Nedavno se u Montelibero dogodilo nešto specifično. Pojavila se osoba koja je želela da uđe u našu tokenomiku sa većim iznosom. Verovatno je pročitala uputstva i počela da ih sledi. Nabavila je negde na eksternoj berzi dolarske stablecoine i krenula da ih menja za naše evroske. U međuvremenu, berzanski „order book“ obično izgleda otprilike ovako:

Šta ovde vidimo? Postoji određeni broj tokena koji se trguju u oba smera sa manje-više prihvatljivim spread-om, a zatim počinju nalozi po potpuno besmislenim cenama, na primer, za prodaju se nudi 5 EURMTL po ceni od 1000 USDC za svaki. Da bi takav nalog bio izvršen, potrebno je da prvo neko kupi više od četiri hiljade EURMTL po ceni od oko 1.12, a u uobičajenim okolnostima se to, naravno, nikada ne dešava. Ali kada neko, bez gledanja, širokim gestom ubaci na tržište, na primer, 40000 USDC, on će otkupiti sve jevre evre, a preostalim iznosom će dokupiti preskupe. To se i dogodilo.

Prema libertarianskim principima, ova transakcija je, kao i svaka druga dobrovoljna transakcija, potpuno legitimna. Osoba ima puno pravo da proda čašu vode za dijamant u srcu pustinje ili kilogram brašna za antikvnu ikonu u blokiranom Lenjingradu. Tako je i u našem slučaju – na tržištu nije bilo povoljnijih ponuda, i kupac je pristao na ono što je bilo dostupno.

U čemu je razlika između našeg slučaja i goreopisanih slučajeva kupovine u uslovima ekstremnog deficitа? U našem slučaju na tržištu nije bilo stvarnog deficita. Bilo je dovoljno kupiti onoliko tokena koliko je izloženo na prodaju po prihvatljivoj ceni, zatim malo sačekati i uveriti se da su došli drugi trejderi i postavili nove naloge po cenama koje nisu mnogo gore. Takođe je bilo moguće napisati u čatu: želim, navodno, da kupim evre za četrdeset hiljada dolara, a na vašoj berzi ih nema toliko, ko je spreman da proda još? Konačno, moglo se obratiti direktno MTL fondu, rekavši: momci, vi ovde emitujete stablecoin, hajde da pod moje dolare izdate još novčića.

Ali da bi se to uradilo, potrebno je razumeti specifičnost robe koja se nabavlja i specifičnost trgovinskih instrumenata. I to nas dovodi do diskusije o paternalizmu u ankapu.

Šta je paternalizam? To je zahtev za takvim društvenim uređenjem koje smanjuje cenu greške. Postoji li takav zahtev u ankapu? Naravno, da. Čak i ako gledamo samo na tokenomiku, on postoji, prvo, sa strane novajlija koji još uvek nisu do kraja razumeli principe njenog rada, a zbog toga rizikuju da mnogo izgube iz neopreznosti. Drugo, postoji zahtev sa strane programera instrumenata tokenomike: ako je instrument opasan za korišćenje, ljudi će koristiti alternativna rešenja. Treće, postoji zahtev sa strane aktivista zajednice: njima je važno da ljudi dolaze i ostaju, a ne da beže u užasu, nailazeći na slične skrivene prepreke.

Kako je obrađen goreopisani slučaj?

Prvo, u MTL-Wallet novčanik su dodate dodatne provere. Ako korisnik želi da razmeni veliki iznos po tržišnoj ceni, bot poredi efektivni kurs razmene za predloženi iznos i za iznos koji je sto puta manji. Ako se oni razlikuju za više od 10%, bot ispušta upozorenje.

Drugo, uspelo je da se pronađe taj trejder koji se obogatio na svom nalogu i da se on ubedi da vrati zarađeno (nisam upoznat sa detaljima, možda je nešto ostavio sebi, ali oštećeni je, ipak, ostao u potpunom oduševljenju). To je bilo najteže, jer ankap zajednica nema i ne sme da ima nikakve instrumente prisilnog vraćanja.

Treće, fond planira da postavi zaštitne naloge za sve glavne trgovinske parove, kako bi neopreznom kupcu bilo izuzetno teško da ih probije.

Kakve zaključke mogu izvući iz onoga što se dogodilo?

Prvo, paternalizam je prirodan i protiv njega se ne treba boriti.

Drugo, u ankapu je paternalizam ograničen libertarianskim principima, odnosno samopripadnošću i principom neagresije.

Treće, čak i sa takvim ograničenjima, u društvu se mogu kreirati potpuno funkcionalni paternalistički instrumenti.

Tako da, evo vam još jedan argument u kolekciju za rasprave sa etatistima o tome da ankap nije ljudojedstvo, i da je privatni paternalizam efikasniji od državnog.