Dok je ogroman broj čitalaca pratio kako su zaposlene u izbornim komisijama u susednoj Belorusiji izvodile opasne akrobacije na merdevinama i druge podvige u slavu aktuelnog diktatora, u ovoj zemlji se dogodilo zaista važno događaj. Aleksej „Kamendant“ Tereščuk objavio je esej Katalaktička teorija novca. Prema internet merilima, ovo je naravno longread, ali je tekst zapravo dovoljno sažet i, uprkos grubosti izlaganja, rad zaslužuje da ga pročita svako ko se bar malo interesuje za ekonomiju. Iako će, naravno, onima koji nisu upoznati sa Mizesovom novčanom teorijom, čitanje eseja biti prilično teško, jer je to direktan razvoj iste, koji koristi Mizesovu konceptualnu bazu.

Za Mizesa novac predstavlja posebnu kategoriju dobara koja se koriste kao sredstvo indirekne razmene. Ovo dobro stiče svoju vrednost tokom istorijskog procesa koji se može apstraktno pratiti sve do vremena kada je novac bio obična potrošačka roba (tako zvana teorema regresije).

Kamendant generalizuje pojmove indirekne razmene i novca. Indirektnu razmenu on definiše kao međuličnu razmenu, pri kojoj se dobra stiču radi njihove razmenjive vrednosti. Na taj način, novac postaje samo jedno od mogućih dobara koja se koriste za indirektnu razmenu. U čemu je onda njihova suštinska posebnost koja ih razlikuje od drugih dobara? Ili čak ovako: koja svojstva omogućavaju određenom dobru da postane novac?

Kamendant daje definiciju novca u kojoj se zapravo nalazi odgovor na ovo pitanje. Novac su dobra koja se koriste za smanjenje troškova prilikom indirektne razmene. Stvar je upravo u smanjenju troškova. Ako se razmena jednog dobra za drugo vrši direktno sa manjim troškovima nego pri korišćenju bilo kog posredničkog proizvoda, potreba za novcem se ne javlja.

Mises je indirektnu razmenu izvodio strogo iz direktne razmene. Međutim, postoji bogat antropološki materijal koji pokazuje da u primitivnim društvima koja ne koriste novac, ekonomija ipak nije barter. Umesto toga, tamo obično postoje oblici uzajamnih obaveza, što je dovelo do pojave teorije dugovanja o poreklu novca. Kamendat ukazuje na to da je jedini uslov pod kojim bi potražnja za novcem kao takvim mogla nestati – jednakost troškova pri razmeni bilo kojih dobara jedno sa drugim. Međutim, zamisliti takvo društvo je prilično teško, upravo zato takva društva sa čistom barter ekonomijom i ne postoje.

Takođe je prilično interesantan deo eseja posvećen takozvanim funkcijama novca: retkosti, dugotrajnosti, deljivosti i tako dalje. Kamendat ukazuje kakvu ulogu ove funkcije imaju. Iz njegove perspektive, to su samo različiti aspekti uštede pri korišćenju novca. Pri tome, samo deo uštedenih troškova odnosi se na samu razmenu. Ali pored toga, postoji ušteda na troškovima čuvanja, razmene i tako dalje.

Verovatno neću pokušavati da kratko prepričam u jednoj objavi ceo Kamendatov esej, to ispada konfuzno i nerazumljivo. Pročitajte sami.

Moja jedina zamerka tekstu je što je napisan prilično lošim jezikom i zahteva redakciju. Autor tvrdi da je ovo samo deo budućeg traktata o ekonomskoj teoriji, i nadam se da će traktat pre objavljivanja biti pregledan nešto bolje.

Ipak, užasno mi je drago što austrijska ekonomska teorija ostaje živa i razvijajuća, a ne svodi se na prepričavanje traktata iz sredine prošlog veka.