Neko Nepoznato
Singapur – država sa veoma strogo ograničenim ličnim slobodama i veoma značajnim nivoom ekonomske slobode. Faktički, to je država organizovana kao komercijalna kompanija, gde je čitav život regulisan u okviru logike poslovnih procesa. Naravno, ovaj model ne može podrazumevati nikakvu političku konkurenciju. Kao da, pored vladajuće partije „Narodna akcija“, u Singapuru radi pristojnosti postoji i opoziciona Radnička partija. Čak i po samom nazivu već se može pretpostaviti da je njena uloga nešto poput podkutvene sindikalne organizacije, koja svakako ne može da polaga na upravljanje preduzećem, ali teorijski može pružiti menadžmentu određenu povratnu informaciju ako počne da greši sa upravljačkim merama.
Ako bi se neki Sovjetski Savez mogao uslovno nazvati diktaturom proletarijata, onda je Singapur, u okviru marksističke terminologije – diktatura buržoazije. Sve za biznis, sve za ekonomski rast! Lozinka je otprilike istog tipa kao „sve za front, sve za pobedu“.
Da li je umesto Singapura koji vidimo sada mogao nastati grad sa anarho-kapitalističkim redom? Generalno govoreći, da. Da su oni sami investitori, za kojima je Li Kuan Yu jurio sa uveravanjima, došli i nametnuli svoj red, prvo otkupiv na korenu veoma jeftine lokalne službenike, a zatim potpuno ukinuvši državnu vlast zbog nepotrebnosti, imali bismo sada na ovom mestu samoupravni grad sa veoma kompaktnom administracijom koja postoji zahvaljujući endovment fondu, udeo malog i srednjeg biznisa u njegovoj veoma dinamičnoj ekonomiji iznosio bi otprilike četiri petine, bio bi malo siromašniji, malo prljaviji, siromašnih bi bilo oko tri puta više, a srećnih za red veličine više. Odakle crpim svoje procene? Uglavnom prepisujem sa Hong Konga, uzimajući u obzir lokalne specifičnosti i činjenicu da u Hong Kongu ipak postoji neka država.
Glavni problem takvih gradova sa slobodnom ekonomijom je u tome što ih ima premalo, neverovatno su privlačni, i zato su pretrpani gomilama onih koji žele da se naseljavaju na ovom divnom mestu. U međuvremenu, da bi se uspešan model nenasilno reprodukovao, potreban je slobodan tržišni pristup zemlji. Tada nema problema, investitori iz recimo Singapura organizuju konzorcijum, otkupe pogodnu teritoriju od neke države – i razvijaju je. Ali za države teritorija previše često ispostavlja se kao neka sakralna vrednost, zbog koje su spremni da polože milione ljudi, i pustite ih jebem, te ludake sa takvim fiksacijama. I tako se ljudi željni slobode i prosperiteta tesne na sićušnim teritorijama, višestruko preplaćujući tako retku priliku.
Ali sva ekonomska istorija nam govori da je to potpuno normalno: određena roba je prvo premium, postepeno se reprodukuje, njena vrednost se smanjuje do prihvatljivog nivoa, a potom ona uopšte postaje obična široka potrošnja. Sloboda je u ovom slučaju primer slične robe. Potražnja za njom postoji, ona raste, a to znači da će ponuda rasti.
