Sada sam u Gruziji.

Juče sam se smeštila u hotel, uveče smo sedeli sa vlasnikom i ćaskali. Rekao mi je:

• da je prokleti Saakašvili započeo rat sa Rusijom, posvađao dve dobre zemlje, i do danas se još uvek ne mogu pomiriti.
• da je za prokletog Saakašvilija policija ubijala i silovala, a sada je, konačno, prestala.
• da se Saakašvili 2012. godine spremao da uzurpirat vlast nakon gubitka izbora, ali je polovina specijalnih jedinica odbila da se bori protiv naroda, pa je diktator morao da ode.
• da su mnogi oficiri tokom rata sa Rusijom bacali oružje jer nisu želeli da se bore za režim, već su želeli da Gruzija postane ruska; kasnije su ih zatvorili na 10 godina, ali su ih pod novom vladom pustili.
• da se za prokletog Saakašvilija LGBT zajednica potpuno razvlači i da su se u pravoslavnoj zemlji osećali kao kod kuće.
• da taj klun nema, niti je ikada imao, podršku naroda.

A onda sam pogledala svež intervju Saakašvilija sa Aleksejem Romanovom, i tamo Saakašvili govori da režim Ivanišvilija nije legitiman, da više nema podrške naroda, i da će se uskoro početi sa odlučnim sukobima režima sa narodom.

Kakav bih zaključak želela da izvučem iz svega ovoga? Cenite sociološke podatke! Dok ste okruženi svojim saradnicima, vi ste u eho-sobi. Nemate pojma koliko su vaši stavovi popularni u društvu, i kada odlučite da organizujete protest ili učestvujete na izborima, mogu vas čekati neprijatna iznenađenja. S druge strane, ako je sprovođenje socioloških istraživanja iz nekog razloga nemoguće za vas, onda upravo masovne akcije postaju vaša sociologija. Ako uspete da izvedete na protest desetine hiljada pristalica – verovatno će za vas glasati stotine hiljada. Ako niste uspeli – onda se ne varajte, radite na prepoznatljivosti i borite se protiv niskog rejtinga (na primer, menjajući svog lidera).

A intervju pogledajte, on je zapravo uglavnom ne o Gruziji, već o Rusiji.