Pitanje u vezi sa lekovima za retka oboljenja.

Kakve postoje garancije da će se prilikom ankapije ljudi koji boluju od retkih bolesti (koje boluje manje od 200.000 ljudi) ostati bez lekova zato što im jednostavno neće biti isplativo da se razvijaju i prodaju (tako malom broju potrošača)?

Odgovara Aleks Morin

Najčudnije pitanje koje sam ikada sreo. A zašto je državama isplativo da finansiraju naučnike koji vode takva istraživanja? Možda zato što je uopšte isplativo finansirati naučnike? Oni prave korisna otkrića, pri čemu su u poslednjih 100 godina ona sve češća, sve korisnija i zanimljivija.

Firma koja razvija novi lek dobija slavu. To je trenutno najbolja reklama za farmaceutsku kompaniju koju se može zamisliti. Možete angažovati stotinu PR stručnjaka koji će pisati da su vitamin C i lekovito bilje ove kompanije najbolji na svetu. Ali mnogi prodaju vitamin C i biljne preparate. Tako će PR stručnjaci većinu vremena proizvoditi informacioni smeće. A možete angažovati još desetak naučnika koji će razviti lek za retku bolest. Novinari mnogih izdanja će se okupiti da vide i ispričaju o otkriću, naziv kompanije će dospeti u vrh vesti svih sajtova na par dana, a još na mesec dana u vrh specijalizovanih izdanja. Pored te retke tablete, kompanija pravi i stotine drugih, manje retkih. Otkriće znači nove klijente, poštovanje lekara, pažnju njihovih pacijenata.

Što se tiče prodaje: prodaja lekova je uvek isplativa. I kao što je bilo isplativo u primitivnom društvu, kada bi lovac doneo šamanu najbolji komad mesa za lonac magičnog napitka, tako je i u postindustrijskom, kada stotine farmaceutskih kompanija proizvode aspirin, a milioni apoteka ga prodaju. Možda retki lek neće biti isplativo držati u apoteci, ali niko ne sprečava da se on naruči. Trenutno ograničenja u internet trgovini lekovima postavljaju države.

Koja je uloga države u proizvodnji lekova za retke bolesti, još uvek nije baš očigledna. U finansiranju naučnika? Njih mogu finansirati dobrotvorne fondacije i osiguravajuće kuće. Osiguravaču je uvek isplativo da njegov pacijent bude zdrav i redovno plaća premije, a ne da leži na samrti.

Inače, čuvenu EU direktivu 141/2000 (smanjenje regulativa pri razvoju orphan lekov) usvojena je upravo zahvaljujući privatnoj inicijativi, a ne po predlogu bilo koje od država. EURORDIS, asocijacija za podršku bolesnicima sa retkim bolestima, jedna je od organizacija koja je doprinela razvoju i usvajanju takve inicijative.

A kako će se stvari s kvalitetom i bezbednošću hrane postaviti uz ankap?

Pitanje veoma uspešno dopunjuje moju jučerašnju objavu o pokretu besplatne distribucije snižene hrane, zato sam iz reda izabrala upravo njega.

Bilo krajem 19, bilo početkom 20. veka, u SAD je postojela pomama za razotkrivajućim publikacijama u presi. Novinare specijalizovane za to nazivali su onima koji „kopaju po blatu“, i tada su uništili više od jednog karijere. Uglavnom je prljavštinu trebalo tumačiti u prenesenom značenju kao političku nečistotu, ali danas nas zanima slučaj kada je prljavština u publikaciji figurisala u svom direktnom značenju. Reč je o seriji objava o užasnim antisanitarnim uslovima u klanicama, proizvodnji kobasica i tako dalje. Kampanja razrađena u presi dovela je do toga da je federalna vlada počela da uvodi sanitarne norme u prehrambenoj proizvodnji, i zaista, građani SAD su danas društvo koje posvećuje ogromnu pažnju kvalitetu i bezbednosti proizvoda.

U Sjedinjenim Državama početkom prošlog veka, zemlji sa ogromnim udelom siromašnih imigranata koji su dolazili za svojim američkim snom, većina stanovništva imala je jednostavno zahtev prema hrani: ona mora biti jeftina i dostupna u izobilju. Država je prvo počela da reguliše kvalitet hrane, a na prelazu tridesetih godina stigla je do regulisanja kako cene, tako i količine, usled čega su tokom Velike depresije vladini agenti bavili uništavanjem proizvoda u ogromnim količinama kako bi sprečili njihovo jeftinjenje. Tako je, kao i obično, putem dobrih namera popločan put do ropstva.

Ali kako bi, umesto toga, slobodno tržište moglo da deluje na poboljšanje kvaliteta hrane? Naravno, kroz eksploataciju tako niskih ljudskih osobina kao što su taština i pohlepa. „Kopači po blatu“ objavljuju izveštaje o antisanitarnim uslovima u klanicama. Preduzimljivi pohlepni mesar otvori klanicu koja se održava u takvoj čistoći i redu da čak i pacovi nose salvete pre jela, pozove novinare i plati seriju reklamnih izveštaja: kupujte meso samo kod Butcher & Co, vlasnika najčistije klanice u obe Amerike! Meso se prodaje u namenskoj prodavnici po trostrukoj ceni, taštinavi novobogataši (Amerika je zemlja mogućnosti!) kupuju samo tamo, gospodin Batčer postepeno proširuje proizvodnju, počinju ga pritiskati konkurenti, i nakon nekih pet godina, sama pomisao da u klanicama može biti prljavštine već deluje potpuno nezamislivo.

Naravno, preuveličavam, ali složite se, može se navesti mnoštvo primera kada je slobodna konkurencija dovodila do povećanja kvaliteta, a težnja da se pritom zadrže niski troškovi do razvoja tehnologije, i svakako nema razloga da proizvodnja hrane predstavlja neko čudno izuzeće. Prvo određeni proizvod ili usluga pojavljuje se kao luksuzni predmet, ali nakon nekog vremena, zahvaljujući konkurenciji i širenju prodaje, postaje potpuna svakodnevica i neizostavan atribut civilizacije.

Kako bi se u okviru ankapizma mogao regulisati problem zagađenja Zemljine orbite svemirskim smećem? Jer na svemir se ne može uspostaviti privatno vlasništvo.

anonimno pitanje

Postoji Zemlja. Oko Zemlje se nalazi neki zemljoliki prostor, u koji ljudi redovno šalju satelite. Satelit može prestati da funkcioniše sam od sebe ili može onesposobiti drugi satelit, kako kao rezultat namernih komandi vlasnika, tako i kao rezultat mnoštva nepredvidivih prirodnih faktora.

Prema kojim pravilima bi interakcija zainteresovanih strana u ovoj sferi mogla da se odvija u okviru ankap-a? Suštinski, otprilike po istim kao i sada. Pravni okviri u kojima se odvija imovinska sporazv oko satelita i njihovog međusobnog uticaja već sada u velikoj meri odgovaraju principima slobodnog tržišta: subjekti su ravnopravni i deluju na osnovu jasno definisanih sporazuma.

Kakva će biti reakcija sada na to da neko počne svesno da obara tuđe satelite? Strane oštećene će pokušati da dokažu taj čin, široka zajednica potencijalno uključenih u konflikt takođe je zainteresovana za takvu istragu, a dalje su svi zainteresovani da agresoru oduzmu mogućnost da nastavi napade, kao i da naplate odštetu u korist oštećenih strana.

Dakle, sa prelaskom na ankap na Zemlji, u svemiru se malo toga suštinski menja. Osim što su sada delovi geostacionarne orbite podeljeni između država na osnovu geografskih kriterijuma, kada ne bi bilo država, tamo bi važili neki drugi sporazumi između igrača u svemirskoj industriji. Možda jednostavan princip homsteada.

U redu. Prošlo je dosta vremena, na orbiti se nakupilo gomila smeća, kako će tržište rešiti problem? Uopšte, ono što je nekome smeće, drugima je dragocen resurs. Neko je već platio da pošalje masu na orbitu. Pojavljuje se iskušenje da se koriste materijali koje je neko već podigao, umesto da se svoje podiže na orbitu. Za sada je to komercijalno neefikasno. Što je više smeća na orbiti, to je potrebno manje troškova za dobijanje sirovina iz svemirskog smeća u poređenju sa lansiranjem.

Naposletku, treba napomenuti da se nakupljanje smeća dešava samo na dovoljno visokim orbitama, dok na niskim smeće ubrzo samo ode sa orbite i bezbedno izgori u gustim slojevima atmosfere. Tako da je za niske orbite pre relevantno produžavanje radnog veka satelita, nego nakupljanje onih satelita koji su već postali smeće.

Dakle, u svemirskoj industriji se mogu videti svi pristupi koje je čovečanstvo razvilo u borbi protiv problema smeća: povećanje radnog veka proizvoda, manje stvaranja smeća, prerada smeća.

Kako pri ankapu uhvatiti Pokemone u Pokemon GO? Pa svuda je privatna teritorija!

Strogo govoreći, prilikom ankap-a privatni teritorij nije svuda, već samo tamo gde ga je neko privatizovao. Ali, pošto je reč o konkretnoj igri, jasno je da se pre svega govori o gradu, a tamo svaki komadić zemlje nekom i pripada.

Kao što sam već pisala, odgovarajući na klasično pitanje o putevima, a zatim malo razvijala misao odgovarajući na regulaciju saobraćaja, cilj vlasnika zemlje je ostvarivanje dobiti od nje, a da bi se ostvarila dobit od zemlje u gradu, potrebno je obezbediti infrastrukturu, kako bi klijent sa novcem mogao lako i udobno da dođe upravo kod njega i ostavi novac kod njega. Ili, da bi radnici i materijali podjednako lako stizali do nepokretnosti, ako on ne radi prodaju, već proizvodnju.

Jasno je da ako vlasnik nekog objekta želi da privuče najširi krug klijenata, njemu nimalo nije u interesu da filtrira iz opšteg toka one koji bi želeli da uhvate ukusnog pokemona na njegovoj teritoriji i da im u tome protivreči. Naprotiv, ako je takva igra trenutno popularna, oni koji žele da obezbede priliv klijenata morali bi se takmičiti ko će od kompanije koja proizvodi pokemone naručiti najbolji asortiman pokemona upravo na svojoj lokaciji, i bilo bi poželjno da jedan ili dva budu potpuno ekskluzivni. Na primer, hraniti svakog uspešnog lovca pokemona vinom u sinagogi je kul, ali još je bolje ako se tamo može dobiti jedinstveni jevrejski pokemon koji će odbijati da se bori subotom i uvek odgovarati pitanjem na pitanje.

Isto tako, oni koji bi želeli da se pokemoni ne hvataju baš na njihovoj teritoriji, mogli bi jednostavno da se obrate kompaniji koja proizvodi pokemone sa zahtevom da ukloni ceo zoološki vrt iz konkretne lokacije. Na primer, postoje svi razlozi da se u pozorištu ne pojavljuju pokemoni, jer uključeni telefoni smetaju glumcima i drugim posmatračima.

Kako će se tačno odvijati pravne bitke između proizvođača ovakvih igara i njihovih klijenata sa jedne strane, i vlasnika ovih ili onih objekata sa druge strane, ne bih se usudio predvideti u detalje. Jasno je da ako ispred ulaza iz nekog razloga stoji zahtev da se telefon isključi ili preda, biće prilično teško sudski osporiti blago prisiljavanje na izvršenje tog zahteva i izbacivanje sa teritorije u slučaju odbijanja da se on ispuni.

U stvari, sve je to egzotika, pošto se pokemoni češće pojavljuju negde u parkovima i drugim javnim prostorima, jer je jedan od ciljeva igre bio jednostavno izvući ljude u šetnju. Sumnjam da će u privatnom parku biti zabranjeno zuriti u telefon u hodu, tamo čak teško da će zabraniti i seks – čemu, ako umesto toga mogu da prodaju gumice i izdaju prekrivače u zakup?

Kako će stajati stvari sa abortusima uz ankap?

анонимный вопрос

Već sam odgovorila na pitanje o opravdanosti abortusa sa stanovišta libertarijanizma, ali je sada tema malo drugačija.

Uprkos tome što većina libertarijanaca ne vidi ništa osuđujuće niti što zahteva kaznu u tome što žena izvrši abortus, abortusa u društvu dominirajućeg anarho-kapitalizma bi očigledno bilo znatno manje nego sada.

Sve je veoma jednostavno. Abortus za ženu nije dobro. To je uvek neko prisilno zlo na koje žena pristaje jer smatra da je nastavak trudnoće još veće zlo. Ali u ankapu ona će imati mnogo više alternativa abortusu.

Sudite sami. Može se postaviti oglas da se nosi dete, okvirni termin porođaja tada i tada, i da je žena spremna da proda pravo na starateljstvo i svoj odricanje od roditeljskih prava. Može se, naravno, ovaj oglas formulisati pomoću različitih eufemizama, ali suština će biti otprilike ista: spremna sam da podnesem trudnoću i porođaj ako budem sigurna da će se moji problemi završiti time, iako bih volela i kompenzaciju za prenete troškove.

Naravno, ugovor o komercijalnom surogat materinstvu može se sklopiti i sada, iako je u nizu zemalja ova praksa zakonski kažnjiva. Ali čak i tamo gde je to legalno, tema je povezana sa gomilom regulacija, što značajno povećava troškove procedure, a to znači da će mnoge žene ipak preferirati abortus kao nešto sigurnije i manje naporno. Pogotovo zato što je sređivanje papira dug proces, a što se abortus brže obavi, to je manje štete organizmu žene.

Konačno, postoje i medicinski razlozi za abortus, kada trudnoća ugrožava život majke ili kada je dokazano da je dete nosilac nasledne bolesti. Uklanjanje bioetičkih barijera za istraživanja može donekle ubrzati rešavanje problema i u ovoj oblasti u poređenju sa trenutnom stvarnošću, ali to je već pogađanje.

Slika je blagoslovena, kao brošure Jehovinih svedoka. Izaberi ankap, spasi decu!

U čijem interesu, pored roditelja, sprovoditi istraživanja o genetskoj modifikaciji ljudi radi povećanja njihovih sposobnosti?

Jer ove investicije možda neće biti isplaćene dobijanjem kvalifikovane radne snage u budućnosti — ako osoba ne bude želela da radi za kompaniju koja ju je „stvorila“.

Zaista, zanimljiva tema. Jedan subjekt ulaže sredstva i napore kako bi stvorio drugog subjekta, pri čemu stvoreni subjekt nema nikakav dug prema tvorcu, osim možda moralnog. Postavlja se pitanje: šta će zapravo primorati tvorca da ulaže resurse u svoje stvaranje?

Pri tome, vi nekako ne sumnjate da sa roditeljima problema neće biti, oni će nesumnjivo biti zainteresovani da ulažu u stvaranje naprednijih dece iz njihove perspektive. A zašto, zapravo?

Evo, ja, recimo, razmišljam o detetu i čitam cenovnik genetskih modifikacija koje se mogu uneti. Ukloniti predispoziciju za rak i aids? Naravno, uzimam, to je mnogo pouzdanije od zdravstvenog osiguranja, a košta, ako se rasporedi na životni vek, mnogo je jeftinije. Čistimo nasledne bolesti. Treba li? Naravno. Sklonost ka gojaznosti? Verovatno ću korigovati, i to će se isplatiti. Visina? Boja očiju? A zašto? Pa, samo ako te postavke idu u opštem paketu, jer svaki roditelj neće posebno kupovati te modifikacije.

Drugim rečima, roditelji će prvenstveno biti zainteresovani za one modifikacije koje će uštedeti njihove, roditeljske, troškove održavanja deteta. Drugo u redu — one koje u perspektivi mogu povećati šanse deteta za uspeh u životu, iako nikada ne možete pogoditi šta će imati tržišnu potražnju. Na kraju — sva neka stvar koja zavisi od ukusa.

Zašto uopšte roditelj dobija dete i ulaže u njega? Radi dobijanja radosti iz procesa vaspitanja i zadovoljstva od rezultata vaspitanja. Dete je kreativni projekat koji, kako se ne zna, može doneti i komercijalni uspeh.

Može li sličan kreativni projekat pokrenuti, na primer, ne roditelj, već velika kompanija? Zašto da ne, ali motivacija tvoraca kompanije će pritom biti ista: dobiti maksimum zadovoljstva od rezultata vaspitanja. Pri tome, da bi slobodni ljudi, koje proizvodi ova kompanija, donosili i neku novčanu dobit, potrebno je da to rade dobrovoljno. Dakle, treba u njima vaspitati lojalnost.

Ako se uda u to pronaći gen slepe ljubavi, možda će se problem lojalnosti tako moći rešiti. Ali iz nekog razloga imam ozbiljnu sumnju da će se taj gen ispostaviti da je povezan sa genima odgovornim za intelektualni razvoj, što znači da će životni uspeh takvog deteta generalno biti mali (naročito jer kombinat za proizvodnju dece teško može svakom maturantu dati značajan početni kapital).

Fantazije o uzgajanju kompetentnih specijalista sa kasnijim prisilnim zadržavanjem u ropstvu, molim vas, ostavite komunistima, mi ovde razmatramo ankap, a ankap je samopripadnost.

Dakle, ako govorimo o tržišnim modelima za ovakva preduzeća, radije bih predložila da se pogledalo u pravcu sadašnjih privatnih škola i univerziteta. Tamo talentovani učenik isto tako može dospeti u školu besplatno, pa čak i imati stipendiju, a ustanova se finansira putem endaument fonda. Novac u fond potpuno dobrovoljno unose bivši učenici koji su uspeli u životu. Razlika u našem slučaju će biti samo u tome što talentovanu decu u početku ne traže, već ih proizvode.

Čini mi se da je to sasvim simpatična budućnost u kojoj su deca pretežno željena, i mnogo će manje razočarati one koji su u njih investirali.

Slatki mališani, ali u ankapu to ne funkcioniše tako

Zdravo, hteo sam da saznam kako će izgledati kontrola kvaliteta (da npr. ne jedemo otrovnu hranu) kod Ankape?

анонимный вопрос

U ovom trenutku u oblasti kontrole kvaliteta proizvoda, kao i svuda gde država bilo šta kontroliše, prisutno je više pozorište bezbednosti nego stvarna zaštita. Videći sertifikat još jednog „bla-bla-nadzora“ o tome da je proizvod prošao proveru, krajnji potrošač nikada ne zna: možda je proizvod zaista temeljno proveren, možda je proveren površno, možda je sertifikat falsifikovan, a možda je kupljen. Reputacija tela koje izdaje sertifikate može biti koliko god niska, ali proizvođač će i dalje biti obavezan da ide pred njega na poklon i dobija papire ako radi legalno. Tako da se prinudna državna sertifikacija kvaliteta uvek prilično brzo izроди u fikciju, koja, međutim, košta nekog novca, i potrošač će taj novac u potpunosti platiti.

U odsustvu prinudne kontrole kvaliteta, klijent od početka nema nikakvo poverenje prema proizvođaču robe. Do čega to dovodi? Najelementarnija provera kvaliteta robe, koja se trenutno pojavljuje na svakoj pijaci: pre kupovine, potrošač isprobava robu. To je fenomen relativno siromašnog tržišta, kada nijedni skuplji načini kontrole nisu pristupačni ni prodavcu ni kupcu.

Kako raste blagostanje i pojavljuju se složeniji proizvodi, pojavljuje se i potražnja za sofisticiranijom kontrolom, na primer, hemijskom analizom i drugim instrumentalnim istraživanjima. Šta znači „pojavljuje se potražnja“? Ljudi počinju da se pitaju koliko se cifre i reči na pakovanju poklapaju sa istinom. Dalje, na primer, neki videobloger (za sada je to češće televizija, ali mi posmatramo čisti ancap) sprovede istraživanje i na osnovu njegove demonstracije zabavi se publika. Potom prodavnica može pozvati se na to istraživanje, govoreći da je njihova roba sasvim ispravna. Pored toga, mogu se pojaviti udruženja potrošača, udruženja proizvođača (i njima je takođe neispećajivo da neko na sranje lepi etikete „kobasica“ pa ljudi misle da je svaka kobasica sranje), osiguravajuće kuće koje teoretičari ancapa stalno pominju – reč je o tome da će se na zadovoljavanju tržišne potražnje za proverom kvaliteta robe naći mnogo onih koji žele da zarade.

Kada je tržište rešilo sve

Stanovnici stambenog kompleksa „Pravij bereg“ u Himkinu su ogorčeni jer je investitor namerno nagurao stare automobile u dvorište kako bi popunio sva parking mesta. Kao alternativu, ljudi su primorani da kupuju mesta u podzemnoj garaži, čija cena počinje od 800 hiljada. Kako se ovaj problem može rešiti uz ankap?

Dmitrij

Ono što ste opisali je varijanta tragedije zajednice, gde nedovoljno jasna prava vlasništva dovode do toga da je svakome isplativije da eksploatiše zajedničku resurs što intenzivnije mogu, što dovodi do njegove brze degradacije.

Kao što se iz uvoda može lako pogoditi, najjednostavniji recept sastoji se upravo u jasnijem definisanju prava vlasništva, za šta je ankap prilično dobar. Hajde da razradimo detalje.

Šta imamo sada? Investitor dobija dozvolu od opštine da izgradi zgradu, nekako se dogovori sa prethodnim vlasnicima zemljišta, izgradi zgradu, proda stanove i podzemna parking mesta, ali nema pravo da stupi u posed nad zemljištem; zemljište ispod zgrade i pored zgrade je kolektivno vlasništvo stanara, jer je država tako odlučila.

Kako stanari koji žele da se parkiraju pored zgrade, a ne žele da kupuju skupo podzemno parking mesto od investitora, mogu da odbrane to pravo u trenutnoj situaciji? Moraće da organizuju stambno zajednicu (TSŽ) i ovlašćenje je istom da uvede plaćeni parking pored zgrade, za šta na opštoj skupštini stanara mora glasati određeni broj vlasnika stanova koji poseduju najmanje polovinu ukupnog stambenog kvadrata. Nakon toga, investitoru će biti neisplativo da zauzima plaćeni parking pored zgrade svojim automobilima, pa će razmatrati druge načine monetizacije svoje neprodate imovine, na primer, da mesta takođe izdaje u zakup, umesto da ih prodaje.

Šema nije loša, ali je organizaciono veoma složena, a i kao rezultat njenog primenjivanja, vlasnici automobila će biti primorani da troše novac na zakup parkinga, što očigledno nije ono što bi želeli, jer je mnogo prijatnije koristiti resurs besplatno.

Kod ankapa ne postoji spoljni regulator koji zahteva da zemljište ispod kuće pripada vlasnicima stanova, pa će izvođač biti zainteresovan da ga zadrži za sebe, a stanarima iznajmljuje i stanove i sva vrste parking mesta. Ili, kao varijanta, da prodaje stanove, a parking mesta iznajmljuje. Ili da prodaje stanove i podzemni parking, a nadzemni iznajmljuje. Ili da uopšte ne pravi jednu od vrsta parkinga.

Fanati ovakvog oblika, kao što su stambene zajednice, moći će ili da kupuju zemljište i grade kuću zajednički, ili da kupuju stanove od izvođača zajedno sa zemljištem, ako on to bude želeo.

Bilo kako bilo, u odsustvu spoljnog regulatora koji nastupa u ulozi sila nepredviđene, ljudi neće morati da izvode čudne i neprirodne izbegavajući manevri, kada se sopstveni interesi mogu zahtevati i braniti direktno.

Ako, na primer, ljudi dobiju mogućnost da se jedne noći osvete, kao u „Sudnjoj noći“ – to bi bila veoma korisna praksa za smanjenje kriminala. Kako to gleda ankap?

udio

Podsećam, sudbina noć je koncept iz istoimene filmske franšize, prema kojem država izdvaja jednu noć u godini, tokom koje odustaje od suzbijanja bilo kog nasilja građana jedni prema drugima, ali pritom ne povlači se potpuno, već zadržava pravo da u toj noći primenjuje potpuno proizvoljno nasilje protiv građana, na koje se ne mogu podnositi prigovori.

Hajde da se odmah dogovorimo da nenasilna implementacija navedenog instituta u ankapu upravo u ovom obliku nije moguća, jednostavno zbog odsustva države. Zato ću radije prodiskutovati o tome kako bih ja postupala da implementiram sudbnu noć u ankapi.

Korporacija „Ocevi osnivači“ kupuje veliki plac jeftive zemlje negde u Nevadi.
Tamo se gradi zabavni park Purge-city.
Tokom cele godine zabavni park zarađuje na tome što iznajmljuje scenografije za filmsko snimanje, za peintbol, strajkbol, hardbol i druge nevine pucnjave.
Jednu noć godišnje, dobrovoljci se okupljaju u gradu iz celog sveta kako bi pucali jedni u druge iz pravog oružja. Pre kupovine ture, oni potpisuju detaljan ugovor koji uključuje odricanje od bilo kakvih prigovora kompaniji u slučaju smrti ili ranjavanja od strane drugih igrača, kao i odricanje od prigovora prema drugim igračima za njihova bilo koja dela koja ne krše pravila održavanja atrakcije „Sudbina noć“. Ugovor takođe predviđa obavezu kompanije da učesnicima isplati dogovorenu premiju za preživljavanje, kao i premiju u istom iznosu za svaki osvojen frag. Pored toga, kompanija se, naravno, obavezuje da neće sama ubijati igrače, uključujući i to putem sklapanja bilo kakvih posebnih dogovora sa bilo kojim igračima. Pravila takođe definišu dozvoljene klase oružja, kao i niz drugih detalja koje ću ovde izostaviti radi kratkoće.
Troškovi održavanja sudbne noći se savršeno nadoknađuju prihodima od reklama postavljenih na scenografiji, od prodaje prava na prenos, od merch proizvoda i slično.

Koji je krug osnovnih potencijalnih učesnika?

Adrenalinski zavisnici. Upoznajte Džona Vatsona, bivšeg paramedik, trostrukog šampiona Sudbina noć u individualnom rezultatu!
Timovi iz siromašnih ratujućih država. Upoznajte tim Kongo, dvostrukog šampiona Sudbina noć u timskom rezultatu!
Ljubitelji opklada. Upoznajte Davida Luzera, koji učestvuje u Sudnjoj noći jer je izgubio opkladu sa Karolom Vinerom, predviđajući pad kursa bitkoina u avgustu na deset uncija zlata!
Duelisti. Upoznajte Nadžiba Gasan-oglua i Samvela Budumjana, koji su odlučili da se bore u Sudnjoj noći u duelu i odbrane čast svog naroda!
I razni slučajni zabavljači koji su odlučili da je to kul. Upoznajte Fjodora Konyuhova, koji je odlučio da pređe Purđ-siti u Sudnjoj noći bez oružja od zapada ka istoku i dočeka zoru na ivici pustinje uz šoljicu Neskafea!

Kakve će društvene posledice ovakav biznis doneti? Pa, nikakve posebne. Kakve društvene posledice donosi postojanje industrije borbi bez pravila u današnjoj stvarnosti? Pa, postoje borbe, i to je dobro. Neki ljudi dolaze, plaćaju novac, drugi se bore, dobijaju novac, treći snimaju zabavne filmove o tome. Tako je i u našem slučaju.

Hoće li se nivo nasilnih zločina u svetu smanjiti u periodima između Sudnjih noći? Teško, verovatno će nastaviti postepeno da se smanjuje kako se bogatstvo ljudi povećava. Hoće li moj biznis uzleteti? Možda i hoće. Hoću li ostati monopolista na ovom tržištu? Samo ako bude veoma usko, a inače će se verovatno pojaviti konkurencija i preuzeti određeni udeo tržišta.

Tržište će odlučiti!

Lustracije

Zahvaljujući delovanju Mihaila Svetova, važna komponenta javne retorike ruskih libertarijanaca postala je tema kao što je lustracija, što je egzotično za libertarijanski diskurs. Zaista, ne postoji nijedna druga libertarijanska partija u svetu koja bi posvetila ovoliko pažnje ovom pitanju. Neki zagovaraju liberalizaciju tržišta psihoaktivnih supstanci, drugi liberalizaciju tržišta oružja, treći smanjenje poreza, četvrti čak moraju da se izjasne protiv regulacije cena osnovnih dobara, ali niko ne zahteva masovno smetanje funkcionera aktuelnog režima sa vlasti samo na osnovu činjenice da drže trenutnu funkciju.

Argumenti za lustraciju

Lustracije su najnežniji način uklanjanja sa vlasti onih koji su pokazali svoju profesionalnu nesposobnost. Ako ih umesto toga sudimo, to će biti dugo, skupo, prljavo i grubo; njima samima će biti bolje da prihvate činjenicu da će ih jednostavno pomeriti iz oblasti u kojoj su nekompetentni i dati im slobodu da se bave bilo čim drugim.
Bez lustracija neće se postići apsolutno ništa. Mogu se doneti bilo kakvi prelepi zakoni, ali će funkcioneri bivšeg režima sabotirati reforme, iskrivljivati ih i diskreditovati, što će dovesti do toga da liberalna vlada, koja nije postigla brze uspehe, izgubi podršku naroda. Zato su lustracije važne upravo kao alat za brzu pročišćavanje, za razliku od mnoštva pojedinačnih postupaka, kako se ne bi izgubio tempo transformacija.
Postsovetske zemlje koje su sprovele odlučne lustracije sada su u mnogo boljoj poziciji od onih koje ih nisu sprovele, i bivši sovjetski lideri se tamo više nisu vratili na vlast.
Lustracije su populizam, a populizam su glasovi na izborima; ne treba se bojati populizma, naprotiv, treba se bojati toga da ostanemo marginalci.
(tačka dodata na osnovu diskusije u komentarima) Zakon o lustracijama ima psihoterapeutski efekat. Dugo postojanje u uslovima de facto društva stanova zahteva kompenzaciju, a oduzimanje prava predstavnicima starog višeg stanova, čime se oni prebacuju u uslovno niži sloj, to je dobar bezkrvni recept koji omogućava ljudima da se osećaju kao punopravni građani.

Argumenti protiv lustracija

Lustracije su odvlačenje snaga na negativnu agendu. Umesto uvođenja novog, značajan deo onih koji su došli do vlasti baviće se izravnavanjem starih računa; štaviše, bilo kakva odlaganja u reformama obavezno će početi da se opravdavaju time da se, navodno, premalo vrši lustracija i da neprijatelji vrše sabotažu.
Sada se može govoriti o tome da su lustracije nežan instrument, ali je teško reći koliko će on zapravo biti nežan u praksi. Formalno, osoba gubi funkciju, pravo na državno zvanje i pravo na kandidaturu u predstaviteljskim organima vlasti. U praksi, ona će takođe dobiti pečat lustrirane osobe, i nemoguće je unapred reći kakvim će još gubitkom prava taj pečat dovesti. Zamrzavanje računa, na primer. Evo vam kvota za podizanje sa računa od 300 dolara mesečno, a potpuno odblokiranje – tek po završetku rada komisije koja će se uveriti da na računu nema sredstava stečenih kriminalnim delanjem u prethodnom režimu. Čak i ako takve mere ne postoje u trenutnoj Mihailovoj retorici, ko može garantovati da ih, na primer, neće predložiti zaposleni u fondaciji za borbu protiv korupcije?
Zakon o lustracijama udara po masama. Ako se nova vlast formira kao rezultat raskola elita, članovi nove vlade će biti zainteresovani da formulaciju tačaka zakona postave tako da sami ne upadnu pod njega. Ispašće kao u Ukrajini, kada mnogi funkcioneri bivšeg režima nisu upali pod zakon, a stradali su izvršioci nalogima.
Masovni gubitak prava građana neizbežno će stvoriti veliku grupu stanovništva koja će potajno gajiti ogorčenost prema reformatorima. Što će lustracije biti masovnije (a Mihail nije postavio jasne kriterijume završetka procesa i namerava da vrši lustraciju sve dok ga ne zaustave), to će grupa stradalih biti masovnija. Pošto će lustrirani zadržati aktivno biračko pravo, na sledećim izborima će široku podršku dobiti kandidati koji obećavaju zaustavljanje reformi i povratak „stare dobre vremena“.
Lustracije su bile popularne uglavnom u zemljama gde je postojalo razvijeno nacionalno samosvest u pozadini sovjetske okupacije. U bivšoj metropoliji ova ideja će naići na žestoko otpor, jer se trenutna vlast doživljava kao svoja, a ne kao kolonijalna.

Alternativa lustracijama

Umesto najavljivanja masovnog oduzimanja prava zvaničnicima, može se propagirati masovno ukidanje radnih mesta. Nema smisla ljustrirati Medinskog, Kolobkova ili Oreškina, ima smisla ukinuti ministarstva kulture, sporta i ekonomskog razvoja. Nema smisla ljustrirati Zolotova, ima smisla ukinuti Rosgvardiju. Nema smisla čistiti guvernerski kadar, ima smisla oduzeti ovlašćenja regiona u korist opština. A za one funkcije koje je odlučeno zadržati, nije toliko važno sprovoditi kadrovska čišćenja ručno, mnogo je važnije usavršavati demokratske institucije, kako bi nekvalifikovani funkcioneri jednostavno mirno otišli na sledećim izborima.

Nakon masovne privatizacije državne imovine ispostaviće se da je značajan njen deo otkupili bivši državni zvaničnici? Pa to je przec!“ Ako su novac pribavljeni rezultatom agresivnog nasilja, i ako se nađu konkretne žrtve, to će se moći postepeno istražiti, podneti tužbu, naplatiti kompenzacije, a ono što ostane, već će neosporno pripadati njima. Ako niko ne iznese zahteve, to znači da je taj novac pribavljen od njihovih službenih plata, od mitoa za zaobilazak državnih regulativa i na druge relativno bezopasne načine, tako da neka taj novac sada radi na slobodnom tržištu.

Čini mi se da libertarijanci u svom dnevnom redu imaju mnogo aktuelnije teme, na primer smanjenje države, i mnogo efikasniji alat od masovnog oduzimanja prava ljudima – na primer, tržište. Dakle, diskutovati o ljustracijama isključivo u akademskom ključu, kao o jednom od mogućih alata društvene transformacije – zašto da ne. Ali opsesivno fiksirati se na taj mem – to znači pretvoriti se iz sekte svedoka tržišta u sekta svedoka ljustracija, a od toga je do etikete „demšiza“ vrlo blizu.

Ankap-chan

Odgovaram na pitanja o anarhokapitalizmu, libertarijanizmu, ekonomiji, politici, etici, pravu, a povremeno i o apstraktnim temama.

Тег: tržište