobrovoljnom ugovoru poboljšava položaj obe strane koje učestvuju u transakciji.

Zašto je onda sada, 246 godina nakon objavljivanja Bogatstva naroda i 150 godina nakon marginalističke revolucije, merkantilizam i dalje živ u glavama i aktivno primenjuje u politici?

Zato što je politika rat. To je igra sa nultom sumom, gde onaj kome se povećava moć, umanjuje moć ostalih. Ali vođenje vrelih ratova postalo je moveton, i umesto njih se aktivno koriste trgovinski ratovi. Želiš da kažeš „dosta“ tuđem režimu – uvedi protiv njega trgovinske sankcije.

Politika ne može biti samo spoljna, već i unutrašnja. Vođenje vrelih unutrašnjih ratova je još veći moveton, zato predstavnici određenih grana industrije mogu lobirati za trgovinske preferencije za sebe, a ograničenja za konkurente, kako unutar zemlje, tako i spolja. Slogan zaštite domaćeg proizvođača prolazi ne manje uspešno od slogana zaštite rodne zemlje, a dovodi do istih posledica: domaći potrošač postaje siromašniji.

Štaviše, uzmimo čak i potpuno libertarianski projekat Montelibero. I mi se prvenstveno trudimo da za rad na projektu zaposlimo učesnike projekta, a ne frilensere. Merkantilizam je psihološki komforan: odričeš se delića lične koristi, zato činiš dobro bližnjem od kojeg kupuješ skuplji proizvod, ignorišući jeftinije analoge od onih koji ti nisu po volji. Slično tome, agoristi mogu principijelno trgovati samo sa onima koji ne plaćaju poreze, čak i ako bi efekat razmera i cena sigurnosti doveli do toga da sa porezima bude jeftinije. Zato država neće dobiti ni jedan agoristički groš.

U čemu je onda razlika? Zašto libertarijanci smatraju svoje ponašanje moralnim, a državne regulacije kriminalnim? Naravno, stvar je u dobrovoljnosti. Vi sami imate puno pravo da žrtvujete profit zarad moralne superiornosti. Ali zahtevati isto od ostalih silom – to je neprihvatljivo!

Šta ako će monopol imati veći ekonomski jastuk i moći da radi sa gubitkom nekoliko godina?

Kako planirate da se borite protiv nje? Kako će male kompanije, čak i one sa velikim investitorima, moći da se suprotstave velikom gigantu, i hoće li investitori uopšte prihvatiti takve rizike ulažući novac u male kompanije? Da, znam argumente o tome da monopoli ne mogu nastati, ali šta ako se ipak to dogodi, a naročito ankap, koliko ja razumem, ne planira da se gradi od nule, već na postojećem tržištu gde već postoje veliki proizvođači.

Anonimno pitanje

Monopol je poželjno i najudobnije stanje za bilo koji biznis. U uslovima postojanja centralizovane političke moći, veliki biznis je ekonomski motivisan da se bavi lobiranjem kako bi sebi obezbedio privilegovan položaj na tržištu kroz zauzimanje regulatora. Mali biznis je ekonomski motivisan da stvara udruženja i bavi se lobiranjem preko njih. U zemlji sa dovoljno diversifikovanom ekonomijom, to stvara situaciju u kojoj većina preduzetnika na ovaj ili onaj način „hrani“ političare, norme se komplikuju, izuzeci iz pravila se množe, i biznis, potrošivši mnogo truda na pridobijanje naklonosti regulatora, u najboljem slučaju ostaje pri svome. Ako se u državi izdvajaju strateške grane, onda je sve propalo: to znači garantovano ugrožavanje ostalih grana.

I evo da smo, prema uslovima zadatka, uspeli da postepeno izađemo iz ove depresivne situacije ka slobodnom tržištu, slobodnom pre svega od političke moći. Recimo da se to ipak dogodilo prilično brzo, i da smo u nasleđe dobili iskrivljeno tržište, gde su neka preduzeća nesrazmerno uvećana, pa čak i do monopola u određenim granama. Šta to znači? Ako su oni veći nego što je ekonomski opravdano, znači da proizvode svoju robu sa većim troškovima nego što bi to bilo u slučaju da su manji. Istovremeno, oni imaju ozbiljne ušteđevine i sprečavaju pojavu malih konkurenata isporučujući svoju robu sa gubitkom. To znači samo to da će neki mali (a samim tim ekonomski efikasniji od monopolnog monstra) preduzetnici stalno pokušavati da uđu na to tržište, i time stvarati pritisak na monopolistu, ne dozvoljavajući mu da se opusti i podigne cenu do nivoa koji je njemu udoban. Špekulanti će praviti zalihe njegove robe, kupujući je jeftino, a čim monopolista podigne cenu, zalihe će početi da se realizuju sa profitom, primoravajući monopolistu da ponovo spusti cenu. I tako će trajati sve dok akcionari monopoliste ne zamene direktore razumnijim, jer žele rast akcija i dividende, a ne sve ovo.

Mali preduzetnici koji su sve vreme jednostavno radili nešto drugo, gde nije bilo monopola, nakon toga će odahnuti sa olakšanjem i pojuriti na otvoreno tržište. A potrošač je sve vreme, dok se roba prodavala sa gubitkom, bio srećan i nije imao nikakav razlog da se buni zbog ponašanja monopoliste. Dakle, zašto se boriti protiv monopoliste koji dumpsuje cene, on je odličan, i tako izgleda društveno odgovoran biznis u ankapu.

Knjiga o ankapu – završila sam odeljak o tržištuu

Neočekivano sam se zavalila u Albaniji, pa je tempo objavljivanja malo opao. S druge strane, ispadanje iz uobičajenog toka dobro doprinosi polagom kreativnom radu, tako da sam relativno brzo završila u svojoj budućoj knjizi dve preostale glave odeljka o tržištu: zapravo o tržištu i o kapitalizmu. U sledećem odeljku ću konačno pristupiti opisu ankapa – ako me, naravno, opet negde ne odnese.

Ciklus sa pozitivnom povratnom spregom koji razmnožava nejednakost. Strašno.

Pogledala sam razgovor Grigorija Baženova sa predstavnicima Evropskog univerziteta na temu nejednakosti.

To nisam uradila odmah nakon objavljivanja snimka, jer mi se tema činila dosadnom i levističkom; svakome je jasno da, ako je nejednakost izazvana redistribucijom kroz pljačku (na primer, poreze) i prisilu (na primer, regulacije), onda se može istupati protiv posledice, ali bi bilo korisnije ukloniti uzroke. A ako je nejednakost izazvana time što ljudi dobrovoljno daju više novca Alisi nego Bobu, onda se može samo radovati za Alisu i razmišljati o tome može li se nešto preuzeti iz njene prakse kako bismo i mi dobili više. Ali potom sam imala malo slobodnog vremena, pogledala sam i nisam zažalila.

Tamo gde se nabrajalo da postoji nejednakost po prihodima, nejednakost po bogatstvu i nejednakost po broju ekstremiteta – to nije previše zanimljivo. Privukao me je jedan konkretan, snažan stav koji bih želela da prodiskutujem – u vezi sa nejednakošću izazvanom razlikom u vremenskoj preferenciji.

Njegov sadržaj je otprilike sledeći. Ako jedan ekonomski agent ima nižu vremensku preferenciju, a ekonomski agenti mogu međusobno pozajmljivati pod kamatu, onda će on, pri ostalim jednakim početnim uslovima na duge staze, sve ekonomske agente sa višom vremenskom preferencijom dovesti u dugovni ropstvo, sa daljom perspektivom gladi i smrti. Ovo je, razumljivo, matematički model, međutim, odmah sam se setila istorijskih presedana.

Antičke Atine su formirane savezom jonkih plemena naseljenih u Atici, sa početnim prilično visokim nivoom jednakosti. Vremenom je, međutim, slojevitost među građanima rasla i neki su postepeno upadali u dugovnu zavisnost od drugih. To je dovodilo do građanskih nemira, i kao rezultat Solonovih reformi svi stari dugovi su prisilno oprošteni, izvršena je redistribucija zemlje, a dugovno ropstvo je zabranjeno. Dakle, tržište je – zbog razlike u vremenskom preferenciranju – dovelo do krajnje neprijatnih posledica, koje su potom ispravljane isključivo etatističkim metodama.

Oslobađanje seljaka pod Aleksandrom II u Ruskom carstvu dalo je približno jednake početne uslove za sve članove određene ili druge seljačke zajednice. Međutim, ponovo, razlika u preduzetničkim sposobnostima i u vremenskoj preferenciji tokom pola veka dovela je do slojevitosti od kulaka do nadnajamnika, gde su ovi poslednji izgubili sredstva za proizvodnju i često završavali u kreditnom ropstvu. Zatim je usledio građanski rat, a nakon njega potpuna redistribucija imovine i brisanje starih dugova.

Postavlja se pitanje: šta anarhizam slobodnog tržišta može protstaviti ovom mehanizmu u savremenim tehnološkim uslovima? Jer ako odgovorimo sa „ništa“, to će značiti neodrživost anarhističkog modela – njega će neizbežno zameniti nešto mnogo levije, nakon čega će u najmanju ruku biti izvršena redistribucija imovine i brisanje dugova, a u najviše će uspešni preduzetnici i njihovi naslednici biti obesiljeni na bakljama.

Hajde da vidimo koje mehanizme je slobodno tržište pružalo za suzbijanje pomenutog efekta u dva prethodna primera.

Postati bezzemljac, prodati svoje ukućane i sebe samog u dugovno ropstvo nije bila jedina varijanta razvoja događaja u antičkom polisu za vlasnika zemlje sa višom vremenskom preferencijom ili onoga koji je iz nekog drugog razloga bio manje konkurentan. Takođe, kako se akumulirao broj takvih ljudi, polis je osnivao kolonije. Tamo su kolonisti sa malo zemlje u domovini dobijali znatno veće parcele, a sa njima i novu šansu za prosperitet. Takav ekstensivni put rešavanja problema nejednakosti doveo je do kolonizacije celog Sredozemlja od strane Helena. Dalje je između kolonija došlo do podele rada i uspostavila se živa trgovina. Sada je naš Atinjanin, umesto obrade komadića zemlje, mogao da se bavi, na primer, oblikovanjem amfora ili šivenjem jedara – što mu je takođe dalo novu šansu za prosperitet.

Slično tome, postati nadnajamnik nije bila jedina opcija za nesrećnog seljaka ni u Ruskom carstvu. Mogao je postati kolonista i preseliti se u Sibir, ili se preseliti u grad i postati radnik. U uslovima slobodnijeg tržišta u SAD, urbanizacija je apsorbovala ogroman broj bivših farmera bez ikakvih revolucija, a oni koji su ostali počeli su da obrađuju znatno veće površine uz pomoć znatno ozbiljnije tehnike, koja im je bila dostupna zahvaljujući mnogo bolje plaćenom radu njihovih bivših siromašnih komšija, nego što je bio rad nadnajamnika.

Stoga smatram da će anarhističko društvo pri slobodnom tržištu uspeti da izbegne scenario predviđen matematičkim modelom sa različitim vremenskim preferencijama, ali nepromenjenim tržišnim uslovima. Ako se pojavljivanje novih tržišta ne ograničava zakonodavstvom, onda će oni sa višom vremenskom preferencijom upravo težiti da iskoriste nove mogućnosti i ostvare brz profit – dok će oni sa nižom ostati u sigurnom, ali relativno niskomarkžnom biznisu, i svima će biti relativno dobro. Drugi faktor koji ublažava međuvremensku nejednakost je lična sloboda. Ti nisi član zajednice. Nisi vlasništvo glave porodice koji te može prodati u ropstvo da bi otplatio dug. Pripadaš samom sebi, imaš sopstvenu vremensku preferenciju, sopstvene sklonosti i talente. Nećeš propasti. U svakom slučaju, nisi osuđen na propast, i neka te zastrašujući matematički model ne plaši.

Potrošačko kmetstvo

Sada mnoge kompanije, kao što su Apple, Tesla i John Deere, prave svoje proizvode tako da korisnik, u slučaju kvara, ne može da ih popravi, čak i ako zna kako. Na primer, neki deo u traktoru John Deere farmer može kupiti za 100$ i neće mu biti teško da ga zameni. Ali softver instaliran u traktoru će sprečiti takvu proceduru, i farmer će morati ili da plati 5000$ za servis proizvođača, ili da instalira piratski softver. U suštini, farmer nije vlasnik traktora, već ga samo uzima u besročni zakup.
Kako se libertarijanizam odnosi prema takvoj politici?

themouse1_ iz Bulbylenda

Navedeni primeri su posebni slučajevi platformne ekonomije. Isto tako, proizvođač aplikacija je primoran da se prilagodi zahtevima kompanije koja proizvodi operativni sistem za koji se aplikacija razvija. Isto tako, zaposleni radnik na plantaciji u nekom Brazilu pre veka bio je obavezan da kupuje proizvode samo u prodavnici koju je držao vlasnik plantacije, a u Sovjetskoj Rusiji je kolhoznik mogao da iskoristi svoje radne dane samo, ponovo, u konkretnoj seoskoj prodavnici.

Kratko rečeno, sve ovo nisu u potpunosti tržišni slučajevi. Mogu li se takve kvasi-monopolne situacije javiti u potpuno slobodnoj ekonomiji? Da, ali one su nestabilne. Pojava izvora profita koji je primetno iznad tržišnog proseka dovodi do pojave onih koji žele da imitiraju sličan uspeh, i ubrzo konkurencija izjednačava maržu: vlasnici platformi, takmičeći se za klijenta, počinju više trošiti na održavanje njegove lojalnosti.

Libertarijanizam predlaže uklanjanje politike iz ekonomije. Hoće li to učiniti kompaniju John Deere razumnijom? Ne odmah. Jednostavno više neće imati mogućnost da tuži farmera zbog instalacije piratskog softvera. Zato će, želeći da ovlašćeni servis ne propadne potpuno, smanjiti cene popravki. A tu će još neki japanski ili beloruski traktori početi da se uvoze bez carina, tako da će potrošač imati stvaran izbor i moći će da nabavi ono rešenje koje maksimizuje njegov, potrošačev, profit od eksploatacije traktora.

Slično tome, ne imajući mogućnost da primoraju radnika da jede skupu hranu u fabričkoj menzi, ne imajući mogućnost da zabrane instalaciju aplikacija koje nisu iz App Store-a na pametni telefon, ne imajući mogućnost da kazne vlasnika kioska zato što je prešao pod zaštitu druge obezbeđivačke firme – vlasnici svih ovih platformi će se suočiti sa tim da prakse reкета rade sve gore i da se moraju naviknuti da deluju u okvirima poštene konkurencije. Ništa, naviknuće se.

Dobar traktor, šta više treba

Šta da radi siromašan glup čovek na tržištu? Ako ne može da se adaptira ili ne želi.

Haegansn

Ne znam da li ću vas razočarati ili će ovo jednostavno biti hranjenje trola, ali za siromašnog i glupog, bilo u tržišnoj ekonomiji ili pri socijalizmu, postoje samo dva puta: osloniti se na nekoga ili se zaposliti na nekvalifikovanom poslu. Ako je uz to i lenj, ostaje samo prva opcija.

Osloniti se na nekoga je isplativije u zemlji sa tržišnom ekonomijom: na izboru su dobrotvorni prihvatilišta i kuhinje za siromašne, friganizam, besplatno smeštaj kod poznanika, poznanici koji su manje-više imućni (u tržišnoj ekonomiji će ih biti više), ili prosto prošenje. Pri socijalizmu je opcija manje: ko ne radi, ne jede, stoga ostaju samo poznanici i besplatni smeštaj (čak je i prošenje pri socijalizmu često bilo zabranjeno).

Nekvalifikovan rad je lakše pronaći pri socijalizmu, s obzirom na to da je pravo na rad jedno od najvažnijih pozitivnih prava koja socijalistički poredak garantuje. Korisnost takvog rada za ljude može biti nulta ili čak negativna, ali to zavisi od sreće. Pri slobodnom tržištu će nekvalifikovan rad verovatno biti intenzivniji, ali će i plaćanje biti više.

Konačno, postoje prelazni režimi, kojih je većina. Postoje režimi poput ruskog, gde nema prave socijalne zaštite, ali se ni na nekvalifikovanom poslu skoro ništa ne može zaraditi. Postoje socijaldemokratije koje troše liberalno nasleđe: tamo se može prilično dobro snaći na socijalnoj pomoći – međutim, takvih siromašnih, glupih i lukavih ljudi tamo ima veoma mnogo, oni formiraju geta, a poredak u njima se malo kome dopada.

Imam svoj libertarianski boks-klub, mogu li kod vas objaviti naš članak o borilačkim korporacijama?

Daniil

Koliko sam razumela, glavna poruka kluba je sledeća: oružje je, naravno, super, ali uspeva se retko koristiti za samoodbranu, a bezbedno – još ređe. U međuvremenu, libertarijancu nije samo korisno znati kako da se zaštiti u najrazličitijim situacijama, već ta veština, kada se primeni, sama po sebi reklamira libertarijansku ideologiju.

U predloženom članku opisuje se da, u okviru privatne proizvodnje bezbednosti, svet nije samo privatna security agencija – pošto je ova sfera veoma strogo regulisana od strane države, i stoga takva preduzeća, prvo, pružaju svoje usluge nesrazmerno skupo, a drugo, spektar usluga ne pokriva sve vrste potražnje.

Umesto security agencija, predlaže se oživljavanje tako blagog i humanog sredstva za ublažavanje neprijateljskih kontragenata, kao što je angažovanje tima obučenih mišićavaca sa snažnim pesnicama. Naravno, u većini slučajeva se ovo ne može smatrati alternativom angažovanju profesionalne bezbednosti, ali za organizaciju nekih libertarijanskih događaja takva teška artiljerija kao što su security agencije i nije potrebna. Da, zapravo, čak je i angažovanje obučenih boraca za obezbeđivanje sale ili suvišno (po pravilu, dovoljno je opominjanje i pretnja pozivanjem policije), ili nedovoljno (ako je agresor zapravo policija).

Zato je to stilizovano. Na kraju krajeva, ni od press-wall-a nema direktne koristi, fotografisati se može i ispred praznog zida – ali ipak se naručuje njihov štampanje. Tako i pravilnom ankap obezbeđenjem ne bi trebalo zapostaviti otprilike iz istih razloga.

Članak se završava pozivom za pristupanje klubu (koji pretpostavljeno želi vremenom da mutira u takvu borbenu korporaciju) i pretplatu na kanal Ljudi Dobre Volje. Otišla sam da pogledam kanal, tamo postoji zanimljiv Kodeks Čoveka Dobre Volje. Kodeks je prožet vrednostima republikanizma o kojima toliko ubedljivo govori Rodion Belkovič, i generalno crta prilično privlačan imidž. Dakle, pročitajte, korisno je za dušu.

Žestoke igre

Pročitao sam o ideologiji nenasilja i pojavilo se pitanje. U nekim „levim“ zemljama Evrope mešovite borilačke veštine su dugo bile zabranjene – smatrane su ne kao sport, već kao spektakl koji podstiče жестокость. Kako na to gleda Ankap-tjan? Jer je to, s jedne strane, zabranjujuća mera, a s druge, ideološki ispravna.

анонимный вопрос

Ovde vidimo određenu pomešanost uzroka i posledica. Razne brutalne igre ne podstiču brutalnost, već su jednostavno manifestacija već postojeće brutalnosti običaja, kao i u određenoj meri mode. Želja ljudi da „prodrmaju“ nerve ostaje, bolje poznato kao traženje uzbuđenja, ali za ogromnu većinu danas je važno da sve bude dobrovoljno i pomalo „za glumu“. Film-katastrofa, a ne stvarno spaljivanje Rima. BDSM umesto stvarnog mučenja. Sportske borilačke veštine različitih stepena brutalnosti umesto sudskih pojedinacaka. Cirque du Soleil umesto šapita sa nepromenljivim lavovima.

Šta će biti ako se u svakom kvartu otvori klub mešovitih borilačkih veština ili nekog drugog brutalnog fizičkog obračuna? Polovina će bankrotirati (u ruskom slučaju će potrčati državi da moli za subvencije za razvoj sporta). Četrdeset procenata će smanjiti intenzitet i prekvalifikovati se na uslovnu kapoeru. Tržište ne treba toliko brutalnosti. Ali neka količina je potrebna. Povodom toga sam davno napisala prilično zabavan post.

Izvinite, danas je nekako kratko)

Tržište će rešiti, inshallah

O opasnim ludacima

Imamo psihijatrijske bolnice i zatvore visokog stepena čuvanja.

Njihovi „klijenti“ nas podsećaju da postoje sasvim stvarni psihopate, manijake, serijske ubice i druge problematične ličnosti. I većina njih uopšte nisu Deksteri i Hanibali Lektori, i ne deluju u skladu sa opštim dobrobitima. I, s obzirom na specifičnost procesa koji se dešavaju u njihovim mozgovima, ne postoji nikakav razumljiv način da ih ubedimo dokazima ili argumentima.

Čime bi im ostracizam mogao pomoći?

Kako će izgledati sistem pronalaženja i uništavanja ili izolacije takvih „Džekovih Po(\t)kidajaca“? Ako je u pitanju izolacija, a ne uništenje, onda od čijeg novca i tuđim snagama?

анонимный вопрос

Ljudi cene bezbednost i spremni su da plate za nju. Neadekvatni agresori ne predstavljaju samo opasnost, već zbog svoje vidljive iracionalnosti ta opasnost deluje još ozbiljnije nego da su ljudi uključili hladan razum osiguravajućeg agenta. Ovde važe isti razlozi zbog kojih se ljudi više plaše terorističkih napada nego saobraćajnih nesreća, iako je smrtnost kod poslednjih mnogo veća.

Najočigledniji tržišni agent koji bi mogao da pruži takvu uslugu su, naravno, osiguravajuća društva. Ona prikupljaju premije dok je klijent bezbedan i isplaćuju odštetu u slučaju osiguranja. Dakle, ako pretpostavimo da osiguravajuća društva deluju savesno i ne varaju klijente, onda je u njihovom interesu da doprinesu maksimalnoj bezbednosti klijenata.

Ali bezbednost od manijaka može se obezbediti na različite načine, a to već određuju društvene norme. Klijenti mogu želeti bezbednost od čopora lutajućih pasa, ali kategorički protestovati protiv njihovog masovnog istrebljenja, tako da će oni koji prihvate da zadovolje tu kapricu morati da uzmu u obzir odgovarajuće ograničenje u sredstvima.

Slično tome, obična empatija više ne dozvoljava našem bogatom i blagostojnom društvu (a u ankapu će se pretpostavlja se pokazati još bogatijim i blagostojnijim) da zahteva bezbednost od divljih psihopata kroz njihovo istrebljenje; više je reč o lečenju. Ponovo, psihičko poremećaj može biti stečen, na primer kao rezultat traume, a pre toga je osoba mogla biti sasvim ugledan klijent nekog od osiguravajućih društava. Dakle, očigledan pravac razmišljanja u našem slučaju biće istraživanje načina lečenja.

Koliko će to koštati? Sitne pare. Nisam uzalud pomenula poređenje terorističkih napada i saobraćajnih nesreća. Na sprečavanje terorističkih napada troši se nesrazmerno mnogo. Isto tako će divlji psihopate dobiti nesrazmerno mnogo pažnje, iako je njihov broj potpuno zanemarljiv. Naravno, ako je osoba sa psihičkim problemima imala polisu osiguranja, dobiće kvalitetnije i skuplje lečenje, ali čak i ako polisa nije postojala, ipak će se pokušati da je vrate u normalu, i to sasvim humanim metodama.