Тег: tržište

Još jednom o intelektualnom pravu

Pretpostavimo da sam pisac. Živim u Ankapistanu. Napisao sam knjigu. Postavio sam je na svoj sajt, besplatno za čitaoce. Na vrhu sam okačio baner koji se rotira sa svakim pregledom i donosi mi sitan novac. Dole sam stavio dugme za donacije.

Zli pirat je kopirao moju knjigu na svoj sajt. Izbacio je par poglavlja koja mu se nisu dopala. Na vrhu je okačio svoj baner. Dole je stavio svoje dugme za donacije.

Ako uzmem pušku i odem da ga ubijem, da li će me porota osloboditi krivice?

Ovo je dopuna na pitanje, predloženo Kraljem Seksa i Čajnih Kesica, ali ovog puta bez potpisa.

Iako zvuči čudno, prilično često radim upravo ono što ste opisali. Neki Bitarh ili Vitalij Tizun objavi svoj članak. Ja uzmem tekst, ispravim u njemu zareze, izbacim pasuse koji mi se ne dopadaju, pratim to nekim svojim komentarom i objavim kod sebe, ne zaboravljajući da ispod posta postavim dugme „donacije“. Tako se nekako desilo da mi nijedan od njih zbog toga ne kreće sa puškom, a ponekad me čak i hvale, govoreći da se editovan tekst bolje čita. Možda je stvar u tome što pritom navodim autora i dajem link ka originalnom postu. Zato autori tekstova vide svoju korist od takvog mog ponašanja i ne protive se.

Ali šta ako bih zanemarila norme internet etike, uzimala tuđe tekstove, menjala u njima šta god mi se dopada po svom ukusu i objavljivala u kanalu u svoje ime? Jedno bi u ovoj situaciji bilo očigledno: prema meni nakon toga više ne bi bilo obavezno poštovati norme internet etike. Možda bi ogoreli autori napadali mene na društvenim mrežama i dosadno objašnjavali javnosti da su baš oni autori teksta, da baš kod njih treba uzimati originale i baš njima donirati ako im se dopalo. A ja bih nastavila sa svojim čudnim pristupom kreiranju sadržaja, fokusirajući se na to šta tačno i kako tačno menjam u objavljenim tekstovima. Na primer, objavila bih kod sebe tekst Ilijade, ostavivši od druge pesme samo prvu polovinu, a sve koji se bunje bih slala Mandelštamu. Vremenom bih dobila zajednicu ljubitelja upravo mojih ispravki. A možda bi čitaocima brzo dosadilo. To je tržište.

A da se nisam fokusirala na samopotvrđivanje kroz izmene, već na tome da jednostavno postavim više ukusnih tekstova, onda bih dobila sasvim običnu elektronsku biblioteku. U tom slučaju, za mene bi bilo suvišno da iz tekstova izbacujem čak i ime autora i uvrštavam svoje, već bih ih postavljala onako kako jesu, ali bih se pobrinula za brze servere, izdavanje u svim popularnim formatima čitača i slične stvari koje korisnici cene. Potrudila bih se da imam sve što ljude zanima, i u najpogodnijem obliku za čitanje. Razvijala bih zajednicu čitalaca, intervjuisala autore i tako dalje. I autori bi sami dolazili kod mene, nudeći: „vidi, imam ovde novu knjigu, uzmi“, a meni bi išao procenat od donacija. Rekla bih: okej. Odvajala bih autoru lični odeljak u svojoj biblioteci, postavljala bih ga tamo za moderatora, neka odgovara na pitanja čitalaca i uopšte ih na razne načine zabavlja, a prihod ćemo podeliti u dogovorenoj proporciji.

Naravno, da se ponašam kao obrasac mudese, da sa autorima tekstova komuniciram preko nosa, tipa: „hvala vam što vas, nesposobnjake, uopšte negde objavljuju, zapravo bi trebalo i da mi doplaćujete za to“, ili, recimo, da ubacujem u nečije knjige scene koje autora prikazuju kao idiota – pa, tada bih možda nekoga doterala do toga da dođe kod mene sa pištoljem. Ali isto tako uspešno bih mogla da doterem bilo koga i bilo zbog čega, ovde je sama aktivnost postavljanja tuđih tekstova već nebitna. I što bih se gadnije ponašala, što bi se ljudi više čudili kako me još uvek nisu upucali – to bi sa većim zadovoljstvom prihvatili tu činjenicu. Naravno, onima koji bi od ubice tražili odštetu za moje ubistvo, bilo bi teško da pronađu dovoljno nepristrasan sud, ali nisu svi na svetu ljubitelji literature. Tako da će teško biti opravdana, ali verovatno ih neće strogo osuđivati ni.

Kako će raditi vatrogasci, policija i hitna pomoć tokom ankape?

Ankom-kun (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00030360 BTC)

Pitanje je dugo, pa ću ga podeliti na delove.

1) Da li će postojati jedinstven broj službe za spasavanje? Teško je pamtiti gomilu trocifrenih brojeva, ali je teško i doći do konsenzusa s obzirom na to da će sigurno biti mnogo mobilnih operatera koji traže korist samo za sebe, a koji su pritom malo ograničeni u bezdržavnom društvu.

Pružanje pojednostavljenog interfejsa radi olakšavanja pristupa brojnim složenim i različitim uslugama je tražen zadatak. S jedne strane, korisnicima je lakše da zapamte jedan, njima najpogodniji način komunikacije – ako, naravno, posrednik radi brzo i pouzdano. S druge strane, i pružaocima usluga je zgodno da neko preuzme trud da od klijenta sazna sve potrebne detalje i prosledi zadatak već u formalizovanom obliku, bez emocija i skandala. Na taj način oni štede na pozivnom centru, pa im je stoga isplativije da plaćaju svoju povezanost sa agregatorom.

Najverovatnije će postojati nekoliko agregatora. Jedan drži, na primer, broj 911. Drugi nudi mobilnu aplikaciju u kojoj je naručivanje čak i praktičnije nego telefonom, gde se većina informacija unosi sa ekrana, a samo neformalizovani detalji se saopštavaju glasom. Treći, recimo, prodaje narukvicu sa samo jednim tasterom za uzbunu, ili koja automatski reaguje na skokove pulsa i pritiska. Neke mehanizme naručivanja usluga mi je trenutno teško i da zamislim, neka tržište ponudi, a ljudi isprobaju.

2) Šta uraditi ako vlasnik teritorije odbije spasioce da uđu? To je ipak njegova teritorija, i upad na nju bez pristanka bio bi direktno kršenje NAP-a.

U opštem slučaju, sve zavisi od toga ko je i zašto pozvao spasioce, a nije im obezbedio pristup objektu spasavanja, kao i od toga da li ugovorom predviđena obaveza spasilaca da sami obezbede taj pristup.

2.1 Na primer, osoba se razbolela od opasne i teške bolesti, ali njeni religiozni srodnici-mrakobovci priznaju samo narodne metode lečenja i odbijaju da pustu tim lekara u kuću.

Ako je čoveku potrebna medicinska pomoć, ali ga određena treća lica zadržavaju na svom imovini i sprečavaju ga da dobije pomoć, treba da pozove ne samo lekare, već i policiju. Ili jednostavno putem gore opisanog jedinstvenog broja izloži okolnosti, a zatim će agregator angažovati stručnjake za rešavanje opisanog zadatka. Blisko srodstvo nije indulgencija za prestupnika, kao ni to što se on nalazi kod kuće. Zadržavanje osobe kod sebe protiv njene volje je otmica.

2.2 Došao sam da se zabavljam na žurci uz alkohol i drogu, ali u samom jeku, meni, mršavom i slabom mladiću koji nije sposoban da se odbrani, nije prijalo da se nađem u istoj prostoriji sa pijanom domaćinom koji je počeo da mi preti nožem ili pištoljem zbog neke sitne svađe. Ili isto to, samo umesto domaćina preti jedan od pijanih gostiju, a sam domaćin leži u nesvesti i po definiciji ne može da da saglasnost za ulazak policijskih službenika.

Ovde je isto to. Čovek ima pravo da traži pomoć gde god se nalazio, a troškovi osiguravanja pristupa objektu pomoći mogu u ovom slučaju biti nadoknađeni kasnije. Jednostavno ćeš trzeznom domaćinu platiti nova vrata umesto izlomljenih.

2.3 Čoveku je nešto zapalilo na imovini, ali on previše očekuje da će sam ugasiti požar i odbija da pusti vatrogasce, uprkos tome što kod sebe čuva zapaljive i/ili eksplozivne materije, što znači da ako se ne pouzda u profesionalce, pored njegove kuće zapaliće se ili će odleteti u vazduh i sve okolne građevine koje pripadaju drugim ljudima.

Pošto su vatrogasci već stigli, to znači da je njihov rad plaćen, ostalo je samo da im se dozvoli da ga obave. Čak i ako njihov zadatak uključuje spasavanje susednih kuća, a zapaljeni objekat nije njihova oblast odgovornosti, biće prinuđeni da ugase požar i na njemu kako bi zaštitili objekat koji im je važan. Zašto ih možda ne puštaju?

Prvo, ako je u pitanju objekat povećane opasnosti, nije isključeno da ga treba gasiti na neki drugačiji način; obična vatrogasna jedinica možda nema potrebne alate, dok ih vlasnik objekta ima. U tom slučaju, sasvim je logično da on ljubazno zamoli stranu jedinicu da se drži podalje i prati da okolina ne izgori, dok u međuvremenu ne stigne specijalizovana jedinica. Nisam dovoljno tehnički potkovana da navedem moguće detalje, ali na nivou „električne instalacije pod naponom ne gase se vodom“, u gašenju požara se razume svako, sigurno postoje i druge nijanse.

Drugo, vlasnik sagorelog objekta želi da on potpuno izgori, i time želi da sakrije nešto važno.

Treće, on je samouveren i smatra da će sopstvenim snagama ugasiti požar uz manje pratećih oštećenja objekta.

Ko donosi odluku o tome da li upadati na teritoriju radi gašenja požara? Naravno, vatrogasci. Ako odluče da upadnu bez pristanka vlasnika objekta, on ih nakon toga može tužiti. Ako bude sprečavao njihovo upadanje, pa usled toga izgori okolne kuće, njihovi vlasnici će moći da ga tuže. Ako se vatrogasci ne odluče da upadnu sa sekirama i kletvama na objekat, onda su oni bez krivice.

3) Kako će se boriti sa školcima, pijanim i psihički bolesnim ljudima, ili jednostavno neosvetoljivim osobama koje namerno šalju lažne pozive, ili jednostavno beskorisno zauzimaju liniju govoreći gluposti i vređajući operatera, ako ih nije uvek moguće identifikovati čak ni sada, a blokiranje brojeva je previše grubo jer će čak i njima možda biti potrebna stvarna pomoć spasilaca? Da li je pravedno sve troškove prebaciti na one koje se uspe identifikovati, ili blokirati mogućnost pozivanja iz drugih regiona?

Teško je da će se sa ankapom i DDoS napadima boriti na bilo koji drugi način nego sada. Postoji mogućnost da se napadač pronađe postojećim sredstvima – pronađu ga i privedu odgovornosti. Ako ne, onda jednostavno povećaju propusni opseg kanala i odbacuju lažne poruke. Naravno, na pronađenima će pokušati da nametnu maksimalno uvećane troškove, ali sud je to kontradiktorni postupak, tako da će u svakom konkretnom slučaju iznos nadoknade biti određivan individualno. Ako sud iznese kaznu nesrazmerno velike veličine, u koju će biti urađeni gubici od mnoštva napada na koje pronađeni zlodvorac nije bio umešan, onda će to možda izazvati nezadovoljstvo ljudi koji saznaju za to. To je rizično jer će napadi samo postajati jači, jer je rizik da se bude uhvaćen veoma mali, tako da preterana strogość takođe nije isplativa kompanijama koje pate od ovakvog vandalizma.

Pitanje o intelektualnom pravu

Evo, na primer, živim u Ankapistanu i ja sam pisac. Sklopio sam ugovor sa izdavaštvom, na (recimo) procenat od svake prodate knjige. Knjiga se izdaje. Ali konkurencija kopira knjigu i prodaje je po znatno nižoj ceni, jer ne moraju da daju procenat piscu. Da li to znači da će pisci u Ankapistanu ostati bez ičega?

Kralj Seksa i Čajnih Kesica

Pa, prvo, ko sam ja da bilo kome zabranim da bilo šta radi, ako ne cilja na moje vlasništvo? A drugo, ne razumem zašto su svi autori pitanja o ankapu uvereni da je to neka bajka u kojoj dolazi magično tržište i rešava sve probleme.

Tržište ne rešava bilo kakve probleme, već samo one za čije rešavanje postoji dobrovoljna plaćena potražnja. Pisac koji želi da zaradi svojim talentom mora da razume da je za to potrebno da se nađu voljni ljudi koji će ga dobrovoljno nagraditi novcem za njegov talenat. On može tražiti te voljne ljude lično ili angažovati posrednike, ali što je širi krug potrage, što više mogućnosti ljubitelj talenta ima da na jedan ili drugi način plati piscu, i što je talenat naravno izraženiji – to je veća dobit.

Onima koji cene moj talenat nudim nekoliko različitih načina da me nagrade novcem – od direktnih transfera u bitkoinima do raznih obilaznih puteva, poput pretplate na live kanal, donacija za garanciju brzog odgovora na pitanje, ili čak indirektnih, poput referalnih linkova na različite korisne servise. Mogla bih da zarađujem više da nisam ograničena samim poštovanjem anonimnosti (na primer, prodavala bih pravo na večeru sa mnom ili pravila strimove) i nevoljom da se bavim složenim poslovnim modelima (na primer, prodavala bih merč). Mogla bih da ne zarađujem uopšte da sam odbijala donacije, čak i kada mi ih bukvalno stavljaju u ruke.

Čvrste kopije tekstova u obliku papirnih knjiga su danas neka vrsta merča. Koliki deo od prodaje će proizvođač merča izdvojiti piscu, zavisi isključivo od želje proizvođača merča da donira piscu. Ali čak i ako mu ne plati ni jedan satoshi, on će ipak doprineti promociji pisca, jer je glavna funkcija merča upravo u tome. A onda će već promovisani pisac na jednom strimu zaraditi više nego što bi mogao da dobije od tiraža knjiga.

P.S. Naravno, na ovom kanalu je već objavljen odgovor na slično pitanje, i odgovor je takođe bio sličan, tako da se izvinjavam ranim čitaocima kanala zbog ponavljanja – ali sada mogu da izaberu koja im se varijanta više dopala.

Pogledajte kakav je stilski merch, za razliku od tih vaših džepnih knjiga! Ko odluči da izdaje moj zbirnik citata, neka to radi na ovakvom nivou, moje srce će se obradovati!

O teškoćama međusobnog razumevanja sa komunistima

Zamisli ovakvu situaciju. Ti si direktor osiguravajuće kompanije “Ankapistan”, koja upravlja određenom teritorijom. Ja sam govornik komune “Ankomistan” (nemamo vođu, ali mi obično poveravaju da vodim sastanke i idem u diplomatske posete u ime komune), koja takođe poseduje određenu teritoriju. Imamo zajedničku vodenu granicu na jezeru. Ankapistan se nalazi na desnoj obali jezera, Ankomistan na levoj. Skoro cela obala Ankapistana, osim jedne jedine brodarske luke, pripada jednom privatniku koji koristi vodu za svoje hemijske fabrike. Vi nama isporučujete đubriva i složenu tehniku, mi vama – poljoprivredne proizvode, drvo i metale.

I onda, u jednom lepom trenutku, pomenuti privatnik počinje da odlaže zamenu filtera, i u vodu dospeva mnogo toksičnih materija. Pošto imamo zajedničko jezero, u Ankomistanu (mi od spoljnih vodenih resursa imamo samo jezero, dok vi na svojoj teritoriji imate i reku), nekoliko desetina ljudi pije vodu iz tog jezera, i svi oni ginu. I tada počinje najzanimljivije. U Ankomistanu se nemar koji je doveo do teških posledica kažnjava sa 15-20 godina prinudnih radova za dobrobit komune ili smrtnom kaznom na vešalima. U Ankapistanu – samo naknadom šetom štete nastaloj. Ja vodim sastanak kod sebe, gde pokrećem pitanje kako proceniti štetu radi naknade. 5% komunara predlaže da se uzme novac i uplati na račun komune u banci za međunarodnu trgovinu, 10% – da se privatnik pošalje na 15-20 godina prinudnih radova, a 85% – na vešala, zbog ciničnosti procene života u novcu. Ukratko, komuna izriče smrtnu kaznu i poverava mi da pošaljem zahtev za ekstradiciju. Ti nudiš kompenzaciju štete, ali ja pokazujem dokument sa odlukom komune i nastavljam da insistiram na ekstradiciji. Nakon što dobijem odbijanje, kažem da će u tom slučaju komuna potpuno prestati da isporučuje resurse Ankapistanu i da neće kupovati od njega. Ako prekinemo trgovinske odnose, Ankapistan će izgubiti jedno od tržišta prodaje i kupovine resursa. Pored Ankomistana, u blizini od sirovinskih teritorija postoji samo Anprimistan. Možete njima prodavati gotove proizvode, ali zbog siromaštva oni neće kupovati vaše proizvode po tako visokoj ceni po kojoj ih mi kupujemo. Takođe, zbog veće složenosti eksploatacije resursa, oni vam neće prodavati resurse po tako niskoj ceni po kojoj prodaje Ankomistan.

A sam Ankomistan će jednostavno izbušiti bunare za izvlačenje vode i sklopiti trgovinski ugovor sa Transgumistanom, koji prodaje i kupuje proizvode skoro po istoj ceni, ali se nalazi malo dalje od Ankapistana. Rezultat će biti da ćete imati ekonomsku krizu, a naš nivo života se praktično neće promeniti. Pitanje: da li ćeš ekstradirati privatnika u Ankomistan i time prekršiti NAP u odnosu na njega, ili ćeš izgubiti jedno od tržišta kupovine i prodaje resursa i naći se u dubokoj krizi?

Ankom-kun (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00023397 BTC)

Hvala na ovoj dugoj i zanimljivoj priči koja pokazuje probleme sa kojima se može suočiti teritorijalna komun.** Srećom, Ankapistan je samo osiguravajuća kuća. Osiguravamo život, nekretnine, transport, rizike tehnoloških katastrofa i tako dalje. To što osigurano preduzeće nije na vreme zamenilo filtere, a mi nismo to saznali (iako nepoštovanje tehničkih propisa od strane osigurane osobe predstavlja povod za raskid ugovora ili reviziju iznosa premije zbog povećanog rizika), znači samo jedno: naš zaposleni je pokazao nemar ili je bio podmitjen od strane osiguranog preduzeća. Naravno, to znači da otpuštamo svog agenta i revidiramo sopstvene propise kako se slično ne bi ponovilo. Takođe, odbijamo da isplatimo osiguranje osiguranom preduzeću i podnosimo tužbu protiv njih zbog prevare – oni nisu sproveli procedure propisane pravilima, ali nas nisu obavestili, čime su uštedeli na osiguravajućim premijama. Ako se naši ostali klijenti obrate nama za osiguranje zbog zagađenja jezera (na primer, ribari ili turističke agencije čiji će poslovanje biti pogođeno), moraćemo im isplatiti premije, nakon čega ćemo podneti tužbe protiv preduzeća radi nadoknade naše štete.

Pored toga, čini se da smo osigurali i život vlasnika preduzeća. Taj ugovor ostaje na snazi i mi smo u obavezi da sprečavamo pokušaje atentata na njega u granicama iznosa troškova dogovorenih osiguravajućom premijom. Dakle, ili ćemo ga staviti pod zaštitu, ili ćemo mu obezbediti udobno utočište, i dati mu mogućnost da bezbedno pregovara sa Ankomistanom o rešavanju zahteva.

Zatim Ankomistan ide po principu i neizostavno želi da pogubi prekršnika pred njima, odbijajući bilo kakve njegove ponude za materijalnu nadoknadu, pa čak i predloge o prenosu fabrike u vlasništvo komune. Zato biznismen nastavlja da sedi u skloništu i upravlja fabrikom odatle. Kada dođe vreme za produženje ugovora o osiguranju, suočavamo se sa dilemom: ili da odbijemo produženje, ili da mu postavimo ogromnu cenu, jer u suštini ovde više ne nastupamo kao osiguravajuća kuća, već kao obezbediteljska kompanija. Na kraju se dogovorimo, on nastavlja da plaća račune, a mi nastavljamo da ga branimo.

Nakon toga, Ankomistan počinje da šантаžira naše ostale klijente, preteći im raskidom ugovora ako ne izdamo kriminalca. Razumemo da dalja zaštita nema svrhe, i ipak raskidamo ugovor sa njim. Bivši klijent, ne bude lud, odmah sklapa ugovor sa drugom obezbediteljskom kompanijom koja posluje na nekoj beskrajnoj periferiji, i oni organizuju njegovu evakuaciju. Dalje, nalazeći se fizički na nekoliko hiljada kilometara od osvetoljubive komune, on nastavlja pregovore sa njom, jer ne želi da se jednog lepog dana probudi sa ledom i u glavi. Ali njegova pregovaračka pozicija postaje jača, jer je komuni u ovoj situaciji teže da vrši pritisak na njegovu novu obezbediteljsku kompaniju. Zato ćete, najverovatnije, nakon nekog vremena doći do nekog kompromisa sa njim.

Ostaje pitanje vaših sankcija prema mojoj osiguravajućoj kompaniji. Mi smo branili svog klijenta u okviru ugovora, a šta je to ekstradicija, mi uopšte ne razumemo, jer se na našem jeziku to zove otmica. Odustati od zaštite je jedno, a oteti čoveka i predati ga nekim banditima na kasniju likvidaciju je nešto sasvim drugo. Ipak, snosimo deo odgovornosti prema komuni jer nismo dobro kontrolisali svog agenta koji je nadgledao poštovanje tehničkih propisa kod našeg klijenta. Nudimo Ankomistanu nadoknadu i, pošto u ovom slučaju nije reč o direktnoj krivici, najverovatnije ćemo se dogovoriti. Nakon toga imam primedbu na našeg bivšeg zaposlenog, ali to je već sasvim druga priča.

Neko ovde traži probleme…

Spekulacije tokom vanredne situacije

Pre nekoliko dana, policija u Njujorku je uhapsila Baruha Feldhajma, koji je unapred otkupio 192.000 maski i 600.000 rukavica (i još mnogo drugih stvari), kako bi to kasnije prodavao medicinskim radnicima i običnim građanima sa ogromnom maržom (oko 700%).
Kako će anarho-kapitalizam nositi se sa takvim spekulacijama tokom vanrednih situacija?
S jedne strane, on je delovao isključivo tržišnim metodama i težio je da ostvari maksimalnu korist, s druge strane – njegovi postupci su vrlo mogli nekome da koštaju život.

Slava Mahorkin

Dakle, imamo ankap, u Njujorku je sve mirno, u Kini je neka lokalna epidemija. Nikoga nije briga za nju, niko ne kupuje panično maske i rukavice, niko ne zatvara granice, i u sudbinski određeni čas, epidemija izbija u Njujorku. Iznenada svi jure po zaštitnu opremu, trenutno razgrabe male skladišne zalihe i dolazi do kolapsa. Dalje će, naravno, nakon nekog vremena sve biti u redu – doprešće odatle gde epidemije još nema, proširiće se proizvodnja i tako dalje. Ali u početku će biti haosa.

Sada razmotrimo drugi scenario. U Kini je neka lokalna epidemija, nikoga nije briga za nju, ali budni Baruh Feldhajm već otkupljuje maske i rukavice. Apoteke su se suočile sa povećanom potražnjom, naručile su još, i za svaki slučaj podigle cene za oko deset procenata. U blogovima su napisali o poskupljenju, povezali to sa dalekom kineskom epidemijom, i eto, u apoteke su krenuli drugi uznemireni ljudi, čisto da ne bude šta. Kao rezultat povećane potražnje, proizvodnja zaštitne opreme počinje da se povećava mnogo pre nego što epidemija stigne do SAD. Za revanche, kada se to desi, dočekuju je u punom oslonom: proizvodnja je povećana, magacini su puni do vrha, svi koji su želeli da se zaštite, mogu to da učine. Baruh Feldhajm, na talasu medijske pažnje još pre dolaska epidemije, prodaje veći deo svojih zaliha po dvostrukoj ceni, ostvarivši dobru dobit, a ostatak ostavlja za ličnu upotrebu ili da bi ga prodao po još većoj ceni u datom trenutku.

I, konačno, razmotrimo treći scenario. U Kini se javlja neka lokalna epidemija, nikoga ona ne zanima, ali budni Baruh Feldhajm već kupuje maske i rukavice. Apoteke su se suočile sa povećanom potražnjom, naručile su još robe i, za svaki slučaj, podigle cene za oko deset procenata. U blogovima su napisali o poskupljenju, povezali to sa dalekom kineskom epidemijom, i eto, u apoteke su krenuli drugi nemirni ljudi, jer nikad zna. U međuvremenu, epidemija u Kini je lokalizovana i ona nestaje. Budni građani ostaju da sede sa gomilom robe, apoteke su prepune, cene zaštitne opreme opadaju, i postepeno nesrećni preduzetnici rasprodaju svoje nelikvidne zalihe, fiksirajući male gubitke, ili čak izlaze na nulu, ako uspeju spretno da manevrišu.

Spekulacija je pokušaj zarade na predviđanju budućnosti. Ako spekulacija uspe, budućnost će biti bolja i za spekulanata i za one koji su od njega kupovali. Ako ne uspe – to su problemi spekulanata. Ali ako se u društvu učvrsti navika da se kažnjava spekulant za njegov uspeh, onda će mu drugi i treći gore opisani scenariji biti zatvoreni. Niko ne gleda u budućnost, svi gledaju sa oprezom u komšije, da ne bi izazvali njihovu zavist i dobili šamar.

Juče sam pisala o Somaliji i pomenula predavanje Vladimira Zolotoreva, gde on priča o somalijskom pravu. Tamo se nije desio kapitalizam, upravo zato što se svaki lični uspeh smatra slučajnom srećom, a njeni plodovi se moraju podeliti sa klanom. Isto je ludost vladalo i u Melaniziji, i kod severnoameričkih Indijanaca, sa njihovom kulturom potlaca, isto se dešava i u današnjim SAD, iako bi se činilo da Indijanci odavno ne žive na Menhetnu.

Pljačkaš odnosi opljačkano

Odgovornost za začeće

Nedavno je Svetov na jednom strimu nepromišljeno izjavio da žena ima pravo da raspolaže svojim telom i oslobodi se embriona koji joj uzrokuje nelagodu, ali zar u slučaju dobrovoljnog i svesnog seksualnog čina odgovornost za začeće i za to što dete dolazi u takav zavisni položaj ne leži na roditeljima?

Margo

Kao što sam već pisala povodom druge teme, pravo je zahtev koji se toleriše. Prenatalno dete ne iznosi zahteve, stoga su „prava prenatalne dece“ zahtev sa strane trećih lica, koji roditelji takve dece ili priznaju ili ne. Svaka od strana može iznositi svoje argumente.

Evo primera argumenata od strane koja napada:

  • abortus je ubistvo
  • porod je koristan za organizam
  • porod je koristan za demografiju

    • A evo, radi poređenja, primera argumenata od strane koja se brani:

    • moje telo – moja stvar
    • embrion krši NAP
    • nema sredstava za život
    • brak se raspao, pa je projekat „dete“ postao neaktuelan

      • U suštini, slične argumente ljudi su skloni iznositi i roditeljima čije je dete već uspeło da se rodi, ali koje oni, prema mišljenju kritičara, vaspitavaju na neprikladan način.

      Svetovi argumenti se svode na to da se rešavanje ovakvih konflikata u svakom slučaju ne sme poveriti državi. Ali državi se ne može poveriti čak ni iznošenje kanti za smeće, zato hajde odmah zamislimo da države odavno nema, a međusobni zahtevi ljudi u vezi sa postupanjem prema deci, rođenim ili nerođenim, su ostali, i da ih treba nekako rešavati privatno.

      Dakle, neko treće lice se pojavljuje na putu žene i zahteva od nje da ne radi ono što smatra svojim pravom. Ona se, naravno, pita kakve to uopšte ima veze sa njim. Svi argumenti u duhu „ti snosiš odgovornost za začeće“ odbijaju se protivargumentom „da, nosim, ali ne pred tobom“. Pokušaji prisilnog izvršenja nas na jedan ili drugi način dovode do slike sudskog postupka, gde tužilac mora da dokaže zašto je njegovo mišljenje, kao stranca, u pitanju abortusa o tome šta žena treba da radi sa svojim telom, uopšte bilo kakvo validno.

      Jedini argument protiv abortusa koji će u društvu slobodnog tržišta zvučati ubedljivo jeste „ako ubiješ dete, neću moći da ga kupim od tebe“. Tek nakon takvog odgovora na pitanje „šta je tvoja stvar?“, žena može da udahne, skloni prst sa okidača i počne da pregovara. Na kraju se vrši prenos roditeljskih prava uz sastavljanje ugovora o pružanju usluga trudnoće, a sve ostalo je već stvar tehnike. Žena menja mogućnost trenutnog izlaska iz stanja trudnoće za nagradu, a moralista stiče obaveze starateljstva nad detetom i onu istu odgovornost za njegovo dalje vaspitanje.

      Naravno, moralisti je bolje da krije svoju težnju da otkupi prenatalno dete po svaku cenu, inače će trudnoća i nailazak na njegov put sa brošurom klinike koja vrši abortuse ispasti primamljivo profitabilan posao – efekat kobre niko nije ukinuo. Tako da je verovatnije da će različite dobrotvorne organizacije uglavnom računati na nematerijalnu motivaciju, tipa „ne činite greh, rodite Božije dete i predajte ga na vaspitanje crkvi svedoka zapovesti Plodite se i razmnožavajte“.

      Bilo kako bilo, svako ko planira da odvrati ženu od abortusa rečima o odgovornosti prema detetu, mora biti spreman da barem tu odgovornost preuzme na sebe, a po mogućnosti i da ženi nadoknadi troškove povezane sa tim što pristaje na njegove molbe i osuđuje sebe na još nekoliko meseci trudnoće.

      Samoj sebi je očigledno, abortus je loš i ostalo bla-bla-bla, ali ovde ne raspravljamo o tuđem moralnom izgledu. Samo o odgovornosti za sopstvene odluke.

      Klip nema direktne veze sa temom posta, ali vi ipak pogledajte

Tržišni anarhizam i libertarijanizam

Ne tako davno sam odgovarala na pitanje o razlikama između različitih sorti anarhista, gde sam dala pre svega analitički okvir kako bi se razjasnili detalji. A danas se na kanalu Antidržava pojavio prilično opširan članak Tržišni anarhizam i libertarijanstvo — vreme za ujedinjavanje teorija, u kojem su dotaknuta slična pitanja, ali mnogo dublje.

Ako stvari budu išle i dalje ovim putem, razlika između libertarijanske desnice i libertarijanske levice će i dalje postajati sve neizvesnija, jer sam smer kretanja svetske ekonomije, kao što se pokazuje u članku, doprinosi takvom približavanju. Mi jednostavno počinjemo da opisujemo kao željeni rezultat potpuno isto društvo, samo ga posmatrajući iz različitih uglova.

Možda je Ankapistan ipak bolje graditi u zemljama trećeg sveta?

Pa, recimo, u Somaliji, Mikroneziji i drugim „failed states“, pošto je tamo lakše postići donekle ravnomernu ravnotežu potencijala nasilja uz relativno male troškove resursa (uslovno rečeno, kupiti kalaš) zbog odsustva nadmoćnog, svadirujućeg agenta koji sprovodi monopol na nasilje na toj teritoriji, kao i zbog formirane oko toga kulture potčinjenosti i strukture ekonomije?

L29Ah (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00013567btc)

Podsetiću čitaoce da je ravnoteža potencijala nasilja jedan od Hirshleferovih kriterijuma stabilnosti bezdržavne zajednice. Ostali kriterijumi su stabilan sastav zajednice i odsustvo značajnog broja ljudi koji su dovedeni na ivicu opstanka. Zaista, neki izolovani tropski raj, gde kokosi padaju direktno pod noge, i u kojem žive mirni, nasmejani domoroci sa kalašima, lako može izgraditi svoje anarhičko društvo. Ali malo je imati anarhiju, želi se upravo anarko-kapitalizam.

A za anarko-kapitalizam je potrebno malo više od odsustva države. Potreban je kapitalizam, što znači robno-novčani odnosi. Dakle, našem zamišljenom tropskom raju biće potrebna puna robna ekonomija, integrisana u svetsku trgovinu. Ali međunarodna trgovina zahteva međunarodno priznanje, a to je ozbiljno ograničenje.

Smećući svoj Meganezijski ciklus, Aleksandar Rozov je posebno naglašavao da bezdržavnu zajednicu na Pacifiku u njegovom delu ne grade pravi domoroci, već „njihovi-tamo-neki“. U stvarnosti, to su potpuni beli ljudi sa pripadajućim belim ljudima predstavama o vlasništvu, slobodi i pravu – samo što negiraju državu. Domoroci se pak pretvaraju samo da bi legitimizovali svoje zahteve u očima međunarodne zajednice i ne bi postali izgnanici koji vode jadno postojanje pod ekonomskim sankcijama.

U stvarnom životu, sličan projekat anarko-kolonijalizma pokušao je da sprovede institut sistedinga, ali je naišao na mnoštvo zakonodavnih i tehnoloških ograničenja, i sada, sudeći prema sajtu, iz libertarijanskog projekta izrasao je u nešto što miriše na eko-aktivizam.

Tako da je teško reći šta je jednostavnije: obezbediti prelazak u anarhiju u kapitalističkoj državi, obezbediti prelazak u kapitalizam u neuspešnoj državi (failed state), ili organizovati desant slobode u neku igračku državu u Okeaniji. Jedno se može reći sa sigurnošću: stvar se ne ograničava samo na balans potencijala nasilja.

Beli čovek sa automatom u tropskom raju

Kada je tragedija zajednica dobra?

U scenariju videa o problemu parazita i tragediji zajednice naglasila sam kako je to loše za korisnike zajedničkih resursa i koje su strategije razvijene da se protiv toga bori. A sada želim da ispričam slučaj kada je tragedija zajednice dobra, a borba protiv nje loša.

Sav fokus je u tome šta se tačno smatra zajedničkim resursom. Zamislite tako redak resurs kao što je potrošačka potražnja. Svako ima mogućnost da proizvede neki proizvod ili uslugu, proda je i ostvari profit. Dok je tržište prazno, mali broj proizvođača ostvari superprofit, a žeđ za novcem privući će mnoštvo drugih dobavljača na to polje. Konkurencija za pažnju potrošača brzo dovodi do smanjenja marže. Da bi se profit održao, mora se povećavati obim, što na kraju iscrpljuje zajednički resurs. Potrošač dobija ogromnu obilnost jeftinih proizvoda koje su mu spremni nametati u što većim količinama, samo da bi pristao da kupi. Evo akcije „dva po ceni jednog“, evo odloženog plaćanja, evo rasprodaje, evo neograničenog pristupa za fiksnu pretplatu – samo kupi.

Slažem se, ako se stavite u ulogu potrošača, ovaj fenomen ne može a da ne raduje. Ali proizvođač, za kojeg je ovo strašna tragedija zajednice, pokušava da se bori protiv nje. Kao što znamo iz videa, ovde su moguće dve strategije: privatizacija i kooperacija.

Privatizacija znači prisvajanje potrošačke potražnje u određenoj industriji od strane konkretnog proizvođača, drugim rečima, stvaranje monopola. Drugim dobavljačima je zabranjeno da prodaju potrošačima određene proizvode i usluge. To je to, sada više nije potrebno juriti iza obima prodaje i može se ostvariti superprofit uz relativno skromna ulaganja u proizvodnju. Istina, deo profita će morati da se uloži u odbranu od konkurenata, a oni ne spavaju, tako da će ovi troškovi imati tendenciju rasta.

Kooperacija znači da potražnju potrošača može zadovoljiti bilo ko, ali mu se nameće niz ograničenja. Obično se to izražava kroz stroge industrijske standarde koji u praksi učvršćuju dominantnu poziciju onih igrača koji su spremni da ulože značajan kapital u proizvodnju, dok autsajderi bivaju eliminisani. Istina, moraćete posvetiti mnogo pažnje kontroli kako proizvođači ne bi varali. U vezi sa tim, podseća se nedavni slučaj sa nekim evropskim koncernom automobila, koji je lažirao podatke o čistoći izduvnih gasova svojih motora kako bi uštedeo na usklađivanju sa ekološkim standardima. Ali klasičan primer su, naravno, srednjovekovni cehovi i gildije. Kvalitet njihovih proizvoda bio je visok, obim proizvodnje nizak, a profiti veličanstveni. Samo što je crno tržište vremenom podgrabilo njihovu dominantnu poziciju, i dogodila se tragedija zajednice, poznata nam kao industrijska revolucija.

Dakle, kada vam pričaju o štetnosti konkurencije i koristi kooperacije, kao i o neizbežnosti prirodnih monopola, važno je razumeti: ovi ljudi su potpuno iskreni i uopšte nisu ludaci. Jednostavno ste vi za njih resurs.

Božićni jarmar je tragedija zajednice u punom sjaju: potrošači su zadovoljni, privlače ih svim silama, a oni više gledaju nego što kupuju

NAP i enforcement ugovora, diskusija

Jučerašnji post o tome da li NAP krši nasilne radnje prisiljavanja na plaćanje po izvršenom ugovoru, izazvao je diskusiju, pa se vraćam temi.

Kao što Ekaterina Shulman voli da istakne u svojim predavanjima, svet je krajnje nepravedljiv, i društva u kojima ima malo poverenja zbog toga nose dodatne troškove, što pogoršava njihovo siromaštvo i još više smanjuje poverenje – pri čemu se samim propovedanjem poverenja ne može obnoviti. Ova primedba se ne odnosi samo na građane neke države u celini, već i na druge grupe. U kontekstu prelaska na ankap, nama je najzanimljivije društvo agorista koji se bave kontrekonomijom, a samim tim dobrovoljno ili prisilno odsečeni od državnih usluga za obezbeđivanje poštovanja ugovora.

Tako, bilo koji sivi preduzetnik može lako doći u situaciju kada je snosio troškove izvršavajući uslove ugovora, nakon čega mu se odbija plaćanje. U takvoj situaciji ne možeš ne samo podneti tužbu sudu, već čak ni izložiti situaciju široj javnosti, jer je delatnost u sivoj zoni, i javnost nije isplativa u još većoj meri nego gubitak zbog neplaćenog rada. Bez javnosti, institut reputacije ne funkcioniše.

Uzmimo kao primer seks-posao u savremenom ruskom društvu. On je nelegalan, pa u slučaju neplaćanja po ugovoru, taj novac neće moći biti naplaćen putem suda, čak ni ugovor u pisanoj formi, sa navedenim sankcijama za neplaćanje, ne može se sastaviti jer bi to bio dokaz. Zbog toga je čak i samostalna preduzetnica obično primorana da sarađuje sa nekim kome se može obratiti u sličnim slučajevima za zaštitu, kako bi taj neko silom ili pretnjom primene sile izvukao isplatu. To su dodatni troškovi koje društvo snosi zbog nedostatka poverenja, ali to su troškovi koji omogućavaju takvom biznisu da ostane stabilno profitabilan; bez kupovine enforcement-a ugovora, seks-radnice brzo postaju seks-robkinje.

U legalnom biznisu se ovo manifestuje ređe, ali prilično je lako zamisliti, na primer, kako pijanog skotera izbacuju iz bara nogama, jer nije u stanju da plati štetu koju je izazvao (pogledajte uzto i moj stari članak o samoupravi/samozakonstvu). Ovde se mnogo češće dešava uslovna međusobna kompenzacija štete, a ne slanje računa za plaćanje naknadno, iako su varijante moguće.

Ipak, potrebno je jasno razumeti da su svi slučajevi u kojima se, umesto civilizovanih postupaka sa odlaganjem plaćanja, ugovornim kaznama, zaplenom imovine i tako dalje, praktikuje direktno nasilje – upravo ekscesi, i što više poverenja postoji između ljudi u društvu, to će biti manje takvih ekscesa.

U objavi Libertarianstvo ex machina pozvala sam se na predavanje Aleksandra Auzana, gde se govori o uslovima neophodnim za stabilno postojanje bezdržavnog društva. Ključnim uslovom on naziva balans potencijala nasilja. Kada seksualna radnica ili vlasnik bara angažuju obezbeđenje, oni izjednačavaju balans potencijala nasilja, suprotstavljajući potencijalnu agresiju klijenata potencijalnoj agresiji obezbeđenja. Drugim uslovom u predavanju naziva se održiv sastav zajednice. Ovaj faktor omogućava prelazak sa klasične zatvorničke dileme na ponavljajuću, pokreće instituciju reputacije, daje mogućnost predviđanja tuđih postupaka – i postepeno razvija poverenje u društvu, čak i ako se ne koriste različite dodatne mere koje predlaže Ekaterina Šulman – odnosno udruživanje u određene društvene organizacije radi sticanja iskustva u mirnoj, konstruktivnoj interakciji (ali uz njih se proces znatno ubrzava).

Internet omogućava ovakvim stabilnim zajednicama da se formiraju čak i bez vezanosti za određenu kompaktnu teritoriju: prenos informacija je eksteritorijalan, a zajednice počivaju upravo na razmeni informacija. Garancija ugovora, putem mehanizama zaloga, esro (escrow), osiguranja i drugih nenasilnih instrumenata – to su usluge koje se pojavljuju na modernim tržištima u prilično ranim fazama njihovog razvoja, i odmah radikalno smanjuju kako nivo troškova usled kršenja ugovora, tako i nivo potencijala nasilja neophodan za rad na takvom tržištu.

Zato ne kršite NAP – to nije samo ružno, već i neisplativo, postoje bolji alati.