Teško je ne primetiti da naši domaći liberali imaju jedan neizlečiv oblik kargo-kulta. Oni i dalje čvrsto veruju da se preko okeana nalazi sjajni grad na brdu, gde Prvi amandman Ustava SAD štiti svakog građanina bolje od tenkovske oklopa. Kao da u „civilizovanom svetu“ čak ni najosetljiviji predsednik ili razdrta službenik ne bi smeo da ušuti televizijskog voditelja, a sloboda emitovanja milijonskoj publici je neprikosnovena sveta vrednost. Ali izgleda da je vreme da skinu ružičaste naočare.

Pre neki dan u SAD se odigrala pokazna drama koju sigurno ne mogu ignorisati čak ni svedoci „slobodne Amerike“. Najpopularnije jutarnje emisije Džimija Kimela na nacionalnom TV kanalu ABC jednostavno je izrezalo iz prenosa celo intervju sa kandidatom za Senat Demokratske partije, Džejmsom Talarikom. Nisu se uplašili ni bojkota gledalaca, niti kaprica oglašivača. Rukovodstvo medijskog giganta je u panici izbacilo razgovor iz emitovnog rasporeda na margine Jutjuba samo zato što su zvaničnici iz Trampove administracije nedvosmisleno okrenuli regulatorni štap pod nazivom FCC (Federalna komisija za komunikacije).

Ali šta je sa Prvim amandmanom, prema kojem država nema pravo da kome god poželi da ušuti? Pratite ruke, jer je ovo klasičan trik državne prevare. Zašto bi Leviatanu bilo dovoljno da prosto zabrani reči, ako može da potčini infrastrukturu? Činovnici ne dolaze u studio vičući o uvođenju cenzure. Ne, oni samo ljubazno kažu da je radio-emisija oskudan javni resurs, da postoji sveto „pravilo jednakog vremena“ (Equal Time Rule) i doktrina služenja javnom interesu. A uz to, lokalnim TV stanicama ABC mreže upravo ističu rokovi za produženje licenci za emitovanje, i bilo bi izuzetno žao ako komisija u njihovim večernjim šalama uoči političku pristrasnost i produži proveru za par-trojku godina.

Trampov novi imenovan šef FCC-a, Brenden Kar, demonstrativno je bacio u smeće višegodišnje olakšice za zabavne vesti i otvoreno je zapretio holdingskom Disney-ju poništavanjem licenci. I šta je uradila milijardarska korporacija? Trenutno je skučila rep i započela primitivnu samocenzuru.

Ovde je pravo vreme da otvorite libertarijansku klasiku. Još 1959. godine, budući nobelovac Ronald Koos objavio je razbijajuću naučnu radu o stvaranju FCC-a. Koos je bukvalno na prste dokazao: radio-frekventni spektar se ni na koji fundamentalni način ne razlikuje od zemljišnih parcela. To je običan ograničen resurs koji bi trebalo da pripada emitentima kao puno pravo privatne svojine po principu prve upotrebe (homesteading). Svi problemi, šumovi i sporovi oko frekvencija elementarno se rešavaju kroz instituciju privatne svojine i sudove – bez ijednog ministarskog parazita.

Ali američka država je još pre veka namerno nacionalizovala radio-talase, proglasivši ih „javnim dobrom“. Zašto? Odgovor je očigledan: isključivo radi političke kontrole. Da bi nad svakim ko uzme mikrofon visio Damoklov mač služničkog milovanja, a da pritom niko ne može da se buni da se time krši neka tamo amandman.

Libertarijancima je vreme da to duboko urezuju u pamćenje: državna licenca je apsolutni oksimoron za slobodu. Šta je licenciranje po svojoj prirodi? Država prvo silom krade od vas prirodno pravo da govorite, emitujete, trgujete ili proizvodite, a zatim vam za novac i zakletvu pokornosti prodaje komadić pečatiranog papira: „U redu, dok dozvoljavamo, ali ako budeš loše postupao – oduzećemo ti“. Pravo, svedeno na status licencirane milostinje od strane zvaničnika, trenutno prestaje da bude pravo.

Zato je vreme da konačno izbacite iz sebe provincijalni kargo-kult i prestanete da se molite zvezdanom zastavom. Američki etatizam je potpuno isti onaj predatorni, stacionarni bandit, samo je naučio da skriva svoje kandže iza složenih birokratskih procedura.

Voluntarist, Bitarh