„Bog je trpeo i nama je zapovedao“: kako tradicionalne porodice razmnožavaju idealne robove za državu

Sigurno ste čuli popularnu priču u našim krugovima, da ako želiš pobediti Levijatana – odeš u šume, rodi deset dece, podučavaj ih kod kuće po svetim knjigama zaobilazeći državne škole i imaćeš slobodu. Mnogi libertarijanci, naročito konzervativnog smisla, odnose se prema religiji, konkretno prema hrišćanstvu, sa velikom simpatijom. I logika ovde, na prvi pogled, deluje nepobitno. Crkva istorijski gradi fantastične paralelne institucije. Ona je sposobna da iščupa decu iz čvrstog stiska državnog obrazovnog sistema, gde im od najranijih dana utuvljuju etatizam i veru u to da su „porezi plaćanje za civilizaciju“. Nekome se može učiniti da je to idealan štit od totalitarizma.
 
Samo što i sunce ima mrlje, a u zatvorenim zajednicama te mrlje ponekad postaju prave crne rupe. Govorimo o nasilju nad decom, elegantno prikrivenom „božanskim planom“.
 
Nedavno je sprovedeno obimno psihološko istraživanje, i brojke su ispale prilično jezive. Ispostavilo se da je jedna stvar ako dete tuku tek tako (što je samo po sebi odvratno). Ali ako ga tuku kaišem, govoreći: „Grešnik si, Bog će te kazniti“, ili ga teraju da ćuti o nasilju zarad „ časti zajednice“, trauma se množi sa sto. Osećaj krivice jednostavno izgori psihu iznutra.
 
I upravo ovde se srušila nada velikog broja libertarijanaca. Mnogi od nas fantaziraju da će iz zatvorenih tradicionalnih zajednica izaći ponosni slobodnomišljavci, neka mala John Galtova, koji će pokazati srednji prst stacionarnom banditi. Ali u stvarnosti tako odrastaju slomljeni, potisnuti ljudi sa ekstremnim nivoom anksioznosti i depresije. Dete koje su od detinjstva „lomili“ u ime viših sila neće ići da sruši državu, jer jednostavno nema snage za to. Odrastiće kao osoba navikla da se pokorava autoritetu koji ga udara čizmom ili svetom knjigom po glavi. Naći će sebi novog gospodara, a država obožava takve ljude.
 
A sada o glavnom – principu neagresije (NAP). Nasilje nad detetom je direktno i najgrublje kršenje NAP-a. Deca nisu vlasništvo roditelja, kao stolica ili kripto-novčanik. Ona imaju prava. I ako otac pravi kod kuće filijalu inkvizicije zato što se dete nije pravilno pomolilo ili je postavilo neprijatno pitanje – to nije „sloboda veroispovesti“, već banalna, otvorena agresija.
 
I upravo ovde će mnogim pravim anarhistima treptati oko, ali libertarijanci moraju maksimalno pažljivo pratiti šta se dešava iza visokih ograda „paralelnih institucija“. Ako vidimo otvoreno fizičko ili brutalno psihološko nasilje nad decom, nema apsolutno ništa sramotnog u tome da na takve roditelje pustimo službu za socijalnu zaštitu.
 
Da, nekome se može veoma dopasti ideja pozivanja države u pomoć. Ali hajde da ostanemo u realnosti. Mi još uvek nemamo privatne detektivske agencije za zaštitu prava dece koje im nude utočište i normalnu zamensku porodicu, a agresorima dozu leka za pojačanje njihovog inhibitora nasilja. A spasiti žrtvu od kršenja NAP-a u trenutku je važnije od teoretske čistoće. Ako kućni tiranin kvari život bespomoćnoj osobi, koristiti postojeći mehanizam zaštite (makar i državni) je normalno i moralno opravdano. To je zaštita osnovnog prava na život i nepovredivost. Ne postajete etatista zato što spasavate dete od batina. Postajete čovek.
 
Decentralizacija i sloboda od države su predivne stvari. Ali ne sme se dozvoliti tiranima da se skrivaju iza Biblije ili bilo čega drugog, pretvarajući svoje porodice u suverene totalitarne sekte. Prava sloboda ne počinje time što odbijamo da plaćamo poreze, već priznanjem prava svakog čoveka, čak i najmalog, na život bez nasilja.

Voluntarist, Bitarh

Kako su me prevarili

Objava Bitartha sa Voluntaristom o tome da su porezi nepravedna pljačka, koja mi je delovala pomalo dosadno, ipak je izazvala živu diskusiju, budući da se u čatu komentara na telegram kanalu nalazi Aleks Rozov, živ i razuman levica. Glavna poruka objave bila je da se porezi reklamiraju kao sredstvo za oduzimanje novca bogatima i prenos istog siromašnima, međutim, bogati imaju mnoštvo instrumenata za izbegavanje poreza, te stoga srednja klasa najviše trpi zbog poreza. Na to je Aleks pitao, šta je sa uvođenjem poreza baš za bogate (2% godišnje od trživne vrednosti imovine iznad 10 miliona dolara), da li bi ga autori objave podržali kao pravedan? Bitarth na to nije hteo da odgovori jer je bio uhvaćen u očiglednu logičku zamku, jer libertarijanci zapravo ne osuđuju poreze zbog nepravedne raspodele poreskog tereta, i stoga ne mogu odobriti zakonik koji povećava teret kategoriji koja je do tada uspešno izbegavala oporezivanje, a da pritom ne upadnu u kontradikciju sa sopstvenom ideologijom.

Na tome bi se diskusija mogla završiti, ali je razgovor skrenuo u malo drugom pravcu. Kao odgovor na Aleksovo pitanje o tome da li je moralno što značajan procenat ljudi živi u bedi, a još veći procenat balansira na ivici bede, ja, koja balansiram na ivici siromaštva zato što trošim nesrazmerno mnogo snage na delatnost koja donosi previše skromne donacije, odgovorila sam da je svaka raspodela bogatstva dobijena putem isključivo dobrovoljnih transakcija moralna. Međutim, u uslovima totalne sistematske pljačke praktično je nemoguće utvrditi kakva bi bila raspodela bogatstva putem isključivo dobrovoljnih transakcija.

Na to je Aleks opravdano odgovorio da je nemoguće ispraviti stvarnu situaciju ako se prema njoj odnosi kao prema idealnoj. Stvarnost je takva da je disproporcija u raspodeli bogatstva i moći samoodržavajući ciklus koji se pogoršava.

Složila sam se sa ovom tezom, ali sam primetila da, pošto pljačku smatramo amoralnom, žaljenje zbog toga što od pljačke dobijamo premalo je jednostavno irelevantno, i zadatak obnove pravde zapravo sastoji u ukidanju mehanizama pljačke. U slučaju uspeha, može se uopšte zatvoriti oko toga šta je ta nepravedna mašina prisilne redistribucije uspela da proizvede, glavno je da smo je polomili, i sada je ostalo samo udarati po rukama svakoga ko pokuša da je popravi.

Nakon toga je Aleks razumno pitao ko će udarati po rukama i šta će ga sprečiti da on sam popravi mašinu. Odgovorila sam da takav vigilantizam mora biti strogo decentralizovan — upravo da bi se sprečila očigledna opasnost zauzimanja monopoljca nad obnavljanjem pravde. Sistematski decentralizovani napori zahtevaju moralni pritisak društva.

I tada je Aleks izbacio asa iz rukava, pitajući kako ja planiram da obezbedim moralni pritisak u tom pravcu, ako on sada deluje upravo suprotno: široke mase s oduševljenjem pozdravljaju fiskalne mere protiv super-bogatih. Međutim, pošto smo već prešli na diskusiju o moralnim pozicijama, ovde sam sebi mogla dozvoliti etički, a ne logički ispad, predloživši mu da barem on sam ne pojačava moralni pritisak u trenutnom ključu i time malo pomeri opštu ravnotežu u pravednu stranu.

I, naravno, posle toga je Aleksu ostalo samo da me „dokrajči“ predlogom da, pošto računam na promenu moralnog vektora u društvu putem ubeđivanja influensera iz levih i srodnih oblasti političkog spektra, zašto kao test ne pokušam da ubedim njega. Pa dobro, znači, baviću se time, to je dostojan i zanimljiv zadatak.

Tako najavljujem novu knjigu pod radnim naslovom „Kovanje libertarijanskog kursa u levom diskursu“, a s obzirom na to koliko mi vremena oduzimaju ovakvi veliki formati, plašim se da će rezultat sada morati da se čeka godinu ili dve.

Oprostimo neuronskoj mreži nepažnju prema dizajnu karata: da crta besprekorno, osećali bismo se još inferiornije

Porezi su pljačka. Ali znate šta je još gore? To je nepravedna pljačka!

Koja je bajka najpopularnija među odraslima? Ne, ne ona o tome da „ću početi da se bavim sportom od sledećeg ponedeljka“, pa čak ni ona da „pozvaćemo vas kasnije“. Najžilavija i najomiljenija bajka je mit o „pravednom poreskom sistemu“.
 
Svaki put kada neki političar u skupom odelu (kupljenom, uzgred, vašim novcem) izađe na govornicu i počne da propoveda: „Nateraćemo bogate da plate više kako bismo pomogli siromašnima!“, etatisti nam prodaju sliku plemenitog Robina Huuda. Ali u stvarnosti dobijamo Notingemskog šerifa, koji jednostavno istresa sitniš iz džepova radnika.
 
Hajde da vidimo kako ovaj „praznik pravde“ funkcioniše u stvarnom životu. Važno je razumeti da za ceo ovaj banket plaćate upravo vi – ona ista siromašna i nestalna „srednja klasa“. Ljudi koji jednostavno žele normalno da žive, otplate kredit za stan, odu na odmor i obezbede obrazovanje svojoj deci.
 
Kako nam država prodaje poreze? „Pogledajte onog tipa u Majbaху! Sada ćemo uvesti progresivnu stopu, porez na luksuz, oduzećemo mu imovinu i proživeti!“. Zvuči kao odličan plan, zar ne? Ali tu stupa na scenu surova stvarnost.
 
Stvar je u tome što zaista bogati ljudi ne primaju platu. Oni nemaju platni list koji računovođa Marija Ivanovna gleda uz tužan uzdah, odsečavajući odatle trećinu za državu. Bogatstva bogataša leže u akcijama, trastovima, fondovima, nekretninama i lukavim finansijskim instrumentima. Njima nije potrebno da podižu milione u gotovini da bi kupili jahtu. Oni jednostavno uzmu kredit u banci pod zalog svojih akcija uz smešnu kamatu. A krediti, kao što je poznato, ne oporezuju se!
 
Takođe, superbogati imaju ono što mi nemamo – čitave armije visoko plaćenih advokata i poreskih konsultanata. Za njih poreski zakon nije omča oko vrata, već jednostavno meni u restoranu, gde uvek može pronaći rupu, popust ili ofšor zonu. Oni se ne izbegavaju poreza, već ga optimizuju. I to rade briljantno.
 
A sada se vraćamo našoj srednjoj klasi. Tebi, meni, momku koji radi kao IT stručnjak, lekar ili drži malu kafeteriju. Svi smo mi za državu idealne mlečne krave. Stoimo u toru, nećemo pobeći nigde, a svi naši prihodi su prozirni kao suza bebe. Državi je lenjo i previše skupo da juri po prerijama divlje mustange (milijardere sa njihovim advokatima). Zašto se naprezati ako se može jednostavno doći u štalu i uzeti svoje?
 
Naravno, beskorisno je da se srednja klasa ogorčeno pita zašto nakon svih odbitaka, PDV-a u prodavnicama, akciza na benzin i skrivenih dažbina od plate ostaje samo mrvica. Oligarsi su već prebacili imovinu na Kajmanska ostrva. Tako da ćeš ti plaćati novi ivičnjak i zlatnu četku za toalet u gradskoj upravi. Ništa lično, samo socijalna pravda!
 
Upravo zato se srednja klasa trenutno uništava širom sveta. Država konstantno zateže šrafove, izmišlja nove dažbine, kazne i takse, predstavljajući to kao „brigu o društvu“. Šišaju nas tako često da ne stignemo da nam ponovo izraste vuna. Trudiš se, rasteš kao stručnjak, uzimaš dodatne poslove, otvaraš firmu, nakon čega naglo prelaziš u novu poresku kategoriju. Ti si sada „bogataš“ (po mišljenju poreske uprave, ako možeš sebi priuštiti meso svaki dan – ti si već skoro Rokefeler), i počinju da te mulju udvostručenom snagom.
 
Na kraju, šta imamo? Porezi nisu samo pljačka (iako fraza „Taxation is theft“ nikada neće izgubiti na aktuelnosti), već banalna nepravda. To je sistem u kojem su siromašni zavisni od milostinje, bogati igraju po svojim pravilima u VIP sobi, a za sve to plaća srednja klasa, koja svake godine postaje sve siromašnija pokušavajući da ostane na površini. Zato sledeći put kada čujete od nekog etatiste bajku o tome da porezi čine društvo „jednakim i pravednim“, jednostavno mu se nasmejte u lice!

Voluntarist, Bitarh

Malo novosti kanala

Na mom sajtu se od 2018. godine nakupilo mnoštvo tekstova, i odjednom sam osetila potrebu da sav taj korpus materijala prevedem na engleski. Desi se ponekad da razgovaram sa nekim govornikom engleskog, pomenem da imam sajt sa materijalima o ankapu, on se zainteresuje, ode na navedenu adresu, a tamo ćirilica. I čak nema ni dugmeta za prebacivanje na engleski. Iznoglašeno je to ispalo glupo. Pa eto: sada postoji dugme.

Zbog toga sam savladala vibe-coding, napravila WordPress dodatak i set Python alata koji komuniciraju sa tim dodatkom, kao i API pozive ka LLM-u, jer bez njih ne može. Strašno je uzbudljivo, a pritom sam uspela da se ograničim isključivo na besplatne alate. Trebaće mi još nekoliko dana da do-prevedem poslednje, najstarije objave, i da pokrenem skriptu za zamenu internih linkova u prevodima sa ruskih na engleske. Ali, naravno, to će biti čisto neuronski prevod, i izvorni govornici će se možda mrštiti čitajući određene fraze. S druge strane, ako englesku verziju sajta ne nudimo Amerikancima, već recimo Nemcima, postoji šansa da uopšte ništa ne primete. Ipak, ako među čitaocima bude onih koji žele i mogu da lektirišu, ako ne sve objave jednu za drugom, već barem one najvrednije, to bi bilo sjajno. Kada se završi engleska verzija sajta, na isti način ću napraviti i srpsku, a onda ćemo videti.

Zapravo, nisam se bacila na ovu aktivnost bez razloga, već zato što ove jeseni ipak preselim u Srbiju. Crna Gora uvodi vize za Ruse, i svi načini za legalan život u toj zemlji postaju previše skupi za mene. Pritom, retorika vlade ne ostavlja sumnje u to da ne planiraju da stanu, i istiskivanje stranaca pre stupanja u EU je njihova svesna politika. Tako da ne vidim razlog da se držim te zemlje do poslednjeg, bolje ću pokušati da se od nule razvijem u susednoj. I ako je Crna Gora Montelibero, onda je Srbija Liberland. Znači, biće mnogo komunikacije sa engleskoj jezikovnom publikom, a to znači da je potreban prevod sajta — otprilike je takav bio moj tok misli.

To je bila druga vest, a treća je još veselija. Otprilike sredinom aprila planiram da se porodim. I činjenica da pritom neću morati da se oslanjam na čuvenu crnogorsku medicinu već me ispunjava velikom radošću, tako da se sve sklapa izuzetno povoljno.

Zbog trudnoće postajem sve manje pogodna za fizički rad, pa sam počela da tražim poslove na daljinu. Za sada sam uradila prelom svoje „Libertarijanske teorije rata“ za izdavačku kuću „Sloboda“, klijentu se dopalo, dao mi je novu knjigu, sada radim na njoj, a videćemo kasnije koliki im je red čekanja za narudžbine. Mala je verovatnoća da će ovaj jedan honorarni posao biti dovoljan za život, ali početak je napravljen. Ako imate još zanimljivih opcija za rad na daljinu, predložite. Ali čak i ako nemate, možete jednostavno donirati za razvoj projekta, jer on, kao što vidite, sasvim napreduje.

Država je slomila demografiju, i sada je čak ni migranti neće spasiti

Svaki moderni etatista ima na raspolaganju prilično zanimljiv „čit-kod“. Države širom sveta su svojim gušećim regulacijama, ludim porezima i inflacijom uguralle autohtono stanovništvo u takvu demografsku jamu iz koje se ne može jednostavno izaći. Dobijati decu u vreme kada poreska uprava nevidljivom (i sasvim vidljivom) rukom otima polovinu tvojih prihoda, a hipoteka liči na doživotno ropstvo zbog igara centralnih banaka – to je nedozvoljen luksuz za mnoge mlade porodice.
 
I tada prosečni autoritarni birokrat češe potiljak. On zapravo ima dva puta:
 
Prvi put je totalna deregulacija. Radikalno smanjiti poreze, olakšati regulacije, ukloniti birokratske barijere, dati ljudima da dišu, grade kuće, stvaraju biznise, bogaćaju se i samouvereno gledaju u sutrašnjicu. Učiniti tako da ljudi sami požele da rađaju, jer su sigurni u svoju budućnost.
 
Drugi put je, uz stezanje srca, pustiti milione migranata u zemlju, kako bi se barem nekako zapušili zevajući rupovi u budžetu i na tržištu rada, ali pritom ni za milimetar ne popustiti omču oko vrata sopstvenih građana.
 
Kao što mislite, šta činovnik bira? Naravno, drugu opciju! Autoritarni etatisti obično ne vole migrante, ali se boje gubitka moći nad ekonomijom i društvom do drhtaja u kolenima. Bolje je uvesti novu krv, nego dati slobodu svojoj.
 
Ali tu se dogodio sistemski kvar, „čit-kod“ je prestao da radi. Pogledajmo Španiju (o tome je nedavno odlično pisano u El Confidencial). Lokalni socijalisti su godinama molili migrante kao spasitelje solidarnog penzionog sistema (tj. legalizovane finansijske piramide). Ali iznenada je isplivala neprijatna istina – migranti stare! U Španiju je krenuo masovni priliv ljudi starijih od 45 godina.
 
I tada matematika udara činovnika pravo u lice. Čak i ako gospoda etatisti sanjaju o uvođenju takvih idealnih „pasivnih hamstera“ od 55+ godina, koji će tiho mesti ulice, voziti volan i reč krivu neće reći protiv vlasti – to više ekonomski ne funkcioniše. Takav „hamster“ će mlitavo odraditi 5–10 godina, platiti svoje tri pare poreza (ako uopšte izađe iz sive zone), a zatim nastupa penzioni uzrast. I šta dalje? A dalje će taj čovek 20+ godina isisavati iz budžeta koji puca po šavovima novac za minimalnu socijalnu penziju i besplatnu medicinu, koja u starosti košta beskrajno skupo. Umesto rešenja demografskog problema, država dobija gigantsku finansijsku crnu rupu. Prisustvo takvih migranata stvara kolosalno opterećenje za budžet, zapravo ne donoseći ekonomiji nikakav neto plus.
 
I znate šta je najironičnije? Etatizam je zarazna stvar, proširio se celom planetom. Birokratska omča nije ekskluziv razvijenih zemalja. Jer vlade onih zemalja odakle tradicionalno dolaze migranti, sa ne manjim entuzijazmom igraju iste igre: uvode nove zabrane, množe činovnike i terorišu biznis. Ishod je predvidiv: tamo stopa rađanja takođe ubrzano leti u provaliju! Mit o tome da negde na globalnom jugu postoji „beskonačan rezervoar mlade radne snage“ razbio se o realnost. U zemljama Latinske Amerike, Severne Afrike ili Centralne Azije mladih postaje sve manje, jer je dobijanje dece u uslovima njihovog rodnog, lokalnog državnog regulisanja – isti takav finansijski samoubistvo. Zato u bogate zemlje sada ne putuju zdravi dvadesetogodišnjaci, već upravo oni umorni ljudi pred pedesete. Države širom sveta su svojim ludim pravilima napravile globalnu demografsku zimu.
 
Alternativa opciji „ne mešati se u živote ljudi“ jednostavno ne postoji. Želite da nacija raste, a demografska kriza ostane u prošlosti? Ukinite poreze i totalnu regulisanost života! Kada čovek ima slobodu, vlasništvo i sigurnost da sutra država neće doći da to otme – on će sam izgraditi veliku porodicu. A dok etatisti nastavljaju da stežu omču, nikakvo uvoženje pokornih „hamstera“ neće spasiti njihove budžete od neizbežnog bankrota.

Voluntarista, Bitarh

Beleške o decentralizaciji, deo 4. Reputacija.

Nedavna objava Bitarcha o mrežama poverenja podsetila me je na moju seriju o decentralizaciji i na to da bi bilo dobro dopuniti je novom napomenom.

Ljudi neizbežno međusobno komuniciraju i žele da od toga izvuku maksimum koristi uz minimum troškova. Naravno, u praksieološkom smislu, odnosno, ne mora nužno biti reč o novčanoj dobiti ili gubitku, već pre o zadovoljstvu ili, naprotiv, nezadovoljstvu. Kod ponovljenih interakcija može se pokušati izgraditi prognoza postupaka kontragenta i, na osnovu toga, unapred odlučiti u kom pravcu sam delovati. A ako kontragent zna da će se interakcija i dalje ponavljati, to znanje će takođe uticati na njegove postupke. Kontragenti koji stalno sarađuju mogu se dogovoriti o saradnji, razdvojiti se ako im je neprijatno jedno s drugim, slati signale koji kontragentu ukazuju na granice dopuštenog, i tako dalje. Kod svakoga se neizbežno stvara određena reputacija u očima drugog.

Takođe, u ljudskim zajednicama ogroman značaj ima prenošenje informacija o reputaciji određene osobe drugoj osobi. Druga osoba nije obavezna da prihvati informacije kao istinite i može, naprotiv, smatrati da je neko namerno dezinformiše. I čak i ako se dobijene informacije ispostave kao potpuno pouzdane, ona i dalje može smatrati da joj se neko uvuče u poverenje kako bi ga kasnije prevario. Slojeva refleksije može biti koliko god želi, zato smo razvili tako složen mozak, da bismo sa užitkom tračali.

Da bi tračali, a naročito prikupljali tračeve o ljudima izvan stalnog kruga komunikacije, ljudi smišljaju razne sisteme za fiksiranje i predstavljanje reputacije. Kakav takav sistem treba da bude sa tačke gledišta onoga ko proučava tuđu reputaciju? On bi želeo da može dobijati informacije o ponašanju osobe u sferi koja ga zanima, pri čemu bi one bile lako dostupne, teško krivljive i teško skrivene. A ako nije reč o proučavanju jedne konkretne osobe, već o potrazi za odgovarajućom opcijom, onda je potrebno da opcija bude mnogo, idealno sve moguće, uz praktične alate za filtriranje podataka.

A kakav sistem treba da bude sa tačke gledišta onoga čiji će se podaci o ponašanju proučavati? Naravno, on bi preferirao da javnosti budu dostupne samo one informacije koje on želi da drži javnim, dok bi one koje nije neophodno da svi znaju, bilo dobro imati mogućnost oblikovati u vidu pouzdanih dokaza i predstaviti samo onima kojima je to potrebno. Takođe je korisno imati mogućnost pružanja ubedljivih lažnih informacija o sebi zlonamernima.

Iz ovog skupa kontradiktornih zahteva jasno je da je idealan sistem reputacije koji zadovoljava sve nemoguć. Opet, do sada smo zanemarivali troškove prikupljanja, skladištenja i predstavljanja informacija o reputaciji, a oni takođe postoje.

Tako je prilično lako zamisliti ekonomski opravdano građenje sistema reputacije u nekoj konkretnoj uskoj oblasti, ali je teško razumeti ko bi i zašto bio zainteresovan da čuva sveobuhvatne otvorene dosije o svim postupcima svih ljudi. Čak i državni organi preferiraju da prikupljaju obimne dosije samo za službeni pristup, i njihovi zaposleni sigurno nisu zainteresovani da sami završe u njima, savršeno razumevši da što je širi krug onih koji imaju obimne informacije o njima, to je više vektora za iznenadne napade.

Ko je, osim potrošača informacija o reputaciji, zainteresovan za to da se te informacije pojave u odgovarajućim sistemima? Naravno oni koji smatraju da će baš njihova reputacija u tom sistemu predstaviti njih onako kako žele da budu predstavljeni. Oni koji pretenduju na titulu vernih supružnika verovatno neće želeti da se vide u otvorenom registru top ljubavnika, iako bi im u drugom kontekstu visoka ocena u tom svojstvu laskanila. Talentovani majstor neće imati ništa protiv toga što će dospeti na listu majstora u odgovarajućoj sferi, dok bi onaj manje talentovani radije izabrao da se pojavi samo na oglasnoj tabli, bez ugrađenog sistema reputacije, ili barem da ima mogućnost da malo veštački poveća svoj rejting.

Koji opšti zaključak mogu izvući iz svih ovih razmatranja u vezi sa procesima centralizacije i decentralizacije u sistemima reputacije? Na slobodnom tržištu mi se čini verovatnijim mnoštvo lokalnih reputacionih sistema, a ne sveobuhvatni monstruozni sistemi socijalnog rejtinga. Čak i ako neki otvoreni sistem čuva podatke o velikom broju lica, to će biti prilično uske informacije. Servisi za agregaciju sveobuhvatnih otvorenih informacija o konkretnoj osobi od interesa takođe su potpuno monetizibilni, međutim, objekti takvih istraživanja verovatno neće biti zainteresovani za to da se informacije o njima iz različitih izvora lako agregiraju. Ipak, rad sa velikim podacima je danas relativno jeftin hobi, tako da će malo ko uspeti ozbiljno da zbuni istraživače tuđeg digitalnog traga.

Ali ovi brojni lokalni sistemi reputacije će, pretpostavljam, biti uglavnom centralizovani. A sistemi distribuiranog skladištenja informacija o reputaciji u elektronskom obliku teško će stekti ozbiljnu popularnost, ostajući nišnim rešenjem za male zajednice. Ovde nema ozbiljnih preduslova za skaliranje.

Pisani ugovori su potporni štap za slabe koji uništava civilizaciju

Sada živimo u neverovatnom vremenu kada, da biste kupili pretplatu na striming servis, morate pristati na pravni talmud koji po obimu prevazilazi „Rat i mir“. Navikli smo da mislimo da je to normalno, znak „civilizovanosti“ i „pravne države“. Samo što u stvarnosti papirni ugovor debeo kao cigla nije znak progresa, već pre lekarski izveštaj o bolesti društva. Dijagnoza koja vrišti: „Više ne verujemo jedni drugima!“.
 
Iz tog razloga, hajde da razmotrimo jednu smele ideju: u zaista zdravom, slobodnom društvu, ogromna većina transakcija trebalo bi da se zaključuje jednostavnim rukovanjem. I ovde nije reč samo o romantici u duhu vesterna, već o suhoparnoj, pragmatičnoj i izuzetno efikasnoj stvari – institutu reputacije.
 
Čim prestanemo da verujemo reči, počinjemo da razmnožavamo papire. A gde su papiri – tu su pravnici, notari, regulatori i, naravno, naš omiljeni stacionarni bandit, koji rado preuzima ulogu vrhovnog arbitra za vaše poreze. Ali hajde da pogledamo u istoriju. Mislite da bi ljudi, bez državne kontrole i tona makulature, jednostavno počeli da se kidaju jedni druge? Nikako.
 
Kako su radile berze dijamanata u Antverpenu i Njujorku? Vekovima su tamo pravoslavni Jevreji zaključivali poslove vredne milione dolara. Znate kako je izgledao ugovor za partiju dijamanata? Nikako. Dva čoveka bi pogledala kamenje, rukovale i izgovorile: „Mazal u’Bracha“ („Sreće i blagoslova“). I to je to, posao je završen. Ako bi neko prekršio reč ili pokušao da podmetne smeće, nije ga vukli na sud. On je jednostavno zauvek izbačen iz zajednice. Njegova reputacija bi bila svedena na nulu i više nije mogao da kupi čak ni hleb od svojih. Rizik da izgubi obraz i biznis bio je hiljadu puta strašniji od bilo kakve državne kazne.
 
Još jedan primer je srednjovekovno Lex Mercatoria (Trgovinsko pravo). Zamislite: 11. vek, trgovci trguju od Engleske do Levanta. Ne postoji jedna jedinstvena država, već gomila različitih feudalaca. Kako da zaključuju ugovore? Stvorili su privatno pravo, bez kraljeva i činovnika. Ako je trgovac iz Genove prevario trgovca suknom iz Flandrije, ovaj nije pisao žalbu Papi rimskom. Vest o prevari bi se proširila svim sajmovima u Šampanji, i sa Genovljaninom jednostavno niko više nije hteo da posluje. Reputacija je bila tvrđa od zlata.
 
A šta tek reći o Divljem zapadu. Iz filmova deluje kao da su tamo ljudi samo pucali jedni u druge. U stvarnosti, dok tamo nije stigla federalna vlast sa svojim zakonima, ljudi (rudarji, farmeri, stočari) stvarali su klubove zahteva (claims clubs). Zemlju su kupovali i prodavali na časnu reč i zapis u knjizi kluba. Konflikte su rešavali komšije uz čašu viskija, a ne sudije u perikama. I to je radilo!
 
Ali danas smo odzvonili u veštini dogovaranja. Najvažniju ljudsku funkciju – sposobnost preuzimanja odgovornosti i rešavanja konflikata – dali smo na autsorski rad Levijatanu. Čim nešto krene naopako: „Tužiću te!“ ili „Zvaću policiju!“. Savremeni čovek se pretvorio u slabog i infantilnog tinejdžera koji trči da se požali „tatici-državi“ jer mu je neko srušio kulić u pesku. I „tatica“ je tome beskrajno radovan. Jer dok se mi tužimo, on prikuplja takse, širi aparat birokrata i piše nove zakone o tome kako pravilno da dišemo.
 
Totalno oslanjanje na pisane ugovore je potpora za društvo kojem su noge atrofirale. To je put u ništavilo! Pad socijalnog poverenja i totalna pravna infantilnost bukvalno izjeda savremenu zapadnu civilizaciju iznutra. Rimsko carstvo nije palo samo zbog varvara, već se zagušilo u sopstvenoj birokratiji i porezima, kada građani prestanu da budu građani i postanu samo „poreska baza“. I mi sada gazimo po istim grabljama. Društvo u kojem ljudi ne mogu verovati jedni drugima na reč, gde svako komšiju smatra potencijalnim prevarantom, a za kupovinu polovnog automobila potreban je ugovor od 100 stranica – to je krhko društvo. Ono će kolapsirati čim birokratski aparat zakaže, a to će se neizbežno dogoditi sa verovatnoćom od 100% na duge staze.

Voluntarista, Bitarh

Glupost koju u RF delikatno nazivaju „ubrzivačem interneta“

Kontaktirala me je neka osoba koja tvrdi da razvija sopstveni VPN servis i ponudila mi saradnju u formatu „evo ti referalni link, možda neko kupi pretplatu, pa ćeš dobiti polovinu onoga što potroše“. Ne živim u Rusiji i nemam pojma koji se servisi po tamošnjim standardima smatraju dostojnim, a koji očajnim, pa zato ne mogu svesno da preporučim ovaj proizvod. Prolazile su mi misli da podignem neki VPN na svom VPS-u i ponudim ga malobrojnim preostalim rođacima i poznanicima u RF, ali čini se da su oni danas svi bez izuzetka mnogo kompetentniji u takvim pitanjima od „sweet summer child“ osobe poput mene, koja nije poznavala pravu cenzuru. Tako da nisam htela da se sramotim.

Pitala sam da li postoji mogućnost da se proveri da li ponuđeni servis zaista ne vodi logove. Odgovorili su mi da kupac servisa može putem konfiguracija da se uveri da se koristi open-source xray jezgro. Kao što su mi objasnile mudre neuronske mreže, ovo jezgro je zaista open-source i zaista ume da ne vodi logove, ali ume i da ih vodi, a to se, naravno, ne može videti po klijentskim konfiguracijama. Drugo pitanje koje me je zanimalo bilo je da li je plaćanje dostupno putem manje-više anonimne kriptovalute. Kao odgovor dobila sam screenshot sa gomilom načina plaćanja; među njima je bio, na primer, i Monero. Tako da „drug major“ čak i u slučaju dobijanja pristupa nepostojećim logovima neće moći da poveže vaš saobraćaj sa ličnim podacima, ali IP adresu ćete morati nekako dodatno maskirati.

Mislim da ponuda VPN servisa u RF sada ima više opcija nego što u Crnoj Gori ima ponuda kokaina, i svako ko želi može da izabere nešto sa veoma impresivne liste. Ne mislim da se servis koji su mi ponudili da reklamiram posebno ističe, pa, kokain je kokain, ništa novo. Ako nekome ipak ističe rok plaćanja trenutnog VPN-a, ili mu se ovaj čini pogodnijim, ili smatrate da je direktno slanje donacija meni prevelka čast, a preko referalnog linka zašto da ne — onda dobrodošli. Evo linka ka sajtu servisa, a evo i ka telegram botu, ako vas privatnost kupovine ne brine naročito.

Finalni plan milijardera — pregled

Anonim je tražio komentar na video sa kanala Netstalkers o tome kako „poznati super-bogati libertini prave libertarijanizam za sebe i državne čizme za sve ostale“.

Kanal mi je potpuno nepoznat, međutim, javnosti je očigledno poznatiji od mog sopstvenog, s obzirom na to da u trenutku objavljivanja ove objave ima 859 hiljada pratilaca. Posmatrani snimak se sasvim uklapa u tematiku kanala, gde se uglavnom govori o raznim zakulisnim svetskim mehanizmima. Pa, tema je tražena, i želim da razumem kako se ta potražnja eksploatiše u odnosu na libertarijanizam.

Ne želim da analiziram način izlaganja. Pošto to ljudi gledaju, ko sam ja da osporavam tuđe poslovne pristupe. Snimak daje sasvim korektnu faktologiju: o knjizi „Sovereign Individual“, koja je postavila mnoge trenutne trendove; o tome kako se odvijao razvoj teme autonomnih libertarijanskih teritorija, od sistidinga u Andamanskom moru do Prospera i Network School; o tome da se ovom pokretom bave uglavnom predstavnici američke tehnološke i finansijske industrije; i, konačno, o tome da ove iste osobe često pružaju poslovne usluge državi, uprkos svojoj libertarijanskoj retorici. Ah, da, dotaknuta je i tema cosplay-a Rimljanske republike, pa to u SAD-u ide još od Otaca Osnivača, čemu se tu posebno čuditi.

Finalni „punch“ je prilično zabavan: kao da je kapitalizam u svetu već izgrađen i da on onako-tako funkcioniše, ali ne, nalaze se neki buntovnici kojima je dosadno i žele akcije. Na taj način, entuzijaste privatnih čarter gradova priрівnavaju Putinu. I pravilno, dosta je već žvakanja Hitlera koji je svima dosadio, odavno je bilo vreme pronaći novog strašilo. Sada će sve biti priрівnavano Putinu iz svakog razloga, do potpunog razmyvanja predstave o tome po čemu je on zapravo loš, ali uz čvrsto utvrđivanje da je on definitivno užasan, i u to niko nema sumnju, osim ako on sam ne želi da prođe kao literalni Putin.

Snimak me je podstakao na razmišljanje o evoluciji kritike libertarijanske akcije.

Istorijski, prva platforma za kritiku svodi se na to da će libertarijanski naseljenici biti komunalno bespomoćni, da u ankapu neće biti nikoga ko će graditi puteve, i da će ovi ljudi ipak morati da mole državu ako žele normalnu infrastrukturu. O tome postoje tekstovi u vezi sa New Hampshire-om, i otprilike istu poziciju Sperry inkriminiše Cooperthwaite-u dok je uspostavljao poredak u Hong Kongu. U posmatranom snimku ova pozicija se više ne koristi, jer je zastarela.

Druga pozicija sastoji se u tome da bi ankapci, da im se dozvoli, izgradili mračni korporativni sajberpank sa nemilosrdnom eksploatacijom radnika i naplatom svakog daha. High tech low life, i sve to. To se opet ilustruje Sperry-jevim člankom o Hong Kongu, igrom BioShock, pa je ta pozicija jednostavno veoma zastupljena u masovnom diskursu. Snimak o finalnom planu milijardera nagoveštava to, ali, naravno, ne ilustruje realnim primerima.

Šta se dešava kada ankapci zaista osnuju neko naselje i počnu da uspostavljaju svoja pravila? Njima sve krene odlično. Dobije se običan miran život gde su ljudi zauzeti svojim poslovima. Ali onda obavezno dođe država i sruši sve do temelja, jer gde je sajberpank, šta nam to pokazujete, gde je ugnjetavanje, jeste li vi ovde libertarijanci ili ste izašli u šetnju? Sada ćemo vam mi pokazati ugnjetavanje.

Tako, treća zamerka čarter gradovima je to gde se ovi gubitnici uopšte guraju, ionako će doći veliki stric, srušiti taj zamak u pesku i poslati sve da rintaju u kamenolom. Baš nešto od autonomnog naselja koje ne može da se suprotstavi čak ni ratnoj mornarici. Autor snimka blago označava ovu poziciju, ali ne ulazi dublje, jer je njegov zadatak da kritikuje ne državu, već one koji žele da izbegnu njen zagrljaj.

Zato se kasnije on razmanjuje kritikujući libertarijance već iz četvrte strane: pogledajte, libertarijanci su izvukli zaključke iz svojih ranih pokušaja i sada sve češće govore sa državama iz pozicije snage. Za to oni jednostavno privlače na svoju stranu drugu državu. A da bi je privukli na svoju stranu, pružaju joj usluge u pravilnoj organizaciji ugnjetavanja. Zašto baš u toj sferi? Zato što su upravo te usluge državi potrebne, ona ih kupuje.

Dakle, sada kritika libertarijanskih autonomnih struktura ide linijom licemerja. Kao da za sebe uspostavljaju jedan poredak, a državama pomažu da uspostave sasvim drugi. Pa, dobro. Tu smo sada.

Koji bi trebalo da bude sledeći korak? Mislim da je prilično očigledan. Neko sledeće libertarijansko naselje zaista će uspeti da se odbrani bez žalbi državnim sudovima i bez obraćanja drugim državama — već jednostavno sopstvenim snagama. Šta će tada inkriminisati libertarijancima? Pa, takvu vrstu kritike prilično verodostojno opisao je Rozov u Meganezijskom ciklusu. Osnivači privatnih autonomnih naselja biće optuženi za ratne zločine, amoralnost, prećupurivanje talenata, finansiranje ekstremističkih organizacija i tako dalje. Zajedničko za ove optužbe je jedno — to je „small dick energy“. Bes iz nemoći. Sanjam da doživim tu fazu, naravno)

Mreža poverenja: kako će matematika i kriptografija zameniti sudove i policiju

Zamislite da tražite dobrog automehaničara. Ne gledate reklame, već zovete najboljeg prijatelja Petu. Peta kaže: „Ne razumem se u kola, ali moj brat Kolja popravlja auta, a on se kune da u garaži u дядя Ašota rade savesno“. Odlazite kod Ašota jer verujete Peti, a Peta veruje Kolji.
 
U IT-u je „Mreža poverenja“ („Web of Trust“) digitalna verzija ovog principa. Umesto pasoša sa orlom ili pečata ministarstva, vaš identitet je digitalni ključ. Njega potpisuju prijatelji, kolege i kontragenti. Stvara se ogromna kriptografska mreža. Što se više poštovanih ljudi zauzme za vas, to je vaš značaj u društvu veći. A sada pogledajmo praktične primene ovog principa.  

  1. Kadaistar i registar imovine. Zašto nam trebaju činovnici koji prepisuju papire od naših poreza? U WoT sistemu, vaša imovina je vezana za digitalni ključ. Kupujete kuću? Transakcija se zapisuje u distribuiranu bazu podataka (kao blockchain) i potpisuje: od vas, prodavca i, recimo, pet svedoka-notara sa besprekornim rejtingom u Mreži poverenja. Nakon toga niko neće moći da vam oduzme pravo na imovinu, jer će svaki „lažni“ potpis biti odbijen.
  2. Garancija poslova. Recimo da kupujete partiju robe od neznanca iz drugog grada. Prebacujete novac na specijalan račun koji će se otvoriti samo uz prisustvo dva od tri ključa (multi-potpis 2 od 3). Jedan ključ je kod vas, drugi kod prodavca, a treći kod unapred izabranog Arbitra. Roba je stigla? Vi i prodavac stavljate dva potpisa – posao je završen. Prodavac je poslao ciglu umesto laptopa? Zovete Arbitra, on pregleda dokaze i svojim ključem vam vraća novac.
  3. Arbitraža („privatni sudovi“). Može se postaviti pitanje: „A šta sprečava Arbitra da se dogovori sa prodavcem i prevari me?“. Ovaj problem rešava reputacija u Mreži poverenja. Privatna arbitražna agencija živi samo od poverenja strana. Ako se ispostavi da je sudija primio mito, nezavisni revizori će mu sniziti rejting u WoT koloni. Socijalni kapital sudije će pasti na nulu i nijedna razumna osoba ga više neće uključiti u pametni ugovor.
  4. Problem „besplatnog vozača“. Recimo da nisu svi doprineli novčano za asfalt u naselju, ali svi njime koriste. Kako naterati one koji ne plaćaju da to učine bez poreske policije? Pomoću Mreže poverenja! Nisi platio donaciju za putni fond? Niko te ne kažnjava, živi kao i do sada. Ali, algoritam automatski poništava tvoj nivo poverenja kod komšija. Prilikom prilaska rambli u naselju, pametni senzor će samo reći: „Vaš ključ nije servisiran, uplatite dobrovoljni doprinos ili idite maci putem tabačnog puta“. Život bez prisile, ali sa prirodnim posledicama!
  5. Ostracizam umesto zatvora. Zatvori su veoma skupi (mi ih plaćamo), i oni ne ispravljaju ljude, već od njih prave profesionalne kriminalce. Mnogo bolje bi bio ugovorni ostracizam. Osoba je prevarila partnere za novac i odbila da plati odštetu prema sudskoj odluci? Autoritativni arbitraži zakače na njegov otvoreni ključ kripto-oznaku: „Prevarant“. Njegov rejting u globalnoj mreži poverenja pada ispod nule. Aktiviraju se automatski protokoli: pametne brave u car-sharingu se ne otvaraju, kase u supermarketima odbijaju njegove transakcije, privatne obezbeđujuće firme ga ne puštaju na privatne posede. To je strašnije od zatvora. Svako u takvoj situaciji će ići da nadoknadi ono što je dugovao.
  6. Kreditiranje bez banaka. Zamislite sistem mikrokredita koji se ne zasniva na tome da li osoba zvanično radi u kancelariji, već na njenoj istoriji u Mreži poverenja. Potrebna vam je sredstva za pokretanje biznisa? Vaši jemci su čvorovi u mreži sa kojima ste kontaktiirali poslednjih 5 godina. Ljudi će vam pozajmljivati novac ili investirati u vaš startup direktno preko P2P, videći vaš kristalno čist profil u Web of Trust.

 
Država nas vekovima ubeđuje da ćemo bez batine skliznuti u kameno doba i pokoliti jedni druge. Ali istina je da nam tehnologije već danas omogućavaju da gradimo strukture zasnovane na dobrovoljnosti, reputaciji i matematici. Bez batina i poreza – samo uzajamno poštovanje i odgovornost za svaki digitalni rukovanje!

Voluntarist, Bitarh