Тег: tržište

Da li je po NAP-u pizdeti zbog neplaćanja izvršenog ugovora?

L29Ah (pitanje praćeno je donacijom u iznosu od 0.00035466btc)

Za početak želim da preporučim nedavnu kolonu Bitarcha o sprovođenju ugovora. Tamo se navodi nekoliko istorijskih primera kako se na slobodnom tržištu sprovođenje ugovora dešavalo ne kroz nasilje, već kroz odbijanje saradnje, i navodi se da je to neizbežna posledica dovoljno uravnoteženog potencijala nasilja u društvu – a ankap bi navodno upravo takav, u suprotnom bi dominantni nasilnik brzo došao do izražaja. Zato relativno stabilna tržišta obično već imaju sve neophodne alate za mirno rešavanje konflikata – poput arbitraže, sistema rejtinga i sankcija.

Ipak, reputacija dobro funkcioniše samo tamo gde je lako odbiti saradnju, zamenivši nepoštenog ugovornika njegovim direktnim konkurentom, a kada svi ostali učesnici na tržištu takođe prate takve situacije i trude se da sarađuju sa ugovornicima koji imaju dobru reputaciju.

Međutim, ako imate kratak horizont planiranja i nije vam previše važno sa kakvim će dugoročnim negativnim posledicama ta osoba koja nije platila vaš rad morati da se suoči, a vama je cilj da brzo dobijete novac prema ugovoru i potrošite ga na hitne potrebe – onda je važno imati u rezervi pretnje ozbiljnije od „neću više imati posla sa tobom i pokušaću da učinim da me svi slede“. Na primer, mogućnost da mu ugurate cev u jetru, nakon čega mu ponudite da se rastavi od ključeva od automobila kao zalog da će sutra novac prema ugovoru biti isplaćen. Ili, kao što ste i naveli u pitanju, prosto ga izbušiti/izgledati.

Pri tome je važno razumeti kakvu tačno reputaciju stvarate takvim postupcima. Ako vam odgovara reputacija eksplozivnog, ali popustljivog tipa (izdao šamar i oprostigao dug) – pa, napred, nabijajte pesnice, a nakon toga otpišite gubitke, vi ste u rangu. Ako vam je draža reputacija tvrdog momka sa kojim se šale ne igraju, možete pokušati prvo da ga izpaprite, a zatim da izjavite da su to bili kamate na dug, dok se osnovica duga mora vratiti u određenom roku, inače će biti naplaćene nove kamate. Ali to je već ozbiljna tvrdnja da ste u stanju da potpuno određujete pravila igre na ovom igralištu (jer ste de facto jednostrano revidirali uslove ugovora, što je ne manji propust od kršenja ugovora od strane onoga ko kasni sa plaćanjem), i može se pojaviti mnogo onih koji će takvu tvrdnju osporiti, čak i ako ste im ranije, u suštini, bili nezainteresovani.

Dakle, preporučila bih da po mogućstvu izbegavate nasilje i ograničite se na pretnje nasiljem. Demonstrirajte kršiocu ugovora svoju sposobnost da mu nanosite neprihvatljivu štetu, a zatim ponudite kao alternativu tom jadnom scenariju reviziju uslova ugovora, pružajući mogućnost plaćanja na rate – ili, ako vam je tako jasnije, da ga stavite pod pritisak kamate. I, ponovo, bolje je dobiti njegov pristanak na nove uslove u eksplicitnoj formi, jer nema koristi od toga što ste pustili čoveka koji ima jedinu želju – da pobegne što dalje, ali da ipak ne plati račune. Mnogo je isplativije ako ode srećan, shvatajući da je prošao bez mnogo posledica, da je prema novim uslovima dug zaista realno vratiti, da njegova poslovna reputacija neće biti oštećena i da ne mora od nikoga da beži.

I za kraj, ako vas brine upravo formalna usklađenost određenih postupaka principu neagresije, opisaću konflikt i iz te perspektive.

Nisu vam platili, postupate u skladu sa odredbom ugovora o kašnjenju: tamo se obično navode i ugovorena kazna i konkretni arbitrarni organ. NAP nije prekršen.

Nisu vam platili, izpapirali ste onoga ko nije platio, nakon čega ste predložili da se smatra da su strane poravnate, i izpapireni je pristao. Došlo je do uzajamnog kršenja NAP-a, nakon čega je došlo do pomirenja strana.

Niste dobili isplatu, pretukli ste onoga ko nije platio, a zatim zahtevali da vam vrati dug – došlo je do kršenja NAP-a sa vaše strane, osim ako tuče nije bila zapisana u ugovoru kao mera vaspitavanja u slučaju kašnjenja u plaćanju ili čak kao sama isplata (opis odnosa u radu koji nam je poznat po klasici, a završava se rečima „ne bi jurio, pop, za jeftininu“).

Niste dobili isplatu, nema nade u arbitražu, vi uz pomoć pretnji insistirate na reviziji ugovora, nakon čega ugovornik izvršava novi ugovor – nema kršenja NAP-a (ali ako ste preterali, situacija može samo da se zakomplikuje, to je omiljeni scenario akcionih filmova, a akcione filmove o mirnim i bezoblačnim tržišnim odnosima niko ne snima).

Obračun po ugovoru

Argument o ekonomskoj nemogućnosti ankapa

Zdravo, imao sam spor sa osobom koja tvrdi:

„Da bi se dobilo savršeno tržište, biće potrebno, prvo, kreirati apsolutno simetričan informacioni prostor, drugo, isključiti iz ekonomskog sistema neisključiva i nekonkurentna dobra, treće, isključiti eksterne efekte, četvrto, potpuno ukloniti diferenciranu proizvodnju, peto, na neki način održavati sve gorenavedene (same po sebi fantastične) uslove, šesto, ne dozvoliti namerno kršenje utvrđenog poretka sa strane.

Savršeno tržište je tržište u vakuumu, uprošćeni model za grafikone i vizuelno objašnjenje teorija. Zato prelaz na „prelepi ankap“ nije nemoguć zbog „svuda prisutnog etatizma“, već jednostavno zato što su uslovi njegovog postojanja u obliku u kojem vam se on predstavlja neispunjivi“

Kako treba dokazati da je tržište realno, možete li možda preporučiti članke na ovu temu?

Igor

Ovde se javlja klasičan retorički trik „slama“ (straw man), kada se ne pobija teza koju protivnik iznosi, već ona koja se lako pobija. Savršeno tržište (ili savršena konkurencija) je termin iz neoklasične ekonomske teorije, dok se ankap uglavnom zasniva na austrijskoj školi. Nešto slično modelu savršenog tržišta opisuje u Čovekovom delovanju Mizes, uvodeći takvu spekulativnu konstrukciju kao što je ravnomerno funkcionišuća ekonomija. U takvoj ekonomiji svi agenti poseduju potpunu informaciju i ispunjeni su svi ostali uslovi koje je vaš protivnik naveo. Kao rezultat toga, takva ekonomija je apsolutno predvidljiva i u njoj je preduzetništvo nemoguće. Ova spekulativna konstrukcija se uvodi tačno u jedan cilj: da bi se demonstrisala razlika između stvarne ekonomije i ravnomerno funkcionišuće i time pokazalo u čemu je uloga preduzetnika (a ona se sastoji upravo u ostvarivanju profita korišćenjem neizvesnosti budućnosti) i uloga investitora (ona se sastoji u tome da se sačuva određena zaliha kapitalnih dobara u prošlosti radi njihove potrošnje u budućnosti). Isto tako, u fizici postoji koncept ravnomernog pravolinijskog kretanja, u različitim školama plesa i borilačkih veština osnovni stavovi, osnovni koraci, i tako dalje. Reći da je idealno tržište tržište savršene konkurencije je kao tvrditi o idealnom plesu da je to kretanje para osnovnim koracima iz osnovnog stava, dok je cela suština plesa upravo u improvizaciji na osnovu te iste osnove.

Po mom mišljenju, ovu zamenu vrše previše često, uključujući i zbog neuspešnosti samog termina „savršeno tržište“ – on sadrži manipulaciju koja tera da se o ovom fenomenu razmišlja kao o nečemu poželjnom, jer ko ne sanja o savršenstvu! U međuvremenu, savršeno tržište je uopšte ned distinctionable od savršene planirane ekonomije, gde je takođe sve izračunato i unapred određeno. Isto tako bismo mogli govoriti o savršenom komunizmu, kada su apsolutno svi materijalni predmeti u društvenom vlasništvu i kada se apsolutno sve radnje vrše samo uz opšte saglasnost nakon sveobuhvatne i potpune diskusije. I zaista, takav spekulativni model savršenog komunizma koriste teoretičari kada pokazuju neophodnost samovlasništva.

Ko vas je učio da tako plešete? Gde je ispravan stav?

I ponovo o monopolu

Pitanje je inspirisano člankom na Habru i srazvesnim komentarima. Suština: postoji Yandex – oni imaju pretraživač. U pretraživaču oni promovišu svoje druge proizvode, time ograničavajući konkurenciju. Koliko je to ispravno? U samom članku i komentarima ima prilično mnogo argumenata ZA antimonopolno zakonodavstvo. Šta misliš?

U vezi sa ovim pitanjem, želela bih da vam preporučim predavanje Vjaceslava Kostrova „Platformska ekonomija i Hajekovski tržišni proces“, koje je održao na konferenciji „Kapitalizam i sloboda“ 2019. godine.

Predavanje je veoma konfuzno i ne sadrži zaključke, ali stavlja pitanje koje postavljate u širi okvir – ne razmatra se već konkretan slučaj korišćenja dominantne pozicije na tržištu, već principi funkcionisanja platformske ekonomije kao takve.

Razmotrimo platformu kao što je pretraživač. Po ideji, to je servis koji traži pominjanja informacija u mreži o onome što je korisniku zanimljivo, na osnovu određenih početnih podataka koje korisnik unosi. Privukavši dovoljan broj korisnika udobnošću servisa i kvalitetom pretrage, vlasnik pretraživača može postaviti pitanje monetizacije platforme.

Najdirektniji način monetizacije servisa u njegovom izvornom obliku su donacije klijenata. Takav način je implementiran kod Wikipedije, i on joj omogućava da usmeri napore na potpunost sadržaja i preciznost njegovog predstavljanja, odnosno na usavršavanje upravo onih potrošačkih svojstava robe koja se isporučuje, zbog kojih je korisnik i došao na tu platformu. Naravno, Wikipedia nije pretraživač u čistom smislu, ali teorijski ništa ne sprečava korišćenje istog ovog modela i za klasične pretraživače.Moj kanal praktikuje ovaj način monetizacije.

Takođe, pretraživač bi mogao da prodaje zainteresovanim klijentima analitiku o pretraživačkim upitima korisnika. To je takođe prilično „bezopasan“ način zarade i, kao i u slučaju sa Vikipedijom, teško da će doneti ogromno bogatstvo.Moj kanal takođe na neki način praktikuje ovaj način monetizacije – to su odgovori na pitanja uz priložene donacije i članci po porudžbini.

Zatim počinju načini zarade čija primena narušava sam proizvod.

Prvo, to je reklama. Pored toga što korisniku daje ono što on sam traži, pretraživač mu u rezultate ubacuje ono sa čime bi ga oglašivač želeo upoznati. Na taj način, za korisnika proizvod postaje lošiji zbog manje relevantnosti rezultata, ali vlasnik platforme ostvaruje profit. Ovaj način više ne praktikujem, i ako se pojavi upit za prodaju reklame na kanalu, trudim se da upitnika preusmerim na jedan od gore navedenih načina monetizacije.

I, konačno, vlasnici pretraživača mogu početi da zarađuju ne samo na tuđoj reklami, već i da mamite korisnike na svoje sopstvene podređene servise koji nemaju direktne veze sa pretraživačem. Upravo to vidimo u diskutovanom članku. Kao rezultat takve politike, rezultati pretrage postaju korisniku još manje relevantni, pa on počinje da gleda negde ka duckduckgo-u, ali dok korisnik još nije konačno pobegao sa pretraživača, podređene platforme će zahvaljujući inerciji ljudskog razmišljanja uspeti da izgrade sopstvenu bazu klijenata. Ni to ne praktikujem, ali mogu sasvim zamisliti blogera koji periodično reklamira neki svoj sopstveni biznis na kanalu.

Usled razvoja takve megaplatforme, nakon nekog vremena se ispostavlja da su neki biznisi pod zajedničkim brendom profitabilniji, drugi manje, a neki su potpuno gubitni. Ali pritom je prilično teško donositi odluke o optimizaciji strukture imovine, jer oni utiču jedni na druge. Platforma se muči donoseći sve manje promišljene odluke, sve dok se na kraju ne sruši. Upravo je relativno nedavno bankrotirao jedan takav mastodont platformske ekonomije – Cookova firma, koja je postojala više od petnaest vekova. Ona je prva uvela princip pakovanja turističkih putovanja, zahvaljujući čemu je brzo postala svetski hegemon turističke industrije, i na kraju je propala upravo zbog toga: previše njenih imovina se, umesto reagovanja na tržišne stimulanse, bavilo time da opslužuje druge podređene kompanije holdinga. Sopstvene avio kompanije, sopstveni hoteli, sopstveni tur operateri, činilo bi se da je to monopolija, skupljaj rentu – ali ne, nisu ispratili progres i izgubili su od recimo booking.com – platformskog biznisa sledeće generacije.

I upravo ista sudbina će pogoditi i yandex, bez ikakvih antimonopolskih organa.

Bitcoin vs fiat pri freebanking-u

Ne da mi mir jednostavno pitanje koja će valuta pobediti u uslovima slobodnog kretanja valuta: garantovano tvrda ili ona koja ima centar emisije?

Zamislimo hipotetički slučaj zlata/bitkoina protiv papirnog novca. Papirni novac u tom slučaju može izdavati centralna banka ili privatni emitent (poput MMM-a) i imati inflaciju koja se unapred najavljuje na početku godine (na primer 0,5%). Takođe, može se čuvati na karticama, dakle sve isto kao sa dolarom, ali bez obaveze korišćenja baš njega na određenoj teritoriji. Zagovornici mejnstrima tvrde da je to bolje od tvrdog novca (jer ima manje kriza, koliko sam razumeo), a ja sam tip otklonjen tip austrijske škole. Želeo bih da prigovorim da je sve u modernoj ekonomiji krenulo po zlu upravo zbog njihovog etatizma, dok slobodni ljudi koriste slobodan novac. Ukratko, moje pitanje glasi: koji novac će pobediti u uslovima slobode, on koji kontroliše grupa ekonomista ili slobodan novac?

Uz pitanje je priložen donat u iznosu od 0.00118933btc

Pošto ste zagovornik AES (Austrijske škole ekonomije), verovatno pod inflacijom ne mislite na „porast cena“, odnosno smanjenje vrednosti valute u odnosu na neku uslovnu korpu proizvoda – već na čistu monetarnu inflaciju, odnosno stopu povećanja novčane mase. Za zlato je inflacija 2017. godine iznosila 1,5%. Za bitkoin je danas to 3,65%. Pretpostavlja se da će se izjednačiti sa zlatom po stopama inflacije 2022. godine. Na taj način, hipotetički fiatsni novac sa inflacijom od 0,5%, koji predlažete da uporedite sa zlatom i bitkoinom, na prvi pogled izgleda čak i bolje kao sredstvo čuvanja vrednosti nego zlato ili bitkoin.

Međutim, niste uzalud pomenuli parametar kao što je tvrdoća novca. Pod tvrdoćom podrazumevamo elastičnost ponude novca kao odgovor na povećanje cene. Recimo, ako cena zlata naglo poraste, postaće isplativije ulagati u njegovu eksploataciju na nalazištima koja su ranije bila zatvorena kao neprofitna, pa čak i u ekstrakciju rastvorenog zlata iz morske vode. Dakle, zlato nije baš veoma tvrda valuta, ali zahvaljujući ogromnoj količini zlata koju je čovečanstvo akumuliralo, čak i dvostruko povećanje svetske proizvodnje ovog metala povećalo bi njegovu inflaciju tek do 3%.

Da bi se povećala ponuda bitcoina, neophodan je hard fork. Ali hard fork znači podelu lanca i formiranje dve kriptovalute sa različitim tempom emisije. Naravno, glavne rudarske snage će raditi na proizvodnji manje inflacionog starog bitcoina, a fork će ostati igračka spekulanata, gubeći na ceni čak i više nego što bi se moglo pripisati razlici u stopama inflacije. Drugim rečima, može se prilično sigurno tvrditi da je bitcoin apsolutno tvrda valuta, i da ne postoje takvi scenariji u kojima bi, kao odgovor na povećanje cene, proizvodnja novih bitcoina mogla da poraste.

A sada ćemo razmotriti jedan specifičan fiatski MMM-coin. Da, znamo da je današnji tempo inflacije 0,5%. Ali nemamo nikakve garancije da sutra centar emisije neće odlučiti da inflaciju postavi na 1% ili 10%. Fijat, čija je emisija centralizovana, predstavlja apsolutno meki novac, stoga njihova upotreba kao sredstva štednje ima smisla samo u slučaju da investitor u tu valutu ima razloge da veruje emitentu da će ponuda novog novca ostati niska i ubuduće. Na primer, on drži uslovni pištolj uz njegov uslovni slepoočni deo, ali čak i u tom slučaju ozbiljan problem mogu predstavljati, na primer, hakeri.

Međutim, funkcija čuvanja vrednosti nije jedini zadatak koji se postavlja pred novac. Druga funkcija je korišćenje novca za plaćanja. I ovde fijat, naravno, ima sve karte u rukama. Tehnologija distribuiranog registra, koja leži u osnovi bitcoina, u brzini i jeftiničnosti će zaostajati za tehnologijom centralizovanog registra koja se koristi pri fiat platima – u svakom slučaju, na onom delu rada gde se opslužuju krajnji korisnici platnog sistema.

Naravno, bitcoin zajednica takođe rešava ovaj problem nudeći korišćenje tehnologija kao što su lightning ili sidechains. Suština njih je u tome da se određeni iznos bitcoina u blockchainu zamrzne, a zauzvrat se tačno isti iznos pusti da cirkuliše van glavnog blockchaina. Drugim rečima, reč je o izdavanju fiducijarnih sredstava obrtanja, i ako je bitcoin digitalno zlato, onda su lightning ili liquid tehnologija za izdavanje digitalnih novčanica.

Šta centralizovani izdavalac novca može suprotstaviti tome? Pre svega – agresivni marketing. Zamislimo da je sutra stigao potpuni ankap i slobodna bankovništvo, a prekosutra Džef Bezos izbaci fiatski amazoncoin. On može ponuditi kupcima svojih prodavnica popust od 10% prilikom plaćanja amazonima. Može besplatno isporučivati svim ostalim prodavnicama terminale za prijem amazona i uzimati od njih manju proviziju za akviziciju nego Visa, a prvu godinu uopšte ne uzimati ništa. Na kraju, može uložiti tone novca u oglašavanje.

Zato ja za sada ne bih sklanjala fiat sa računa, on će sa scene odlaziti polako i dostojanstveno, i najverovatnije će se na kraju jednostavno stopiti sa kriptoekonomijom, pretvorivši se u fiduciarni novac obezbeden bitkoinom, baš kao što je nekada iz fiduciarnog novca obezbedenog zlatom izraslo nešto drugo.

Za dublje razumevanje materijala preporučujem da pročitate članak „Modelovanje vrednosti Bitkoina uzimajući u obzir ograničenu emisiju“, kao i monografiju Saifeddina Ammusa „Bitcoin standard“.

Kako ankap može sprečiti formiranje države?

Doktrinom odvraćanja? Da, da, smešno – 25 ljudi protiv jednog. Zaustaviće doktrinom odvraćanja i podsetom, uhu. Mrtvom rukom će raznet svoju kuću da gadovima ništa ne ostane. Zvuči kao besmislice. To je isto kao reći: ako imam oružje, onda me 25 ljudi sa istim oružjem neće zaustaviti jer neće pogoditi.

Bande, organizovani kriminal pod ankapom nikako ne mogu biti zaustavljeni, nikakvim sredstvima. Samoorganizacija? Naravno, pogledajte mitinge – evo vam besplatna i dobrovoljna samoorganizacija.

Tržište će rešiti, tako da ih mogu zaustaviti samo EKU ili neka druga banda – to je i samoorganizacija, samo za novac – sve po tržištu.

Shodno tome, panarhija je buduće uređenje društva, a ankap su fantazije o tome kako bi bilo kada se ljudi ne bi organizovali u bande, baš kao u davna vremena.

Dajući prognoze o tome kako će društvo izgledati, čovek u glavi drži određenu sliku društva. Vi, sledujući Laksi Katal (i, možda, iz istih razloga, a to je iskustvo devedesetih, koje ja sama nisam stigla temeljno da iskusim), vidite društvo kao skup ljudi koji rado udružuju radi zajedničkog pljačkašenja, ali izuzetno nerado – radi uzajamne pomoći u odbrani od pljačke.

Konstantno me pitaju kako se ankapima suprotstaviti milionskim kineskim hordama i ostalom kolektivističkim sranjima – iza svih tih pitanja stoji ista ona strah od toga da ostaneš sam pred licem agresivne gomile.

Dakle. Dominacija anarhokapitalističkih (tj. slobodnih tržišnih) odnosa u društvu moguća je samo onda kada je mnogo isplativije ne biti deo agresivne gomile nego biti u njenom sastavu. Kao što u nekoj Južnoj Koreji svaki učenik zna da dok ti spavaš, tvoj konkurent uči, tako bi i pod ankapom trebalo da bude prilično uobičajeno uverenje da dok ti sa rizikom po život kradeš telefone iza garaža, tvoj konkurent pokreće startap – i imaćeš sreće ako to nije startap koji šalje daljinski udarac onima koji kradu telefone.

Kao spas od bandi, pretpostavljate ECU ili druge bande (odnosno nešto poput osiguravajućih krovova, koje opisuje pomenuti Laksi Katal). To zaista može smanjiti organizovano sistematsko agresivno nasilje u društvu, ako ga ima mnogo. Druga stvar je što će smanjenje nasilja brzo smanjiti potražnju za skupim uslugama osiguranja od nasilja. Tako se u seizmički bezbednim oblastima teško može očekivati osiguranje od zemljotresa. Upravo iz tog razloga sam potpuno spremna da razmatram ECU sistem kao prelaznu fazu ka ankapu, ali mi je teško da poverujem da će oni dovoljno dugo imati primetnu uticaj. Trenutno je u svetu najprofitabilniji biznis držati sopstvenu državu. Ali konkurencija će brzo spustiti maržu, a i nedostatak svetog pijeteta prema ovoj sferi zarade će uraditi svoje. Krovovi u društvu sa razvijenim slobodnim tržištem biće otprilike podjednako značajni kao danas službe za deratizaciju. Pa, neko pati od štetnih glodara i koristi usluge stručnjaka da ih iskoreni. A nekome su oteli mobilni telefon, i on se takođe obraća stručnjacima da uklone tu nepogodnost.

Pacovi, bubašvabe, država i ostali problemi koji se mogu stvoriti u društvu – to je od loše higijene. Uveravati ljude da je jedini način da se oslobode pacova izvesti kralja pacova, a jedini način da se unište naoružane bande da se unajme druge naoružane bande – izgleda kao sasvim razumna ideja, ali samo onda kada je društvo veoma siromašno, a pomenute nedaće bukvalno na svakom koraku. Bogatstvo i veštine socijalne higijene omogućavaju veću raznovrsnost metoda za sprečavanje svih tih gluposti.

Država iz perspektive bogatog i razvijenog društva

Kako će raditi privatni komunalni preduzeća? Pa cevovod je ipak samo jedan, kako svima isporučivati vodu po različitim cenama?

анонимный вопрос

Prilično sam detaljno odgovorila na slično pitanje, analizirajući sve faze snabdevanja vodom na slobodnom tržištu, od pronalaženja izvora vode do njene isporuke cevima krajnjem potrošaču. Ali vas ne zanima toliko to kako će različiti tržišni akteri međusobno dogovarati usklađivanje geoloških istraživanja, eksploatacije, polaganja i popravke cevi – već koji će mehanizmi uticati na tarife za krajnjeg potrošača. I, očigledno, imate strah da će bez centralnih kontrolnih organa tarife uzleteti u nebo.

Ovde vam predlažem da se upoznate sa mojom ranijom analizom takvog mehanizma za snabdevanje električnom energijom. Za tržište vode, strogo ograničenje tarifa odozgo predstavlja cena proizvodnje ili snabdevanja vodom od strane samog potrošača: to može biti kupovina flaširane vode u prodavnici, prikupljanje kišnice, desalinizacija, reciklaža – u zavisnosti od toga šta predstavlja potrošač. Ali malo pre nego što cena udari u ovu prirodnu barijeru, delovaće faktor konkurencije i elastičnosti potražnje: skupa voda će se štedeti, i od nekog trenutka dobavljač će shvatiti da mu je isplativije zarađivati na obimu, a ne na uvećanju cena, naročito ako alternativni dobavljači vode neće podizati svoje cene i preuzeti tržište dok škrtica pokušava da iscedi svoje malo brojnih klijenata do kraja.

Pri tome, naravno, ne isključujem da će se voda različitim kućama isporučivati od strane iste kompanije po različitim cenama, uzimajući u obzir dužinu cevi, na primer, ili različito konkurentsko okruženje u različitim delovima grada. Konačno, dodatak ceni vode obezbeđuje i kompanija koja upravlja zgradom, ako takva postoji. Tako, na primer, u Tajlandu, gde sam odmarala u proleće, čini se da u svakom kondominijumu postoji svoja cena vode, jer se u jednom zaliva bašta, u drugom je bazen veći, u trećem manji, i tako dalje. To je normalno.

Evo vam primera kondominijuma gde će voda sigurno koštati skupo

Šta ankap nudi za suzbijanje krivolova? Zar uz njega neki pohlepni ljudi ne bi mogli, recimo, odjednom da izvuku svu ribu iz jezera radi brzog obogaćivanja?

Keirin Ni Kennadah

Ankap za to nudi privatno vlasništvo.

Ako bilo koji pohlepaši pošteno kupe jezero u svoje vlasništvo i odluče da izrede svu ribu odatle radi brze obogatstva, dobiće ribu, prodati je, i dalje će morati da nađu neku drugu primenu za svoje jezero. Mogu tamo uzgojiti neku drugu ribu, mogu uzimati vodu za navodnjavanje, mogu izgraditi akvapark pored – ima mnogo primena za vodeni skup. Ljudi su u svom pravu.

Ako ti isti pohlepaši odluče da odjednom izrede svu ribu u tuđem jezeru, vlasnik jezera će, naravno, pokušati da se tome suprotstavi, ako ne tokom procesa, onda će sigurno zahtevati nadoknadu naknadno. Ovo nije državni ribarski nadzor, mito ili veze neće pomoći – brza obogatstva neće biti.

Na kraju, mogu pronaći ničije jezero u dubokoj divljini, prisvojiti ga sebi i odjednom izrediti svu ribu u jezeru. Ali evo problema: jezero je u divljini, a to znači probleme sa izvozom ulova. Izvoz će morati da se obavlja skupim prevozom poput helikoptera, verovatno i u više letova, i to ponovo znači da super-profit neće biti moguć, transportni troškovi će pojesti sav profit. Zato će jezero u divljini biti korisno za rekreativni ribolov i selfije uz lepe prizore, ali ne i za industrijski ribolov. Ako su transportni troškovi iz nekog razloga ne toliko veliki, onda novoprimljenim vlasnicima jezera nema nikakvog smisla da izrede svu ribu iz svog jezera odjednom, kada to mogu raditi redovno, ne iscrpljujući resurs. Oni nisu neki krivolovci koji su prinuđeni da se hrane tajnim upadima. Oni su ovo jezero pošteno prisvojili, kao što nikome nije bilo potrebno, i sada će ga pošteno eksploatisati.

Isto važi i za lov na divljač, seču tajge i tako dalje. Upravo mogućnost da ne brineš o tome da će sutra država doći i izbaciti te sa radnog mesta, omogućava umirenje apetita i dovoljno pažljivo eksploatisanje resursa. Šteta što je cela tajga u Rusiji državna, pa je i njeno gašenje sada ekonomski neefikasno.

Suprotstavljanje poštenom homesteadu državnog jesetra

Održavanje „mrtve ruke“

U maju su Bitarh s jedne strane, i Ved Nojman s druge strane, diskutovali o primenljivosti doktrine odvraćanja radi obezbeđivanja secesije pojedinaca od države. Evo opisa doktrine, a evo i članka koji sumira, gde se uz to ukratko prepričava tok diskusije.

Česta zamerka izloženoj doktrini bila je to što još uvek nije poznato da li će pretnja upućena ključnim funkcionerima države koja vrši agresiju biti realizovana, dok smrt građanina koji želi secesiju može biti veoma brza, tako da on neće stići ni da organizuje odmazdu. Štaviše, ako se negde otvoreno osigura, tužna sudbina može čekati i osiguravajuću kuću, kako ne bi bilo običaja izvršavati bilo kakve protivdržavne ugovore.

Zato ćemo danas malo razgovarati o tome kako građanin može da se pobrine za realizaciju individualnog odvraćanja, a da pritom ne izlaže opasnosti nikoga drugog.

Princip mrtve ruke je neka vrsta pretnje upućene potencijalnom agresoru, koja će se ostvariti samo u slučaju da potencijalna žrtva pogine. Najupečljivija manifestacija je granata sa izvučenom čekićem, stegnuta u sasvim živoj ruci potencijalne žrtve. Njena smrt će dovesti do toga da se mrtva ruka opusti i dođe do eksplozije. Razumljivo je da pretnja zasnovana na ovom principu može prilično proizvoljno da se skalira, sve do sistema koji vrši automatsko pokretanje interkontinentalnih nuklearnih raketa u slučaju napada potencijalnog protivnika, ne čekajući posebne komande sa potencijalno već uništenog komandnog punkta.

Moglo bi se fantazirati o čisto inženjerskim rešenjima u duhu 20. veka koja bi obezbedila sličnu šemu pretnje i za čoveka u odnosu na rukovodstvo države — na primer, putem unapred postavljenog miniranja rezidencija, postavljanja lansirnih rampi za rakete ili programiranih borbenih dronova, ali sve to deluje nesrazmerno skupo, nezgrapno i nepouzdano. Naše informatičko doba podrazumeva nešto drugačiji stil.

Tako su, na primer, pojavom bitkoina postali sasvim ostvarivi decentralizovani tržišta klađenja na smrt, što predstavlja prikriveni oblik naručivanja ubistva. Mehanizam je otprilike ovakav.

Na sajtu koji prihvata opklade na određene događaje koji mogu se desiti ili ne desiti u stvarnom životu (recimo, implementiranom na Augur protokolu), potencijalna žrtva državne agresije može se kladiti na smrt nekog državnog službenika. Veličina opklade mora biti dovoljno velika da neko može biti primamljen da obezbedi tu smrt. Novac se uplaćuje na to da je taj službenik već poginuo nekog dana u prošlosti, što je očigledna neistina, pa će kada službenik zaista pogine, ta opklada izgubiti, a dobitak će uzeti pobednik opklade. Nakon pojave opklade, potencijalnom ubici preostaje samo da izabere dan za izvršenje naloga, uloži opkladu na to da će objekat poginuti upravo tog dana, zatim izvrši ubistvo, sačeka da orakli obaveste sistem, uzme svoj dobitak i pažljivo ga isplati. Ova opklada je naša granata, ali još treba organizovati mehanizam „mrtve ruke“.

Može se ići naprednijim putem i na istom tržištu napraviti još jednu opkladu, ovaj put na sopstvenu smrt. Ako ta opklada prođe, ona pokreće pametni ugovor koji postavlja opkladu na smrt službenika. Ali može i jednostavnije: pametni ugovor koji postavlja opkladu na smrt službenika dobija odloženo pokretanje i aktivira se u slučaju da na vreme ne primi kod za otkazivanje. To je to, sada se službenik može obavestiti da je situacija takva da, ako slučajno umrem, i njegov dragoceni život je u ogromnoj opasnosti, zato me čuvajte kao sunce na nebu.

Naravno, što više složenih predviđanja servis omogućava, to se preciznije i u dozama može predvideti uticaj. Recimo, okidačem ne može biti samo smrt, već i hapšenje, a pretnjom ne samo smrt, već i paljenje kuće, ili još neka未必 letalna zlostrojnost (najotmenije što mi je ikada došlo do ušiju bilo je nalog za prskanje snažnog odoranta u rezidenciji službenika; kuća koja prođe mirisom merkaptana postaje neupotrebljiva za život i prodaju, ali pritom niko ne strada slučajno).

Naravno, da bi se preduzeli ove netrivijalne mere, osoba mora biti dovoljno imućna, ali ovde nije potrebno neko ekstremno bogatstvo, tako da je zadatak sasvim rešiv.

Oceni ideju o privatizaciji zemlje

Aleksej Data inženjer

Zdravo. Zanimaju me vaše mišljenje.

Problem

Prilikom privatizacije zemlje, prava izbora su ugrožena usled neznanja. Posledice neznanja su često nepopravljive.

Ideja

Sva državna zemlja treba da se vrati građanima, a njeno upravljanje mora odražavati demokratsku prirodu države.

Motiv

Ako podelimo 3.155.372.300 ha na svakog građanina u RF, dobilo bi se 21,84 ha po osobi, a pri tržišnoj vrednosti od 1 milion rub/ha, svaki od nas je potencijalni milioner. Nažalost, model privatizacije sa vaučerima pokazao je svoj neuspeh, stoga smatram da je goreopisana reforma optimalan način da se tržište uključi u rešavanje problema.

Rešenje

Tehnološki progres omogućava, za razliku od drevnih vremena, automatizaciju procesa. Mnoge stvari koje su bile nedostupne drevnim ljudima, sada su moguće.

Svu zemlju RF možemo podeliti na minimalne kvadrate (1 m²). Svaki građanin RF dobija proporcionalni udeo od svakog kvadrata doživotno bez prava preprodaje, ali uz pravo privremenog prenosa pod ugovornim uslovima.

Zakonodavni deo

  • U svakom kvadratnom metru Rusije, svaki ima svoj deo koji mu daje pravo upravljanja njime.
  • Dok svi vlasnici metra (Rusi) ne daju pravo na specifičnu upotrebu zemlje korisniku, Korisnik nema pravo da vrši tu specifičnu upotrebu.
    • Na primer, ako želite da izgradite fabriku, morate uzeti pravo izgradnje fabrike od svih trenutnih vlasnika iznajmljene zemlje.
    • Nakon smrti zemljoposednika, njegova zemlja se raspoređuje prema testamentu, a u njegovom odsustvu krvnim srodnicima. Ako nema naslednika, udeli se ravnomerno raspoređuju među svim građanima.
    • Zemlje nesposobnih građana nalaze se u povereničkom upravljanju kod svakog od građana, a prihod od zakupa ide na naknade za nesposobne građane, dok se procenat isplaćuje upravniku kao naknada za kvalitetno upravljanje.
    • Ako osoba dobije državljanstvo, ona mora platiti tržišnu cenu i otkupiti proporcionalni udeo od SVIH građana. To omogućava postajanje punopravnog građanina sa pravom upravljanja i izdavanja prava na korišćenje zemlje.
    • Budžetski novac ide samo na održavanje blockchain-a koji čuva podatke.
    • Vrednost i ugovori o zakupu se takođe čuvaju u blockchain-u, kako bi se rešio problem nepotpunog informisanja građana o stvarnoj ceni.
    • Porez na posedovanje takve zemlje se ne obračunava, jer svi ljudi imaju jednaka prava.
    • Zemlja koja je bila u privatnom vlasništvu pre privatizacije ostaje privatna.

      • Posledice

      S obzirom na to da je zemlja koja je čoveku bliža vrednija za njega, pojaviće se kompanije koje će realizovati povereničko upravljanje neaktuelnom zemljom.

      Proces će stvoriti ogroman broj radnih mesta i šablona ugovora, omogućiće zainteresovanim ljudima da pregovaraju i iznajmljuju zemlju od ostalih.

      Zeleni mogu ometati izgradnju fabrika bez ugovora o ekspertizi, dok fabrike mogu ometati zelene u ostvarivanju njihovog kućnog raspoređivanja zemalja.

      I druge fantazije tržišta.

      Odgovor Ankap-tjan

      Počeću od najjednostavnijeg. Naravno, nema ni najmanjeg smisla držati zemljišni registar u blockchainu. Čitav smisao distribuiranog javnog registra je u tome da se isključi potreba za poverljivim posrednicima. Ali, ako mehanizam korišćenja zemljišta uključuje mogućnost prinudnog oduzimanja zemlje ili oduzimanja prava upravljanja usled nesposobnosti, odgovarajuće zapise u blockchain će morati da unose određena lica sa administratorskim privilegijama. To je to, blockchain se može baciti, optimalno rešenje ovde bi bila obična centralizovana baza podataka. Greške u bazi su neizbežne, ali će se moći ispravljati putem određenih apelacionih mehanizama.

      Sada prelazimo na složenije. Predloženi mehanizam pretpostavlja da će u zemlji istovremeno postojati dva zemljišna registra, i zemlja će se okretati u okviru dva principijelno različita mehanizma. Deo zemlje koji će u trenutku gore opisane „privatizacije“ (bilo bi prikladnije nazvati ovu proceduru, naprotiv, socijalizacijom) biti u privatnom vlasništvu, ostati će u privatnom vlasništvu. Za njenu prodaju biće dovoljan ugovor između prodavca i kupca, drugim rečima, zemlja će biti prilično likvidna. Recimo da će do sata X takve zemlje u RF biti 10%, dok će ostalih 90% zemlje koja pripada državi biti u zajedničkom vlasništvu svih sto četrdeset i nešto miliona građana Rusije. Obrt ove socijalizovane zemlje će biti izuzetno otežan, jer je kupovina nemoguća, preostaje samo iznajmljivanje za konkretan projekat, a taj projekat mora biti odobren konsenzusom svih vlasnika.

      Na taj način, legalno obrtanje socijalizovane zemlje biće potpuno zamrznuto, a privatna zemlja će, zbog jednostavnosti njene legalne upotrebe, odmah skočiti u ceni. Sudite sami. Želim da izgradim fabriku. Cena izgradnje je 100 miliona dolara plus cena jednog hektara zemlje. Ako gradim na socijalizovanoj zemlji, moraću da zaključim ugovor sa svakim od 100 miliona upravitelja (računam samo poslovno sposobne koji će upravljati imovinom svojih staratelja). Recimo da mi uz pomoć ultraefektivnih sredstava komunikacije i ubeđivanja uspe da zaključim taj ugovor za samo godinu dana po ceni od samo jedan dolar po glasu. Ukupno imamo procenu: 200 miliona dolara i godinu dana vremena za kupovinu dozvole za izgradnju. Alternativa: mesec dana pregovora sa jedinim vlasnikom, i ja od njega kupujem jedan hektar zemlje za samo 50 miliona dolara. Voila: štedim vreme i novac, tako da se čak neću ni truditi oko legalne upotrebe socijalizovane zemlje.

      Druga stvar je što uvek mogu da izvršim samoupravljanje (uzurpaciju) te iste zemlje i mirno je koristim. Ko me može sprečiti? Samo najbliži susedi koji bi i sami rado koristili taj plac. Sa njima ću podeliti malo novca da okrenu glavu od toga. Podeliću i sa inspektorom za zemljišne poslove, kako zemlja po dokumentima i dalje nastavila da bude neiskorišćena. Voila, gradim fabriku, potrošivši na mito jadnih milion dolara i isto onaj mesec dana vremena.

      Takva uzurpacija će poprimiti masovni i nekontrolisani karakter, jer zbog tragedije zajednice (tragedy of the commons) niko neće biti zainteresovan da radi dugo i skupo ako može brzo i jeftino. Najneprimetljivijim protivnicima biće primenjena doktrina obuzdavanja.

      Dakle, draconovski mehanizam regulacije koji je predložen dovešće do nastanka veoma skupog belog tržišta zemlje, i veoma masovnog crnog. Kao što znamo iz istorije, dominacija crnog tržišta rano ili kasno dovodi do njegovog legalizovanja. Tako je bilo u Velikoj Britaniji, tako je bilo u SAD, tako je bilo u SSSR-u – pa, bilo je na mnogo mesta, i nema razloga verovati da će u ovom slučaju biti izuzetak.

      A ako treba pregovarati sa svakim Rujinom ne o izgradnji fabrike, već o izgradnji privatne kuće?

Kako će u uslovima anarhokapitalizma nastajati novi i nerazvijeni kapitalisti?

Pod uslovom da se može pojaviti OPG (organizovana kriminalna grupa) koja će se baviti banditizmom i pljačkom. Kao primer mogu navesti ovakvu situaciju: građanin (teritorijalno, pošto države kao takve nema) odlučio je da uzgaja i prodaje povrće i voće, ali u odsustvu velikog početnog kapitala, sav njegov novac odlazi samo na uzgoj i negu; on ne može da obezbedi zaštitu, pa posledično može doći OPG sa zaklečenim tablicama i u maskama, i… Mogu da zamislim samo ovakvu situaciju: ovaj građanin će prodavati svoje proizvode i usluge na specijalnom tržištu, na kojem će plaćati (danak/porez) za svoju zaštitu. Dakle, pitanje je: kako je u uslovima ankap-a moguće rastu malog biznisa, pod uslovom da će se pojavljivati kriminalne grupe koje će pljačkati i ubijati, i ko će biti zainteresovan za njihovo hvatanje?

Sav rast ljudskog blagostanja zasnovan je na podeli rada i na njegovoj kapitalizaciji. Podela rada povećava produktivnost tako što svaki učesnik sistema podele rada radi ono u čemu je efikasniji, a ne radi ono u čemu je manje efikasan. Kapitalizacija rada je, u suštini, ista ta podela rada, ali ne samo među direktnim učesnicima proizvodnog procesa, već i u vremenu i prostoru. To znači ne samo „Vasa kopa rupice, Maša sadi sadnice“, već „fabrika je nekada negde proizvela lopatu, Vasa ju je kupio, i sada kopa rupice brže – a Maša sadi sadnice“. U podeli rada učestvuje gomila ljudi, taj rad je enkapsuliran u uslovnoj lopati, i kao rezultat takve podele rada, produktivnost rada prilikom sadnje je porasla.

Druga strana podele rada leži u tome što nije uvek moguće organizovati je tako da svako radi ono što najbolje zna i da ne radi ono što zna lošije. Loš menadžer (i dobar majstor) može se naći kao šef lošeg majstora (i dobrog menadžera) jednostavno zato što se istorijski tako сложиło – karijerna lestvica, lične veze i tako dalje. Što je biznis veći, to je veća verovatnoća pojave sličnih neefikasnih delova u njemu koji smanjuju ukupnu produktivnost. Takođe, pošto u okviru jedne kompanije odnosi između njenih radnika nisu tržišni, podela rada i podela profita u njoj mogu se značajno razlikovati. Ovi faktori se pojačavaju prilikom skaliranja biznisa.

Mali biznis je oblik organizacije sa malim nivoom podele rada i/ili malim nivoom njegove kapitalizacije. On je efikasan samo u onim oblastima gde je negativni efekat razmera veći od pozitivnog. Ali niko unapred ne zna i ne može izračunati sve te efekte – tržišno znanje ima rasuti karakter i stiče se samo tokom delovanja. Zato će se uvek formirati nova mala preduzeća i raspadati stara velika.

A sada ćemo, nakon duge teorijske preambule, razgovarati o rešavanju konkretnog zadatka zaštite za mali biznis.

Kapitalizacija biznisa je mala, pa preduzetnik sam i uzgaja i prodaje proizvod. Teoretski, on bi mogao sam da se brani od napada. Tako je, na primer, sasvim zamisliva situacija kada čovek prodaje proizvod koji uzgaja isključivo prijateljima i poznanicima, što ga u rezultatu čini nevidljivim za potencijalnog spoljnog agresora. Poverenje je takođe oblik kapitalizacije. Čovek ulaže napore u sticanje veza, a zatim koristi te veze za bezbedno ostvarivanje profita.

Druga mogućnost korišćenja poverenja za obezbeđivanje sigurnosti je udruženja malih proizvođača. Svako investira relativno malo u sredstva za samoodbranu (što je očigledno nedovoljno za samostalnu zaštitu od tipične bande), ali u trenutku napada ujedinjuje svoje napore sa ostalim članovima udruženja i pruža odlučan otpor. Povik „naše bije!“ dokazan je vekovima prakse i funkcioniše sjajno.

Treća mogućnost je takođe povezana sa udruženjem proizvođača, ali joj se dodaje podela rada. Selo unajmljuje sedam samuraja. Nijedan od seljaka ne bi sam mogao da unajmi ni jednog.

Četvrtu mogućnost ste sami opisali: proizvođači kupuju uslugu obezbeđenja bezbedne prodaje od organizatora sajma.

Peta mogućnost je specijalizovati se samo na proizvodnju, a uzgojeno odmah prodati veleprodaji koja će sama doći, kupiti i odvesti robu. To sada aktivno praktikuju mali poljoprivredni proizvođači u Rusiji, ali ne iz dobrih razloga, i često je takav kupac u stanju da obezbedi lokalnu monopsonu, odnosno monopol kupca. Drugim rečima, evo očiglednog praga u koji udara podela rada u poljoprivrednoj proizvodnji: svaki proizvođač je zainteresovan da lično prodaje proizvode krajnjem potrošaču, ne gubeći novac na posrednicima.

Pod ankapom se ukidaju nekoliko sistemskih faktora koji ometaju poljoprivrednika u kontaktu sa krajnjim potrošačem. Prvo, u odsustvu oporezivanja, drastično se smanjuju troškovi knjigovodstva i računa u maloprodaji. Drugo, u odsustvu urbanističkog regulisanja, drastično se pojednostavljuje mogućnost organizacije trgovine u gradu – u suštini, ona je regulisana samo potrošačkim preferencijama (izbor između jeftinog proizvoda i kvaliteta usluge donosi sam potrošač, a ne spoljni regulator umesto njega). Treće, preduzetnička inicijativa za obezbeđivanje sopstvene bezbednosti takođe nije ograničena sistemskim faktorom kao što je država.

Naravno, bez države će se pojednostaviti i ulazak malih banditâ na tržište. Na primeru Somalije, koja svima ide na živce, vidimo da preduzetnici tamo moraju da investiraju prilično mnogo u svoju bezbednost, a da njen nivo i dalje ostaje nizak. Zato je veoma važna ne samo relativna veličina investicija u bezbednost, već i nivo kapitalizacije u ovoj sferi. Institucije koje povećavaju poverenje u društvu, razvijeno i diversifikovano tržište rada koje potencijalnim banditima pruža mnoštvo mogućnosti za pošten zaradu, čisto tehnološko jeftinije obezbeđivanje – sve su to mere koje čine scenario „rat svih protiv svih“ pod ankapom manje verovatnim.

Na tome se može raditi već sada, dozvolu za to nije potrebno tražiti od države.

Specifičnost tržišta sile: veoma je teško razumeti da li je bandit ispred nas ili čuvar. Najverovatnije je i jedno i drugo.