Тег: tržište

Nasilni protest

Prijateljski kanal Anarhija+ objavljuje višedelni longread o tome kako prisustvo radikalnog krila spremnog na nasilne akcije utiče na tok protesta. Za sada je izašlo pet delova, a biće ih još. U serijalu se otkrivaju razne suptilnosti, poput toga kako se razlikuju efekti kada je radikalno krilo u prijateljskim odnosima sa umerenim, a kada između njih nema koordinacije – i slično. Očekuju se još dva-tri dela, koji će zatim biti sastavljeni u jednu celinu, ali ja sam odlučila da ne sačekam kraj jer se pojavio zanimljiv praktičan primer.

Najznačajniji protest prošle godine bila je, naravno, Belorusija. Na osnovu njegovih ishoda, politolozi su ili tiho žalili što se režim, koji se oslanja na kompaktno lojalno bezbednosno jezgro, pokazuje kao stabilan uz bilo kakvo nezadovoljstvo ostatka stanovništva, što potvrđuju već dva primera – Venecuela i Belorusija – ili su bili ogorčeni prema demonstrantima, rekavši da, skidajući papuče pre nego što stanu na klupe, pokazujete psima režima svoju potpunu bezubost i dajete kart blanš za represije, čija je žestina direktno proporcionalna broju manifestacija.

I ovde mi podmeću link ka veoma zanimljivom kanalu, koji se koristi za promovisanje upravo nasilnih akcija u Belorusiji, i to u izuzetno oštrom obliku. Pročitajte ga pažljivo, prilično je mlad, pa se može sav sadržaj obraditi. Ukratko: kanal planira da pokrene punopravan gerilski rat protiv režima. Taktika koja se pritom nudi daje do znanja: autori kanala, ko god oni bili, veoma dobro znaju kako rade sudovi u ankap režimima, kao i da odlično razumeju onaj uticaj radikalnog krila na protest u celini.

Pokušala sam da približno formulišem čime se vode ovi anonimni organizatori decentralizovanog nasilnog protesta:

  1. Danas je ogromna većina nezadovoljnih režimom zaista nespremna za otvoreni oružani bunt, ali su mnogi izuzetno iznervirani potpunim odsustvom ustupaka od strane režima kao odgovora na mirne akcije.
  2. Nespremnost za otvoreni bunt kod nekih je uzrokovana principijelnim neeluderanjem eskalacije nasilja, dok je kod drugih uzrokovana neeluderanjem podnošenja ozbiljnih troškova.
  3. Čovek ume da razvije navike i veštine. Počevši od malih stvari, on se uvlači, i dalje se može postepeno istrenirati za ozbiljno nasilje.
  4. Nasilje se ne sme heroizovati. Heroji skidaju papuče pre nego što uđu na klupe. Terorom se bave otpadnici. I društvo ima zahtev za pojavljivanje tih odvratnih likova koji će ratovati protiv režima iz najnižih motivacija.
  5. Za socijalističku zemlju, uzlični niski motiv je – novac. Najbolje je ako će zbog novca druge sluge režima ubijati druge sluge režima. Ali odgovaraju i bilo koji drugi lumpeni.
  6. Koliko plaćati za koje akcije? Ko će plaćati? A to neka tržište odluči, to je posao kanala – opis poslovnog modela koji kasnije može usvojiti bilo ko poželjan.

    7. Šta možemo izvući iz ovih materijala?

    Prvo, pamteći da je Belorusija za ruski režim nešto poput probnog polja, može se pretpostaviti da i u RF nas može čekati nešto slično, pa zašto ne pratiti pažljivije i mračnu stranu protesta, unapred isprobavajući to na sebi.

    Drugo, u kanalu se daje niz praktičnih saveta za anonimizaciju koji će biti korisni i mirnim agoristima.

    Treće, vidimo očiglednu potvrdu toga da tržišni odnosi odlično funkcionišu i u borbi protiv države, što znači da će tržište preživeti i bez države. Nije da je ovde reč o nekom velikom otkriću, ali i to povezujemo u celinu.

    Ništa posebno, samo otvoreni registar meta

Želeo bih da saznam nešto o spoljnoj politici anarho-kapitalističkog društva. Čitao sam Mehaniku slobode, ali ipak nisam dovoljno dobro razumeo.

Fridman je problemu teritorijalne odbrane od agresora tipa „nacionalna država“ posvetio dva poglavlja Mehanike slobode, sa razmakom od četrdeset godina. U prvom delu procenjivao je šanse anarko-SAD da odpore nuklearnu agresiju Sovjetskog Saveza, i konstatovao da je, radi odbrane od tako ozbiljnog agresora, spreman da prihvati postojanje države. U drugom delu, kada je SSSR već bio pouzdano mrtav, olakšano je uzdahnuo i počeo da fantazira na temu kako se teritorijalna odbrana obezbeđuje bez države.

Po mom mišljenju, Fridman pridaje previše pažnje teritorijalnom aspektu problema. Na primer, kada odbacuje model finansiranja odbrane putem osiguranja, on pokušava da gura kolica ispred konja i pretpostavlja da će klijentima pokušavati da prodaju upravo nacionalnu odbranu (a oni će se nadati uštedi računajući na to da će je komšija kupiti). Ali klijentu nije potrebna nacionalna odbrana. Njemu je potrebno samopouzdanje da će, ako se njemu lično desi osiguravajući slučaj, dobiti novac. A da li će pritom biti na teritoriji u blizini mesta gde je kupio polisu ili na drugom kraju planete, nije mu važno. Takođe ga ne zanima kojim tačno sredstvima će kompanija smanjivati sopstvene rizike da će morati da isplati osiguranje, samo da ne vara.

Dakle, ako organizacija teritorijalne odbrane zaista smanjuje šanse napada spoljnog agresora tipa „država“, osiguravajuće kuće su u stanju da izračunaju koliko treba uložiti u nju da bi to ostalo isplativo, i kako sarađivati sa drugim osiguravajućim kućama kako bi podelile troškove, na primer, proporcionalno bazi klijenata.

Takođe, Fridman navodi zanimljivu tezu da samo po sebi odsustvo jedinstvene jurisdikcije nad nekom teritorijom nije garancija protiv zahteva agresora. I kada uslovni SSSR dođe u oblast u kojoj vlada ankap, dovoljno mu je da uništi jedan grad nuklearnom bombom i izjavi nešto poput: evo, pogledajte, ovde je bio Alderaan, više ga nema. Ako stanovnici Javina ne žele istu sudbinu, od njih se traži sto petsto miliona kredita prekosutra, i ne zanima nas što nemaju ni jednu administraciju, ni oporezivanje; ako žele da žive, nek se nekako dogovore.

U suštini, on podrazumeva da kada je sedentarnom banditima preskupo da proširuju teritoriju, on zadržava opciju da deluje u odnosu na nju kao nomadski bandit. Dalje, kao što razumete, sve zavisi od toga koliko će odgovor biti koordinovan. Ako zajednica može da postigne nivo koordinacije dovoljan za plaćanje velikog dazdinja, onda je razumno pretpostaviti da će i dalji otpor biti koordinisan na nivou koji je barem ne manji. A to znači da će druga zvezda smrti ipak biti uništena, a da ne ispali ni jedan jedini metak, za razliku od prve, kojoj je bilo potrebno čak tri.

Pri tome napomenimo da upravo slobodno tržište doprinosi najbržem naučno-tehnološkom napretku. I ako će u početnoj fazi ankapi, zahvaljujući razlici u veličini države, još uvek moći da pruže neki otpor mrežnim tržišnim strukturama, onda po završetku tranzicionog perioda tehnološko zaostajanje država postati će previše očigledno, i morat će da se fokusiraju više na to da zadrže ostatke vlasti nad sopstvenim podanicima.

Možda pod spoljnom politikom ankapa niste mislili na odbranu. Ali, pošto je za ankapu država ništa drugo do bandit, onda se i odnosi sa banditom svode ne više od držanja tog istog u odsustvu banditizma prema sebi, a ostala diplomatija se svodi upravo na taj aspekt. Vizni režim? To je da bandit ne napada putnike. Carinski režim? To je da bandit ne pljačka karovane. Regulatorni režim? To je da bandit ne meša u ugovore. Svi ovi pregovori će se svoditi na to da zainteresovani strana potroši novac na otkup. Dokle god će taj novac biti manji od novca potrebnog za uklanjanje bandita, on će imati šanse da preživi.

Dizajn-kod pri ankapi

U Petrozavodsku su nedavno ukinuta pravila za postavljanje natpisa i, najverovatnije, preduzetnici će ponovo početi da kače veoma jarke banere kako bi promovisali svoje objekte, mada običnim ljudima takav ishod očigledno neće mnogo odgovarati. Šta će se desiti sa dizajnerskim kodom natpisa (i sa fasadama zgrada, jer različito staklene balkone, kao i jedinice klima uređaja, kvare izgled objekta) u slučaju ankapa?

Ovo je tipičan primer pitanja o eksternalijama. Ko će vlasniku istorijske zgrade platiti urednu rekonstrukciju umesto jeftinog i nekvalitetnog modernog renoviranja? Ko će zabraniti ružavanje fasade praktičnim i korisnim jedinicama klima uređaja? Ko će podstaći pravljenje banera i natpisa koji će radovati zahtevni ukus estete, a ne samo povećavati prodaju? Ko, ako ne država?

Vi, naravno, unapred znate da na ovo pitanje mora odgovoriti svaki ankap. „Naravno, tržište“, odgovoriće ankap. Ali kako će tržište sve to uraditi? Ono nema ruke. Tržište ima nevidljive ruke, ne brinite. Sada ću objasniti odakle one dolaze.

Prvo, nevidljive ruke hvataju ekonomiju za kragnu i izvlače je iz očiglednog bezoutka. Ako se država pritom ne bude mešala u ekonomiju, tržištu će je lakše izvući. Svaki preduzetnik će sam odlučivati, orijentišući se na lokalne kulturne norme i sopstvena saznanja o prihvatljivom, koje su veličine i koje jake boje natpisi ovde prikladni kako bi ostvario maksimalnu dobit. I što je bolje zaštićeno njegovo vlasničko pravo na ono što se nalazi ispod natpisa, to će se ta dobit posmatrati u dužem vremenskom periodu.

Siromašni će kupiti jeftiniji stan, po mogućnosti prostran i ne previše daleko od posla. Srednje imućni će kupiti prostran i udoban. Bogati će izgraditi lepu kuću u kojoj će svaki detalj radovati lično njegovo oko. Negde između srednjeg imućstva i bogatstva, o takvom arhaičnom problemu kao što je jedinica klima uređaja koja viri na vidnom mestu, već će se čudno prisećati.

Neke istorijske zgrade će biti srušene radi objekata koji će doneti veći prihod. Kada taj prihod postane bogatstvo i prosperitet, preostale istorijske zgrade će postati skupe i prestižne – u njihovu pažljivu rekonstrukciju uložiće oni koji žele sami da žive u istorijskim zgradama ili da smeste turiste. A onima kojima neće biti dovoljno starih istorijskih zgrada, naći će vrhunskog arhitektu, koji će izgraditi novu zgradu koja će postati ništa manje istorijska – uprkos tome što će u njoj biti predviđene niše za jedinice klima uređaja. I natpisi na njoj će izgledati solidno i plemenito. A možda i upečatljivo i neonski, ako se ispostavi da je to duh kvarta. Jer zašto kačiti natpis koji narušava duh mesta, naročito ako nisi ograničen sredstvima? On neće biti toliko efikasan.

A negde će, umesto tako suptilnih materija kao što je duh, postojati stroga pravila koja je propisao vlasnik teritorije – ili udruženje vlasnika. Oni su u svom pravu, ali najverovatnije će i oni svojim pravilima pokušavati da postignu da njihova zemlja vredi više, da se okolina smatra prestižnijom, a da se zakupac ne plaši previše nepotrebnih strogosti. Oni će za to imati mnogo direktniju motivaciju nego službenici iz neke uprave za urbanizam.

Želite ovakvu lepotu u Petrozavodsku?

Mask i alarmisti

Pročitala sam na leva-anarhističkom kanalu razmišljanja o tome da je, navodno, naš Ilon Mask potpuno izlegao i da već sarađuje ne samo sa državom, već sa samom vojnom mašinerijom; sramota za njega, i sramota svima koji o njemu govore sa odobravanjem.

Ovde su mi se setile reči drugog idola liberalaca, Ludviga Miza, da je zadatak preduzetnika da budno traži nove načine zadovoljenja potražnje klijenata, i ako topovi imaju veću potražnju od ulja, nema smisla kriviti preduzetnika što proizvodi topove.

Ali sa Maskom je sve mnogo jednostavnije, on ne bira između topova i ulja, već se postepeno kreće ka budućnosti koju smatra poželjnom. U divnom novom svetu koji Musk gradi, ne postoji problem u tome da se za sat vremena raketom isporuči osamdeset tona tereta na drugi kraj planete. A od kog tereta početi, uopšte nema razlike. Našao se naručilac za razvoj teretnog suborbitalnog transporta – pravićemo ga. A kada se tehnologija usvoji zahvaljujući vojnim budžetima, može se izaći sa tim na privatno tržište i slati pošiljke već veoma jeftino. A onda još malo doterati – i slati ljude.

Zapravo, za većinu vojnih zadataka slanje desetina tona na dvadeset hiljada kilometara za sat vremena je preterivanje. Ali za likvidaciju vanrednih situacija, ova opcija će biti veoma korisna. Tako da predviđam prvenstveno mirnu upotrebu ove tehnologije koja se razvija novcem vojnih budžeta.

Ako su porezi već prikupljeni i pitanje je kako ih potrošiti, neka ih bar privatnik potroši na tehnologije dvostruke namene sa perspektivom široke građanske upotrebe.

Šta će biti sa valutom kod ankapa? Hoće li doći do hiperinflacije, pošto neće postojati autorsko pravo na valutu i svako će moći da štampa svoje šilinge?

Vladimir

Da biste razumeli šta će se desiti sa valutom prilikom ankapije, dovoljno je posetiti sajt coinmarketcap.com, gde je navedena istorija kursa više od sedam hiljada kriptovaluta. Pošto autorsko pravo na kriptovalutu ne postoji, bukvalno je bilo ko može napraviti, i na ovom sajtu nisu prikazane nipošto sve, već samo one koje se donekle trguju na berzama, ili su se neko vreme trgovale.

Šta vidimo proučavajući istoriju kursa različitih valuta u odnosu na bitko? U mnogim slučajevima to je kratkotrajni spekulativni uspon, a zatim dug i mučni pad sa pojedinačnim skokovima, koji ponekad završava potpunim zaboravom. Nije stvar čak ni u nekontrolisanoj emisiji, već u tome što potrošaču nije potrebna suvišna raznovrsnost vrsta novca. Kao što znamo iz katalaktičke teorije novca Alekseja Tereščuka, novac su dobra koja se koriste za smanjenje troškova prilikom indirektne razmene. Ako ima mnogo kandidata za ulogu novca, u uslovima slobode izbora potrošač će koristiti one koji će moći da smanje njegove troškove pri razmeni jače od ostalih.

Koliko je potrebno vrsta novca da bi se u potpunosti zadovoljile potrebe tržišta? Novac ima različite parametre na osnovu kojih se može upoređivati. Na primer, mogućnost anonimnog prenosa, ili, naprotiv, nemogućnost istog, ili veličina troškova za obavljanje plaćanja, ili sigurnost pri čuvanju, ili očuvanje vrednosti tokom vremena, ili razvijenost infrastrukture za rad sa tom vrstom novca, i tako dalje. Svaki takav faktor je interesantan jer omogućava različite načine smanjenja troškova potrošača prilikom korišćenja novca. Veoma je malo verovatno da će se otkriti neka jedna vrsta novca koja dominira po svim mogućim kriterijumima. Zato bi u toku prirodne valute selekcije trebalo da ostane najmanje onoliko vrsta koliko postoji lidera po pojedinačnim funkcijama novca.

Međutim, naravno, to ne znači da na tržištu neće biti sve novijih i novijih pokušaja da se potisnu stari lideri. Biće. Većina njih će završiti neuspehom. Biće i inicijalno lažnih pokušaja, gde kreatori valute podižu hajp oko nje, profitabilno je prodaju svima koji žele, a zatim se opuste, i valuta ode u zaborav.

Coinmarketcap.com u Vajmarskoj republici

Odgovornost naručioca zločina

Odgovarajući nedavno u blitz režimu na seriju pitanja, dotakla sam temu odgovornosti nalogodavca zločina, što je izazvalo diskusiju u komentarima na Fejsbuku. Tako da ću pokušati da razmišljam o ovome detaljnije.

Razmotrimo niz situacija.

1. Nalogodavac zahteva od izvršioca da počini zločin, preteći sankcijama u slučaju odbijanja: nanošenjem štete samom izvršiocu ili nekim taocima. On izvršava zahtev, izbegavajući tako pretnju.

2. Nalogodavac zahteva od izvršioca da počini zločin, preteći sankcijama zbog neispunjavanja i obećavajući nagradu za izvršenje. On izvršava zahtev i dobija nagradu.

3. Nalogodavac moli izvršioca da počini zločin, nudeći zauzvrat nagradu. On izvršava zahtev i dobija obećano.

4. Postoji visoko konkurentno tržište zločina, gde mnoštvo izvršilaca natko konkurencijski nudi svoje usluge. Kupac bira onog izvršioca koji nudi uslugu optimalnu sa aspekta cene i kvaliteta, i kupuje je.

5. Izvršilac počini zločin, obaveštava o tome, nakon čega voljni učesnici plaćaju donacije za to.

Pokušala sam da poređam situacije po opadajućem redu stepena odgovornosti nalogodavca i rastućem stepenu odgovornosti izvršioca – od pune odgovornosti prvog do pune odgovornosti poslednjeg.

U situaciji u kojoj izvršilac zbog neispunjavanja porudžbine biva izložen ozbiljnoj pretnji, mi ga uopšte možemo de facto smatrati običnim instrumentom. Upravo zato je, recimo, sasvim logično potpuno ih osloboditi odgovornosti za učešće u ratu vojnike ročne službe koji su delovali u okviru naredbi, ako se u toj vojsci praktikuje streljanje zbog dezertiranja i neispunjavanja naredbi.

Ali već u situaciji kada izvršilac zločina ima mogućnost da da otkaz, ili organizuje italijanski štrajk zahtevajući pismena naređenja u vezi sa svakom protivpravnom naredbom – ali to ne čini – on deli odgovornost za sva počinjena zločina sa svojim nadređenima. To je slučaj beloruskog OMON-a, na primer. U uslovima u kojima oni koji su dali otkaz još uvek mogu da računaju na pomoć društva, odgovornost onih koji nisu dali otkaz se logično povećava.

Od kog momenta se može sa sigurnošću tvrditi da naručilac ne treba da snosi apsolutno nikakvu odgovornost? Razumljivo je da je to moguće samo u onim slučajevima kada izvršilac deluje potpuno dobrovoljno, ali da li je to u svim takvim slučajevima?

Svaka dobrovoljna razmena ima u osnovi podelu rada. Ja ne radim sve što mi je potrebno sama, već umesto toga razmenjujem deo onoga što mi je manje potrebno za ono što mi je teško da pribavim samostalno. Kupovina usluge povrede prava je upravo takva podela rada. Ali pošto je rad podeljen, podeljena je i odgovornost za štetu koju je taj rad nekome prouzrokovao. Logično? Logično. A šta ako nastavimo da komplikujemo podelu rada?

Jedan je proučio raspored života objekta. Drugi je nabavio opremu. Treći je postavio bombu. Četvrti je u pravo vreme poslao SMS, i bomba je uništila žrtvu zajedno sa automobilom i tri slučajna prolaznika. Peti je vodio pregovore sa naručiocem i koordinisao rad grupe. Šesti je – zapravo naručilac. Sedmi – glavni korisnik čijim je interesima naručilac delovao. A još, dodajmo šeme plaćanja. A još, dodajmo dobavljače eksploziva. A još, neko je tim momcima kupovao krofne…

Sud u prelepom Ankapistanu budućnosti morao bi da procenjuje stepen informisanosti svakoga od uključenih u krivično delo, stepen protupravnosti onih radnji u koje je neko bio direktno upleten, mogućnost povlačenja, saradnju sa istragom i tako dalje – sve ono što već sada vidimo u našoj običnoj, dosadnoj stvarnosti. Samo što će idiotska praksa lišavanja slobode radi samog lišavanja slobode uglavnom biti zamenjena novčanim kompenzacijama ili njihovim prirodnim analogama.

Poznavanje principa neće omogućiti da se da precizno rešenje za sve životne slučajeve. Ono samo omogućava da se nečim vodi prilikom procenjivanja određene situacije u svoj celini složenosti. Zato, molim vas, nemojte od principa neagresije praviti dogmu, to tako ne funkcioniše.

Ovde imate i direktne izvršioce, i snimanje video zapisa za izveštaj pred narušiocem, i još čitav lanac donošenja odluka iza kulisa. Podela odgovornosti je najtipičnija praksa u savremenoj državi.

Kako se boriti protiv kartela u doba ankapizma?

liberal

Postoji poznata tvrdnja da se na slobodnom tržištu ne formiraju monopoli. To, naravno, nije tačno: na slobodnom tržištu svako ima mogućnost da sebi obezbedi monopol. Za to je potrebno veoma malo: samo izumeti nešto što drugi nisu smislili, uvesti to i početi da prodaje. To je to, imate monopol. Ako je vaš proizvod tražen na tržištu, taj monopol će vam doneti i superprofit. Zatim će se pojaviti konkurenti, i neko vreme možete zadržati svoj superprofit ako sa njima sklopite kartelski sporazum. Potom će neko početi da ga krši, u nadi da će sebi oteti deblji udeo na tržištu, i nakon nekog vremena od vašeg kartela neće ostati ništa.

Ali zašto sumnjati u ljude u lošem? Neka vaš kartelski sporazum ostane sveti i neprikosnoven, jer je svaki od njegovih učesnika naučio dilemu zatvorenika napamet i ume da razmišlja nekoliko koraka unapred. Podignimo čaše za bezbrižnu budućnost vašeg poslovanja!

Nažalost, vreme je promenljivo. Sutra će se pojaviti neko ko će požudeti za monopolom. Izumeti će nešto što ranije niko nije smislio, uvesti to i početi da prodaje. Nakon toga će se iznenada pokazati da je to bio supstitut za proizvode vašeg kartela, i sada imate problema sa konkurentnošću. Moraćete hitno da se dogovorite o povećanju proizvodnje i smanjenju cena kako biste zadržali udeo na tržištu, ali će vaša konkurencija, koja je pre još malo vremena bila tako progresivna, ipak postepeno početi da gubi od tog beznačajnog tramvaja.

Šta onda učiniti? Tržište je slobodno, ulaz u njega je otvoren za svakoga ko želi, i to je neizbežna prepreka za svakoga ko želi da počiva na lovorikama svojih prethodnih dostignuća. Trebalo bi izumeti neku stvar koja bi omogućavala ograničavanje slobodnog izlaska na tržište, tada starom i uglednom poslu sigurno ništa neće ugrožavati. Kako bi je nazvali? Evo, nazovimo je državom! Odlično, ostalo je samo uvesti taj proizvod i početi da ga prodajemo.

A, šta? Nisam odgovorila na pravo pitanje? Pa, izvinite…

Eh, mladosti! Obećavali su da će gradove preplaviti đubrivom do kolena! Šta je to krenulo po zlu?

O opasnim ludacima

Imamo psihijatrijske bolnice i zatvore visokog stepena čuvanja.

Njihovi „klijenti“ nas podsećaju da postoje sasvim stvarni psihopate, manijake, serijske ubice i druge problematične ličnosti. I većina njih uopšte nisu Deksteri i Hanibali Lektori, i ne deluju u skladu sa opštim dobrobitima. I, s obzirom na specifičnost procesa koji se dešavaju u njihovim mozgovima, ne postoji nikakav razumljiv način da ih ubedimo dokazima ili argumentima.

Čime bi im ostracizam mogao pomoći?

Kako će izgledati sistem pronalaženja i uništavanja ili izolacije takvih „Džekovih Po(\t)kidajaca“? Ako je u pitanju izolacija, a ne uništenje, onda od čijeg novca i tuđim snagama?

анонимный вопрос

Ljudi cene bezbednost i spremni su da plate za nju. Neadekvatni agresori ne predstavljaju samo opasnost, već zbog svoje vidljive iracionalnosti ta opasnost deluje još ozbiljnije nego da su ljudi uključili hladan razum osiguravajućeg agenta. Ovde važe isti razlozi zbog kojih se ljudi više plaše terorističkih napada nego saobraćajnih nesreća, iako je smrtnost kod poslednjih mnogo veća.

Najočigledniji tržišni agent koji bi mogao da pruži takvu uslugu su, naravno, osiguravajuća društva. Ona prikupljaju premije dok je klijent bezbedan i isplaćuju odštetu u slučaju osiguranja. Dakle, ako pretpostavimo da osiguravajuća društva deluju savesno i ne varaju klijente, onda je u njihovom interesu da doprinesu maksimalnoj bezbednosti klijenata.

Ali bezbednost od manijaka može se obezbediti na različite načine, a to već određuju društvene norme. Klijenti mogu želeti bezbednost od čopora lutajućih pasa, ali kategorički protestovati protiv njihovog masovnog istrebljenja, tako da će oni koji prihvate da zadovolje tu kapricu morati da uzmu u obzir odgovarajuće ograničenje u sredstvima.

Slično tome, obična empatija više ne dozvoljava našem bogatom i blagostojnom društvu (a u ankapu će se pretpostavlja se pokazati još bogatijim i blagostojnijim) da zahteva bezbednost od divljih psihopata kroz njihovo istrebljenje; više je reč o lečenju. Ponovo, psihičko poremećaj može biti stečen, na primer kao rezultat traume, a pre toga je osoba mogla biti sasvim ugledan klijent nekog od osiguravajućih društava. Dakle, očigledan pravac razmišljanja u našem slučaju biće istraživanje načina lečenja.

Koliko će to koštati? Sitne pare. Nisam uzalud pomenula poređenje terorističkih napada i saobraćajnih nesreća. Na sprečavanje terorističkih napada troši se nesrazmerno mnogo. Isto tako će divlji psihopate dobiti nesrazmerno mnogo pažnje, iako je njihov broj potpuno zanemarljiv. Naravno, ako je osoba sa psihičkim problemima imala polisu osiguranja, dobiće kvalitetnije i skuplje lečenje, ali čak i ako polisa nije postojala, ipak će se pokušati da je vrate u normalu, i to sasvim humanim metodama.

Akcije direktnog dejstva: podela rada

Bitarh je na svom VK-u objavio belešku o bezrizičnoj borbi protiv države. Ukratko, ideja je da se anonimno angažuje nepolitičizovana publika za akcije u stvarnom svetu. Metodologija je prilično očigledna, to je obična podela rada. Ali, naravno, ovakva tehnologija za svoju široku primenu zahteva infrastrukturu – bezbedne platforme gde bi se mogli ostavljati oglasi za narudžbine i o spremnosti za izvršavanje određenih naloga. Bitarh piše o darknetu, što je prilično neodređeno, i bez određene kvalifikacije to ne govori neiskusnom političkom aktivisti gotovo ništa. Ali, da biste stekli apetit za nešto slično, možete za početak koristiti jednostavne servise napravljene „na kolenima“.

Tako je, prijateljski kanal Anarhija+ je nedavno pokrenuo servis Berza protestnih akcija, gde možete naručiti sprovođenje akcije, tražiti donacije za realizaciju svoje ideje, i tako dalje. Iako je kanal anoniman i sva komunikacija ide preko bota, do prave bezbednosti u ovoj šemi se ipak ne može daleko, ali su i rizici prilično skromni, jer berza ne pristaje da objavljuje narudžbine povezane sa nasilnim akcijama.

Dakle, ako imate ideje, iskoristite priliku da pronađete izvršioce. Ako imate snage – iskoristite priliku da se uključite u temu. Projekat je nekomercijalan i, iako su ga pokrenuli levi anarhisti, oni nemaju predrasude prema libertarijanstvu, tako da se filtriranje po ideologiji ne predviđa.

Kako će ankap pobediti demografsku jamu?

Artem

Ankap je slobodno, neregulirano tržište. To jest, bilo koje odluke u okviru ankap-a se sprovode dobrovoljno i radi uzajamne koristi. Sada ćemo pogledati kome je u ankap-u stalo kada je u pitanju demografija.

Prvo, postoje proizvođači proizvoda i usluga. Oni su zainteresovani za povećanje potražnje, i, konkretno, za povećanje potražnje za robom za decu. Deca predstavljaju veoma obiman tržišni segment, jer im je potrebna posebna ishrana, brzo prerastaju odeću, brzo menjaju preferencije u igračkama, za njihov bezbedan izlazak u točak je potreban poseban prostor, potrebno ih je podučavati, lečiti i tako dalje. Tako da ću dobijati različite primamljive ponude, od „Danas imamo degustaciju dečije hrane u našoj prodavnici, obavezno probajte i uverite se da bi vaše dete bilo zadovoljno“ do „Idete na putovanje? Specijalni grupni popusti za porodice sa decom!“ Biće mi prikazivani filmovi i video snimci na internetu koji slave radosti majčinstva. Ukratko, stalno ću osećati da ću sa decom biti poželjni član društva.

Drugo, postojim ja sama. Ako znam da se moj odnos sa detetom tiče samo nas dvoje, neću imati strah da ću biti lišena roditeljskih prava zbog neke gluposti koja ni mene ni dete ne zanima. Ako znam da će mi rado prodati bilo koji tehnički moguć proizvod ili uslugu, od eksternošenje (nošenja bebe van tela) do pažljive nege deteta dok mi se ne prohtev da se odmorim – onda neću imati strah da ću ostati sama pred licem mnoštva slučajnosti, jer će mi stručnjaci pomoći da se izborim sa svim neprijatnim brigama. Dakle, u suštini, od dobijanja deteta odvajali bi me samo novac i želja.

Ali pritom, ako budem previše lenja da zaradim dobar novac, i previše bezbrižna da bih išta štedela ili koristila zaštitu tokom seksa, i previše odvratna da bih se brinula o novorođenčetu – onda ću, barem, znati da roditeljska prava na novorođenče mogu profitabilno prodati onima koji, iz nekog razloga, imaju problema sa dobijanjem sopstvenog deteta. Tako da mi uopšte neće biti neophodno da uradim abortus, naročito ako proces trudnoće bude prolazio dovoljno lako i bez prevelikog napora.

Iz ovoga se može zaključiti da će u ankapu natalitet biti veći nego u nesrećnim zemljama sa snažnim juvenilnim pravosuđem i gomilom regulacija vezanih za decu. Ali manji nego u tradicionalističkim kloakama, gde je žena imovina, i ako je njena sudbina da rađa, onda idi, ispunjavaj sudbinu i ne žali se. Ukratko, dece će biti onoliko koliko je potrebno onima koji su odlučili da održe dete, a da će se pritom reprodukcija proširiti, ili će se broj čovečanstva u nekim periodima smanjivati – nemam pojma, nije moj posao.

A evo, inače, još jedna kategorija potrošača spremna da odgaja decu