Тег: tržište

Ako troškove sudskog postupka plaća strana koja izgubi, zar ne bi sudu bilo isplativije da donosi odluke protiv bogatih?

I šta raditi ako gubitnik odbije da plati (njegova imovina nije dovoljna), ne želi da radi, ili je potpuno nestao? I, možda je glupo pitanje, ali kako pouzdano saznati prethodne sudske odluke? To nije kao da čitate recenzije za piceriju.

Jura

Šta da radi vlasnik restorana ako je klijent naručio luksuzan ručak, pojeo, a zatim, ne plativši, zgrabi viljušku, ubode sebe u oko i umre? Obriši gubitak. Šta da radi sud koji je pristao da sudi klijentu koji je svesno nesposoban da plati njegove usluge? Obriši gubitak.

Naravno, sud može pokušati da donese odluku zasnovanu ne na opravdanosti jedne od strana konflikta, već na njenoj solventnosti. Ali u sud se ide dobrovoljno, i bira se među mnogim konkurentskim ponudama na slobodnom tržištu. Na duže staze, takva pristrasnost suda više ne ispoljava se kao isplativa strategija. Druga stvar je da sud nije dužan da prihvati bilo koji slučaj koji mu bude iznet. Mala tužba – tražite jeftiniji sud, ili rešite to sami.

Što se tiče pouzdane informacije o prethodnim sudskim odlukama, u njenom pružanju zainteresovani su kako sami sudovi (ako smatraju da imaju pravo da ih se ponose), tako i njihovi potencijalni klijenti. Da li će se takve informacije prikupljati u registru neke asocijacije sudova, ili će se time baviti privatni agregator koji svima željnim nudi izvode za skromnu naknadu – neću se upuštati u tako detaljnu prognozu, jer ovde postoji mnogo sasvim validnih opcija, pa čak nije ni izvesno da će se tačno jedna na kraju ispostaviti kao dominantna na tržištu. Jasno je da nipošto neće sve odluke svih sudova završiti u takvim registrima, baš kao što se kupovina kese semenki obično ne upisuje u blockchain. Jer sud je jednostavno usluga, i na slobodnom tržištu ona može biti pružena kome god želi, pod uslovom da se poštuje princip dobrovoljnosti.

Pred takvim sudom je zaista opasnije biti bogat nego kriv

Istaknute trake na privatnim putevima

Ja sam vlasnik autobuske kompanije, želim da učinim autobuse privlačnijim za putovanje kako bih povećao novac. Odlučujem da koristim posebnu traku.

U gradu putevima vlada nekoliko privatnika. Sa dva sam uspeo da se dogovorim, ali sa poslednjim ne. Štaviše, on poseduje najopterećenije delove.

Šta da radim?

Maksim Barbuhin

Izuzetno sumnjam da će se na slobodnom tržištu vlasniku puta isplatiti izdvajanje trake za javni prevoz. Druga stvar je da privatnik može da jednu od traka učini plaćenom, pa neka pretplatu za pravo korišćenja kupuju i autobuske kompanije, i hitne službe, i taksi agregatori, i jednostavno oni kojima je to hitno i redovno. Kako god bilo, ovde ste uspeli da se dogovorite o prednostnom pravu prolaska, a detalji nisu previše važni.

Ali, vaše rute nailaze na deo puta gde je saobraćaj gušći, a posebna traka ne postoji – na primer, ovde se ona jednostavno ne može ugurati, to je stari grad, preusko je. Ili jednostavno vlasnik ima drugačiji poslovni model i nema nameru da se prilagodi vašim potrebama. U ovoj situaciji bih probala sledeću opciju. Kupuje se reklama duž problematičnih delova puta, gde se izlaže molba da se ustupi put autobusu. Motivacioni deo može biti različit. Može se pritiskati na svest, na primer: „autobus je hitna pomoć za one koji čekaju na stanici, molimo vas, ustupite mu traku kako ljudi ne bi čekali predugo, i biće vam zahvalni“. A može i ovako: „Ustupanjem trake autobusu naše kompanije, učestvujete u izvlačenju. Svakog dana izvlačimo vredne nagrade za ljubazne vozače“. I na reklamnom tablu se puštaju snimci od jučerašnjeg dobitnika, snimljeni kamerom iz autobusa: evo automobila sa ovim brojem se skreće levo, ustupajući put, dragi vozaču, osvojili ste toliko i toliko, kontaktirajte nas radi preuzimanja nagrade.

Može se smisliti još mnogo načina motivacije, usmerenih ne na neustupljivog monopolističkog vlasnika konkretnog dela, već na konkurentno tržište korisnika tog dela. Na kraju krajeva, ne treba vam cela traka odjednom, dovoljno je da vaš autobus bude pušten. Što će ljudima prijatnije to raditi, to će pre propustiti.

Plaćene posebne trake su super, ali nisu svuda moguće

Efektivnost nasilja

Šta kažeš na to da su troškovi obezbeđenja bezbednosti i zaštite prava svojine kod privatnih kompanija veći nego kod države, i da ona, zahvaljujući svojoj izuzetnoj efikasnosti u primeni sile i održavanju reda, može bolje obezbediti zaštitu i očuvanje pravnog reda i sudove od privatnih kompanija, pa je stoga ona neophodna u ovom pogledu?

Na koji način troškovi države za zaštitu prava svojine mogu biti niži nego kod privatne kompanije? Samo kroz igranje sa budžetskim stavkama. Da, policajcu je dovoljno da okači tablu „zabranjeno, kazna je takva i takva“, i par puta pokazno kazni – dok će privatnik morati stalno da stoji nad nekim i bdije kako zabrana ne bi bila prekršena. Ali to ne znači mega-efikasnost policajca. To znači da on sam može primati sitniš, ili se čak hraniti od mitovanja, dok glavne troškove država mora snositi kako bi se taj policajca plašili da mu se protivreči. I troškovi za obezbeđivanje tog straha su rasuti po gomili budžetskih stavki, od obrazovanja do održavanja zatvora.

Privatnik se pak često mora takmičiti sa državom u potpuno nejednakim uslovima. Tamo gde država pruža uslugu koja je već plaćena iz poreza i ne zahteva dodatni novac, privatnik je primoran da od klijenta uzima dodatni novac, jer se država sa njim ne deli porezima.

Država unosi izobličenja, i često prilično nepredvidiva, u tržišnu sliku, i dok ta izobličenja deluju, suditi o tržišnoj efikasnosti postaje teže. Možete započeti posao računajući na postojeću konjunkturnu situaciju, a usred projekta se suočiti sa potpuno novom regulatornom osnovom, i to je to, projekat ćete morati da ugasite, odbacujući gubitke. Državne institucije obično mogu računati na to da će njihovi interesi biti uzeti u obzir prilikom zakonodavnih novina, tako da je tamo sa planiranjem nešto jednostavnije. Ali čudno je na osnovu toga izvoditi zaključak da je država potrebna. To je samo primer nepoštene konkurencije, koju sama država i proizvodi.

Rezimirajući. Zaista, država može privatnim kompanijama nametnuti koliko god visoke troškove za bilo šta, primenom sile ili pretnjom sile. Ali kome je potrebna takva država? Sigurno ne potrošaču, na kojeg će svi ti troškovi na kraju biti prebačeni.

Izobličenje slike tržišne efikasnosti

Kako će raditi moskovski metro pri ankapu, i šta će se desiti ako neko kupi sve stanice? Jer konkurencija će postati nemoguća

Počeću oddaleka i preporučiti ću za početak svež video Grigorija Baženova, u kojem on protivstavlja se autoritarnim urbanistima i, u szczególności, objašnjava glavnu svrhu grada – mogućnost zarade.

Naravno, istorijski grad je često imao i funkciju tvrđave. Ali mogućnost očuvanja bogatstva od spoljnog pljačkaša u velikoj meri rezonuje sa mogućnošću samog obogaćivanja. Da se ljudi ne bi gomilali na jednom mestu i ne bi akumulirali imovinu, ne bi mogli sebi priuštiti izgradnju tako praktične gradske infrastrukture kao što su odbrambeni objekti, a ni velika potreba za tim ne bi postojala – vladale bi individualne skrovišta u šumi ili odlazak sa svojim stadima u skrivenim oblastima. Dakle, ipak je mogućnost akumulacije bogatstva, okupljanjem u velikoj i kompaktnoj grupi, primarna.

Sve pogodnosti kojima grad omogućava ljudima prilagođavaju se njegovoj glavnoj funkciji. A ako se to radi loše (na primer, ako gradom upravljaju centralizovano i sprečavaju ljude da zarađuju), grad propada, gubeći u konkurentskoj trci u odnosu na alternative. Ovo se odnosi i na organizaciju gradskog prevoza.

Što je gradski stanovnik mobilniji, to ima veći izbor mesta za rad, što mu omogućava da prosečno pronađe bolje mesto i što postaje bogatiji. Kao rezultat toga, on dobija mogućnost da stvara plaćenu potražnju za različitim pogodnostima, uključujući i još veću mobilnost. U suštini, nije važno kakva je struktura vlasništva u različitim kompanijama koje pružaju usluge transporta, samo da nemaju mogućnost da silom diktiraju svoja pravila konkurentima ili potrošačima. Drugim rečima, pravilno organizovan transport može biti bilo čiji, samo ne ona institucija koja postavlja pravila.

Tako da u moskovskom metrou vlasnik može biti kod svake linije, ili kod svake stanice, ili posebno vlasnik stanica, tunela i depoa, i posebno vlasnici vozova. U principu, jedinstven vlasnik može biti i nad metropolitenom u celini, on će i u tom slučaju nastaviti da deluje na konkurentskom tržištu, a konkurenciju će mu činiti svi alternativni načini da se stigne od tačke do tačke unutar grada. Ali čak i ako celom gradu sa svim ulicama, zgradama i prevozom pripada jedinstveni vlasnik, alternativa korišćenju gradskog prevoza postaju video pozivi ili preseljenje na drugo mesto. Jer grad je pre svega mesto gde se može zaraditi više novca nego van grada, i tek onda sva infrastruktura za zajedničko provođenje slobodnog vremena velikim grupama ljudi. Možeš zaraditi dovoljno novca za tebe na drugom mestu – i grad te već ne drži tako čvrsto.

Kako libertarijanstvo odnosi prema pokretu efektivnog altruizma?

Howard Roark

Kratak uvod za čitaoce. Efikasni altruizam – porodica pristupa problemu menjanja sveta na bolje. U okviru ove doktrine razmatra se kako minimalnim sredstvima postići maksimum efekta, kojim razlozima se voditi prilikom postavljanja ciljeva i kako sebe motivisati za altruizam. Howard Roark je lik iz romana En Rend „Vodec“ (The Fountainhead), koji propoveda egoizam kao najvišu moralnu vrednost.

Naravno, oba ova koncepta sasvim dobro koegistiraju, i neću morati da pišem tone teksta o tome, jer je Mihail Požarski nedavno bio toliko altruističan da je objavio video o tome. Pokretač altruističnog ponašanja je egoizam. A pokret efikasnog altruizma je prilično dobar dokaz za to. Prvo čoveku postane malo da se hvali luksuznim jahtama, pa počne da troši na dobrotvorstvo. Potom mu taj prostor postane tesan, pa počne da se hvali time što troši na dobrotvorstvo efikasnije od drugih. Vi, navodno, ulivate ogromne sume bez posebnog učinka, mogli biste ih jednako uspešno koristiti za druge stvari, a ja sam, potrošiši deset puta manje, stvarno pomogao gomili ljudi u stvarnim problemima, evo dokaza, evo analize metodologije, a ovde možete slati donacije.

Ono što još povezuje efikasni altruizam i egoizam prema En Rend, jeste uverenje mnogih pristalica efikasnog altruizma da je za uspešnog čoveka, recimo, efikasnije ne da ide sam kao volonter, već da plati rad profesionalaca, jer je korisniji na svom mestu gde zarađuje novac za plaćanje tih istih profesionalaca. A od toga je bukvalno jedan korak do ideje da je zapravo najbolji način pomaganja ljudima izgradnja maksimalno slobodnog društva, gde se svako bavi onim što donosi maksimalnu korist drugima – jednostavno zato što se upravo takvo ponašanje najbolje nagrađuje na slobodnom tržištu.

Efikasni altruisti

Regulacija tržišta hartija od vrednosti

Naišao sam na članak, koji opisuje blagodatno dejstvo SEC-a na tržište hartija od vrednosti. Gde je kvaka?

Među libertariancima je, u suštini, već postignut određeni konsenzus da Veliku depresiju nisu izazali mitski neuspesi tržišta, već to što je FED, osnovan 1913. godine, napumpao američku ekonomiju novcem, stvoriv finansijski balon. Zatim predsednik Huver, a nakon njega Ruzvelt, nisu dozvolili balonu da se mirno isprazni, već su počeli da upravljaju ekonomijom ručno. Tako je još 1932. godine Huver zahtevao od berzi da ograniče mogućnost otvaranja kratkih pozicija, a Ruzvelt je 1934. godine već otvorio SEC – federalnu agenciju koja se meša u slobodnu trgovinu hartijama od vrednosti.

U članku se navodi da SEC obezbeđuje poverenje na tržištu hartija od vrednosti jer zahteva od kompanija koje plasiraju svoje hartije na berzama da u potpunosti otkriju informacije o sebi.

Godine 2018. dogodio se bum ICO-a. Ogromna količina dolara je potrošena na kupovinu bitkoina kako bi se za bitkoine kupio eter, kako bi se zatim investiralo u tokene koji se kreiraju na njegovom blokčejnu. Nijedan SEC nije regulisao proces, većina investicija se pokazala kao propast, ali je nešto uzletelo, a nešto će sigurno još uvek uzleteti.

O čemu nam govori bum ICO-a, tokom kojeg su prodaje tokena u milijardama dolara odvijale za svega nekoliko sekundi? O tome da postoji velika potražnja i za visokorizičnim investicijama. Investitoru nije potrebno da neka kancelarija odlučuje šta da se pusti na tržište, a šta ne. Njemu je samo potrebno da zna koja su imovina visokorizična, a koja relativno bezbedna, a nakon toga će sam odlučiti šta će uzeti. To jest, tržišna potražnja nije za regulatorom, već za kreditnim agencijama i dobrim arbitržom. Ali država, naravno, ni ovde ne može da ne pokvari stvari, jer, kao što se sećamo, kriza 2008. godine se dogodila upravo zbog toga što su, kao rezultat državnog pritiska, najveće kreditne agencije derivatima obezbedjenim smećavim obeležjima dodeljivale najviše rejtinge pouzdanosti, i nijedan SEC od toga nije spasio.

Za kraj želim da preporučim knjigu Rotbarda „Velika depresija u Americi“, gde se detaljno daje teorija ekonomskog ciklusa i analizira početak Velike depresije u svetlu te teorije.

Hoće li pod Ankapom biti mogućnosti da se pritiskaju konkurenti?

Na primer, govoriti fabrikama da ne rade sa drugima, inače će izgubiti profit od svog glavnog kupca (mnogo većeg kapitaliste).

Japan (NathanTikhonov)

Naravno, niko ne sprečava jednog ekonomskog agenta da pre zaključenja određenih poslova dogovori različite dodatne uslove, uključujući i one koji nemaju direktnog odnosa sa predmetom posla. Tako je veoma česta vrsta posla ugovor o zajedničkom vođenju domaćinstva, praćen uslovom o ekskluzivnoj seksualnoj usluzi, i nema osnova za pretpostavku da će u odsustvu države poslovi ove vrste odmah biti potpuno isceljeni.

Ali, kao što jasno vidimo na primeru institucije monogamnog braka, odredba o ekskluzivnosti, čak i kada je jasno naznačena, poštuje se veoma neprecizno, ali pritom nipošto ne svako kršenje ove odredbe dovodi do trenutnog raskida osnovnog ugovora. Stvar je u tome što su ugovorne strane međuzavisne. Čak i ako je jedna od strana posla primetno jača, da bi kaznila drugu stranu koja je prekršila dodatne uslove ugovora, ona će morati da snosi određene troškove, a to će je oslabiti. Štaviše, direktna šteta od kršenja dodatnog uslova može biti prilično mala, ili čak potpuno odsutna, dok sam ugovor može ostati veoma isplativ za jaču stranu. Drugim rečima, prazno samovoljstvo je rastrošno.

Zato će ekonomski jača strana, iako će se nadimati zahtevajući posebnu pažnju, biti primorana da zatvori oči na to da se nipošto svaki njen kapriz neće ispuniti, inače će njenu naviku za sitnom osvetoljubivošću brzo ispraviti činjenica da je ona, po nekom nesporazumu, jača strana u većini tržišnih poslova. Tako nekada uticajne kompanije zbog preteranog ponosa propadaju u neznatnost.

Bez državne regulacije grad će biti popunjen neprekidnim betonskim mravinjacima bez parkova i zelenila?

Bitarch kolumna

Postoji poznata pretpostavka da će, ako se ukine državna regulativa koja se odnosi na zoniranje četvrti, površinu zelenih površina, parkova, broj spratova zgrada itd., investitori početi da izvlače profit sa svakog kvadratnog metra zemlje, gradeći nepregledne masovne blokove neboderima od stotinu spratova.

U stvarnosti, investitoru nipošto nije uvek isplativo prodavati što više kvadratnih metara u zgradi u kojoj u blizini nema parka i zelenila. Prosečna cena kvadratnog metra u takvoj zgradi biće mnogo niža nego u identičnoj zgradi, ali sa odgovarajućim uređenjem okolnog područja. To potvrđuje primer Njujorka, gde je vrednost nekretnina sa pogledom na Centralni park značajno veća od vrednosti sličnih nekretnina jedan kvart od njega. Onoga ko pokuša da izgradi na tom prostoru, stanovnici obližnjih zgrada će vući po sudovima, jer bi to srušilo vrednost njihove imovine.

Skeptici mogu prigovoriti — pogledajte Hong Kong, tamo zaista postoji minimum državne regulative, a izgradnja liči na „betonske mravinjake“. U stvarnosti, prvo, država je namerno gradila takve četvrti kako bi obezbedila „pristupačan smeštaj“ svojim biračima. Drugo — Hong Kong je posebna slobodna zona sa sićušnom teritorijom u ogromnoj totalitarnoj Kini. Shodno tome, potražnja za nekretninama višestruko premašuje ponudu i ljudi su spremni da žrtvuju komfor okruženja radi ekonomskih i ličnih sloboda. Za tako ogromnu zemlju kao što je Rusija, kao i za zemlje Evrope, problem nedostatka slobodnog prostora nije toliko aktuelan.

Prvobitno sam želela da ubacim fotografiju Centralnog parka u Njujorku, ali ne, evo vam betonski mravinjak bez ikakvog zoniranja.

Moj tata je nacional-socijalista. I ja sam nacional-socijalista, samo libertarijanski. Mačka je takođe NS, ali ona ne ume da govori. Kako da objasnim tati da tržište nije izmišljotina Jevreja, već put ka rađanju superčoveka?

анонимный вопрос

Imam loše vesti za vas. S jedne strane, tržište nisu izmislili Jevreji, u ovom regionu su se na tom polju mnogo pre njih istakli Feničani. S druge strane, drevni Perzijanci, odnosno čisti prirodni arijski nadljudi koje je Niče oponašao kroz svog Zaratustru, odbacivali su koncept tržišta i kritikovali su svoje susede Grke upravo zbog prisustva specijalnog trga u centru svakog grada, gde se ljudi okupljaju da bi varali jedni druge. Reč je, kao što se može pogoditi, o agori i, shodno tome, o tržištu.

Dakle, tržište nije put ka rođenju nadčoveka. To je put ka svrgavanju nadmenih nadčoveka običnim preduzimljivim ljudima.

Nadčovek ne odobrava tržište

Evo Singapura. To je ptica u zlatnom kavezu. Ali žive bolje od SAD-a, i nema nikakve korupcije. Ankap vs Singapur?

Neko Nepoznato

Singapur – država sa veoma strogo ograničenim ličnim slobodama i veoma značajnim nivoom ekonomske slobode. Faktički, to je država organizovana kao komercijalna kompanija, gde je čitav život regulisan u okviru logike poslovnih procesa. Naravno, ovaj model ne može podrazumevati nikakvu političku konkurenciju. Kao da, pored vladajuće partije „Narodna akcija“, u Singapuru radi pristojnosti postoji i opoziciona Radnička partija. Čak i po samom nazivu već se može pretpostaviti da je njena uloga nešto poput podkutvene sindikalne organizacije, koja svakako ne može da polaga na upravljanje preduzećem, ali teorijski može pružiti menadžmentu određenu povratnu informaciju ako počne da greši sa upravljačkim merama.

Ako bi se neki Sovjetski Savez mogao uslovno nazvati diktaturom proletarijata, onda je Singapur, u okviru marksističke terminologije – diktatura buržoazije. Sve za biznis, sve za ekonomski rast! Lozinka je otprilike istog tipa kao „sve za front, sve za pobedu“.

Da li je umesto Singapura koji vidimo sada mogao nastati grad sa anarho-kapitalističkim redom? Generalno govoreći, da. Da su oni sami investitori, za kojima je Li Kuan Yu jurio sa uveravanjima, došli i nametnuli svoj red, prvo otkupiv na korenu veoma jeftine lokalne službenike, a zatim potpuno ukinuvši državnu vlast zbog nepotrebnosti, imali bismo sada na ovom mestu samoupravni grad sa veoma kompaktnom administracijom koja postoji zahvaljujući endovment fondu, udeo malog i srednjeg biznisa u njegovoj veoma dinamičnoj ekonomiji iznosio bi otprilike četiri petine, bio bi malo siromašniji, malo prljaviji, siromašnih bi bilo oko tri puta više, a srećnih za red veličine više. Odakle crpim svoje procene? Uglavnom prepisujem sa Hong Konga, uzimajući u obzir lokalne specifičnosti i činjenicu da u Hong Kongu ipak postoji neka država.

Glavni problem takvih gradova sa slobodnom ekonomijom je u tome što ih ima premalo, neverovatno su privlačni, i zato su pretrpani gomilama onih koji žele da se naseljavaju na ovom divnom mestu. U međuvremenu, da bi se uspešan model nenasilno reprodukovao, potreban je slobodan tržišni pristup zemlji. Tada nema problema, investitori iz recimo Singapura organizuju konzorcijum, otkupe pogodnu teritoriju od neke države – i razvijaju je. Ali za države teritorija previše često ispostavlja se kao neka sakralna vrednost, zbog koje su spremni da polože milione ljudi, i pustite ih jebem, te ludake sa takvim fiksacijama. I tako se ljudi željni slobode i prosperiteta tesne na sićušnim teritorijama, višestruko preplaćujući tako retku priliku.

Ali sva ekonomska istorija nam govori da je to potpuno normalno: određena roba je prvo premium, postepeno se reprodukuje, njena vrednost se smanjuje do prihvatljivog nivoa, a potom ona uopšte postaje obična široka potrošnja. Sloboda je u ovom slučaju primer slične robe. Potražnja za njom postoji, ona raste, a to znači da će ponuda rasti.

Big brother is watching you!