U Petrozavodsku su nedavno ukinuta pravila za postavljanje natpisa i, najverovatnije, preduzetnici će ponovo početi da kače veoma jarke banere kako bi promovisali svoje objekte, mada običnim ljudima takav ishod očigledno neće mnogo odgovarati. Šta će se desiti sa dizajnerskim kodom natpisa (i sa fasadama zgrada, jer različito staklene balkone, kao i jedinice klima uređaja, kvare izgled objekta) u slučaju ankapa?
Ovo je tipičan primer pitanja o eksternalijama. Ko će vlasniku istorijske zgrade platiti urednu rekonstrukciju umesto jeftinog i nekvalitetnog modernog renoviranja? Ko će zabraniti ružavanje fasade praktičnim i korisnim jedinicama klima uređaja? Ko će podstaći pravljenje banera i natpisa koji će radovati zahtevni ukus estete, a ne samo povećavati prodaju? Ko, ako ne država?
Vi, naravno, unapred znate da na ovo pitanje mora odgovoriti svaki ankap. „Naravno, tržište“, odgovoriće ankap. Ali kako će tržište sve to uraditi? Ono nema ruke. Tržište ima nevidljive ruke, ne brinite. Sada ću objasniti odakle one dolaze.
Prvo, nevidljive ruke hvataju ekonomiju za kragnu i izvlače je iz očiglednog bezoutka. Ako se država pritom ne bude mešala u ekonomiju, tržištu će je lakše izvući. Svaki preduzetnik će sam odlučivati, orijentišući se na lokalne kulturne norme i sopstvena saznanja o prihvatljivom, koje su veličine i koje jake boje natpisi ovde prikladni kako bi ostvario maksimalnu dobit. I što je bolje zaštićeno njegovo vlasničko pravo na ono što se nalazi ispod natpisa, to će se ta dobit posmatrati u dužem vremenskom periodu.
Siromašni će kupiti jeftiniji stan, po mogućnosti prostran i ne previše daleko od posla. Srednje imućni će kupiti prostran i udoban. Bogati će izgraditi lepu kuću u kojoj će svaki detalj radovati lično njegovo oko. Negde između srednjeg imućstva i bogatstva, o takvom arhaičnom problemu kao što je jedinica klima uređaja koja viri na vidnom mestu, već će se čudno prisećati.
Neke istorijske zgrade će biti srušene radi objekata koji će doneti veći prihod. Kada taj prihod postane bogatstvo i prosperitet, preostale istorijske zgrade će postati skupe i prestižne – u njihovu pažljivu rekonstrukciju uložiće oni koji žele sami da žive u istorijskim zgradama ili da smeste turiste. A onima kojima neće biti dovoljno starih istorijskih zgrada, naći će vrhunskog arhitektu, koji će izgraditi novu zgradu koja će postati ništa manje istorijska – uprkos tome što će u njoj biti predviđene niše za jedinice klima uređaja. I natpisi na njoj će izgledati solidno i plemenito. A možda i upečatljivo i neonski, ako se ispostavi da je to duh kvarta. Jer zašto kačiti natpis koji narušava duh mesta, naročito ako nisi ograničen sredstvima? On neće biti toliko efikasan.
A negde će, umesto tako suptilnih materija kao što je duh, postojati stroga pravila koja je propisao vlasnik teritorije – ili udruženje vlasnika. Oni su u svom pravu, ali najverovatnije će i oni svojim pravilima pokušavati da postignu da njihova zemlja vredi više, da se okolina smatra prestižnijom, a da se zakupac ne plaši previše nepotrebnih strogosti. Oni će za to imati mnogo direktniju motivaciju nego službenici iz neke uprave za urbanizam.
