Keirin Ni Kennadah

Ankap za to nudi privatno vlasništvo.

Ako bilo koji pohlepaši pošteno kupe jezero u svoje vlasništvo i odluče da izrede svu ribu odatle radi brze obogatstva, dobiće ribu, prodati je, i dalje će morati da nađu neku drugu primenu za svoje jezero. Mogu tamo uzgojiti neku drugu ribu, mogu uzimati vodu za navodnjavanje, mogu izgraditi akvapark pored – ima mnogo primena za vodeni skup. Ljudi su u svom pravu.

Ako ti isti pohlepaši odluče da odjednom izrede svu ribu u tuđem jezeru, vlasnik jezera će, naravno, pokušati da se tome suprotstavi, ako ne tokom procesa, onda će sigurno zahtevati nadoknadu naknadno. Ovo nije državni ribarski nadzor, mito ili veze neće pomoći – brza obogatstva neće biti.

Na kraju, mogu pronaći ničije jezero u dubokoj divljini, prisvojiti ga sebi i odjednom izrediti svu ribu u jezeru. Ali evo problema: jezero je u divljini, a to znači probleme sa izvozom ulova. Izvoz će morati da se obavlja skupim prevozom poput helikoptera, verovatno i u više letova, i to ponovo znači da super-profit neće biti moguć, transportni troškovi će pojesti sav profit. Zato će jezero u divljini biti korisno za rekreativni ribolov i selfije uz lepe prizore, ali ne i za industrijski ribolov. Ako su transportni troškovi iz nekog razloga ne toliko veliki, onda novoprimljenim vlasnicima jezera nema nikakvog smisla da izrede svu ribu iz svog jezera odjednom, kada to mogu raditi redovno, ne iscrpljujući resurs. Oni nisu neki krivolovci koji su prinuđeni da se hrane tajnim upadima. Oni su ovo jezero pošteno prisvojili, kao što nikome nije bilo potrebno, i sada će ga pošteno eksploatisati.

Isto važi i za lov na divljač, seču tajge i tako dalje. Upravo mogućnost da ne brineš o tome da će sutra država doći i izbaciti te sa radnog mesta, omogućava umirenje apetita i dovoljno pažljivo eksploatisanje resursa. Šteta što je cela tajga u Rusiji državna, pa je i njeno gašenje sada ekonomski neefikasno.