Pod uslovom da se može pojaviti OPG (organizovana kriminalna grupa) koja će se baviti banditizmom i pljačkom. Kao primer mogu navesti ovakvu situaciju: građanin (teritorijalno, pošto države kao takve nema) odlučio je da uzgaja i prodaje povrće i voće, ali u odsustvu velikog početnog kapitala, sav njegov novac odlazi samo na uzgoj i negu; on ne može da obezbedi zaštitu, pa posledično može doći OPG sa zaklečenim tablicama i u maskama, i… Mogu da zamislim samo ovakvu situaciju: ovaj građanin će prodavati svoje proizvode i usluge na specijalnom tržištu, na kojem će plaćati (danak/porez) za svoju zaštitu. Dakle, pitanje je: kako je u uslovima ankap-a moguće rastu malog biznisa, pod uslovom da će se pojavljivati kriminalne grupe koje će pljačkati i ubijati, i ko će biti zainteresovan za njihovo hvatanje?
Sav rast ljudskog blagostanja zasnovan je na podeli rada i na njegovoj kapitalizaciji. Podela rada povećava produktivnost tako što svaki učesnik sistema podele rada radi ono u čemu je efikasniji, a ne radi ono u čemu je manje efikasan. Kapitalizacija rada je, u suštini, ista ta podela rada, ali ne samo među direktnim učesnicima proizvodnog procesa, već i u vremenu i prostoru. To znači ne samo „Vasa kopa rupice, Maša sadi sadnice“, već „fabrika je nekada negde proizvela lopatu, Vasa ju je kupio, i sada kopa rupice brže – a Maša sadi sadnice“. U podeli rada učestvuje gomila ljudi, taj rad je enkapsuliran u uslovnoj lopati, i kao rezultat takve podele rada, produktivnost rada prilikom sadnje je porasla.
Druga strana podele rada leži u tome što nije uvek moguće organizovati je tako da svako radi ono što najbolje zna i da ne radi ono što zna lošije. Loš menadžer (i dobar majstor) može se naći kao šef lošeg majstora (i dobrog menadžera) jednostavno zato što se istorijski tako сложиło – karijerna lestvica, lične veze i tako dalje. Što je biznis veći, to je veća verovatnoća pojave sličnih neefikasnih delova u njemu koji smanjuju ukupnu produktivnost. Takođe, pošto u okviru jedne kompanije odnosi između njenih radnika nisu tržišni, podela rada i podela profita u njoj mogu se značajno razlikovati. Ovi faktori se pojačavaju prilikom skaliranja biznisa.
Mali biznis je oblik organizacije sa malim nivoom podele rada i/ili malim nivoom njegove kapitalizacije. On je efikasan samo u onim oblastima gde je negativni efekat razmera veći od pozitivnog. Ali niko unapred ne zna i ne može izračunati sve te efekte – tržišno znanje ima rasuti karakter i stiče se samo tokom delovanja. Zato će se uvek formirati nova mala preduzeća i raspadati stara velika.
A sada ćemo, nakon duge teorijske preambule, razgovarati o rešavanju konkretnog zadatka zaštite za mali biznis.
Kapitalizacija biznisa je mala, pa preduzetnik sam i uzgaja i prodaje proizvod. Teoretski, on bi mogao sam da se brani od napada. Tako je, na primer, sasvim zamisliva situacija kada čovek prodaje proizvod koji uzgaja isključivo prijateljima i poznanicima, što ga u rezultatu čini nevidljivim za potencijalnog spoljnog agresora. Poverenje je takođe oblik kapitalizacije. Čovek ulaže napore u sticanje veza, a zatim koristi te veze za bezbedno ostvarivanje profita.
Druga mogućnost korišćenja poverenja za obezbeđivanje sigurnosti je udruženja malih proizvođača. Svako investira relativno malo u sredstva za samoodbranu (što je očigledno nedovoljno za samostalnu zaštitu od tipične bande), ali u trenutku napada ujedinjuje svoje napore sa ostalim članovima udruženja i pruža odlučan otpor. Povik „naše bije!“ dokazan je vekovima prakse i funkcioniše sjajno.
Treća mogućnost je takođe povezana sa udruženjem proizvođača, ali joj se dodaje podela rada. Selo unajmljuje sedam samuraja. Nijedan od seljaka ne bi sam mogao da unajmi ni jednog.
Četvrtu mogućnost ste sami opisali: proizvođači kupuju uslugu obezbeđenja bezbedne prodaje od organizatora sajma.
Peta mogućnost je specijalizovati se samo na proizvodnju, a uzgojeno odmah prodati veleprodaji koja će sama doći, kupiti i odvesti robu. To sada aktivno praktikuju mali poljoprivredni proizvođači u Rusiji, ali ne iz dobrih razloga, i često je takav kupac u stanju da obezbedi lokalnu monopsonu, odnosno monopol kupca. Drugim rečima, evo očiglednog praga u koji udara podela rada u poljoprivrednoj proizvodnji: svaki proizvođač je zainteresovan da lično prodaje proizvode krajnjem potrošaču, ne gubeći novac na posrednicima.
Pod ankapom se ukidaju nekoliko sistemskih faktora koji ometaju poljoprivrednika u kontaktu sa krajnjim potrošačem. Prvo, u odsustvu oporezivanja, drastično se smanjuju troškovi knjigovodstva i računa u maloprodaji. Drugo, u odsustvu urbanističkog regulisanja, drastično se pojednostavljuje mogućnost organizacije trgovine u gradu – u suštini, ona je regulisana samo potrošačkim preferencijama (izbor između jeftinog proizvoda i kvaliteta usluge donosi sam potrošač, a ne spoljni regulator umesto njega). Treće, preduzetnička inicijativa za obezbeđivanje sopstvene bezbednosti takođe nije ograničena sistemskim faktorom kao što je država.
Naravno, bez države će se pojednostaviti i ulazak malih banditâ na tržište. Na primeru Somalije, koja svima ide na živce, vidimo da preduzetnici tamo moraju da investiraju prilično mnogo u svoju bezbednost, a da njen nivo i dalje ostaje nizak. Zato je veoma važna ne samo relativna veličina investicija u bezbednost, već i nivo kapitalizacije u ovoj sferi. Institucije koje povećavaju poverenje u društvu, razvijeno i diversifikovano tržište rada koje potencijalnim banditima pruža mnoštvo mogućnosti za pošten zaradu, čisto tehnološko jeftinije obezbeđivanje – sve su to mere koje čine scenario „rat svih protiv svih“ pod ankapom manje verovatnim.
Na tome se može raditi već sada, dozvolu za to nije potrebno tražiti od države.
