Тег: katalaktika

Zadatak o katallaktičkim posledicama intervencije duhova sreće u kriptovalutni promet

Pitanje od Pseudonimnog Brbljavca, uz donaciju u iznosu od 0,0001 BTC

Pojavila se ideja o tehničkom rešenju problema centralne banke u ankapu.

U kriptovalutama bez centra primetna je ekstremna volatilnost.

U stvarnom svetu ona takođe postoji – ali centralne banke je regulišu, pokušavajući da ublaže padove i skokove.

U kriptovaluti na blokčejnu mogu zamisliti sledeće kao zamenu za centralnu banku, polazeći od banalnog bitkoina:

1) Postoje dve vrste vrednosti, osnovni novčići i „leprekonovi“.

2) Leprekonovi novčići rađaju se iz transakcija sa osnovnim i dodeljuju se obej strani. To nagrađuje operacije – čini aktiv korisnijim kao valutu, a takođe (i kao posledica toga) smanjuje volatilnost.

3) Životni vek leprekonovih novčića je pseudonasumičan – kontrolni zbir sledećeg bloka određuje koji od njih bivaju uništeni, a koji nastavljaju da žive. Ovo je neophodno za stabilnost.

4) Posedovanje leprekonovih novčića utiče na šansu da vlasniku ispadne sledeći blok osnovnih, ili, što je bolje, nova emisija ide polovicom onome ko je majnovao, a polovina se proporcionalno (ali sa pseudonasumičnom razređenošću radi elementa igre i vidljivosti, npr. 15/16 leprekonovih novčića ne daju ništa, 1/16 daju 16x rezultat) deli između trenutnih vlasnika leprekonovih novčića. Ovo je neophodno kako bi leprekonovi novčići imali vrednost.

Ova tačka je sporna, ona znači da se ovakav mehanizam više ne može nadograditi na bitkoin, već je potrebna nova kriptovaluta. Ali bez povezivanja vrednosti sa osnovnim aktivom, nikakva amortizacija skokova neće biti moguća.

5) Ovaj sistem mora raditi brzo. Verovatno jedan blokčejn, kao kod bitkoina, nije baš pogodan za to, ali bi mogao biti particionisani blokčejn, koji se u određeno vreme spoji u opšti, kako osnovni novčići različitih particija ne bi imali različitu vrednost (to je stvarna opasnost).

6) Ovo je u suštini samo regulator – svaka operacija postaje manje spekulativna, spekulativni efekat se razmazuje.

Šta mislite o ovakvoj gluposti, autore?

Odgovor Ankap-ćan

Odmah ću reći: efekat implementacije ove gluposti će biti čudan. Kako bi to izgledalo? Svaka transakcija ima cenu koja zavisi od popunjenosti mempula. Svaka transakcija generiše leprekonov novac kod pošiljaoca i primaoca. Leprekonov novac sa određenom verovatnoćom generiše osnovni novac protokola. Shodno tome, sve dok matematičko očekivanje nagrade u osnovnim novčićima bude premašivalo troškove plaćanja provizija za transakcije, ljudi će pokretati botove koji će beskonačno prebacivati novčiće između sopstvenih novčanika. Pošto provizija ne zavisi od iznosa transakcije, a nagrada zavisi, za leprekoning će biti isplativije žonglirati većim sumama. Tako ćemo dobiti samo dodatni način stejkinga osnovnih novčića, koji će se od klasičnog stejkinga razlikovati nizom neprijatnih nuspojava: korišćenje leprekoninga će podizati cenu provizija za transakcije, čime će se pogoršati korisničko iskustvo redovnih korisnika.

Kako će leprekoning uticati na volatilnost? Volatilnost tržišne cene novčića zavisi od promene ponude novčića i potražnje za njima. Recimo da je potražnja za novčićem porasla. Cena je porasla. Leprekoning postaje isplativ sa posedovanjem manjeg broja novčića. Veći broj zainteresovanih počinje da se bavi leprekoningom. Mempul se prepuni. Provizije rastu. Isplativost leprekoninga opada. Potražnja za novčićima opada. Cena pada. Dakle, povratna veza kao da radi, i cena novčića postaje manje volatilna, samo što se to postiže putem neudobnosti korišćenja novčića za bilo šta osim leprekoninga, a mi ipak projektujemo novac.

Mogu navesti još jedan primer novca sa niskom volatilnošću – prema Davidu Friedmanu, sa korekcijom za moderne tehnologije. Svako ko želi može zamrznuti u pametnom ugovoru potreban broj tokenizovanih skladištnih priznanica za robu iz standardne korpe, koja je odabrana tako da njene komponente hedžuju jedna drugu pri oscilacijama vrednosti usled spoljnih okolnosti. U zamenu za zamrznute tokene, pametni ugovor kovanu novčiće, nazovimo ih, recimo, dejvima, kako Satosi ne bi bio usamljen. U bilo kom trenutku vlasnik takvog novčića može se obratiti pametnom ugovoru i rastaviti ga na sastavne delove, dobijajući zauzvrat tokene robe, a zatim ih prodati pojedinačno ili zameniti za samu robu. Ili jednostavno ne rastavljati novčić, već kupiti robu upravo njime.

Novac koji čuvaju leprekoni smanjivaće volatilnost svoje vrednosti povećanjem cene transakcije, dok će dejvi značiti troškove za svog vlasnika zbog samog čina posedovanja, jer ako postoje priznanice za fizičku robu, neko snosi troškove skladištenja te robe, i ti troškovi će biti uračunati u cenu priznanica. Ako se dejvi obezbedjuju fjučersima, novčići će imati ograničen rok trajanja, nakon čega će novčić biti zamrznut dok vlasnik ne produži rok isporuke robe po fjučersu. Ponovo, što je novčić dalje od fizičkog skladišta, to će se prihvatati sa većim diskontom pri plaćanju, jer njegovo obezbeđenje gubi na ceni u iznosu troškova transporta robe do mesta traženja. Ipak, takvi tokeni, obezbeđeni korpama robe, sasvim mogu biti u upotrebi, naročito oko lokalnih trgovinskih čvorišta sa značajnim skladišnim prostorima.

Dakle, imamo najmanje dva decentralizovana mehanizma za smanjenje volatilnosti putem povećanja troškova čuvanja ili prometa novčića. Besplatna stabilnost u principu ne postoji, može se samo birati koji su troškovi poželjniji. A može se jednostavno kupiti bitkoini i pomiriti se sa tim da će njihova cena oscilovati u prilično širokim granicama, računajući na to da će se prethodno pokazan trend rasta nastaviti i ubuduće.

Katalaktička teorija novca, kratak osvrt

Dok je ogroman broj čitalaca pratio kako su zaposlene u izbornim komisijama u susednoj Belorusiji izvodile opasne akrobacije na merdevinama i druge podvige u slavu aktuelnog diktatora, u ovoj zemlji se dogodilo zaista važno događaj. Aleksej „Kamendant“ Tereščuk objavio je esej Katalaktička teorija novca. Prema internet merilima, ovo je naravno longread, ali je tekst zapravo dovoljno sažet i, uprkos grubosti izlaganja, rad zaslužuje da ga pročita svako ko se bar malo interesuje za ekonomiju. Iako će, naravno, onima koji nisu upoznati sa Mizesovom novčanom teorijom, čitanje eseja biti prilično teško, jer je to direktan razvoj iste, koji koristi Mizesovu konceptualnu bazu.

Za Mizesa novac predstavlja posebnu kategoriju dobara koja se koriste kao sredstvo indirekne razmene. Ovo dobro stiče svoju vrednost tokom istorijskog procesa koji se može apstraktno pratiti sve do vremena kada je novac bio obična potrošačka roba (tako zvana teorema regresije).

Kamendant generalizuje pojmove indirekne razmene i novca. Indirektnu razmenu on definiše kao međuličnu razmenu, pri kojoj se dobra stiču radi njihove razmenjive vrednosti. Na taj način, novac postaje samo jedno od mogućih dobara koja se koriste za indirektnu razmenu. U čemu je onda njihova suštinska posebnost koja ih razlikuje od drugih dobara? Ili čak ovako: koja svojstva omogućavaju određenom dobru da postane novac?

Kamendant daje definiciju novca u kojoj se zapravo nalazi odgovor na ovo pitanje. Novac su dobra koja se koriste za smanjenje troškova prilikom indirektne razmene. Stvar je upravo u smanjenju troškova. Ako se razmena jednog dobra za drugo vrši direktno sa manjim troškovima nego pri korišćenju bilo kog posredničkog proizvoda, potreba za novcem se ne javlja.

Mises je indirektnu razmenu izvodio strogo iz direktne razmene. Međutim, postoji bogat antropološki materijal koji pokazuje da u primitivnim društvima koja ne koriste novac, ekonomija ipak nije barter. Umesto toga, tamo obično postoje oblici uzajamnih obaveza, što je dovelo do pojave teorije dugovanja o poreklu novca. Kamendat ukazuje na to da je jedini uslov pod kojim bi potražnja za novcem kao takvim mogla nestati – jednakost troškova pri razmeni bilo kojih dobara jedno sa drugim. Međutim, zamisliti takvo društvo je prilično teško, upravo zato takva društva sa čistom barter ekonomijom i ne postoje.

Takođe je prilično interesantan deo eseja posvećen takozvanim funkcijama novca: retkosti, dugotrajnosti, deljivosti i tako dalje. Kamendat ukazuje kakvu ulogu ove funkcije imaju. Iz njegove perspektive, to su samo različiti aspekti uštede pri korišćenju novca. Pri tome, samo deo uštedenih troškova odnosi se na samu razmenu. Ali pored toga, postoji ušteda na troškovima čuvanja, razmene i tako dalje.

Verovatno neću pokušavati da kratko prepričam u jednoj objavi ceo Kamendatov esej, to ispada konfuzno i nerazumljivo. Pročitajte sami.

Moja jedina zamerka tekstu je što je napisan prilično lošim jezikom i zahteva redakciju. Autor tvrdi da je ovo samo deo budućeg traktata o ekonomskoj teoriji, i nadam se da će traktat pre objavljivanja biti pregledan nešto bolje.

Ipak, užasno mi je drago što austrijska ekonomska teorija ostaje živa i razvijajuća, a ne svodi se na prepričavanje traktata iz sredine prošlog veka.