Sigurno ste čuli slične „remek-dela“ etatističke misli. Čim se spomene da država od običnog radnika skida kožu kroz poreze, akcize i takse, odmah se pojavljuje branilac „jake ruke“. On samouvereno izjavljuje da, ako bi se ukinuo uslovni PDV ili smanjile takse, obični ljudi ne bi postali bogatiji, jer kapitalisti samo čekaju priliku da trenutno prepišu cene hleba, benzina i patika tačno za iznos ostvarene uštede. Ali hajde da ovu bajku rastavimo na delove, jer u njoj definitivno nema mnogo zdravog razuma.

Počnimo od toga da komercijalna firma ne čeka smanjenje poreza da bi iznenada počela da maksimizuje profit. Ona pokušava da izvuče maksimum upravo sada, svake sekunde. Zašto šolja kafe u kafiću pored kuće košta 200 rubalja, a ne 800? Ne zbog bezgranične ljubavi bariste prema proleterijatu. Cenu ograničavaju tri tržišne sile.

Prvenstveno, on ima konkurenta preko puta, koji će ti rado skuvati kafu za 190, kako bi tvoj novac uzeo sebi umesto njega. Takođe postoje i zamenske robe (kupovina konzumiranog praha, priprema čaja u termosu ili uzimanje energetskog pića). Na kraju, imaš pravo da pošalješ kafić dođavola i da uopšte ništa ne kupiš.

Kao što vidimo, ako prodavac može sutra da poveća cenu bez gubitka klijenata, uradiće to danas. Ako to nije uradio danas – to znači da tržište to ne dozvoljava.

Ljubitelji regulacija takođe iskreno veruju u mit da je cena robe jednaka sumi savog novca koji je ostao u džepu kupca. Da je to tako, u zemljama sa niskim porezima apsolutno sve bi koštalo nekoliko puta više za iznos poreske uštede. Ali stvarnost je upravo suprotno. U Dubaju sa niskim porezima tehnika i automobili često koštaju mnogo manje nego u regulisanoj Evropi, gde je na cenu prikačen ogroman PDV, draconške carine i naknada za ekološko recikliranje ambalaže.

Porezi su troškovi. I za tebe i za biznis. Kada se porezi smanjuju, proizvodnja i dostava robe postaju jeftiniji. I na slobodnom tržištu se trenutno nalazi proračunati neiskreno koji spušta cenu za 5–10% kako bi privukao apsolutno sve kupce u okolini. Upravo želja za profitom tera kapitaliste da se takmiče za tvoj novac i snižavaju cene, a ne da organizuju masonske kartelske zavere.

Takođe postoji jedan zanimljiv paradoks. Isto onaj čovek koji zahteva da se ne dira porez, inače će biznis odmah podići cene i sve uzeti, bukvalno u sledećoj poruci izjavljuje da je za poboljšanje blagostanja ljudi potrebno samo povećati neoporezivi minimum, uvesti olakšice i podeliti ljudima ciljane subvencije.

To jest, ako bi zvaničnici prestali da ti oduzimaju 300 dolara u porezima – pohlepne korporacije će ih trenutno uzeti kroz povećanje cena. Ali ako ti isti ti zvaničnici ostave tih 300 dolara u vidu „državne olakšice“ ili „pomoći“ – korporacije će iznenada oslepiti, zacrveneti i proći pored? Koji magični senzor u džepu običnog radnika razlikuje „dolar od smanjenja poreza“ od „dolara od socijalne milostinje“? Zašto u jednom slučaju biznis momentalno sve proguta, a u drugom pokorno ostavi novac čoveku? U tome nema nikakvog smisla.

U suštini, cela ova priča se oslanja na mračni paternalizam, kao da neko mora da opljačka čoveka koji nema izbora. Ili sopstvena država (navodno radi opšteg dobra), ili zli trgovac. Samo što je razlika fundamentalna. Država uzima tvoj novac pod pretnjom zatvora i pendleka – nemaš dugme „odjavi se“. A korporacijama novac daješ dobrovoljno. Ti glasaš svojim novcem. Ako supermarket poveća cenu heljde na tri puta – ostat će sa trulim skladištem i rupom u bilansu, jer će ljudi otići u susednu prodavnicu.

Što više novca ostane običnim ljudima, to će moć više biti u njihovim rukama. Moć da akumuliraju kapital, investiraju, podržavaju poštene proizvođače i kažnjavaju novcem samouverene monopoliste!

Voluntarista, Bitarh