Bitarch kolumna

Postoji poznata pretpostavka da će, ako se ukine državna regulativa koja se odnosi na zoniranje četvrti, površinu zelenih površina, parkova, broj spratova zgrada itd., investitori početi da izvlače profit sa svakog kvadratnog metra zemlje, gradeći nepregledne masovne blokove neboderima od stotinu spratova.

U stvarnosti, investitoru nipošto nije uvek isplativo prodavati što više kvadratnih metara u zgradi u kojoj u blizini nema parka i zelenila. Prosečna cena kvadratnog metra u takvoj zgradi biće mnogo niža nego u identičnoj zgradi, ali sa odgovarajućim uređenjem okolnog područja. To potvrđuje primer Njujorka, gde je vrednost nekretnina sa pogledom na Centralni park značajno veća od vrednosti sličnih nekretnina jedan kvart od njega. Onoga ko pokuša da izgradi na tom prostoru, stanovnici obližnjih zgrada će vući po sudovima, jer bi to srušilo vrednost njihove imovine.

Skeptici mogu prigovoriti — pogledajte Hong Kong, tamo zaista postoji minimum državne regulative, a izgradnja liči na „betonske mravinjake“. U stvarnosti, prvo, država je namerno gradila takve četvrti kako bi obezbedila „pristupačan smeštaj“ svojim biračima. Drugo — Hong Kong je posebna slobodna zona sa sićušnom teritorijom u ogromnoj totalitarnoj Kini. Shodno tome, potražnja za nekretninama višestruko premašuje ponudu i ljudi su spremni da žrtvuju komfor okruženja radi ekonomskih i ličnih sloboda. Za tako ogromnu zemlju kao što je Rusija, kao i za zemlje Evrope, problem nedostatka slobodnog prostora nije toliko aktuelan.