Тег: tržište

Kako biti sa epidemijama?

Sada država može (nasilno, naravno) da izolovuje region u kojem je došlo do izbijanja neke infekcijske bolesti, uz dodatno preduzimanje preventivnih mera poput uništenja stoke. Zahvaljujući tome, uspeva se značajno otežati širenje infekcije i izbeći veliki broj ljudskih žrtava. Da li bi tržište moglo da se izbori sa nečim sličnim?

анонимный вопрос

Koncept ankap-a se često kritikuje zbog toga što, umesto jedinstvenog unutardržavnog prostora, on nudi mnoštvo privatnih granica koje svaki zemljoposednik ima pravo da zatvori u bilo kom trenutku. Ova kritika se odbija argumentom da takvo zatvaranje, prvo, nikome nije isplativo, a drugo, ako jedan poludi i zatvori svoju teritoriju za prolaz, uvek će naći drugog koji će samo profitirati od toga što će saobraćaj ići preko njega.

I sada imamo suprotnu situaciju: mnoštvo privatnih granica i one koji žele da ih pređu, a koji se kreću iz žarišta epidemije, nose očiglednu i nedvosmislenu opasnost za vlasnika tranzitne teritorije. Naravno, vlasnici će biti zainteresovani da postave kontrolna mesta. Ko će im doći u pomoć? Naravno, osiguravajuće kuće, za koje je svaka epidemija izuzetno teško finansijsko breme, i ako je moguće da se ona nekako lokalizuje, one će uložiti sve napore u to. Konačno, mesari sa neinficiranih teritorija su, s jedne strane, zainteresovani da njihova stada ne budu pogodena ovom epidemijom, a s druge strane, biće radosni ako se broj stoke kod konkurenata smanji, jer će to povećati njihovu dobit. Zato će oni takođe rado finansirati karantinske mere, veterinarsku kontrolu i klanje zaražene stoke. A da se komšije ne bi odupirale i varale, oni će čak sigurno pristati da osnude neku vrstu fonda za uzajamnu pomoć kako bi im se nadoknadio deo gubitaka od sanitarnog klanja.

Tako da će tržište, za razliku od bezdušnih birokata na plati, reagovati na ovakve kataklizme mnogo živahnije i marljivije.

Da li je za ankapove primena nasilja prema predstavnicima silovih struktura, poput policije ili vojske, koji nasilno sprovode državu i njene zakone, agresivno ili ipak odbrambeno?

Iskreno govoreći, ovakva pitanja mi deluju pomalo dogmatski. To je kao da nekog imama počnete, na primer, ispitivati: „A da li je ubistvo nevernika odbrambeni džihad – ili napadački?“

Pa, u ime velikog, milostivog tržišta, počeću!

Pošto je država sistem institucionalizovanog nasilja nad privatnom svojinom, onda, naravno, svaki čovek koji je podanik te ili one države ima razlog da državi iznese imovinske zahteve. Pošto nijedna država ne samo da ne razmatra mogućnosti restitucije nasilno oduzete imovine od ljudi, već i uvodi sankcije za samo osporavanje takvog oduzimanja, treba zaključiti da između države i čoveka postoji otvoren konflikt, što je, u suštini, eufemizam za termin „rat“. U našem slučaju, to je vrsta gerilskog rata.

Tako da je pitanje o tome koliko je opravdana primena nasilja nad određenim državnim službenicima sa strane pojedinca samo pitanje zakona i običaja ratovanja, kao i pitanje taktike i strategije.

Podsetiću vas, primarno u ovom ratu jeste prisustvo imovinskih zahteva čoveka prema državi, koji su nastali usled prinudnog oduzimanja privatne imovine od strane države i ograničavanja njegove slobode. Stoga pobedu u ratu približava smanjenje norme oduzimanja i ograničenja, smanjenje udela državne imovine u ukupnom bogatstvu, smanjenje broja državnih službenika i drugih lica koja država izdržava.

Dakle, može li se ipak j***ti policajce – ili ne može? Teoretski – može. Praktično – obično nema potrebe. Mnogo je korisnije privatizovati nešto što je državno ili postići poreski odbitak. Postizanje smanjenja poreskih stopa je čak i izuzetno plemenit čin. A ubiti državnog službenika je jednostavno ubistvo čoveka. To je dozvoljeno ako on vrši neposredan napad opasan po vaš život, ali to nimalo neće smanjiti državu, neće smanjiti poreze, neće oslabiti regulacije. Naprotiv, to često dovodi do stezanja šrafa i ličnog oštrenja stavova prema vama od strane do tada ravnodušnih kolega pokojnika. Dakle, ovaj napadački džihad nije obaveza libertarijanca.

A evo masovnog razgrabljivanja državne imovine koje ubija državu brzo i pouzdano, čak i onu tako moćnu i jezivu kao što je bio pokojni SSSR. Masovni sabotiranje poreza i regulativa radi isto to. Upravo je ovaj odbrambeni džihad pogodniji tržištu.

Neka vas tržište vodi direktnim putem i neka vam blaguje. Amin!

Svemoćno tržište zna bolje!

Moj prijatelj se nagledao strimova jednog tipa iz Kalifornije i sada forsira antimonopolne službe. Kako mu objasniti da antimonopolne službe samo štete?

Da. Ovde je, kao i kod rasprave o socijalizmu, važno ne utonuti u detalje. Ispričaš čoveku o Venezueli, a on odgovori da je tamo pogrešan socijalizam, i da je ona uopšte pod sankcijama. Tako je i sa antimonopolnim slučajevima: ispričaš da su nakon prinudnog razdvajanja Standard Oil-a cene nafte samo porasle, a on će se pozvati na gomilu dodatnih faktora, ili će jednostavno reći da je to bio pojedinačni slučaj. Ispričaš o besmislenosti ruske FAS-e, a on će reći da je u Rusiji uopšte sve poremećeno, i da je u pristojnim zemljama drugačije stvar.

Mnogo produktivnijim mi se čini da se pruži opšte razumevanje faktora koji utiču na veličinu firme i na njenu strategiju rada.

Razmotrimo neku kompaniju. Ona kupuje neki proizvod na tržištu, koristi ga za proizvodnju drugog proizvoda – i prodaje taj novi proizvod. Koji je proizvod na ulazu – nije bitno. To može biti sirovina, poluproizvodi, ljudski rad, tehnologije i tako dalje. Koji je proizvod na izlazu – takođe nije bitno, to može biti čak i isti proizvod kao na ulazu, samo pomeren u drugu tačku prostora, sačuvan u vremenu ili pakovan u drugu ambalažu.

Kompanija može menjati svoju veličinu, i to menja efikasnost njenog delovanja (tj. prihod u odnosu na ulaganja). Postoje faktori koji dovode do toga da se prilikom povećanja kompanije njena efikasnost povećava. Na primer, kompanija koja se bavi prevozom može sebi priuštiti korišćenje transporta veće nosivosti, čiji su troškovi po jedinici težine znatno niži. I postoje faktori koji dovode do toga da se prilikom povećanja kompanije njena efikasnost smanjuje. Na primer, ekspansija mreže butika van bogatih četvrti dovodi do toga da periferne prodajne tačke donesu manje novca.

Kako se tržišta prodaje šire i kako napreduje organizacija poslovnih procesa, u svetu postaje sve više niša u kojima su velike kompanije najefikasnije. Štaviše, može se ispostaviti da određeno tržište jednostavno neće primiti više od jedne-dve kompanije, a pokušaj da se spreči njihovo povećanje ili da se postojeće razbijaju dovešće do pada efikasnosti i, shodno tome, odliva kapitala u profitabilnije grane. Na taj način će spoljni regulator samo potiskivati granu, povećavajući troškove proizvodnje, što može dovesti i do rasta cena ili uštede na kvalitetu, odnosno upravo do rezultata koji je suprotan cilju regulatora.

Pri tome, kao što sam već opisala za slučaj sa konkretnim Microsoftom, čak i ako kompanija dominira na nekom tržištu, u uslovima slobodne konkurencije ona ipak ne može da se opusti i ostvaruje superprofit od monopolske rente, tako da potrošaču ništa ne preti.

Istovremeno, postoje i faktori koji sprečavaju povećanje veličine kompanija, tako da monstrumi koji nastaju putem neuspešnih spajanja i preuzimanja gube na efikasnosti, i nakon nekog vremena sami počinju da se rešavaju nepotrebnih delova ako ne žele da bankrotiraju, tako da je i ovde prisustvo antimonopolnih organa potpuno suvišno.

Napokon, postoje državne korporacije, za čiji menadžment efikasnost rada korporacije uopšte nije važna, već je važna veličina njihovog ličnog prihoda, a on se najlakše povećava uz solidne promete. Zato će državne korporacije težiti širenju bez obzira na tržišne uslove, ali baš tu su antimonopolni organi nemoćni, jer i sami predstavljaju potpuno isti deo države.

Dakle, kako god da se gleda, nema nikakve koristi ni za biznis ni za potrošače od antimonopolnih organa, postoji korist samo za novčanike onih koji imaju neposredan uticaj na te organe, ili pristup insajderskim informacijama o njihovom radu.

Ne znam zašto se slika ribe tako zalepila za ovaj fenomen, ali sada se oni koji su uključeni u M&A industriju šale na njen račun kako god mogu

Zar Microsoft nije monopolista u sferi operativnih sistema?

Naravno, postoje i drugi OS-ovi, ali je Windows mnogo popularniji od nekog Debiana. Pri tome, koliko mi je poznato, takvo monopolsko stanje nije podržano od strane države (čak i obrnuto), već je nastalo upravo na slobodnom tržištu softvera.

Koliko razumem, vi predlažete da diskutujemo o Microsoftu kao primeru monopolije koja je nastala i zadržala stabilnost na slobodnom tržištu.

Zaista, Microsoft je nekada kreirao veoma uspešno rešenje, značajno smanjivši prag ulaska korisnika u temu personalnih računara, kako kroz jednostavnost korišćenja, tako i kroz činjenicu da je MS DOS bio veoma malo zahtevan po pitanju resursa, u poređenju sa monstrumoznim Uniksom. Zatim je preko sistema kreiran dobar grafički interfejs. Potom, kada je kompaktnost softvera za većinu korisnika postala nekritična, proizvodi kompanije su na vreme reagovali na to i počeli da se razvijaju u pravcu proširenja funkcionalnosti i poboljšanja dizajna. Ukratko, stružno praćenje tržišnih stimulusa omogućilo je kompaniji da dobije veliki udeo na tržištu desktop operativnih sistema. Akumulirani mrežni efekat je takav da pojedinačni neuspešni proizvodi, poput Windows Viste, više nisu sposobni da unište kompaniju; za to bi bio potreban dug niz loših odluka. Ipak, to je sasvim realno. Na primer, pregledač kompanije Google je pobedio Internet Explorer, uprkos njegovoj dubokoj ukorenjenosti u sistemu i prvobitno gotovo monopolskom položaju.

Naravno, može se raspravljati o tome da je država pružala podršku Microsoftu progoneći pirate. Da su pitanja monetizacije softvera u potpunosti prepuštena njegovom proizvođaču, bilo bi manje izobličenja. Ali to ne izgleda kao faktor koji pomaže samo Microsoftu, a ne pomaže njegovim konkurentima. Tako da, u suštini, možemo u prvom približenju smatrati da je tržište ovde slobodno.

I kako je toj velikoj kompaniji u slobodnim tržišnim uslovima? Teško joj je. Na smanjujućem se tržištu operativnih sistema za PC njen udeo je stabilno velik, iako je daleko od 100%. Na tržište operativnih sistema za telefone nije uspela ozbiljno da uđe, tamo dominiraju dva druga proizvođača. Konzole za igranje, naočare proširene stvarnosti, mnoštvo drugih proizvoda – takođe nisu previše uspešno probili.

To jest vidimo da se sve one užase kojima nas plaše udžbenici političke ekonomije u vezi sa monopolima ne mogu primeniti na kompaniju Microsoft: ona ne može da se opusti, podigne cene i uzima monopolsku rentu, već mora, baš kao i svi ostali, marljivo da unapređuje svoje proizvode i vodi fleksibilnu cenovnu politiku kako bi čak i siromašniji klijenti radije kupovali Windows nego koristili pirateriju – a ipak, jedna za drugom, IT kompanije je premašuju po tržišnoj kapitalizaciji.

kompanija kao kompanija…

Koji su glavni zadaci koje ankap postavlja u spoljnoj politici? I šta će biti sa Krimom po dolasku anarho-kapitalizma?

anonimno pitanje

Moglo bi se odgovoriti kratko, tvrdeći da u okviru ankap-a ne postoji nikakva spoljna politika, pošto se taj termin odnosi na međudržavne odnose, a država u ankap-u nema.

Čemu bi se mogla upodobiti spoljna politika za ankap? Pretpostavljam, odnosima sa subjektima koji su teritorijalno udaljeni, kulturološki različiti, različitih oblika privrednog delatnosti, životnih navika, pa čak i, možda, nisu sasvim ankapovi. I koji su glavni zadaci koje ankap postavlja u takvoj „spoljnoj politici“? Naravno, da obezbedi sebi slobodnu trgovinu sa njima.

Ako saznam da negde u dubinama jugoistoka postoji nezaboravan smrdljiv plod durijan, želim da imam mogućnost da ga kupim. Ako ne u supermarketu u susednom kvartu, onda bar da sama odem u posetu durijanu. Ljudi koji uzgajaju ovo neobično voće su mi potrebni da bih ga probala, a kakva će biti struktura robno-novčanih operacija koje će me spojiti sa durijanom – to će tržište najbolje videti.

Šta će biti sa Krimom dolaskom anarho-kapitalizma? Istoa sloboda trgovine. Tamo će se vratiti poznati međunarodni festival Kazantip. U krimsko more će se uvoditi devojke u šarenim kupaćim kostimima, u krimske pećine će se uvoditi vitki speleolozi, u krimske vinske podrumove će se uvoditi degustatori zasićeni Gruzijom, a na krimska polja će se vratiti dugo iščekivana dneparska voda po tržišnim cenama.

Prelep! Kako da se ne odem tamo?

Šta je bolje: državna vojska po ugovoru ili privatna?

anonimno pitanje

Kao što nas uči ekonomska teorija, vrednosti su subjektivne. Zato bi uz pitanje „šta je bolje“ uvek trebalo dodati pojašnjenje: kome je bolje. Da ne bih pravio dugačke tekstove, polaziću od pretpostavke da „bolje“ treba da bude za onoga u čijim interesima vojska obavlja svoju direktnu namenu.

U savremenom međunarodnom pravu privatni ratovi su zabranjeni, pa privatna vojska može raditi uglavnom kao podizvođač državne vojske. Bar ako je reč o klasičnoj vojsci koja koristi ljudsku snagu naoružanu smrtonosnim oružjem. Dakle, jasno je da je privatna vojska bolja od državne za one zadatke koje država radije prepušta autsorsingu. U suštini, jedino što državna vojska ne bi želela da prepusti autsorsingu pod bilo kojim okolnostima jeste deličenje budžetskog novca. A najradije državna kontraktna vojska prepušta autsorsingu one zadatke koje najlošije obavlja: zaštitu civila.

Državna vojska, usled samih mehanizama svog finansiranja, dobija sasvim tipične karakteristike, zbog čega su državne vojske do izvesne mere veoma slične jedna drugoj. Privatne vojske obavljaju tržišne zadatke u najrazličitijim nišama, pa se mogu znatno razlikovati jedna od druge. Negde je tržištu potrebna jeftina laka pešadija koja ume da strada u grupama, ne opterećujući poreske obveznike, i tada na pomoć dolazi neko poput Vagnera. Negde tržištu treba zaštita komunikacija, i tu pomažu nešto tehnološki napredniji momci koji su stručni za komunikaciju i logistiku. Negde je potrebno voditi sajber rat, i za taj zadatak se otvara privatna fabrika trolova. Negde je tržištu potrebna obaveštajna dokumentacija za objavljivanje, i tada se pojavljuje kompanija Bellingcat.

Pitajte se, kakve veze ova poslednja dva slučaja imaju sa ratom? Isto tako uspešno možete pitati kakve veze sa ratom imaju eksplozije šahid-dronova. Takođe, inače, odličan primer privatnih vojski: ne koštaju mnogo, rade efikasno. Samo im je zadatak prilično specifičan: podrška reklamnoj kampanji sponzora terora.

Pa dobro, za koje zadatke su državne ugovorne vojske ipak efikasnije od privatnih, osim od trošenja budžeta? Paradoksalno, uprkos svojoj potpunoj neefikasnosti u zaštiti neboraca, državne ugovorne vojske su efikasnije u stvaranju osećaja sigurnosti kod građana zemlje kojoj ta državna ugovorna vojska pripada. Upravo to im omogućava da budu toliko efikasne u trošenju budžeta, jer je poreski obveznik unapred saglasan sa skupoćom vojske, samo da ne bude rata.

Kako će se pri ankapi izrađivati regulativi lečenja? Danas se time bavi SZO, a zatim te preporuke uvodi država. A bez države?

Semen Podporin

Već danas u svetu postoji manje ili više tržišno takmičenje različitih metoda lečenja. Postoji SZO, sa svojom MKB i spiskom osnovnih lekova. Postoje brojni škole tradicionalne medicine koje pronalaze svoje pristalice, često čak i na međunarodnom nivou. Postoji homeopatija i razna druga ezoterija. Postoje postovi i molitve. Postoji nekoliko porodica lekovih gimnastika.

Na taj način, čak i konkurišući sa međunarodnom birokratijom, medicinsko tržište je veoma fleksibilno i pruža usluge za svaki ukus i novčanik. Nema nikakvih osnova da bi kod ankape bilo bilo kako drugačije. Da, biće lakše izbacivati na tržište razne „fuflomicine“ (lažne lekove). Ali zauzvrat, neće biti nametanja lažnih lekova na državnom nivou, kao što je to bio slučaj sa nekim arbidolom.

Da, čovečanstvo neće imati jedinstven spisak bolesti i lekova, ali će razvoj novih lekova svakako postati lakši. Da, na tržištu će biti više različitih placebo efekata, ali će i finansiranje Cochrane Collaboration-a sigurno porasti, kao i njegov autoritet.
Takođe, mnogi se plaše smanjenja istraživanja novih lekova usled odumiranja patentnog prava, ali to je već sasvim drugo pitanje na koje sam, uz to, delimično već odgovorila.

potpuno decentralizovana, samoupravna i samofinansirajuća asocijacija – tržište rešava problem lažnih lekova

A kako će uz ankap biti sa prodajom heroina deci? Zabraniti neće moći. Ja kako razumem, institut reputacije. Kreten prodaje deci heroin, biće sve manje ljudi koji će mu se obraćati, i na kraju će morati da promeni trgovinsku politiku ili da se zatvori. Da li dobro razumem?

anonimno pitanje

Sve je još zanimljivije. Ne samo da zabrana neće uspeti, već neće uspeti ni primena institucije reputacije.

Sudite sami: imate dva biznisa, oba donose novac, ali oni koji saznaju da imate jedan biznis, odbijaju da posluju sa vama u vašem drugom biznisu, iz nekih svojih etičkih razloga. Na primer, imate veganski restoran i stejk-haus, i veganski ljudi vas su počeli manje ceniti, optužujući vas za dvostruku moralku. Mesožderima je generalno svejedno šta tamo prodajete veganima. Šta radite? Jednostavno skrivate postojanje vašeg stejk-hausa i ostajete pred celim društvom respektabilni vlasnik veganskog restorana. A stejk-hausom upravlja „Zic-predsednik Funt i Co“.

Isto je i sa prodajom droge deci i odraslima. Ako jedan biznis ometa drugi, on se jednostavno odvaja kako vas ne bi povezivali sa njim. Štaviše, ako se ispostavi da roditelji zabranjuju deci da kupuju vaš heroin od svog džepnog novca, uvek možete preći na šemu sa „zakladama“ (skrivanjem robe), koja odlično funkcioniše danas u uslovima totalne državne zabrane prometa psihoaktivnih supstanci.

Drugim rečima: metoda biča ne funkcioniše, koliko god je pokušavali da je optimizujete.

Ne možemo detaljno predvideti kakva će biti struktura ponude i potražnje na slobodnom tržištu, ali ako određena roba, uprkos svim svojim pozitivnim kvalitetima, ima gomilu različitih neprijatnih nuspojava, tada se pojavljuje potražnja za istom tom stvari, samo bez nuspojava. Čim se potrebna supstanca bude mogla dobiti po uporedivoj ceni, stara će morati da ode sa tržišta. Mislim da heroin na kraju čeka upravo takva sudbina, i nakon toga više neće biti važno da li se ono što će ga zameniti prodaje deci ili odraslima – to će biti nešto jednako društveno prihvatljivo kao, na primer, sladoled.

Ali, da bi tržišne sile uspešno radile u željenom pravcu, ne treba im smetati različitim nesmislenim zabranama. Jer trenutno u oblasti psihoaktivnih supstanci nelegalna nije samo prodaja, već i istraživanja.

I na kraju, želim još da napomenem da će se, uz potpunu deregulaciju industrije, problem širenja štetnih navika među ranjivim kategorijama stanovništva, čak i bez značajnih inovacija, biti potpuno zanemarljiv. Savetujem da pogledate iskustvo Portugalije u vezi sa dekriminalizacijom droge. Ona je imala brojne povoljne posledice, ali i naglo, što traje i do danas, smanjenje narkomanije među adolescentima. Dakle, cenim vašu brigu o deci, ali, zaista, u ovom slučaju nema razloga za brigu.

dekriminalizacija sladoleda

Kako bi slobodno tržište bez državne regulacije pitanja bezbednosti moglo da spreči 9/11?

anonimno pitanje

Trenutno malo podsećam na Juliju Latininu, jer bih želela da odgovorim u duhu onog viceva: „znate, ovde je kao u onom viceu: prvo, nije bilo metaka…“.

Teroristički napadi poput 11. septembra, Beslana, Nord-Osta, Bostonskog maratona i tako dalje, usmereni su protiv državne politike. Nema države – nema politike – nema političkih terorističkih napada. Voilà, slobodno tržište ih je sprečilo. A sada kopajmo malo dublje.
Ko obezbeđuje bezbednost ljudi na slobodnom tržištu? Sami ljudi. U većini slučajeva – direktno. Ali najmanje naporno i najočiglednije u svetlu toga da tržište uvek teži da reši pitanje podele rada – jeste korišćenje tržišnih ponuda.

Šta tržište nudi u sferi bezbednosti? Prvo, možete kupiti uslugu obezbeđenja, na primer, postavljanjem alarma u kući i zaključivanjem ugovora sa obezbeđivačkom firmom. Drugo, možete kupiti polisu osiguranja i jednostavno znati da, ako vam se nešto desi, određeni krug naslednika će dobiti osiguravateljsku naknadu, pa neka sada osiguravajuća kompanija brine kako da obezbedi bezbednost ljudi u slučaju osiguranih događaja.

Aha. Dakle, ako se desi teroristički napad, osiguranje će pretrpeti ogromne gubitke. Evo vam potencijalnih korisnici terorističkih napada – konkurentske osiguravajuće kompanije. Plan akcije: razbijemo avion, kompanija koja je osiguravala let bankrotira, i mi ulazimo na oslobođeno tržište osiguranja avio-letova. Međutim, postoji problem: avion je osiguran kod jedne kompanije, a svaki putnik kod bilo koje druge, jer on sam bira čiju će polisu uzeti, osiguravajući se od nesreće ili terorističkog napada tokom leta. Na taj način, decentralizacija čini komercijalne terorističke napade sa ciljem preuzimanja tržišta osiguranja neefikasnim. Ovo se ne odnosi samo na avio-letove, već generalno na sve sfere života.

A šta je sa ideološkim terorističkim napadima? Na primer, konzervativni fanatici mogu organizovati masovna pucanja u gej klubovima, baš kao što to i sada rade. Do izvesne mere i ovde vlada decentralizacija: kada čak i poslednji gej ima oružje, masovno pucanje postaje problem. Ali oružje ne spasava od eksplozije.
Kako slobodno tržište vrši prevenciju širenja destruktivnih ideologija? Jedini način koji ima na raspolaganju: čineći ljude bogatijim i srećnijim. To radi polako, ne daje stoprocentni efekat, ali svaku državnu alternativu nadmašuje.

Jedino što tržište još uvek nije naučilo da spreči su pojavljivanje ludih manijaka. Na nekoga ko je izgubio razum loše deluju ekonomski stimulansi, kao što loše deluju i na bilo kakve meteore i cunami.

Ali kada tržište reši sa rejderima i islamistima, doći će red i na manijake i na prirodne katastrofe. Jednostavno laissez faire, laissez passer.

Hoće li aktuelna generacija sovjetskih, uf, ruskih ljudi živeti pod ankapom?

@WildTurkey

Rekla bih da čak ni sam izraz „pri ankapu“ nije sasvim korektan. Pre bi trebalo reći „po ankapu“, baš kao što se kaže, na primer, „po savesti“ ili „po pravilima“, iako to zvuči pomalo nezgrapno.

Što dalje ide, ljudi imaju sve više mogućnosti da žive po ankapu u raznim stvarima. Još pre nekih deset godina ljudi praktično nisu imali mogućnost da vode međunarodnu trgovinu bez kontakta sa državom. Sada to ide bez ikakvih problema: postoje bitcoin, postoji internet, trguj slobodno, samo što na carini mogu nastati problemi. Ali kada u seriju krenu, recimo, jeftini dronovi velikog dometa – pitanje prekogranične dostave malih paketa prestace da bude ikako oštro.
I tako će biti svuda gde postoji plaćena potražnja za izbegavanje državnih prepreka. A što je više pozitivnih primera života po ankapu, to je veća potražnja za takvim životom, i to manja potražnja za državom kao takvom.

Upravo sam popila eliksir optimizma i predviđam da će među sadašnjom generacijom ruskog naroda oko dvadeset godina, značajno više ljudi doživeti život potpuno po ankapu nego penziju)))

Ovo je potpuno neopravdana prognoza, zasnovana na slepoj veri u tržište. Naravno, ekonomska teorija negira mogućnost preciznih kvantitativnih predviđanja.

sferični ankap u vakuumu