Тег: tržište

Psihe i cevi

Nastavajući na poslednju objavu o legalizaciji oružja. Na aktuelnu temu: šta uraditi sa psihički nestabilnim ljudima koji poseduju oružje? Da li će legalizacija izazvati masovne pucnjave i slično? Šta je sa drskošću na putevima, kada se umesto pesnica počnu koristiti vatreno oružje?

anonimno pitanje

Kao što pokazuje praksa masovnih pucnina u Sjedinjenim Državama, one ih često izvode psihički nestabilni ljudi za koje je taj činjenica odavno zabeležena, ali im to nije sprečilo da nabave oružje, uprkos tome što bi navodno trebalo da postoji provera prošlosti (background check).

Dakle, nakon deregulacije nabavke oružja, situacija sa psihički nestabilnima neće postati gora. Međutim, kod zakonito okrenutih građana koji su strogo fokusirani na samoodbranu, procenat ljudi sa oružjem u rukama će primetno porasti. Što je situacija pre deregulacije bila kriminalnijem, to će biti više podsticaja da se nabave oružje za samoodbranu. Shodno tome, krivum naoružanog kriminala će pasti oštrije.

Što se tiče drskosti na putevima, praksa pokazuje da je najbolja prevencija protiv nje osiguranje odgovornosti. Nema smisla biti drzak prema nekome ko ti ne duguje novac, kada znaš da novac neće otići od tebe.

Pištolj i pištolj za lepak su jednostavno dva različita alata

Zdravo. A kako se uz ankap može osigurati harmoničnost gradskog okruženja? Šta će sprečiti jednog čoveka da gradi kuće u stilu baroka, a drugog odmah pored u stilu konstruktivizma (recimo). Ili je to uopšte problem o kojem vredi razmišljati?

anonimno pitanje

Strogo govoreći, čak i uz državu, u većini slučajeva ništa ne sprečava dva investitora da grade kuće u potpuno različitim stilovima jedno pored drugog. Postoji skup formalnih kriterijuma za insolaciju, broj spratova i površinu parkinga, i oni su ispunjeni. Ako je potreban presudni mišljenje glavnog gradskog arhitekte ili još nekog drugog stručnog autoriteta, njegovo korumpiranje je samo pitanje vremena.

Istovremeno, postoji i mnoštvo slučajeva samoorganizacije u kondominijumima, gde je kupovina zemljišta za izgradnju ili gotovog nepokretnog imanja praćena skupom ograničenja zajedničkih za ceo kondominijum – za visinu ograde, za broj spratova, za boju krova ili čak za proklete zavese na prozorima. Sve dok takve servitute omogućavaju povećanje vrednosti nekretnina u kondominijumu, tržište ih podržava. Čim ograničenje dovede do smanjenja cene objekata, tržište pokreće snage za njihovo ukidanje, i tada upravljanje kondominijuma odlučuje da ukine zabranu izgradnje druge garaže na placu ili zahtev da krovovi obavezno budu crveni. U opisanom mehanizmu nema ničega u ograničenju prava raspolaganja imovinom što se ne bi moglo realizovati i u ankapu.

Evo, izvolite, nadogradnja na barok uz državnu regulaciju

Nedavno sam došao do zaključka da antimonopolne službe ne obavljaju svoj zadatak baš efikasno (može se uzeti kao primer nedavna situacija sa dogovorom proizvođača memorijskih čipova ili sa grafičkim karticama). A kako slobodno tržište može da reši monopol?

anonimno pitanje

Pitanje je toliko često, da je kada su pravili podsetnik za rasprave sa učenicima, upisano kao broj jedan.

Zaista, antimonopolne službe nisu potrebne. Monopoli se ili formiraju tamo gde optimalna veličina biznisa ispostavi se uporedivom sa ukupnom veličinom tržišta, ili tamo gde su državne regulative veštački stvorile taj monopol (na primer, kroz licenciranje vrsta delatnosti, ekskluzivne nabavke od jednog dobavljača, izdavanje patenata – drugim rečima, kroz zabranu ulaska na tržište bilo kome drugom osim monopolisti).

U prvom slučaju monopolista uspešno zadovoljava potražnju, tržište raste i vremenom se ispostavi da sada ima mesta i za još nekoliko kompanija, dok pokušaj monopoliste da se bori protiv njih tržišnim metodama dovodi do gubitka profita toliko da je samom monopolisti isplativije da ulaže u neke druge grane, nego da se drži tržišnog uloga tamo gde je još uvek monopolista.

U drugom slučaju monopolista postaje drzak, podižući cene i pogoršavajući kvalitet usluga, dok država mora da se nosi sa nezadovoljstvom kupaca. Rano ili kasno, ili će lobisti potencijalnih konkurenata progurati deregulaciju grane (kao što je Novatek probio pravo na izvoz tečnog gasa, koje je ranije monopolski pripadalo Gazpromu), ili će se razviti crno tržište koje će, ne radeći ništa sa monopolom de jure, podkriti njegov monopol de facto. Očajavši u borbi protiv crnog tržišta državnim sredstvima, monopolista će biti primoran na ustupke – i da konačno počne da smanjuje cene i poboljšava kvalitet.

Ponovo na pitanje o globalnom zagrevanju, stvar nije u tome da će se klima promeniti, već u tome šta će uslediti nakon toga: narušavanje klimatskih ciklusa, narušavanje ekološke stabilnosti itd. i itd. Sve će to nesumnjivo uticati na agrosektor, uz rastuću populaciju. Šta preduzeti povodom toga?

anonimno pitanje, dopuna prethodnom odgovoru

Ako je određena zajednica saglasna oko toga koja je klima optimalna za nju i poseduje mogućnosti da sebi postavi te uslove, njen predstavnik jednostavno uzme daljinski upravljač za klimu i postavi željene parametre. Ako nema mogućnosti da se postavi proizvoljna klima, ljudi se ili migriraju u prihvatljivije klimatske uslove ili se prilagođavaju postojećim. Ako postoje mogućnosti, ali nema saglasnosti, onaj ko ima daljinski će na jedan ili drugi način postaviti parametre koji zadovoljavaju neke, a ne zadovoljavaju druge.

Za proučavanje uzroka i posledica klimatskih promena mogu se postaviti pitanja: a) ko je i u kojoj meri uticao na došlole promene; b) kome je i kakva šteta time naneta. Ali zapravo, drugo pitanje izaziva interesovanje: da li je moguće organizovati zajedničko delovanje tako da ne dolazi do degradacije uspostavljenog sistema potrošnje dobara, i ako jeste, na koji način.

Postojeći nivo razvoja čovečanstva omogućava direktno upravljanje klimom otprilike na regionalnom nivou: na primer, izgraditi veliko akumulaciono jezero ili, obrnuto, podeliti reku na kanale. Koji pristupi pri organizaciji režima eksploatacije zajedničkih resursa rade manje-više u interesu eksploatatora, razjašnjeni su u knjizi koju sam već jednom preporučila: Elinor Ostrom, „Upravljanje zajedničkim resursima“.

Ako nema mogućnosti da se projektuje šema eksploatacije zajedničkih resursa prema principima koje je ona izvela, onda je najbolje što se može uraditi – spustiti ruke i potpuno ukloniti regulacije: u sistemima koji su previše složeni za direktno upravljanje, red može uspostaviti samo slobodno tržište.

Globalne klimatske promene se, svakako, trenutno još uvek smatraju upravo takvim.

Zdravo, Ankap-tjan! I ponovo onaj ozloglašeni problem sa putevima: reci mi, kako će se regulisati saobraćaj automobila i pešaka u odsustvu jedinstvene i centralizovane kontrole?

anonimno pitanje

Sa pešacima na putevima već sada vlada potpuni anarhizam. Da bi učestvovao u saobraćaju, pešak ne polaže nikakve ispite, on samo uči da hoda – a zatim krene. Vlasnici infrastrukture su zainteresovani da pešak stigne svojim novcem do mesta gde će ga potrošiti, živ, solventan i spreman da potroši. Zato se pešak u privatnoj ulici maksimalno brine: fizički se odvaja od opasnosti i trude se da pomeri tačke gde će trošiti novac što bliže mestima gde je, iz nekog razloga, mnogo pešaka.

Ali evo nesreće. Neki pešaci, želeći da svoje kretanje učine još bržim i udobnijim, sede za volan i počinju da predstavljaju opasnost za druge pešake. Kako da se postupa u ovoj situaciji nesrećnog vlasnika ulice, ako mu je važno da svi pešaci stignu do mesta trošenja novca brzo i bezbedno, čak i ako je deo pešaka ušao u sredstva individualne brze dostave? Mora se na neki način smanjiti rizik od saobraćajnih kolizija, fizički razdvajajući tokove različitih brzina i različitih smerova, a tamo gde je to preskupo, razdvajajući ih barem logički, ne u prostoru, već u vremenu, organizujući sukcesivno kretanje u presecajućim se pravcima.

Ovde važi ista tržišna logika kao i u bilo kojoj drugoj sferi usluga: što je više novca na tržištu, to su kapitalna ulaganja u poboljšanje kvaliteta usluga profitabilnija. Zato u nekoj zaboravljenoj selu nećemo videti ni trotoar, ni zaštitne barijere na putu, a u metropoli – sve to i još mnogo toga.

Sva ova razmatranja važe već sada, uprkos nominalnom postojanju „jedinstvenog centralizovanog kontrole“, a u njenom odsustvu će važiti još bolje, zbog odsustva jedinstvenih centralizovanih prepreka.

Zašto iz perspektive libertarijanizma manipulacija tržištem i insider trgovina nisu zločin? I zašto teška finansijska krivična dela uopšte ne bi trebalo da reguliše država?

@wizard1209

Manipulacija tržištem je pokušaj određenog igrača na tržištu da predvidi ponašanje drugih igrača na tržištu kao odgovor na različite varijante njegovog, igrača, ponašanja. On ulaže novac u to da je njegovo predviđanje tačno, i da će takvo tržišno ponašanje doneti profit preko gubitka drugih igrača – a zatim proverava svoje predviđanje.

Formalno ovde nema nikakvog kršenja principa neagresije, ali, ako se predviđanje manipulatora ispostavi kao tačno, onda su drugi igrači pretrpeli gubitak, a oni ipak nisu ušli na tržište zbog toga. Zato nije čudno da manipulatori mogu postati nevoljeni.

Većina učesnika tržišta preferira predvidljivost i ne ceni previše prodavnicu u kojoj cena, usled manipulacija, skače kako joj je volja. Zato je prodavnica zainteresovana da uvodi sopstvena ograničenja koja otežavaju manipulacije, i što je tržište manje, to su takve stvari aktuelnije za vlasnike trgovinskih platformi.

Insajdersko trgovanje je ista takva manipulacija tržištem, samo manipulacijom bavi sama trgovinska platforma ili lica koja su joj povezana. Naravno, za reputaciju trgovinske platforme, optužba za insajdersko trgovanje je još opasnija nego ako ona dopušta manipulacije trećih lica. Zato se na razvijenim tržištima protiv insajderskog trgovanja bori još strože.
A država, u pokušaju da se bori protiv ovih stvari, kao što joj je to običaj, ili jednostavno pokušava da napravi štetu sa najboljim namerama jer ne zna šta je efikasnost – ili se pod izgovorom borbe protiv manipulacija i insajderstva bavi upravo tim manipulacijama i insajderskim trgovanjem.

U trgovini kriptovalutama ima koliko god manipulacija tržištem želiš, ali što je veći obrt, to je to manje opasno za one koji od toga ne stradaju. Zato birajte bitkoin, on je od svih kriptovaluta najmanje podložan manipulacijama. Ja sam upravo njega izabrala kao valutu za primanje vaših ljubaznih donacija: 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8

A šta je sa globalnim zagrevanjem?

Mislim da je poricanje ovog fenomena glupo. Posledica zagrevanja je topljenje glečera i poplavljivanje zemljišta, a samim tim i narušavanje prava svojine. Ko treba da snosi odgovornost za to? I kako to sprečiti pomoću tržišta?

anonimno pitanje

Za ogromnu većinu stanovnika Zemlje, globalno zagrevanje je, naravno, divno. Istorija jasno pokazuje da je u periodima klimatskih optimuma (zato se i zovu optimi) ljudima bilo mnogo komfornije nego u periodima zahlađenja: barem nisu toliko aktivno umirali od gladi.
Međutim, stanovnicima atola nekog Kiribati nema nikakve koristi od zagrevanja, kod njih je na ekvatoru i ovako toplo, ali porast nivoa okeana je sasvim stvaran problem.

Dakle, da, zaista, nekima klimatske promene idu u korist, drugima ne, i ako promena klime ima antropogeni karakter, onda oni za koje je ova eksternalija negativna imaju osnova da onima koji učestvuju u antropogenoj promeni klime podnesu tužbu za naknadu štete.
Predstavimo sebi kako bi to moglo biti realizovano u ankapu, odnosno u sistemu slobodnog tržišta. Domorodac iz Kiribati ide na internet, prvo traži teorijske informacije o industrijama koje najviše doprinose globalnom zagrevanju, zatim konkretne kompanije koje rade u tim industrijama, a onda počinje da ih zasipa tužbama? Nekako nerealno. Od oštećene strane se zahteva previše kompetencija, previše je teško izračunati iznos naknade štete. Kada se šteta ipak uspe izračunati, lako se može desiti da je sam proračun koštao više nego iznos naknade. Šta ostaje?

Ostaje samo privatna dobrotvorost. Eko-aktivisti prave hajp snimajući video zapise o nesrećnim domorocima koji odlaze pod vodu. Kompanije i pojedinačne medijske ličnosti koriste taj hajp, osnivajući fond za pomoć onima koji su pogođeni poplavama. Sredstvima fonda, pojedinim zainteresovanim domorcima se svečano pred kamerama pomaže da se presele negde na Havaje, Filipine ili Solomonske Ostrva, ili im se jednostavno uručuje novac kojim će nabaviti jahtu i onda sami odlučiti u koju će luku pristati. Voilà, svi su zadovoljni, svi su u profitu, tržište je rešilo stvar!

Kiribati

Pa, razumete da to što je bilo reči o privatnoj dobrotvorstvu nije bilo slučajno? Šta kažete na to da se složimo za jahtu? 
1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8 

Kako libertarianci gledaju na urbanizam? Jasno je da različito, ali postoje li zajedničke tačke? Čuo sam mnogo negativnog od članova LPR-a na račun projekata Varlamova i Kaca.

anonimno pitanje

Mejnstrim urbanizam je koncept prema kojem gradovi treba da se uređuju metodama centralizovanog planiranja, ali da planiranjem ne bave bilo kakvi lobisti, već stručnjaci zasnovani na aktuelnim naučnim saznanjima. To što naučna saznanja sadašnjice mogu biti u suprotnosti sa naučnim saznanjima prošlosti, urbaniste malo zbunjuje. Na kraju krajeva, to je sasvim uobičajena pojava kada se svaki sledeći električar koji dolazi da popravi instalacije, pre svega zapita u prostoru koji je kreten radio te instalacije pre njega.

Naravno, libertarijanci mogu konceptualno odobriti samo urbanizam zasnovan na ekonomskoj teoriji, drugim rečima, na ideji da ne treba ometati tržište da rešava tako zaista složena pitanja kao što je obezbeđivanje spontanog reda u velikom gradu – odnosno ono što on upravo najbolje i ume.
Dakle, libertarijanski urbanizam je maksimalna privatizacija svih javnih prostora u gradu i maksimalna deregulacija interakcije između vlasnika gradskih prostora.

Podrška inicijativa koje su vam se dopale putem dobrovoljnih donacija je upravo primer rada spontanog reda, gde napreduju oni projekti koji najbolje zadovoljavaju želje potrošača. Znate šta treba da uradite:  1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8

Ja sam kun. U partiji sam već više od 6 meseci, a tjan još uvek nema. Kako zaromantisati tjanočku libertarijanku?

anonimno pitanje

Osećam tvoj bol, brate!

Najteže u tome da romantičariš devojku libertarianku jeste to što je uopšte tako pronaći. Ako već imaš takvu na umu, onda je devadeset procenata zadatka završeno. Dalje samo treba da proučiš njena potrošačka interesovanja i razumeš, kojim troškovima ćeš uspeti da ih zadovoljiš… ne.
Naravno, opisivati takve stvari jezikom ekonomije bilo bi neispravno.

Mogu pretpostaviti da će, ako je devojka libertarianka, ona ceniti koliko se tvoja libertarijanska retorika poklapa sa tvojim stvarnim delima. Kako poštuješ ugovore. Kako poštuješ samo-posedovanje – posebno, naravno, njeno samo-posedovanje. Koliko si ekonomski samostalan. Koliko si spreman da prihvatiš njenu kulturnu agendu.

Mnogo će pomoći prisustvo zajedničkih interesovanja, a ako ih još uvek nema, onda sposobnost da svoje dobro predstaviš ili da se iskreno uključiš u njena. Ništa ne približava libertariance kao zajedničko postizanje složenih i zanimljivih ciljeva.

Ali, najverovatnije nećeš u razumnom roku i u razumnoj blizini pronaći gotovu libertarijansku devojku, pa ćeš morati da indoktrinišeš onu koja ti padne na put. Da bi povećao verovatnoću uspeha, obraćaj pažnju na one koji su skloni da koriste logičku argumentaciju u raspravama, vole da čitaju duge tekstove i ne emituju previše aktivno ka spoljnom svetu da im svi u životu nešto duguju.

Kako u svemu tome može pomoći članstvo u partiji? Pa, osim ako vaše odeljenje ne organizuje timbildinge. Uključivanje devojke u njih olakšava indoktrinaciju, ali povećava verovatnoću da će ona naći zanimljivijeg libertarianca, i da će tržište odlučiti u fer konkurenciji.

Romantičario i ne pušta

Kako libertarijanstvo odnosi se prema zaštiti životne sredine? Ako ne bude nekih zabrana na državnom nivou, nećemo li ugroziti izumiranje retke vrste flore i faune?

Anonimno pitanje

Pre svega, naravno, želim da preporučim kratak video Mihaila Svetova, posvećen upravo ovom pitanju.

Glavna misao videa je da je za spasavanje retkih vrsta potrebno slobodno tržište koje omogućava izvlačenje koristi iz njihovog spasavanja. Nažalost, u kratkom monologu nije stala analiza o tome kako prevazići tragediju zajednice, odnosno situaciju kada je privatizacija resursa nemoguća ili nesrazmerno skupa. I upravo da biste razumeli ovo pitanje, preporučujem da pročitate knjigu nobelovke Elinor Ostrom „Upravljanje zajedničkim“`. Tamo je analiziran veliki broj slučajeva kako je bilo moguće, bez državne regulacije, očuvati zajedničku imovinu koja bi, prema svim teorijskim razmatranjima, trebala biti nemilosrdno pokradena.

Ostrom formuliše niz kriterijuma koje je potrebno ispoštovati za efikasno upravljanje zajedničkim resursom:

  1. Krug korisnika zajedničkog resursa je ograničen
  2. Pravila korišćenja se definišu na osnovu karakteristika resursa
  3. Pravila korišćenja su razvili sami korisnici ili uz njihov pristanak
  4. Monitoring poštovanja pravila korišćenja sprovode lica odgovorna korisnicima
  5. Sankcije za kršenje pravila korišćenja imaju graduiran karakter.

Uz poštovanje ovih uslova, zajedničko korišćenje zajedničkog resursa ne dovodi do njegove degradacije. Primetićemo da je i ovde intervencija države direktno kontraindikovana, jer krši najmanje tačke 3 i 4.

Dakle, tržište je zapravo uspelo da reši čak i tragediju zajednice. Živeo tržište!