Danil (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 149,25r)
Čime je dobra efikasna autokratija? Autokrata može veoma brzo postaviti na sve upravljačke pozicije ljude koji će jasno slediti njegova uputstva, a zatim veoma brzo sprovesti neophodne reforme. Tamo gde demokratskim metodama tim reformatora jedva izlazi na kraj tokom prve godine, a zatim se zaglavljuje u beskrajnim odlaganjima, tim autokrate uzme i uradi sve za nekoliko meseci.
Drugi argument u korist autokratije jeste taj da demokratska vlada odlazi nakon nekoliko godina, na njeno mesto dolazi opozicija i počinje strastveno da ruši tek izgrađeno. Autokrata sedi na tronu duže, i u tom periodu stvarnost koju je izgradio uspeva da se ukoreni.
Pa koji ludak bi uopšte nastupao protiv efikasne autokratije?
Najveća težina leži u tome što nimalo nije svaka autokratija efikasna. Mogu navesti kao primer poglavlje iz Mehanike slobode o libertarijanskoj spoljnoj politici.
Problem sa spoljnom politikom intervencije leži u tome što je to raditi loše mnogo gore nego to ne raditi uopšte. Ali ono što je vredno sprovođenja samo u slučaju da se uradi dobro, rade upravo oni ljudi koji upravljaju državnom poštanskom službom, i otprilike sa istom šansom za uspeh.
Može li se nekako unapred proceniti da li će kandidat za autokratu biti dobar i da li će njegovu vladavinu obeležiti minarhijističke reforme? Nažalost, cela istorija je puna primera da je to teško uraditi. Li Kuan Ju je došao na vlast pod levičkim sloganima, a zatim je počeo da suzbija komuniste. Deng Siao Ping je bio jedan od lidera KPK još za vreme Maoa, i, zapravo, ništa nije nagoveštavalo taj drastični zaokret koji će ostvariti. Liberalne reforme u Novom Zelandu, jednoj od najslobodnijih ekonomija savremenog sveta, takođe su sprovodile vlade izabrane pod levičkim sloganima. Dakle, ako budući odlučni reformator želi da dođe do vlasti demokratskim putem, najverovatnije će prenositi levičku agendu do izbora, a njegovi stvarni planovi će isplivati tek nakon toga. Onima koji se od početka pozicioniraju kao desnjački, ostaje samo dolazak na vlast putem vojnog udara, a to znači da će imati poteškoća sa sprovođenjem reformi na niskom nivou – nelegitimna uputstva često sabotiraju izvršioci.
Zar to znači da autokratijama nije potrebna, da treba da smirimo ponos i da koračamo u mejnstrim tokovima demokratije sa univerzalnim pravom glasa? Ne, to je odvratan oblik društvenog uređenja koji je sposoban samo da odlaže važne odluke i rasipa ogromne budžete, ali nije sposoban za sprovođenje održivih reformi za smanjenje države.
Glavni problem autokratije je monopol na vlast, a izlaz leži, naravno, u pokretanju konkurentskih mehanizama. Uz panarhiju, kada se državljanstvo definiše potpisom na ugovoru, autokratija pokazuje sve svoje snažne strane: to je kompaktn, brz mehanizam upravljanja koji ne okleva, već deluje. Ali panarhija omogućava neutralizaciju slabih strana autokratije, jer uz nju funkcioniše veoma moćna povratna informacija: građani svojim novčanicima podržavaju samo efikasne autokrate.
Isto se može reći i za naučni pristup politici. Naučne teorije moraju se razvijati, a njihova primena u praksi na bezalternativnoj osnovi konzervira teoriju. Druga stvar je konkurencija pristupa. Tamo funkcionišu mehanizmi evolucijskog razvoja, i umesto jednostavnog poverenja velikom učitelju, bio on i tri puta Mizes, dobićemo mogućnost da proveravamo teorije u delu i unapređujemo ih.
Istinski vam govorim: na jednog Li Kuana Ju dolazi stotina Pol Potova!
Singapur – država sa veoma strogo ograničenim ličnim slobodama i veoma značajnim nivoom ekonomske slobode. Faktički, to je država organizovana kao komercijalna kompanija, gde je čitav život regulisan u okviru logike poslovnih procesa. Naravno, ovaj model ne može podrazumevati nikakvu političku konkurenciju. Kao da, pored vladajuće partije „Narodna akcija“, u Singapuru radi pristojnosti postoji i opoziciona Radnička partija. Čak i po samom nazivu već se može pretpostaviti da je njena uloga nešto poput podkutvene sindikalne organizacije, koja svakako ne može da polaga na upravljanje preduzećem, ali teorijski može pružiti menadžmentu određenu povratnu informaciju ako počne da greši sa upravljačkim merama.
Ako bi se neki Sovjetski Savez mogao uslovno nazvati diktaturom proletarijata, onda je Singapur, u okviru marksističke terminologije – diktatura buržoazije. Sve za biznis, sve za ekonomski rast! Lozinka je otprilike istog tipa kao „sve za front, sve za pobedu“.
Da li je umesto Singapura koji vidimo sada mogao nastati grad sa anarho-kapitalističkim redom? Generalno govoreći, da. Da su oni sami investitori, za kojima je Li Kuan Yu jurio sa uveravanjima, došli i nametnuli svoj red, prvo otkupiv na korenu veoma jeftine lokalne službenike, a zatim potpuno ukinuvši državnu vlast zbog nepotrebnosti, imali bismo sada na ovom mestu samoupravni grad sa veoma kompaktnom administracijom koja postoji zahvaljujući endovment fondu, udeo malog i srednjeg biznisa u njegovoj veoma dinamičnoj ekonomiji iznosio bi otprilike četiri petine, bio bi malo siromašniji, malo prljaviji, siromašnih bi bilo oko tri puta više, a srećnih za red veličine više. Odakle crpim svoje procene? Uglavnom prepisujem sa Hong Konga, uzimajući u obzir lokalne specifičnosti i činjenicu da u Hong Kongu ipak postoji neka država.
Glavni problem takvih gradova sa slobodnom ekonomijom je u tome što ih ima premalo, neverovatno su privlačni, i zato su pretrpani gomilama onih koji žele da se naseljavaju na ovom divnom mestu. U međuvremenu, da bi se uspešan model nenasilno reprodukovao, potreban je slobodan tržišni pristup zemlji. Tada nema problema, investitori iz recimo Singapura organizuju konzorcijum, otkupe pogodnu teritoriju od neke države – i razvijaju je. Ali za države teritorija previše često ispostavlja se kao neka sakralna vrednost, zbog koje su spremni da polože milione ljudi, i pustite ih jebem, te ludake sa takvim fiksacijama. I tako se ljudi željni slobode i prosperiteta tesne na sićušnim teritorijama, višestruko preplaćujući tako retku priliku.
Ali sva ekonomska istorija nam govori da je to potpuno normalno: određena roba je prvo premium, postepeno se reprodukuje, njena vrednost se smanjuje do prihvatljivog nivoa, a potom ona uopšte postaje obična široka potrošnja. Sloboda je u ovom slučaju primer slične robe. Potražnja za njom postoji, ona raste, a to znači da će ponuda rasti.
