Тег: tržište

Šta je sa vodosnabdevanjem i komunalnim uslugama na slobodnom tržištu?

Dozvolite mi da govorim samo o vodosnabdevanju, kako ne bih razvodnjavao, izvini za igru reči, temu.

Da bi se gradskom stanovniku obezbedila voda, potrebno je:

  • pronaći izvor vode
  • izvući vodu
  • dostaviti vodu potrošaču

    • Da bi sve ovo funkcionisalo na slobodnom tržištu, potrebno je da svaka od faza može da se sprovede bez prisile i da donosi profit onome ko je sprovodi. Sada idemo po stavkama.

    Pronaći izvor vode

    U prisustvu vodoteka, ovo je relativno jednostavan zadatak, pa ćemo razmotriti teži slučaj: potragu za artezijskim bazenom. Za sprovođenje ovih radova potrebno je angažovati specijalizovanu organizaciju koja će postavljati svoju registracionu opremu po zemlji, pomoću nje prikupljati podatke sa dubine, obrađivati ih i donositi zaključke o tome gde prolazi granica bazena i, samim tim, kakve su tamo rezerve vode. To jest, potrebno je dogovoriti se sa vlasnicima zemljišta na kojem će se vršiti snimanje, isplatiti im dogovorene kompenzacije i sprovesti istraživanje. Ovaj zadatak nije nerešiv.

    U Rusiji, gde sva podzemna nalazišta pripadaju državi, a zemljište može pripadati privatnim licima, geolozi plaćaju vlasnicima zemljišta za ulazak, a profit će na kraju ostvariti onaj ko je od države nabavio licencu za eksploataciju. Na slobodnom tržištu, verovatnije će biti kao u SAD, gde prava na podzemna nalazišta pripadaju vlasnicima zemljišta, što znači da su oni čak i u većoj meri zainteresovani za istraživanje nalazišta koja se nalaze ispod njih. Takođe, koliko sam uspela da razumem, podaci dobijeni tokom istraživanja poseduju određenu redundanciju, pa neslaganje nekih vlasnika zemljišta ili nemogućnost snimanja zbog postojanja objekata na zemlji neće previše ometati dobijanje rezultata. Drugim rečima, u ovoj fazi tržištu nema posebnih poteškoća – postoje uobičajeni preduzetnički rizici, kada je novac za istraživanje plaćen, a bazen nije pronađen.

    Izvući vodu

    Ovde, ponovo, najveću teorijsku složenost predstavlja situacija kada je reč o artezijskom bazenu. Stvar je u tome što je on obično dovoljno velik da bunari koji ga eksploatišu mogu biti na zemlji različitih vlasnika. Ako potrošača ima mnogo, a vode malo, važno je sprečiti tragediju zajedničkih resursa, inače izvor neće kịpiti da se dopuni prirodnim putem usled prekomerne eksploatacije.

    Nekoliko sličnih slučajeva detaljno je analizirano od strane Elinor Ostrom u knjizi „Managing the Commons“, gde ona navodi osnovne principe koje ekstraktivne organizacije moraju pridržavati kako bi sprečile degradaciju resursa. Ovde će im biti potreban fiksirani sporazum o normama uzimanja vode, kontrolni organ i mogućnost suzbijanja zloupotreba, i to sa gradiranom sistemom kazni. Pritom, što je zanimljivo, veoma je važno da postoji mogućnost sprovođenja ugovora (enforcement), ali podjednako je važno da nijedna država ne pokušava da se umeša u sam proces njegovog zaključenja. Dakle, za sigurno rešavanje ovakvih imovinskih kolizija, prisustvo razvijenog slobodnog tržišta nije samo poželjno, već je direktno životno neophodno.

    Isporuka vode potrošaču

    Pitanje o tome ko će polagati i popravljati vodovod, slično je pitanju o tome ko će graditi puteve. Puteve grade oni kojima su potrebni, odnosno vlasnici nepokretnosti do kojih put vodi, jer to povećava njihovu vrednost. Isto tako, vrednost zemljišta povećava vodovod koji prolazi kroz njega, jer to znači da se na zemlji može izgraditi objekat koji troši vodu, a zatim ga brzo i jednostavno povezati na vodovod.

    Tako da će i ovde slika biti otprilike ista kao i u fazi istraživanja. Ili vlasnici zemlje sami plaćaju cevi po svojoj zemlji, ili im barem daju dozvolu vodovodnoj organizaciji za polaganje cevi, za novac ili besplatno – kako se već dogovore.

    Rezime

    Otprilike isti pristup može se primeniti i na druge infrastrukturne objekte i druge oblasti komunalnih usluga. Proces isporuke usluge deli se na faze, od kojih svaka mora doneti profit. U svakoj fazi mogu nastati imovinske kolizije koje se moraju rešiti zaključivanjem ugovora, i ti ugovori će doneti ili direktnu uzajamnu korist, kao ugovor o zakupu zemljišta za polaganje instalacija, ili će biti rezultat kompromisa, kao ugovor o kvotama za uzimanje vode. I sve te poteškoće, naravno, ne mogu se porediti sa poteškoćama organizacije istog toga putem mehanizama centralnog planiranja – tamo se zadatak zaista rešava bilo kako: troši poreško novac, a potrošača ostavlja nezadovoljnog.

Možda je oduzimati novac ljudima i loše, ali društvo od toga ipak ima koristi

Da, srednja klasa i bogati imaju više troškova, ali zauzvrat siromašni dobijaju mogućnost, na primer, da steknu jeftino obrazovanje. Na primer, u istim SAD, obrazovanje na dobrim koledžima i univerzitetima, kao i medicina, sve je veoma skupo. Ne vidim razlog zašto ne možemo pomoći čoveku sada, a kasnije će on svojim porezima pomagati druge. Da, nevoljno. Da, brujaće o pljački. Ali zauzvrat je život sada mnogo bolji nego da poreza nije bilo.

Moja prijateljica

Nažalost, pouzdano saznati mišljenje spekulativnih subjekata o tome šta predstavlja njihovu dobit, nije moguće, jer spekulativni subjekti postoje samo u konkretnoj ljudskoj svesti. Jedan će reći da društvo dobija od poreza, drugi da Bog dobija od zabrane abortusa, treći da će njegov imaginarni prijatelj dobiti od terorističkog napada u školi, i to će biti podjednako pouzdane tvrdnje.

Zato je bolje polaziti od toga koje će dobra dobiti, recimo, konkretno dete iz siromašne porodice od toga što se obrazovanje finansira iz poreza, u poređenju sa situacijom kada se obrazovanje finansira dobrovoljno.

Pošto se novac za obrazovanje troši centralizovano, tako se i program određuje centralizovano. Dakle, dete ide na učenje prema programu propisanom odozgo, na kraju dobija diplomu, a dalje kako sreća bude. Ili su stečena znanja tražena od strane biznisa, ili nisu. Ako nisu, onda ima sasvim opravdane primedbe na državu: naredila si mi da učim stvari za čije znanje mi niko nije spreman da plati, zato hajde, plati ti sama. I pokorni država pruža čoveku budžetsko radno mesto, isplaćujući mu platu od novca koji je, ponovo, prikupljen od privatnog biznisa u vidu poreza.

Ako država ispostavi kao uspešan preduzetnik i uspešno pogodi koja će znanja u kom obimu biti tražena od strane biznisa u budućnosti, onda centralizovano obrazovanje zaista pomaže u pokrivanju potreba biznisa za kvalifikovanom radnom snagom. Ako država ne pogodi, onda novac bude potrošen uzalud, radna snaga ostane nekvalifikovana uprkos troškovima, ali pritom, imajući obrazovanje, ti ljudi više nisu spremni da zauzimaju nekvalifikovana radna mesta, već zahtevaju dobro plaćen posao, makar i beskoristan, na primer, finansiran iz poreza.

Što je društvo statičnije, to je obrazovanje finansirano iz poreza opravdanije. Što se društvo brže menja, to je manje opravdano. Ako se socijalizam uvede širom sveta, progres će se usporiti i takvo obrazovanje će postati relativno efikasno, ali da li to socijalisti misle kada kažu da će društvo imati koristi od javnog obrazovanja? Izgleda da sebe više nazivaju progresivistima nego konzervatorima.

Sada neka obrazovanje bude privatno, i dete iz siromašne porodice samo bira ono što mu je pristupačno. Može uzeti kredit, dobiti skupo obrazovanje, a zatim, nakon što se zaposli na visokokvalifikovanom poslu, vratiti taj kredit za nekoliko godina. Može se odmah zaposliti na nisko kvalifikovanom poslu, a u slobodno vreme pohađati obrazovanje na osnovu besplatnih kurseva kojima internet obiluje. Može uopšte ne pohađati obrazovanje, već samo povećavati kvalifikacije direktno na radnom mestu, što će doneti napredak u karijeri. I, na kraju, može pokazati svoj veliki talenat na nekom takmičenju i dobiti privatni obrazovni grant. Nakon nekog vremena, kada postigne uspeh, i sam će rado uložiti u endoument fond univerziteta koji mu je pružio tako divnu priliku.

Kao rezultat, imaćemo sistem u kojem se svaki član društva organizuje baš onako kako njemu samom deluje najpogodnije. Zar ne bi bilo logično zaključiti da društvo kao celina upravo od takvog pristupa ima koristi, pošto svako od njegovih članova ima koristi?

Danju radiš rukama, a uveče na kurseru – savladavaš korporativno upravljanje

Kao što je poznato, na slobodnom tržištu nema monopola

Ali kako onda imati stav prema Google-u, Facebook-u i Youtube-u, koji su monopolisti u svojim sferama: pretraživači, društvene mreže i video-platforma? Da, postoje i ruski analogi, poput VK ili Yandexa, ali to je sve lokalno, i u svakom slučaju u svetu se generalno koriste upravo ova tri monopolista, i njihov brz zalazak se još uvek ne očekuje.

Howard Roark

Zaista, postoje alati koji imaju ogroman mrežni efekat, drugim rečima, što ih više ljudi koristi, to je isplativije da ih koriste. To se odnosi na novac, na jezik, kao i na ostale alate komunikacije, kao što su društvene mreže.

Mnogi preduzetnici pokušavaju da pogode koja će ponuda tačno biti tražena od strane korisnika toliko da će biti spremni da za nju plate. Neki pogađaju bolje od drugih. Osnivači Facebooka su pogodili da su jedni ljudi spremni da plate da bi masu ljudi prikazali baš svoj sadržaj, dok će drugi rado platiti informacije o korisničkim preferencijama. Osnivači Youtubea su pogodili da su jedni ljudi spremni da plate za prikazivanje reklamnih spotova u tuđim video snimcima, a drugi da bi gledali video bez reklama. Osnivači Googlea su pogodili da će ljudi radije kupiti ciljanu reklamu, a ne onu koja udara po širokom spektru bez razlike.

Mi ne znamo koje će potrebe potrošači biti spremni da plaćaju sutra. To ne znaju ni vlasnici internet giganta. Danas administracija Youtubea pretpostavlja da je blokiranje naloga sa informacijama koje su neprijatne oglašivačima dobra ideja, a sutra može se ispostaviti da ljudi radije plaćaju slobodu samoizražavanja. Danas Facebook razvija trgovinu big data podacima, a sutra će otkriti da ljudi više plaćaju za privatnost. Danas je Google zadovoljan svojim algoritmima za ciljanje reklama, a sutra će se ispostaviti da je neki autsajder smislio bolje, i taj startup iz nekog razloga ne želi da bude kupljen u korenu.

Na slobodnom tržištu može doći do dominacije određenih standarda, i nama, potrošačima, to je veoma zgodno. A kada nas negde počne stezati, sigurno se pojavi neki Durov i šapne: čemu ti uopšte ove društvene mreže, pređi sa igle javnosti na anonimni mesindžer. Ma daj, – odgovoriš Durovu, – kako se može bez Vkontakta? A za godinu dana ispostavi se da čak i zube pereš preko Telegrama. Tako to funkcioniše, to je kreativna destrukcija.

Korisničke preferencije

Kome će pri ankapu pripadati ulica, i zašto nećemo dobiti situaciju sličnu feudalizmu, kada da biste stigli od tačke A do B, morate preći ulice, čiji je svaki vlasnik postavio neku neverovatnu taksu?

JediKnight

Ovde ću se još jednom pozvati na Evgenija Kvasova i njegov post o putevima. Ukratko: najprirodniji vlasnik ulice je vlasnik nekretnine pored koje ta ulica prolazi, jer vrednost nekretnine direktno zavisi od kvaliteta infrastrukture.

Ako ima mnogo vlasnika nekretnina, oni imaju mnoštvo razloga da se dogovore o tome kako održavati put, a nijedan razlog da postavljaju prepreke prolazu – jer to naglo obara vrednost njihove imovine. Situacija u kojoj kuće duž ulice pripadaju jednim ljudima, a sama ulica drugima, koji nemaju nikakve veze sa tim kućama – moguća je, ali tada kompanija koja upravlja ulicom neizbežno mora imati jasno definisane obaveze u pogledu režima funkcionisanja ulice.

Kuće su uvek primarne, a ulica nastaje tek kasnije, i to upravo da bi se iz kuće moglo preći u neku drugu lokaciju. Stanovnici mogu pristati na privremeno zatvaranje ulice radi neke alternativne upotrebe, ako se sa njima to zatvaranje uskladi i ako im se plati za neprijatnost. Ali u normalnim okolnostima, oni će uvek zahtevati slobodan prolaz i prolaz vozila, i žestoko se protiviti svakom samovlašću koje ometa taj prolaz i prolazak. Svaki kontrolni punkt će za njih biti negativna eksternalija, a to je već povod za tužbu. Održavanje kontrolnih punkata će biti preskupo. Neće se isplatiti.

Kod države je druga stvar. Tu kuće mogu pripadati ljudima, ulica opštini, a saobraćaj njom može regulisati centralna vlast. Kod takvog pristupa neizbežni su kolizije kada se interesi stanovnika ne uzimaju u obzir.

Privatna ulica u Sidneju

Kako će stvari stajati sa ekologijom u slučaju ankapa?

Ekolozi vole da optužuju kapitalizam i biznismene za zagađenje životne sredine i da se zalažu za regulaciju tržišta. A postoje li normalni tržišni ekolozi? Šta je sa realizacijom koncepta održivog razvoja u okviru ankapa?

анонимный вопрос

Dugo sam razmišljala o ovom pitanju, ali mi se ovde sasvim slučajno otvorila prilika da navedem zanimljiv primer tržišnog pristupa ekologiji. Vladimir Zolotarev, poznati kijevski ankap, objavio je prevod članka Hoakima Buke o tržišnom pristupu smanjenju rizika od klimatskih promena.

Ako da se generalizuje, pristup izgleda otprilike ovako. Postoje određeni rizici koji zavise od nekih spoljnih faktora. Ako su to sistemski rizici, informacije o rizikima se mogu agregirati, i tada se pojavljuje mogućnost da se oni osiguraju. Što tržište osiguranja ove vrste rizika postaje šire, to se više novca ulaže u načine njihog smanjenja, jer je svaka osiguravajuća kuća zainteresovana za to da isplaćuje manje odšteta po osiguranjima.

I, u suštini, potpuno je nevažno da li je reč o riziku da postanete nesposobni za rad u starosti, ili o riziku da stradate od uragana uzrokovanog klimatskim promenama zbog emisije ugljen-dioksida. Ako je rizik stvaran, platiće se osiguranje. Ako je izmišljen, osiguranje će se loše prodavati. Osiguranje od siromašne starosti spremni su da kupe veoma mnogi (mnoge države su u 19. i 20. veku to shvatile i monopolizovale penzionu granu). Oni koji se plaše nestabilnosti razvoja, klimatskih promena i erupcije supervolkana Yellowstone, takođe imaju prilično veliku zajednicu.

Zamislite kakav je profit: gomila ljudi se osigurala od nevolja uzrokovanih klimatskim promenama, a onda klimatolozi izađu i dokažu da je to bila lažna teorija i da nema nikakvih rizika od emisije ugljen-dioksida – i svršeno, prikupljeni novac ne moraju da isplaćuju, divno! Mogu izmisliti novu zastrašujuću priču da bi je prodali. Ali glavno je – sve je potpuno dobrovoljno, bez ikakvih poreza. Tako funkcioniše magija ankapa.

Vidite ljude? Pa svakog od njih se može osigurati od toga da Yellowstone počne da erupira upravo tokom ekskurzije!

Pitanje o berzama vrednosnih papira

Investicije i berze su osnova čitave tržišne ekonomije danas. Suštinski, u odsustvu regulatora u vidu države, trejderi će moći da steknu praktično neograničenu moć: moći će da naduvaju cene i obrnuto da ih svedu na nulu, moći će da uništavaju jedne kompanije i promovišu druge. Dakle, pitanje je: kako će berze raditi u ankapu? Koja će alternativa biti ponuđena investitorima umesto berzi u slučaju njihove likvidacije? Kako se može sprečiti dominacija trejdera nad tržištem?

Muller

Berzanski orderbuk je, zapravo, kvintesencija slobodnog tržišta. Čista ponuda i potražnja, lišeni bilo kakve retoričke ljušture. Nije slučajno što je osnove austrijske ekonomske teorije postavio upravo berzanski posmatrač. Tako da će, naravno, u slobodnoj tržišnoj ekonomiji uloga berzi samo jačati.

Koje su glavne opasnosti koje vrebe investitora na berzi?

Prvo, to su moguće manipulacije berze.

U svetu berzi vrednosnih papira, otvorene manipulacije postale su velika retkost, jer one vode računa o reputaciji. Ako se i susrećemo sa nekim ograničenjima trgovinskih mesta, to su obično zahtevi spoljnih regulatora – na primer, o obustavi trgovanja u situaciji berzanske panike. Ne znam koje će berze kompanije preferirati za izdavanje svojih akcija – one koje će predviđati automatsku obustavu trgovanja pri skokovima cena, ili one koje će garantovati neprekidnost. Neka potrošač bira.

U svetu kriptovalutnih berzi, pokušaji zaštite od manipulacija berze doveli su do pojave potražnje za decentralizovanim platformama, tamo se već ne mogu crtati fiktivni volumeni. Ne bih se čudio ako će vremenom i berze vrednosnih papira biti potisnute, kada kriptotokeni počnu da zauzimaju mesto akcija kompanija.

Drugo, moguće manipulacije insajdera.

To je, zapravo, problem ne berzi, već kompanija koje se trguju na berzama. Već sada privatne kompanije preduzimaju mere za suzbijanje sličnih machinacija – putem ugovora o neotkrivanju insajderskih informacija, koji predviđaju ozbiljne isplate za njihovo kršenje, kao i putem moratorijuma na trgovinu akcijama kompanije za njene zaposlene u periodima neposredno pre objavljivanja redovnih izveštaja. Odsustvo takvih mera će se jednostavno uzimati u obzir u ceni akcija konkretnih kompanija kao dodatni faktor rizika.

Treće, manipulacije marketmejkera – trejdera koji imaju pristup veoma velikom kapitalu. To je faktor o kojem i vi pišete.

Ovde se može reći samo jedno: ako želite da vam bude svejedno u vezi sa takvim manipulacijama – jednostavno nemojte uzimati kredite pod zalog akcija. Tada nećete morati da prodajete akcije zbog margin call-a ako neko privremeno sruši cenu. Nijedan marketmejker nije u stanju da potpuno nuli akcije uspešne kompanije: kakve god panične glasine širio, koliki god obim akcija izbacivao na tržište, ako jednostavno zaboravite na svoj paket na mesec-dva, nećete izgubiti ništa, cena će se vremenom vratiti, samo će neko u tom periodu prodati hartije, neko će ih kupiti. Nije takođe sigurno ni da će taj trejder koji je sve to započeo obavezno zaraditi. On nije jedini takav – veliki pokret će privući druge, oni će odigrati na svoj način.

Tako da nema razloga govoriti o dominaciji trejdera na razvijenom tržištu. To je jednostavno njihovo prirodno stanište. Što ih je više, to je bolje onim kompanijama koje trguju na tom tržištu, i što je teže trejderima da manipulišu cenom imovine.

U celini, berze su samo alat pomoću kojeg prodavcu i kupcu može biti lako da pronađu jedni druge. To nije neka samostalna suština. Ako alat radi ispravno, on sam po sebi neće naneti štetu stvarnim kompanijama.

Prilikom odgovora korišćene su konsultacije Srpski, kao znak zahvalnosti je zamolio da se citira njegov kanal „Srpski divergent“.

Da li je moguće pokupiti tuđe blago?

Evo vidi. Moja prijateljica radi u restoranu (nešto kao) kao admin. Ona je sama iskusan korisnik. Tamo stalno ostavljaju „kladove“ (skrivene pakete), a ona, kao iskusna, to naravno primeti i uzme pakete. Posle ti likovi dođu i osete se izolovano.

goldstein

Zakladke (skriveni paketi) su genijalna tehnologija logičkog prekida trgovinsko-logističkih lanaca pri nabavci robe koja je zabranjena u prometu. Anja pakuje robu koja pripada Borisu i skriva je svuda gde joj se učini prikladno, dobijajući od Borisa nagradu za svaki sakriveni paket. Vera prenosi bitkoin Hidri i dobija algoritam za pronalaženje paketa. Potvrdivši da je paket pronađen, ona naređuje Hidri da prebaci Borisu ranije deponovane bitkoinove. Sve to dodatno učvršćuju mehanizmi sporova, povrataka, kazni za Anju od strane Borisa zbog loših paketa i druga lukava mehanika.

Na svakoj od faza, sve učesnike vrećaju rizici. Anja može biti uhvaćena sa robom. Vera može biti uhvaćena sa robom. Vera može ne pronaći paket. Nepronađeni paket se mogu ponovo sakriti, a mogu i odbiti, što znači troškove bilo za Borisa, bilo za Veru. Na kraju, Boris može nositi policijsku uniformu, i od toga koliko brzo Hidra banuje njegovu prodavnicu zavisiće već njena reputacija.

Naravno, paket, s obzirom na to da posedovanje istog povlači sankcije od strane države, pravno se ispostavlja kao ničiji. I Anja, i Vera, i Boris će žestoko poricati bilo kakvu vezu između njih i komadića supstance zakačenog magnetom ispod stola, i odricati se prava vlasništva nad njim – ako ih o tome pita država, koja je formalno i garant prava privatnog vlasništva na svojoj teritoriji. Daša, koja je pronašla tuđi paket, će poricati svoje pravo vlasništva nad njim podjednako žestoko. Ona je samo čistila na teritoriji pod svojom nadležnošću, pronašla neku gadost, nema pojma šta je to, mašinski je stavila u džep i zaboravila da je baci u kantu.

Ipak, i Anja, i Boris, i Vera, i Hidra iskreno i sa punim osnovom mrze Dašu, i to sve jače što je njeno delovanje sistematičnije: ona povećava troškove u celom lancu, i time doprinosi povećanju cena i ovako skupe robe. Ako Dašu uhvati Vera ili Anja, one se nimalo neće oklevati u svom pravu da primene nasilje nad Dašom.

To su, ukratko, običaji na ovom veoma specifičnom tržištu, gde svaki ponosno nosi svoje rizike, ali pri tome svako, vođen svojim ličnim interesima, čini sve da tržište nastavi svoj nesmetan rad, umnožavajući blagostanje svih njegovih učesnika. Čak i Daša.

Jer Daša ima i svog šefa, Fedora Ovčinkova. On uopšte nema veze sa tim, on ljudima prodaje ukusnu picu. A Daša, čisteći teritoriju picerije od opasnih blaga, doprinosi smanjenju njegovih rizika. Da je Daša to prijavila njemu, on bi joj zahvalio. Ali u sistemu su sve veze uzroka i posledice prekinute, tako da Fedor nikada neće saznati čemu je zahvalan svom hrabrom adminu.

P.S. Obično koristim anglosaksusku sekvencu imena likova za opisivanje ovakvih mehanizama, ali obeleživači su čisto ruska tehnologija, tako da danas imam sve razloge da pokažem patriotizam.

Pomogni Daši da pronađe blago

Kako će država bez države predstavljati sebe drugim državama?

Izbor privatnog predstavnika? Naoružano stanovništvo je odlično, ali tenkovi, avioni i rakete, kome ih prodavati, i kome kupovati, a samim tim i čuvati? I, očigledno je pitanje, kako će privatnik od toga imati profit? Donacijama? Ili će nuditi zaštitu određenom delu stanovništva? Prilično čudno. Vojnici će otići, recimo, u razne PMB, i biće plaćenici, ali šta je sa oružjem odvraćanja? Plate privatniku spolja, i to je to. Kaput. Kosmopolitizam je kul, ali ova opcija je sasvim realna. Opet, teroristički napadi koji se izvode sa ciljem zastrašivanja, ili zbog neslaganja sa stanovništvom po nekim kriterijumima. Ko će ih istraživati? Privatne obezbeđivačke organizacije koje se bave poslovima obezbeđenja? Ljudi kojima će se ono što se desilo biti interesantno? Sasvim je verovatno. Šta je sa vatrogascima, koji bi trebalo da dođu naknadno? Doći će oni, a vlasnika kuće nema, ili ga uopšte nema, jer se zemljište nalazi na napuštenom mestu. Neka gori? A grad spašen od požara će im platiti donacijama? Donacija je gruba reč, ali u suštini, ako ljudi nisu obavezni da plate za to, onda će radije platiti osiguranju, a da li će osiguravajuća društva to raditi? Shodno tome, svako osiguravajuće društvo će imati svoje veze sa vatrogascima i slično. Okej, sam sam odgovorio. Ali što se tiče oružja masovnog uništenja i teške vojne tehnike, još uvek nije jasno.

Royal hacker

Prilično je teško odgovarati na tako opširna pitanja, pa ću se fokusirati na prvi deo.

Zaista, postoji prilično specifična usluga koju bi čoveku, čini se, može pružiti samo država: to je usluga predstavljanja pred drugom državom. Države ne smatraju građane drugih država subjektima ugovora. One se dogovaraju sa drugim državama, dok građani i kompanije nastupaju kao objekti sporazuma. To se odnosi na trgovinske carine i regulative, na režim viza, na isporuku kriminalaca. Kako na takvo nepristojno ponašanje može odgovoriti tržište?

Srećom, države mogu donositi odluke u vezi sa strancima ne samo u bilateralnom, već i u autarkijskom režimu. Na primer, izdati naredbu da se proizvodi koji su dobili određene sertifikate ne opterećuju carinom. A to znači da ništa ne sprečava kompaniju koja izdaje sertifikate da sarađuje sa grupama uticaja u onim zemljama koje su interesantne kao tržište prodaje. Slično tome, neki konzorcijum turističkih agencija može sarađivati sa lobistima u vezi sa režimom bez vize za kupce određenih turističkih paketa. Ukratko, zadatak izgleda složeno, ali rešivo, iako mi se verovatnije čini dobijanje viza putem kupovine nekog pogodnog državljanstva (a što je na tržištu više imućnih apatrida koji žele da putuju, to će se razne male ostrvske države više takmičiti oko njih, i zahvaljujući masovnosti, cena pitanja će prilično brzo pasti na sasvim prihvatljiv nivo).

Teže je sa progonom kriminalaca. Jednom sam pisala o funkcijama zatvora u ankapu, tvrdeći da je on kriminalcu potreban pre svega kao utočište od odmazde. Ako kriminalac ima mogućnost da pobegne na teritoriju države, on zapravo dobija isto to utočište, samo bez zatvaranja u četiri zida. S druge strane, država u smislu zaštite je zatvor za siromašne. To jest, zaštita kao da postoji, ali je čisto nominalna. Dakle, ako se ipak uspe pronaći onoga ko se skrio na teritoriji države (a to je sasvim izvodljiv i legalan zadatak za privatne detektivske agencije, koji oni odlično mogu da obavljaju na teritoriji države), onda se dalje može ili pregovarati sa njim, ili ga na neki način eliminisati, jer je malo verovatno da će državne strukture uspeti, niti će želeti, da ga zaštite. Konačno, kriminalcu se može pretiati ne odmazdom, već deportacijom u onu državu čije je državljanstvo stekao kako bi prešao granicu, a tamo ga može suditi sam državni sud. To nije baš najbolje rešenje, ali zapretiti da će se jedan bandit predati na odmazdu drugim banditima ako ne nadoknadi štetu – to je manje-više prihvatljivo.

Ostatak vašeg dugog pitanja posvećen je uglavnom pitanjima upotrebe i prodaje teškog naoružanja. Ništa ne sprečava privatnu kompaniju, radeći na bezdržavnoj teritoriji, da proizvodi oružje i legalno ga isporučuje na teritorije država, ako su zaključeni odgovarajući ugovori sa kompanijama kupcima (oni mogu biti i ministarstva odbrane). Naravno, u nacionalnim armijama obično važe standardi, i ako je jedan konkretan model tenka primljen u naoružanje, nametati odluku o kupovini drugog modela je pravi problem. Ali to su pitanja koja se već sada rešavaju bez državnog patronaže, tako da će i u ankapu oružane kompanije to uspešno odraditi, nisu male.

Što se tiče kupovine teškog naoružanja od strane nekih hipotetičkih ankapovskih privatnih vojnih kompanija, ja lično ne verujem u tržišnu opravdanost takvih nabavki, ali ne mogu da navedem jasne argumente. Možda će se nekoliko PMK na bezdržavnoj teritoriji potpuno naoružati, na kraju krajeva, tenkovski biatlon će biti sasvim monetizovan šou, umesto da se bave nečim drugim u vreme mira.

12. aprila

Kažu da je nekada, u SSSR-u, ovo bio narodni praznik, a sada je izgubio svoj driving force i u velikoj meri stekao raspoloženje „Izvini, Jura, sve smo upropastili“.

Ne. Sve je upropastila država. U svemir se polako uvuklo tržište, a kada tržište jednom dođe negde, ono se tamo useljava ozbiljno i na duže vreme. Prvo su privatnici samo radili na ugovorima državnih svemirskih kompanija. Zatim su počeli da kupuju lansiranje svojih satelita od državnih kompanija. Zatim su naučili da sami lansiraju satelite. Evo, upravo će lansirati prvog čoveka. Već su lansirali, mada neuspešno, lunarne ekspedicije.

Privatno osvajanje svemira se dešava nenametljivo. Negde je to kapriz milijardera, negde donacije entuzijasta, a negde normalan profitabilan biznis, i to je, naravno, najčvršći temelj za ekspansiju.

Sve ovo se odnosi i na Rusiju. Tako da će S7 Space, Dauria Aerospace, ili još neke ruske privatne svemirske kompanije sigurno dospeti u svetualni tržišni raj. A Roskosmos će jednostavno uginuti.

Sretan praznik!

A romantika iz svemira nigde neće otići. Starman šalje pozdrav Juriju Gagarinu.

Kako će se u Ankapu rešavati nesrećni slučajevi? Na primer, ja, branići se od bandita, slučajno pogodim komšiju i ubijem ga iz svog automata.

анонимный вопрос

U sličnim mutnim situacijama uvek ima smisla početi identifikovanjem kruga zainteresovanih lica: predstavnici pokojnog komšije, predstavnici pokojnih bandita, preživeli članovi bande, možda i druga lica čija je imovina u ovoj pucnjavi takođe bila ugrožena. Zatim se rekonstruiše slika onoga što se dogodilo, iz koje postaje jasno da li ste delovali u dogovoru sa banditima, kolika je bila mera učešća svih članova bande, kako se komšija našao na liniji vatre, kako ste ga vi pogodili, i ko je na kraju kakvu imovinsku štetu pretrpeo.

Dalje se definišu zahtevi različitih strana sporazuma jedni prema drugima, sud donosi presude o opravdanosti tih zahteva, a zatim sledi pregovaranje dok se ne utvrdi ko kome koliko duguje. Sud se zapravo ispostavlja kao moderator ovog složenog spora koji, iako ima odlučujući glas, ima interes da po završetku spora međusobnih zahteva, po mogućstvu, ne ostane.

Jasno je da će u većini ovakvih slučajeva onaj ko je slučajno upucao nevinu osobu snositi značajne troškove. Jasno je da se delimično ovi troškovi mogu nadoknaditi iz imovine napadača. Jasno je da u situaciji kada ubijeni komšija nije bio apsolutno nikome zanimljiv, svi će se jednostavno veoma mnogo rastužiti zbog takvog propusta, i stvar se može svesti na ritualna žrtvovanja tipa „svake nedelje je palio sveću za dušu pokojnika i plaćao molitve u znak sećanja tokom deset godina“. Osećati krivicu za neprijatnost čiji ste nehotice postali uzrok – to je normalno za čoveka, a tržište će svakako obezbediti načine za naknadno iskupljenje krivice, čim postoji očigledna potražnja za takvim.

Čudan način nadoknade troškova za ateiste, čak i u slučaju da subjekt kojem se oni nadoknađuju više ne postoji.